„Мољевићеви“ мемоари

22/12/2013

Из Архива БИА: Комунисти тврде да је ово део Мољевићевих мемоара

Генерал Дража Михаиловић и др Стеван Мољевић на процесу 1946. године

Пошто се очекује скори излазак „Мољевићевих“ мемоара, у издању Института за савремену историју, а реч је у ствари о фалсификату Удбе, преносим део из књиге „Прави и лажни Калабић – са налазом судског вештака“. Књига је конципирана у форми 13 теза, контратеза и закључака у вези наводне Калабићеве издаје. Један од 13 „доказа“ су управо измишљени мемоари др Стевана Мољевића

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

ТЕЗА БР. 6:

„МОЉЕВИЋЕВ РУКОПИС“ ОПТУЖУЈЕ КАЛАБИЋА

Николић и Димитријевић пишу да се у документацији коју им је уступила БИА налази и рукопис др Стевана Мољевића „Равна Гора у светлу и магли“. Остојић преноси тај њихов запис:

Пред крај овог интересантног текста Мољевић описује последњи сусрет са Михаиловићем у затвору и наводи како му је генерал рекао да су се припадници Озне код њега убацили преко Николе Калабића.

„На питање како је ухваћен рече ми: Издао ме Никола. Да би спасао себе. Издао је мене. Нисам доспео ни бомбе да дохватим, тако је било ненадано.“107

КОНТРАТЕЗА БР. 6:

НЕ ПОСТОЈИ МОЉЕВИЋЕВ РУКОПИС „РАВНА ГОРА У СВЕТЛУ И МАГЛИ“

Колико су услови у робијашници у Сремској Митровици били сурови, говори податак да су овде већ до 23. јула 1946. године преминула 82 осуђеника.108

Мољевић је у Митровици робијао од 1946. до 1959. године, када је преминуо. Важио је за духовног вођу осуђеника и многи су с њим разговарали, али највише времана провео је или у самици, или у ћелији са др Драгољубом Јовановићем, једним од лидера Земљорадничке странке, и протом Савом Банковићем. Њих тројица делили су ћелију пет година

Упркос условима, Мољевић је много писао и успео је да заврши чак четири књиге. Писао је заједно са Јовановићем, који је у робијашници такође написао једну обимну књигу, „Људи, људи“, у којој је описао и Мољевића. Јовановић и Банковић су читали Мољевићеве, а Мољевић и Банковић Јовановићеве рукописе. Своју књигу „У предворју пакла“ прота Банковић је написао касније, на слободи.

Мољевићеве рукописе читао је и Милан Л. Рајић, један од 1.300 каплара, који је такође објавио мемоарске записе, под насловом „Српски пакао у комунистичкој Југославији“.

Два рукописа Мољевић је преписао – сви су писали руком – а пријатељи и чланови породице успели су да их изнесу из тамнице. Међутим, уз тешке претње, Удба је дошла до њих, а такође је запленила и примерке који су се налазили код Мољевића.

Много година касније, породица је тражила од надлежних да јој врате Мољевићеве рукописе, али узалуд. Ни данас се не зна где се они налазе. Уз помоћ литературе, Мољевићеве породице и пријатеља, историчар др Драгоје Тодоровић утврдио је да је реч о следећа четири рукописа Мољевићевих књига: „Бањалучки велеиздајнички процес“ (на коме је и Мољевић био оптужен), „Сарајевски атентат 1914. године“ (Мољевић је био један од неоткривених атентатора), „О Македонији“ (реч је о старим споровима са Бугарима) и „Критика марксизма-лењинизма“ (ову књигу Мољевић је написао на основу пропагандне литературе дељене осуђеницима).109

Мољевићеви сапатници и родбина, као и биограф Драгоје Тодоровић, детаљно говоре о ова четири рукописа, притом ни не наговештавајући да је постојао и пети, „Равна Гора у светлу и магли“.

Тај рукопис – руком писани текст – не постоји ни сада у Архиву БИА, већ је реч о тексту откуцаном писаћом машином. Пошто осуђеници нису имали писаће машине, јасно је да је то откуцао неко у вези са Удбом. Из факсимила се види да је коришћена тзв. електронска писаћа машина, латинична, уведена у употребу 1960-тих година. У тексту постоји и једна материјална грешка: Мољевић и Дража се никада нису сретали у затвору, јер су се налазили у посебним ћелијама, а такође и у посебним затворима.

Може се поставити хипотеза да је „Мољевићев рукопис“ , као и „Тасићев дневник“, написао удбаш Никола Миловановић Грба. Од свих удбаша он је највише писао. Био је опседнут Драгишом Васићем, толико да је објавио и књигу „Драгиша Васић“, у којој је измислио низ сопствених дијалога за главним јунаком. Из те опседнутости потиче и наслов „Равна Гора у светлу и магли“, јер је наслов јединог Васићевог романа „Црвене магле“.

Никола Миловановић Грба је завршио 58. класу Ниже школе Војне академије у Београду. Његов класни друг, Радомир Милошевић, доцније начелник штаба Авалског корпуса, у књизи „Закаснели рапорт“ („Интерпринт“, Београд, 1996), описује га као непоуздану особу лошег карактера. Важио је као највећи цинкарош у класи, од њега су се крила избегавања фризера ради прописаног скраћивања косе, бекства у град и слични несташлуци. Веома рано на леђима је почела да му расте грба, због чега је и добио тај надимак.

Миловановић је заробљен априла 1941. Пуштен је из заробљеништва јер се изјаснио као Бугарин, а четницима се придружио 1943. године. Био је један од радиотелеграфиста Центра везе Врховне команде, под командом мајора Јожефа Певеца, али је почетком 1944. удаљен због ширења лоших међуљудских односа. После нико није знао где је он, па ни капетан Радомир Милошевић, све до јесени 1944, када је, као илегалац, натрчао на њега у Београду. Миловановић је рекао Милошевићу да је и он београдски илегалац, заказавши му састанак. Међутим, довео је Озну и Милошевић је ухапшен.

Миловановић је касније учествовао у Дражином ислеђивању. Према сведочењу још једног робијаша из Митровице, Момира Јовановића, који је током рата био члан Просветног савета Врховне команде, Дража је у једном тренутку, док су се мимоилазили у ходнику, испред суднице, дошапнуо Мољевићу: „Издаде Никола“. То је Мољевић рекао Јовановићу, када су делили ћелију. И он и Мољевић помислили су на Николу Миловановића Грбу.110

И књижевнику Антонију Ђурићу, који је у Митровици робијао од 1948. до 1955. године, др Стеван Мољевић је рекао исто то: Никола Миловановић Грба.111

После 1962. године, када су комунисти први пут објавили причу о издаји Николе Калабића, Дражине речи дошапнуте Мољевићу почеле су да се тумаче и на други начин. Проверавајући те гласине, обратили смо се и потпоручнику Божидару Панићу, током рата старешини у Горској краљевој гарди:

– Да ли је, у Сремској Митровици, др Стеван Мољевић рекао како му је Дража на процесу дошапнуо да га је издао Калабић?

– Није. Ништа о Калабићу тамо нисмо чули.112

Са Дражиним браниоцем, др Драгићем Јоксимовићем, ћелију у Митровици делио је Вељко В. Вујановић. Он је посведочио да Јоксимовић није успео да сазна како је заробљен Дража. Међутим, према Јоксимовићевим информацијама, Дража и други осуђеници из његове групе ликвидирани су „у кругу Гарде на Топчидеру“. Вујановић даље сведочи како је опште мишљење међу робијашима било „да је ђенерал Дража ухваћен издајом Енглеза“.113А

Вероватно најпозванија особа по овом питању био је Војислав Давидовић, који је, од свих сремскомитровачких робијаша, показао највише занимања за комунистичке верзије о Калабићу. А он у свом раду, напред цитираном, не помиње ма какво Мољевићево сведочење о Калабићу.

ЗАКЉУЧАК БР. 6

Мољевићев рукопис“ није ништа друго до још један комунистички фалсификат. Комунисти и даље дугују српској јавности праве Мољевићеве рукописе, као и рукопис књиге Драгише Васића „Историја Равне Горе“, делове рукописа др Ђуре Ђуровића и других осуђеника из Сремске Митровице.

Извори:

107 П. Остојић, Заробљавање генерала Михаиловића, 37. На стр. 38 даје се факсимил цитираних речи.

108 Д. Тодоровић, Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за уједињено Српство, 250. Према мемоарима проте Саве Банковића.

109 Д. Тодоровић, Др Стеван Мољевић, речју, пером, делом и животом за уједињено Српство, 274.

110 М. Самарџић, Истина о Калабићу, 11–12. Предговор Слободана Ћировића. Сведочење Момира Јовановића Ћировићу.

111 Изјава Антонија Ђурића аутору, дата јула 2012. године.

112 М. Самарџић, Разговори са равногорцима, први том, 319.

113А Погледи, 1. октобар 1993. Према чланку Миладина Вујановића, познатог емигранта у Аустралији, рођеног брата Вељка М. Вујановића.

Из књиге М. Самарџића „Прави и лажни Калабић – са налазом судског вептака“, Крагујевац, 2012, стране 95–99.