“Документа са суђења Равногорском покрету”
Још једна књига против четника
ХАЈКА НА МРТВЕ
(“Документа са суђења Равногорском покрету 10. јуни – 15. јули 1946”, том 1-4, приредио проф. др Миодраг Зечевић, издавач СУБНОР Југославије, Београд, 2001)
ПИШЕ: Мр Гојко МАЛОВИЋ
Антрфиле
КО ЈЕ ЗЕЧЕВИЋ?
Проф. др Миодраг Зечевић, аутор књиге, је родом са подручја Крагујевца (у сродству је са Душаном Петровићем Шаном, његов сестрић или слично?), а брат је са Славком Зечевићем, некадашњим Републичким секретаром СУП-а Србије (који се “прославио” наредбом милицији да премлати студенте на чувеном Подвожњаку на Новом Београду 1968, али и цинкарењем Титу “српских либерала” Марка Никезића и Латинке Перовић 1971), а такође је брат са Слободаном Зечевићем, покојним генералним секретаром СД-а и ФК “Партизан” (његов син – Миодрагов братић, је и сада генерални секретар “Партизана” – од оца је сину остануло!),
Миодраг Зечевић је, као дипломирани правник, више деценија радио у Савезном СУП-у Југославије, а као припадник водеће српске комунистичке породице Зечевића, зажелео је и веома лако је добио место професора за предмет “Самоуправни систем” на Факултету полицијских, пардон, политичких наука у Београду.
Миодраг Зечевић је, још из младих комунистичких дана, страстан ловац и учесник је многих Титових ловова, а данас је председник Ловачог савеза Југославије и члан председништва Ловачког савеза Србије и Ловачког савеза града Београда.
Миодраг Зечевић је дугогодишњи члан председништва СУБНОР-а Југославије, а сада је потпредседник и њихова водећа перјаница у одбрани тековина социјалистиче револуције Југославије, које непоколебљиво брани од “квази” и “ненаучних” мишљења.
ОСНОВНИ ТЕКСТ:
Издавач ове књиге – СУБНОР Југославије – труди се да докаже да је ово први пут издање свих и интегрално објављених докумената са процеса ђенералу Дражи Михаиловићу, налазећи пуно разумевања за сва досадашња комунистичка скраћивања докумената и, самим тим, објављивања фалсификата (као да је објављивање фалсификата морални чин). Штавише, као истинито објашњење за издавање свих претходних “скраћених верзија”, усвајаја се мишљење никога другог до војног тужиоца на том процесу – пуковника Милоша Минића, као “непристрасног заточника истине”, који им је “објаснио” зашто су објављиване “скраћене верзије”, јер, наводно: “…Агенције и страни новинари, више из техничких разлога, тражили су да им се за потребе информисања стављају на коришћење битнији делови стенограма, а не у целини. То су исто тражиле и челне личности југословенске владе и Комунистичке партије. …Као што се види, прављен је један скраћени стенограм са суђења који је имао своју оперативну и практичну сврху. Стицајем околности овај материјал постао је изворни архивски документ у широј употреби”. (1. том, стр. 14-15).
ОМАКЛО ИМ СЕ…
Приређивач, оваквим објашњењима, наводи читаоца да прихвати, да се југословенским руководећим комунистима “строго случајно из хитних потреба” омакло да објављују фалсификоване, тзв. “скраћене”, верзије докумената; сраћени су, управо и без изузетка, они делови докумената који су, по било чему, ишли у прилог оптуженима-осуђенима.
Приређивач књиге докумената не наводи да ли је то био војни или цивилни суд, тврдећи да се на њему судило само по Закону о кривичним делима против народа и државе и Закону о конфискацији имовине и извршењу конфискације (прилажући текстове истих), очигледно избегавајући да спомене да је то био Врховни суд ФНРЈ – Војно веће, ради чега не наводи да се на њему судило по војним прописима, тј. по: Заону о уређењу и надлежности војних судова у Југословенској армији, Закону о забрани изазивања националне, расне и верске мржње и раздора, као и по Уредби Врховног штаба НОВ и ПОЈ о војним судовима, од 24. маја 1944. Индикативо је, да приређивач у књизи прилаже чак и текст Статута међународног војног суда (?!), а не наводи ниједан југословенски војни пропис, по коме се судило на том – војном суду!
У првом тому књиге, у уводним текстовима, не износи се ништа ново што комунистичка историографија већ није подметала. Ту се тврди, да је, наводно, Четничи (Равногорски?!) покрет “доказано” издајнички и колаборационистичи помагач окупатора, који је, малтене, радо прихватио окупацију и који је створен управо с циљем да би служио окупаторима (!?!), док је, њему насупрот, Партизански покрет “истинско оличење борбе” против окупатора, а нарочито “њихових сарадника”, макар и по цену истребљења Срба и затирања њиховог имена у већини српских етничких простора. Приређивачева истицања само злодела Четничког покрета, која он нипошто не упоређује са комунистичким ратним и послератним злоделима, могу да се подведу под српску народну изреку: “Ругала се коза овци”.
Да ли се може веровати приређивачу и прихватити његова тврдња, да су у овој књизи објављени (сви?) интегрални документи са процеса ђенералу Дражи Михаиловићу, ако крије где могу да се изврше увиди и упоређења овде објављених са оригиналним документима?
У 4-ом тому књиге, која је нешто другачијег наслова “Документа – Албум из историје Равногорског покрета 1941-1945”, изложене су многе фотографије са процеса Дражи Михаиловићу и о, наводно аутентичним, четничким злоделима у току Другог светског рата. Међу фотографијама бројних актера са процеса Дражи Михаиловићу – мноштва пробраних “значајних сведока” (типа: сека Перса и њој сличне анонимне тужибабе) и “неизоставног” војног тужиоца пуковника Милоша Минића, из неких својих разлога приређивач није објавио ниједну – баш ниједну – фотографију бранилаца-адвоката оптужених!? Већина ту објављених фотографија о наводним “четничким злоделима” су потурени и препознатљиви фалсификати (међу којима су провидна подметања, нпр. прерушених у четнике припадника ОЗН-иних потерних група, који су прислонили “четничке” каме уз вратове наводних жртава, брижно пазећи да их не повреде…
СМИШЉЕНО ПРОТИВ СРБА
Од оваквог пристрасног приређивача не може се очекивати да објави дуго скривану истину, да је Партизански покрет са изразитим антисрпским руководством, одлучујуће подржан и помогнут од Антихитлеровских савезника (најодлучније од Велике Британије), који су, из својих дугорочних стратешких империјалистичих разлога, настојали да, у току Другог светског рата, сломе сваку српску самосталну политичку снагу и вољу, коју би они у послератном времену могли да испоље, потпуно у складу са чувеном и суровом претњом В. Черчила, коју је он, после Техеранске конференције, у Каиру 10. децембра 1943, сасуо у лице Божидару Пурићу, председнику избегле Краљевске владе Југославије у Лондону:
“Постоје два милитаризма у Европи: пруски и српски. Пруски ће бити срушен у овом рату, а и српски милитаризам мора отићи”!
Политика В. Британије је још суровије изричита у односу на Титову осуду ђенерала Драже Михаиловића. Када су, управо Божидар Пурић и друге значајне српске политичке личности у емиграцији, затражиле дозволу од директора Форин Офиса, сер Александра Кардогана, да се комеморативни црквени помен на дан убиства Драже Михаиловића, 17. јула 1955, радиом из В. Британије преноси у Југославију, он им је одговорио:
“Ви би хтели да ми набијемо Титу на нос његову осуду Михаиловића. Ми то нећемо учинити, јер Тито је наше дело а не ваше. Ми смо га поставили онамо где је, а не ви. Ми га подржавамо, волели ви то или не. То је наша политика, за сада и за догледну будућност”!
То “Британско дело” (тј. Тито) је оправдало наведена Черчилова очекивања, јер је, у току Другог светсог рата, а изразито после рата, уз обилату помоћ свих бројних чинилаца, који увек испољавају доказано непријатељство према српском народу, а, такође, и уз беспоговорну сарадњу оданих му бесловесних српских руководећих комунистичих лакеја, осудило Дражу Михаиловића, а без суда дозволило убијање огромног мноштва српских слободара и свих родољубивих Срба, којих се могло дочепати, а који су се, брижно и одважно, ратнички и политичи и на друге начине залагали за опстанак, слободу и достојанство Срба и очување српских етничих простора.
Да су процес и смртна пресуда ђенералу Дражи Михаиловићу били само изванредан политички чин, сведочи и то, што су се комунисти плашили његовог гроба и остатака тела (као што су се Турци плашили од моштију Светог Саве), па су их сакрили или уништили. Али, шта им то и сва њихова анатемисања (која се и овом књигом настављају) вреде, када се предсмртне речи ђенерала Драже Михаиловића: “И мртав ћу вас победити!” увелико остварују, уз последични неуништиви ехо: “Гроб му је нигде, а име свуда и свагда у српском роду!”
Српском народу је вазда потребна спасоносна истина, а не да се – објављивањем оваквих тендециозно пристрастних књига – као у хајци острашћених ловаца и њиховим ловачким причама, и даље подмеће и намеће осиљена комунистичка лаж као истина, јер “најгоре је, када лаж добије снагу истине”.
(Фебруар 2002)
