Српко и његов синовац
РАВНОГОРЦИ
Српко и његов синовац
Апсурдно је да рођаци чувеног четника, очевидца Дражиног заробљавања, деценијама живе у улици Слободана Пенезића Крцуна
ПИШЕ: Милета СИМИЋ
По најстаријим родословним записима који се чувају у породици Предрага Меденице (синовца Српка Меденице) из Инђије, порекло ове фамилије може се пратити од племенског војводе Богића Морачанина (1517-1587) до данашњих дана.
Богић Морачанин је имао Добрија, а овај Радослава (Меда), родоначелника братства Меденица. Медо је имао Шћепана, а овај Петра. Од Петра је Шћепан други, који је имао Новицу. Од Новице је Арсо, Арсов је Вуко. Од Вука и Косаре (Косе) су деца: Олга (1920), Бранислав (1922), Србобран – Српко (1924-1951), Радмила (1926), Арсен (1928), Душан (1930), Саво (1933) и Александар (1934).
ОЧЕВА ПОГИБИЈА
Вуко је из Колашина дошао у Вишеград. Био је шумарски чиновник и резервни наредник српске војске. Постао је велики добротвор сазидавши цркву у Вишеградској бањи. Пред рат, вођен службом, долази са породицом у Ужице. Живео је у близини породице Слободана Пенезића Крцуна и познатог трговца и председника града Андрије Мирковића. Кад је почео рат, Вуко Меденица је, као наредник српске војске, приступио четницима. Бранио је Вишеград од Немаца и у једној од борби погинуо 1941. године. Донешен је у Ужице и уз војне почасти, какве доликују јунаку, сахрањен. Крај његовог одра, са једне стране, стајао је Вуков четнички одред, а са друге стране одред партизана, са којима је био Вуков син Бранислав (Бранко). Раскол између њих још није постојао.
Српко Меденица је на дан сахране свога оца узео његов шињел и војничку капу и приступио четницима. Припадао је обавештајном штабу Вишеградске четничке бригаде мајора Драгише Васиљевића. Борио се све време рата. После голготе четника у Босни, Српко Меденица је, у чину поручника, као обавештајац био у пратњи генерала Драже Михаиловића. Приликом његовог хапшења успео је да се спасе. Један је од малобројних који је знао праву истину о Дражином заробљавању. Дуго година после тога је прогањан, док није убијен, 13. јануара 1951. године, у селу Лунице крај Прибоја, од стране УДБЕ. Они су о томе, у својој верзији, написали и књигу ”Последњи одметници”.
ПОСЛЕРАТНО СКРИВАЊЕ
Интересантно је сведочење кћери Андрије Мирковића, Ане и Душанке, које данас живе у Београду и после 55 година сведоче:
”Живели смо у близини Вукове и Крцунове куће у Ужицу, као деца играли се заједно и међусобно посећивали. Мој отац је био познати трговац и председник града Ужица од 1939. до 1941. године. Многе је партизане спасао за време рата, али то ништа није помогло. Убијен је 7. априла 1945. године, да му се ни данас гроб не зна. Натеран је да сам будаком ископа гроб, потом га је тим будаком убио комунистички егзекутор звани `Лаки`. Све су то са стране посматрали Слободан Пенезић Крцун и Добривоје Видић, по чијој је наредби наш отац убијен. За време рата, Српко није долазио у Ужице. Био је са четницима у Босни. После рата, чули смо да се негде крије. Једне вечери, неко ме је из магазе – каже Ана – назвао именом. Препознала сам Српка. Знао је за погибију нашег оца, веровао нам је да га нећемо издати. Зато се и склонио код нас. Доносиле смо му ја и сестра храну. У магази је спавао и са нама разговарао. За његово скривање нико није знао, осим нас две. Причао нам је да ће отићи код познате, нама пријатељске породице Бадњар. Једне вечери, кад смо донеле храну, Српка није било, отишао је. После неколико месеци, чуле смо да је убијен. Недуго затим, неко је издао породицу Бадњар због тога што су скривали Српка. Сви су ликвидирани. Не знам да ли од њих има неког живог. Никоме нисмо до данас причале да смо скривале Српка Меденицу, плашећи се комунистичке одмазде”.
КРЦУНОВА УЛИЦА
Мајка Српка Меденице Косара, са својим синовима и кћерима, после рата долази и насељава се у Инђију. У Ужицу се није могло живети од комунистичког злостављања, иако је најстарији син Бранко био у партизанима (који и данас, као пензионисани мајор, живи у Загребу).
Српков синовац Предраг, као велики познавалац прошлости своје фамилије, који ликом подсећа на свога стрица Српка, каже:
”По доласку из Ужица у Инђију, бака Косара (Коса), сваке вечери морала је одлазити да се јавља у месни уред УДБЕ. Тамо је дуго саслушавана. Њени синови били су под сталном присмотром и после Српкове погибије. Сва његова писма и слике су уништени. Мало их је сачувано. Да буде већи апсурд, ми и данас живимо у улици Слободана Пенезића Крцуна, који је целог свог живота прогањао породицу свог комшије из Ужица, Вука Меденице.”@
(Јануар 2002)
