Муслимани у четницима

17/03/2013

Генерал Дража Михаиловић и амерички пуковник Мекдауел (трећи с десна) са муслиманским првацима у Семберији око 1. октобра 1944. Стоје с десна на лево Мустафа Мулалић, члан ЦНК, Мустафа бег Салихбеговић, Хасан бег Муратбеговић, Мустафа Пашић, Махмуд бег Пређиловић, Ибрахим бег Пређиловић. Други с лева капетан Џон Милодраговић

Муслимански четници приликом смотре у Семберији, око 1. октобра 1944. године

Четници, муслимани и православци на Требави октобра 1944. године

МУСЛИМАНИ У ЧЕТНИЦИМА

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

1. ОПШТЕ НАПОМЕНЕ
Пре османлијских освајања, на Балкану није било муслимана. Милом или силом, Османлије су исламизирале становништво на окупираним територијама. Готово све цркве биле су порушене или претворене у џамије и друге објекте. Хришћани су били грађани другог реда, стално изложени тортури. Тако се њихов број непрекидно смањивао. Према првом османлијском попису, из 1468\69, у Босни је живело преко 99 посто хришћана и мање од једног процента муслимана. Према последњем турском попису, из 1865. године, у Босни и Херцеговини било је 46,3 посто православних, 30,4 посто муслимана и 22,7 посто католика.
Већина припадника све три вере имала је према другима, благо речено, негативан став. Ипак, постојали су значајни изузеци. Део муслимана памтио је своје порекло и сматрао се Србима исламске вероисповести. Исто тако, један део муслимана, пре свега на западу, сматрао се Хрватима исламске вере. Бројност једних и других никада није прецизно утврђена. Статистички се не може пратити ни развој посебне муслиманске, односно бошњачке, нације. Услови за њен настанак свакако су везани за одлазак Турака, са којима су се муслимани словенског порекла раније идентификовали.
После Првог светског рата муслимани су се организовали на верској, а не на националној основи. О националној припадности се нису изјашњавали, сем поменуте мањине, која се сматрала делом српског или хрватског националног корпуса.
После Другог светског рата комунисти су већи део муслимана уписали као Србе, ради статистичког прикривања размера геноцида над Србима. Две деценије касније, први пут у историји проглашена је нација под именом ”Муслимани”. После ратова 1991-1995, ова нација је коначно формирана под именом ”Бошњаци”.
Крајем 19. века постојао је аустроугарски пројект о стварању бошњачке нације која би обухватила сво становништво Босне и Херцеговине. Циљ плана био је пре свега асимилација Срба, ради осујећивања устанака, који су поред ослобођења прокламовали и присаједињење матичној држави. Садашњи Бошњаци одустали су од тог концепта, барем званично, али су своје корене везали за Твртка Првог, ”краља Срба Босне и Приморја”, како је гласила његова титула. Разуме се, Тврткова титула се не наводи прецизно, док се његово крунисање у Милешеви тумачи као освајање дела Србије од стране Босне.1
Највећа муслиманска странка између два рата била је Југословенска муслиманска организација (ЈМО), на чијем челу је стајао др Мехмед Спахо. Она је сво време учествовала у власти. Од средине тридесетих година ЈМО постаје део владајуће Југословенске радикалске заједнице др Милана Стојадиновића. Стојадиновић је препустио водећу улогу ЈМО-у у Босни и Херцеговини, чиме је изгубио већинску подршку тамошњих Срба. С друге стране, ступањем у Југословенску радикалску заједницу муслимани су прихватили и њен став о постојању три југословенска народа – Срба, Хрвата и Словенаца. Сарадња Спахе и Стојадиновића подгрејавала је уверење да се муслимани сврставају у српски национални корпус. Али, Хрватска сељачка странка није одустајала од захтева да се још неке области Врбаске бановине прикључе Бановини Хрватској. У редовима ове странке причало се и о источној граници Хрватске на Дрини.
Силе осовине повукле су априла 1941. границе Хрватске и до Дрине и до Земуна, док су муслимани проглашени ”хрватским цвијећем”. Део муслимана одмах се придружио Хрватима у геноциду над Србима.
(…)
3. ДРАЖИН СТАВ И ПОЛИТИКА МУСЛИМАНА
Као што смо видели на почетку овог рада, први ратни сусрет са муслиманима Дража је имао још 25. априла 1941. године. Тога дана Немци су из Олова послали муслиманске усташе на Горски одред, а Дража је лично командовао заседом која их је дочекала и разбила. Сутрадан, 26. априла, мештани српског села Кусаче пожалили су се Дражи да их нападају муслимани из Жепе, да пале куће и чине злочине. Тада је он послао већу групу војника да доведе два најугледнија муслимана из Жепе, којима је саопштио: ”Они (Немци – прим. аут) су дошли и отићи ће, а ви ћете остати овде. Него, памет у главу, па пазите шта радите. Ако данас нестане српско село, сутра ће нестати муслиманско, и тако ћете се потаманити у овом крају”.5
Временом, у Дражином раду јасно се оцртао следећи став: треба учинити што је могуће да се муслимани придобију, или макар да остану неутрални, док оне њихове формације које чине злочине над Србима морају бити уништене. ”Муслимани су уништавани као италијанска милиција, док су муслимани под вођством мајора Фехима Мусакадића са нама”, писао је, примера ради, Дража председнику Југословенске владе Слободану Јовановићу, 16. априла 1943.6
Од првог дана рата велики део муслимана стао је на непријатељску страну. Како је она била јача, то је муслимане учинило активним, а православне пасивним политичким фактором. О политици у правом смислу речи заправо и није било говора, већ о низу масовних ратних злочина, иза којих су уследиле српске одмазде. Тек када су учврстили своје позиције у једној мешовитој средини, а то је било у другој половини 1942. године у Источној Босни и Херцеговини, јужно од линије Вишеград – Сарајево, четници су дошли у прилику да воде активну политику према муслиманима. Та политика је подразумевала одвраћање муслимана од Сила осовине, а посебно од ”Независне Државе Хрватске”, у корист равноправног суживота у будућој, обновљеној Краљевини Југославији.
Под утицајем четничке војне премоћи, знатан део муслимана у овој области прихватио је ту политику, па су основане и бројне муслиманске четничке јединице. Ако су се муслимани определили за нову политику само номинално, из опортунизма, то се не може рећи и за њихове лидере, који су били идеалисти попут Алије Коњхоџића. Они су крајем 1942. године основали Муслиманску националну војну организацију, која је са састанка у Калиновику, 31. децембра, послала Дражи један пригодан поздравни телеграм. Мајор Захарије Остојић, командант Истакнутог дела Врховне команде, пренео је 5. јануара 1943. године садржај два летка која су мајор Фехим Мусакадић и др Исмет Поповац растурали по Чајничком срезу, као и резолуцију Муслиманске националне војне организације послату лично Дражи. У тој резолуцији се поред осталог каже:
1. Муслимани Босне и Херцеговине и целе земље саставни су део Српства…
Најоштрије осуђујемо усташке злочине, који су узрок свега зла међу једнокрвном браћом Србима православне и муслиманске вере…
3. Најодлучније осуђујемо све муслимане који су приступили усташама.
4. Осуђујемо све официре и подофицире муслимане који су прекршили заклетву краљу и пришли крвопији Павелићу.
5. МНВО је саставни део четничког покрета под Вашом командом.
6. Циљ покрета и борбе је чврста сарадња Срба обеју вера у борби за краља и Отаџбину, како би се створила народна држава под краљом Петром Другим на принципима демократије и социјалне правде у којој ће муслимани бити равноправни грађани…7
Остојић је затим пренео молбу др Поповца да се Дража једном изјавом обрати муслиманима, али је одмах додао свој коментар: ”Верујем да би то имало огромног успеха међу муслиманима, али питање је како би то примили наши”. Дража је прихватио Остојићев савет да се уместо њега муслиманима обрате ”наши из Лондона”. Даље, Остојић је писао о Поповчевом захтеву да се на чело једног министарства у Југословенској влади у Лондону постави муслиман. Тог муслиманског министра привремено би заступали ”Срђа или Грол”, док би Поповац био његов делегат у Дражином штабу. ”Поручићу му да је сад сужен кабинет, па нека мало причека”, додао је Остојић, што је Дража такође прихватио.8
”Рад на придобијању муслимана је врло важан. Наставите свом снагом. Немци полако одлазе из Србије на Источни фронт, па да будемо спремни”, стајало је поред осталог у Дражином одговору Остојићу од 8. јануара.9
Остојић се овим поводом поново јавио већ после три дана: ”Немци врше присилну мобилизацију око Сарајева. Муслимани беже у масама ка нама са и без оружја. Прихватамо их.”10
Тако су односе између муслимана и православних условљавале различите околности, а пре свега однос снага на терену. У целини гледано, ипак се дешавало оно што је Дража предвидео 27. априла 1941. Попут њега и водећих личности покрета, то су покушавали да спрече и многи муслимански лидери, укључујући и припаднике највиших установа исламске заједнице. Штавише, у резолуцији од 12. октобра 1941, 50 истакнутих муслимана града Сарајева директно је оптужило ”Независну Државу Хрватску” за изазивање међусобних покоља муслимана и православних. У тој резолуцији се каже:
Потписани муслимани размотривши тешко стање у коме се данас налазе муслимани Босне и Херцеговине и уочивши да се стање из дана у дан погоршава, осјетили су се и као припадници своје узвишене вјере Ислама и као људи дужним да констатују слиједеће чињенице и да затраже лијека невољама, у којима се данас налазе…
Многи католици, свјесно, за своја недјела која су провођена у последње вријеме, бацају одговорност на муслимане и претстављају ове догађаје међусобним разрачунавањем муслимана и православних. Такво исто мишљење имају и неки православни у погледу одговорности муслимана. Кад се ствари, међутим, правилније и изближе упознају, види се да муслимани нијесу криви, и зато они то набацивање најенергичније од себе одбијају. Чињеница што међу починитељима разних злодјела има људи и са муслиманским именима, не може кривицу и одговорност бацити на муслимане. Муслимани су се и раније ограђивали од разних злодјела која су провођена, те је и у резолуцији на главној годишњој скупштини организације свеукупне Илмије, одржаној 14. августа 1941, унесена и ова тачка: ”Са болом у души и дубоком сућути сјећамо се свих оних невиних муслиманских жртава, које недужно падоше у свим немирима, који се ових дана мјестимично догађају. Осуђујемо све оне појединце муслимане, који су са своје стране направили какав било испад и учинили какво насиље. Констатујемо и то, да су такво шта могли учинити само неодговорни елементи и неодгојени појединци, чију љагу одбијамо.”
И ми сада констатујемо да је злодјела могао чинити само олош и криминални типови, којих има у свакој заједници. Констатирамо и то да ни они нису то од себе чинили док им није дато оружје, униформа, овлашћење, а често пута и наредба. Стога ни у којем случају за та злодјела не сносе муслимани одговорност, нити су им они иницијатори. Констатирамо и то, да су у сврху, да се одговорност за недјела обори на муслимане, израбљивани фес и муслиманска имена. Наиме, стављали су немуслиманима фес, који је заведен као униформа све војске, вршећи разна злодјела, којом су се приликом називали међусобно и муслиманским именима. Муслимани нису ником спремали ни мислили никаква зла. Муслимани су и у својој прошлости толерисали без разлике све вјере и ником нијесу зулума чинили. Стога се не могу ни данас муслимани претстављати иницијаторима злочина, као што то неки намјерно чине.
У овим тешким приликама појављују се и нетрпељивости према Исламу од неких католика. То се одражава у писању, у приватним, и јавним говорима и неједнаком поступку. То се све појављује поред разних изјава са разних мјеста у којима се говори о једнакости и равноправности двију вјера. Ове наше констатације спремни смо увијек потврдити конкретним примјерима.
Након свих констатација тражимо од свих одговорних фактора и свих муслиманских политичких представника, да се заузму:
1) Да се заведе стварна сигурност живота, части, имовине и вјере за све грађане у земљи без ма каквих разлика<
2) Да се невини свијет стварно заштити јачом војном обраном!
3) Да се у будуће не дозволи да се подузимају ма какве акције које ће по својој нарави изазвати побуне и крвопролиће у народу<
4) Да се позову на судску одговорност сви стварни кривци који су починили ма какво насиље или злодјело, без разлике којој вјери припадали, те да се најстрожије казне, као они који су ова злодјела наређивали или за њих дали могућност<
5) Да се онемогући свака вјерска нетрпељивост и да се најстроже казне они који у овом погледу направе какав било доказан изгред< и
6) Да се што прије пружи довољна материјална помоћ онима који су недужно пострадали у овим нередима…11
Сличне резолуције потписали су и истакнути муслимани Бањалуке и Мостара, али, с друге стране, историја памти и похвалне муслиманске резолуције Анти Павелићу и окупаторима, којих је било знатно више.
Када је Врховна команда стигла у североисточну Босну, у јесен 1944. године, Дража је увео у оптицај и један нови елемент: верски рат против комунизма. Прецизније речено, политика вођења општег верског рата сада је само до краја дефинисана, јер су муслимани већ сарађивали са православнима и из верских разлога, знајући да је комунизам, по природи ствари, против сваке вере. Примера ради, ово је порука Мустафе Мулалића Ибрахиму Пјанићу, команданту муслиманске легије у Грачаници, послата са радио станице Врховне команде 7. марта 1944, преко мајора Манојла Пејића, делегата за Централну Босну:
Глас о твојим јуначким подвизима, као и о исправном држању грачаничких муслимана, наших истомишљеника, допрео је до Врховне команде Југословенске војске и министра војног ђенерала Драже Михаиловића, код кога се и ја налазим да му помогнем у његовом племенитом залагању за братски споразум између Срба и муслимана. Поносан твојим успесима и срећан што си успео да очуваш наше пријатељске и идејне везе у том питомом крају, хитам да те поздравим, а преко тебе и остале пријатеље, нарочито Мустафу Пурића из Жељине, Мују Буљубашића, Мурата Куртовића и Алију Кушаковића из Грапске, Хусејина Ћурића из Лукавице, Јусуфа Мустафића из Клокотнице.
Све вас уверавам да сте на добром путу и да ће ваше жртве бити залога спаса и опстанка свих исправних и честитих муслимана, као и исламског напретка у будућој Југославији. Кажи свима муслиманима да ђенерал Дража Михаиловић у име Њ. В. краља Петра Другог жели само искрен братски споразум са нама муслиманима, основан на принципима наше народне етике, наше старе бесе, чојства и јунаштва, и решење свих наших политичких, социјалних, културних и приватних проблема на основама братске узајамности. Он нам пружа руку, треба да је прихватимо у пуној извесности да је она у овој нашој општој трагедији једини фактор и гаранција мира, поретка и државности.
Све друге пропаганде одбацујте јер нас заводе у нову дефинитивну пропаст. Енглеско помагање партизанима има значај комунистичког уништавања. Ко има здрав разум лако ће просудити да Југославија само као краљевина може да буде и наша и међународна стварност. Само такав поредак може нама да јамчи за опстанак ислама.
Нека се муслимани не заваравају илузијама, које ствара та нова пропаганда, јер партизанство одводи у комунистички поредак, а онда и у очиту пропаст ислама. Чувај муслимане да у овој прилици не погреше, јер разбијеној чаши нема лека. …Изрази моје веровање да ћемо се ”инс Алах” скоро видети у слободи. Јавићу ти се писмом у првој прилици, а ти мени и све што знаш о насилничком одвођењу муслиманских девојака у комунистичке логоре. Теби желим јуначку срећу. Мустафа Мулалић из штаба Врховне команде Југословенске војске у Отаџбини.12
Уз муслимане и православне Дража је често помињао и католике, али то је више била формална ствар. Тако, у радиограму капетану Нешку Недићу, командату Ваљевског корпуса, од 25. децембра 1944. године, он је писао: ”Месном становништву муслиманском, православном и католичком указујте пуну пажњу и заштиту. Ми овамо сарађујемо са муслиманском милицијом, која гине у нашим редовима”.13
Другим речима, многи муслимани заиста су гинули под заставом Краљевине, док са католицима то није био случај. Једну од карактеристичних наредби по овом питању Дража је послао свим командатима 11. фебруара 1945. године:
Државна политика коју водимо иде на то да уједини све народне масе, без обзира на веру, у борби противу комунистичке тираније. Сви наши грађани су равноправни и сви подједнако уживају заштиту ЈВуО. Највећу штету општим интересима наносе оне јединице које о овоме не воде рачуна и старешине које дозвољавају пљачку било муслиманских, било католичких, било православних села. Штете од тога су неизмерне и нека свако зна да ће ово комунисти искоришћавати противу јединственог народног фронта. Свима треба да је познато, да обједињене народне снаге, без обзира на веру, су најсигурнија гаранција наше победе, јер комунисти представљају бедну мањину, уколико их ми не би ојачавали нашим поступцима.
На ово скрећем пажњу последњи пут и нека сви имају на уму народну изреку: ”Брат је мио, које вере био”.
Наређујем:
1. У свима селима, без обзира на верску припадност, јединице не смеју саме узимати реквизицију. Ово могу чинити само интендантски органи и то само онда када се на други начин не може доћи до хране, обраћајући се на месне муслиманске, католичке и православне власти, па они са интендантским органима да врше реквизицију.
2. Приликом камповања по муслиманским селима обратити нарочиту пажњу на осетљивост муслимана према њиховим домовима и на првом месту користити за становање јавне зграде: школе, кафане, надлештва, итд, па тек у споразумима са месним одоборима узимати домаћинске куће за становање, остављајући потребне просторије домаћину за становање.
3. Сваки наш борац и старешина има да буде пропагатор слободе вероисповести и верске толеранције. Треба сваки од нас да буде пропагатор и да зна, да ми сада образујемо верски фронт противу безбожника. Сваки старешина и борац има да поштује туђу веру, као и своју. На ово нарочито да обрате пажњу свештеници, које ће команданти упознати са овим наређењем. У овом смислу поучити све старешине и све борце…14
Према радиограму који је Дража 21. јануара 1945. године послао у Лондон, муслимански прваци који су сарађивали са четницима тражили су обнову Краљевине Југославије као тројне федерације, наглашавајући: ”Како ми, муслимани, живимо искључиво на српском етничком подручју, то је разумљиво, да тражимо да сви неподељени уђемо у састав српске федеративне јединице”. Њихова жеља била је да се у српској федералној јединици оснује ”једна велика самоуправна област, способна за живот, и са пуном административном аутономијом”. Сматрали су да би на тај начин допринели и ”правилном решењу српско-хрватског питања”.15
У Босни, Дража се често састајао са муслиманским лидерима. Један од најмасовнијих скупова приређен је на Српску Нову годину 1945. у Модричи, када су муслимани, у знак захвалности за ослобођење вароши од хрватских усташа – пред којима је раније избегао и део муслимана – организовали свечану вечеру у Соколском дому. Испред Соколског дома муслимани су направили славолук, на коме је писало: ”Бог, Краљ и Дража”. Била је истакнута и велика краљева слика. Дража је питао муслимане како су успели да сачувају тако велику краљеву слику, на што су они одговорили: ”Тако што смо преко ње 1941. године ставили Павелићеву слику”.16
По селима на десној обали реке Босне Дража се кретао са свега два пратиоца, сретајући и муслимане. Дуго се препричавао један догађај из Копривне, када је неком муслиманском кирајџији, из фамилије Исић из Таревца, код куће Воје Лазића коњ из запреге пао са моста и поломио предње ноге. Исић је замолио неког четника да убије коња, да се не мучи, што је он и учинио. Није имао куд, јер је издржавао фамилију превозећи робу на пијацу у Добој. Док је седео на колобрану држећи се за главу, наишао је Дража и запитао шта се десило. ”Дража је сјахао с коња, пришао кириџији и након краћег разговора видјели смо како Дражин ађутант даје паре том очајном човјеку. По изразу лица видјело се да је кирајџија задовољан. Они који су били ближе, тврдили су да је накнада исплаћена у златним фунтама”, сведочи Сретен Лазић, очевидац догађаја.17

4. МУСЛИМАНИ ПРВАЦИ У ЧЕТНИЧКИМ РЕДОВИМА
Као најистакнутије муслимане у четницима Алија Коњхоџић наводи мајора Фехима Мусакадића, Мустафу Пашића, др Исмета Поповца и поручника Омер-бега Ченгића.
Фехим Мусакадић је био носилац Карађорђеве звезде из Првог светског рата, као добровољац Српске војске. Уочи Другог светског рата био је шеф полиције у Сарајеву. Од 1942. године организовао је муслиманске четничке јединице у Херцеговини и био је члан штаба Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине мајора Петра Баћовића. ”Мило ми је што Вам се Муса допада. У њему се никад нећете преварити. Ово што сад ради је његов животни циљ”, писао ја Дража 8. јануара 1943. мајору Захарију Остојићу о мајору Фехиму Мусакадићу.18
Комунисти су мајора Мусакадића убрајали у ред својих главних непријатеља, јер је већ самом својом појавом реметио њихову пропаганду. Лично Ј. Б. Тито је наредио да се он ликвидира, а прилика се указала почетком јуна 1943. године, када је стигла информација да се део штаба Оперативних јединица Источне Босне и Херцеговине налази у Странама код Улога, у Невесињском срезу, са малим обезбеђењем. То је било у време Операције ”Шварц”, када су четничке јединице које су успеле да се извуку из обруча добиле наређење да се уситне док не прође немачка главнина. Поред Мусакадића, комунисти су заробили и Баћовићевог заменика, мајора Јована Пантића, и још неколико официра, подофицира и војника. Сви су мучени и убијени, осим једног четника, који је успео да побегне.
Мустафа Мујо Пашић је уочи рата био судија Окружног суда у Мостару. Априла 1941. године јавио се у усташку команду, по наређењу да сви Срби, Јевреји и Цигани морају да предају оружје, радио апарате, бицикле, и сл. Познајући судију Пашића, усташе су га питале зашто је дошао, на што је уследио одговор: ”По вашем наређењу”. Када су му рекли да се наређење односи само на Србе, Јевреје и Цигане, он је узвратио: ”Ја сам Србин, наређење се односи и на мене”. Пашић је тада ухапшен, али је ускоро пуштен на интервенцију родбине и пријатеља. Током 1942. године приступио је четницима, а 1943. Немци су га заробили и предали усташама. Убијен је у концентрационом логору Јасеновац.
Др Исмет Поповац, лекар у Коњицу, од 1942. године сарађивао је са штабом мајора Баћовића, а потом се једно време налазио у штабу мајора Захарија Остојића. Заробљен је од усташа и убијен у Требињској шуми, лета 1943. године.
Према Коњхоџићу, активни поручник Омер-бег Ченгић ступио је у четничке редове почетком 1942. године, такође у Херцеговини. Вероватно је реч о потпоручнику Хамдији Ченгићу, кога Дража помиње у радиограму мајору Баћовићу од 22. децембра 1942. године. Тај радиограм гласи: ”Добио сам извештај о раду потпоручника Хамдије Ченгића. Врло добро ради. Доведите га у везу са Мусакадићем”.19
Према Коњхоџићу, Ченгић је крајем 1942. послат је на специјални задатак у Мостар, али је био откривен од стране усташа и заклан.
Сва четворица – Мусакадић, Пашић, Поповац и Ченгић – била су организатори муслиманских четничких јединица у Херцеговини.
Муслиман на највишим положајима у покрету био је Мустафа Мулалић. Рођен је у Ливну 1898. године, а уочи рата је живео у Београду, где је радио као публициста и народни посланик. Од средине 1943. године до краја рата налазио се у Дражином штабу. Као представник муслимана Босне и Херцеговине био је потпредседник Централног националног комитета Краљевине Југославије. Јануара 1944. постаје члан председништва Народног конгреса у селу Ба, на коме је поднео један од укупно шест реферата. Од лета 1944. године Мулалић је члан и Извршног одбора ЦНК, односно новопроглашене Југословенске владе. Уређивао је једно од централних гласила покрета – ”Исток”, лист муслиманских равногораца. Писао је чланке за тај лист, као и за радиофонску станицу ”Равна Гора”. Заробљен је пролећа 1945. године у Босни. После др Ђуре Ђуровића и др Александра Аксентијевића, августа месеца те године био је трећеоптужени на првом стаљинистичком процесу организованом у Београду. Осуђен је на вишегодишњу робију зато што је, како је наведено у пресуди, својим чланцима, и уопште својим радом, ”ширио неистините клевете противу народноослободилачког покрета, настојећи да придобија муслиманске масе за оружану борбу противу Народноослободилачке војске и Партизанских одреда Југославије, а у корист окупатора”. У пресуди је назначено да је Мулалић ”вере исламске, по народности Србин”.20
Преминуо је одмах пошто су га пустили из затвора, из Главњаче у Београду, 1951. године.
(…)
7. МУСЛИМАНСКЕ ЈЕДИНИЦЕ НА СЕВЕРОИСТОКУ БОСНЕ
Новембра 1943. године, као и Баћовићу, Дража је наређења о придобијању муслимана слао и другим командантима у мешовитим срединама. Капитулацију Италије септембра 1943. пратио је нагли раст комунистичког покрета, захваљујући с једне стране подршци западних сила, а с друге малобројности немачких јединица. Поједине области Немци су потпуно препустили формацијама НДХ, да би их ове предале комунистима, верујући да је крај рата близу и да тако у прави час прелазе из губитничког у победнички табор. Међутим, видевши да се Западни савезници неће искрцати на Балкан, Немци су с Јадрана поново кренули ка унутрашњости. Тако су страдали и муслимани, најпре током комунистичких мобилизација и реквизиција, а онда, још више, у немачким операцијама. Управо то је Дража покушавао да искористи, а карактеристичан је његов радиогам мајору Манојлу Пејићу, делегату Врховне команде за централну Босну, од 26. новембра 1943:
Настаните најенергичније да преко попа Саве (Божића – команданта Требавског корпуса – прим. аут) ухватите што чвршћу везу са муслиманима. Сад је веома повољан моменат, кад су искусили благодет комунизма.36
Или, ово је Дражин распис свим командатима од 15. јануара 1944:
Колико год можете утичите на муслимане да се организују за отпор против комуниста… Нарочито развијте пропаганду међу муслиманима да комунисти иду против скривања жена и да жене узимају у своје редове. У Босни су масу муслиманки одвели од куће.37
Потпуковник Захарије Остојић јављао је Дражи 5. јануара 1944. како мајор Милорад Момчиловић, командант Романијског корпуса, још ”од раније одржава везу са Хасаном Дедићем”, кога је назвао ”личним пријатељем”, додајући: ”Сви моји команданти имају упутства за рад са муслиманима”.38
Мајор Шефхет Хасандедић био је начелник штаба 3. зборног подручја НДХ, односно домобрана. Сарађивао је са четницима иза леђа Хрватима и Немцима.
У већини крајева напори за придобијање муслимана остали су безуспешни. Примера ради, ово је Остојићев извештај од 16. јануара 1944. године:
Момчиловић јавља да се са муслиманима из области Јабуке, Мрежице и Црне Реке ништа позитивно не може постићи, јер су врло превртљиви и чим наиђу Немци или комунисти прилазе њима и раде противу нас.39
Међутим, на североистоку Босне већина муслимана од тада се или борила заједно са четницима, или их макар није узнемиравала. О првом значајном успеху Дражу је известио мајор Стеван Дамјановић, командант Мајевичког корпуса, 14. јануара 1944. године:
Зелени кадар има свога вођу Несата Топчића, муслимански учитељ. Одметнуо се од Хрвата и Немаца. Зелени кадар у заједници са четницима води борбу против комуниста и заштићује муслимански живаљ од комунистичких и муслиманских банди. Ако га зна Мустафа (Мулалић, члан ЦНК – прим. аут) нека напише једно писмо за њега преко мене, али све изгледа да њима командује мајор Шефхет Хасандедић. Са њиме ћу ступити врло брзо у везу.40
Још лепше вести Дамјановић је послао 1. марта:
Министру војске морнарице и ваздухопловства господину Дражи Михаиловићу, на данашњој конференцији којој су присуствовали представници Срба и муслимана Тузланског округа, којом је приликом изражена радосна жеља да дође до искрене и братске везе, коју не би никаква сила могла раскинути. Решено је, да се потпуно духовно зближимо, оружано сложимо, да братски и искрено наступимо против свих који раде на раздору и угрожавању нашег опстанка.41
Дража је 7. марта изразио ”највећу захвалност на одржаној конференцији Срба и муслимана и њиховом поздравном телеграму”, додајући: ”Само братским радом можемо спасти државу и народ”. Депеша са конференције православних и муслимана из Тузланског округа прослеђена је Југословенској влади и Западним савезницима.
Дража је 11. марта тражио од Остојића ”да што пре ухвати везу са Хасандедићем и да поради на погодан начин да изађу у шуму у састав наших јединица”. Такође, требало је да поручи Хасандедићу ”да пошаље своје представнике У Врховну команду, где се већ налази Мулалић”.42
Међутим, Хасандедић се није одлучио на тај корак, а коначно се преломио на другу страну после говора краља Петра од 12. септембра 1944. Претходних дана Остојић је очекивао Хасандедићев долазак у свој штаб, ради договора око заједничког преузимања власти у Сарајеву.43
Због краљевог говора, дакле, од тога није било ништа. Са радио станице пуковника Гојка Бороте, команданта Сарајева, М. Рајковић је потпуковнику Остојићу 24. септембра 1944. послао контроверзан радиограм: ”Овамо муслимани све више наклоњени нама. Мењају оријентацију сваки час”.44
На североистоку Босне, муслимани су и даље остали уз четнике. ”Авди бег пита да ли да се прими да организује летећу муслиманску бригаду са седиштем у Јањи, а за ово да му даду Немци наоружање”, писао је 6. октобра потпуковнику Стевану Дамјановићу капетан Рајо Бањичић, начелник штаба 2. групе бригада Мајевичког корпуса. Дамјановић је одговорио потврдно, напомињући да Авди бег ”пази кога прима, да му црвени и други не убаце своје људе”.45
Нешто јужније од Јање, ”Шепчани муслимани” били су у партизанима, док су од Зворника и даље, као и раније, били у усташама.
Већ 22. октобра Бањичић је писао Дамјановићу: ”Немци отишли из Бијељине, муслимани траже да ми одмах дођемо”. Муслимани су се бојали упада комуниста, јер њихове снаге нису биле довољне за одбрану вароши. ”Данас 22. о.м. у 16 и 30 ушао сам са војском у Бијељину и поступио тачно по Вашем наређењу. Све је у реду”, јавио је Бањичић касније истог дана, док је сутрадан Дамјановић известио Дражу:
Бијељину смо заузели и успоставили нашу власт са муслиманима.46
Такође истог дана, 23. октобра, Дамјановић је наредио Бањичићу:
Командант муслиманске бригаде… да одмах мобилише и реорганизује све њихове снаге од Бијељине до Теочка. Све да окупи и сумњиве да гони.47
Према Уредби о формацији Југословенске војске у Отаџбини, од 1. децембра 1944, поред српске, хрватске и словеначке армије, проглашено је и оснивање Групе муслиманских корпуса. Као командант Групе муслиманских корпуса наведен је ”ђенерал Ђерзелез”.48
То је био псеудоним Мухамед бега Прељубовића, команданта 6. муслиманског корпуса Југословенске војске у Отаџбини, јединог из Групе муслиманских корпуса за који се зна да је заиста основан, децембра 1944, у области Мајевице. Начелник штаба 6. муслиманског корпуса био је Абдулах Мула Османовић (у неким документима: Рамановић). Корпус се састојао од 1, 3. и 6. муслиманске бригаде, којима су командовали Абдулгафар Накичевић, Нурија Хасанбеговић и Хата Карић.49
Док је формирање корпуса било у току, 27. децембра 1944, потпуковник Дамјановић је известио Дражу:
Муслимани се добро држе. Прељубовић је са Бањичићем доле, а начелник његовог штаба са мном. Формирамо муслиманске бригаде, али тешко иде скупљање, јер су се по групицама разбегли.50
Абдулах Мула Османовић је после неколико дана честитао Дражи Божић:
Господину министру Дражи Михаиловићу. У име муслимана са територије Мајевичког корпуса Југословенске војске у Отаџбини и своје лично, честитам Вам празник Христовог рођења, да под славном круном Карађорђевића и Вашим мудрим вођством ускоро доживимо пуну слободу у демократској Краљевини Југославији. Истичем пример братске сарадње муслимана на Мајевици са православном браћом и позивам све наше старешине као и сву браћу муслимане да овим путем пођу.51
Честитка је расписом пренета свим командантима. Дража је одговорио Османовићу 7. јануара 1945:
Најсрдачније и братски захваљујем начелнику штаба 6. муслиманског корпуса брату Абдулаху Мулас Рамановићу и свој браћи муслиманима на његовој честитци за божићне празнике, нека да Бог да се све наше жеље испуне на срећу нашег народа.52
Честитку за Српску Нову годину потписали су заједно Дамјановић и Османовић, а одговорили су им, 18. јануара, Дража и Прељубовић, који се налазио у Врховној команди:
Мухамед бег Прељубовић и Чича, обојица заједно, захваљују на лепој честитци о Новој години, која је и делима доказана. Уверени смо да ћемо у Новој години остварити све наше идеале и слободу нашег народа, за слободу сваког појединца. Братски поздрав Чика Дража и Прељубовић.53
Да је и после два и по месеца све било у реду, видимо из Прељубовићевог радиограма Османовићу од 26. марта 1945:
Чича и ја смо сретни када смо прочитали твој извештај од 11. марта о.г. Овим путем ти потврђујем пријем твога писма. Материјална средства ћемо послати када се отвори канал. Твој рад је одличан и веза са Леком (Дамјановићем – прим. аут) нас обадвојицу одушевљава. Констатујемо Чича и ја да је веза између муслиманских и православних јединица најбоља на Мајевици.54
У међувремену, комунисти су непрекидно понављали да четници кољу све муслимане на које наиђу. Када су четници заузели Кладањ, објавили су да је ово место потпуно спаљено и да у њему више нема ни једног живог муслимана. Зато је Дража 24. децембра 1944. послао деманти из Кладња, преко мајора Певеца, саопштавајући:
Срећни смо да можемо да објавимо да није пала ни једна длака са главе ни муслиманима ни другом становништву како у Кладњу тако ни у другим областима којима влада Југословенска војска у Отаџбини.55
Истог дана Дража је обавестио Певеца да је Кесеровићу ”пришао један батаљон муслимана под командом поручника Феризовића”. А пуковнику Мирку Лалатовићу Дража је 1. јануара 1945. писао:
Прешао сам са јачим снагама кроз Кривају и задовољан сам са држањем муслимана и католика. Свуда беже од комуниста, па су тако побегли и од нас, али су се вратили на први наш позив.56
Из Копривне, 14. јануара, Дража шаље радиограм капетану Илији Жугићу, команданту Кладањске бригаде, наводећи да је ”задовољан ситуацијом” на његовом терену. Жугићу је наређено да ”продужи рад са муслиманима”.57
У Грачаници, муслимани су се борили заједно са четницима до 25. фебруара, када су пришли партизанима. Мајор Младен Младеновић, командант Јужноморавског корпуса, тада је известио о ”издаји муслимана”.58
У области Градачца, муслимани су се налазили под командом мајора Николе Калабића, до 11. марта 1945, када су комунисти заузели и ово место.
Пуковник Петар Симић, командант Северне групе босанских корпуса, известио је Дражу 31. децембра 1944. да су се на терену Озренског корпуса неке муслиманске јединице ”пријавиле за сарадњу са нама и одмах ступиле у борбу”. Радиограмом од 4. јануара 1945. прецизирао је да је код Сребреника заједно са четницима партизане нападало и 400 муслимана.59
О ситуацији на територији Требавског корпуса Дражу је 6. јануара 1945. године известио потпоручник Душан М. Спајић, предратни саветник министра унутрашњих послова. Њега је Дража раније послао на Требаву, као свог обавештајца. Спајић је писао:
Муслимани, у тежњи да избришу утиске из 1941. године, када су се солидарисали са Хрватима, труде се да се сада покажу већим Србима но што смо и ми сами. У томе циљу гледају на свакоме кораку да изазову сукобе са Хрватима. Наши људи – борци, не увиђају да нам то не иде у корист, спремни су да у томе погледу вазда сарађују са муслиманима па ма и на штету опште ствари. Тако је пре извесног времена између усташа, којима је преко дана био слободан долазак у Модричу, и муслимана које су усташе тако покушале разоружати, избио сукоб. Вештим настојањем муслимана умешали су се и наши у овај сукоб и убили четири усташе. То је довело до затегнутог стања између нас и усташа у Посавини, те су усташе побиле неке наше људе у Шамцу, Црквини и Милошевцу.60
Спајић даље наводи да је прота Саво Божић успео да изгради добре односе са муслиманима, али да их неодговорни појединци кваре. Тако, у Кожуху је на пазарни дан на улици убијен један муслиман, док је неколицина опљачкана. Зато су они престали да долазе, па се у Требавском корпусу осетио недостатак муниције, ”коју су углавном на пијац доносили муслимани”. Починиоци убиства и пљачке били су познати, али против њих још ништа није било предузето.
Петар Ђокић, један од четника Требавског корпуса који је доспео у емиграцију, о напорима проте Божића поред осталог је записао:
Са крстом у једној а пушком у другој руци, прота Саво је повео прве заштитнике ојађених и осветнике недужно побијених. У тој невољи, притекле су му у помоћ не само најбоље снаге требавских светосаваца, већ и свесна муслиманска браћа околних села. Ови муслимани су заиста били верни борци и браниоци Династије Карађорђевића, што може да им служи на част и понос. Том слогом браће у невољи, прота Саво је спречио намеру душмана Српског народа, да искористе заблуде прошлости и тадашње интриге, у циљу међусобног истребљења Срба православних и Срба муслиманске вере. Уместо тога, под његовим мудрим вођством, браћа се објединила и заједнички бранила од лажних хришћана – свирепих усташа и истинитих безбожника – бездушних партизана.61

8. ЗАКЉУЧАК
Током Другог светског рата највећи број војно способних муслимана налазио се у нацистичким формацијама. Само кроз две СС дивизије, ”Ханџар” и ”Кама”, прошло је око 30.000 муслимана из Босне и Херцеговине. Још већи број муслимана служио је у усташама, домобранима, зеленом кадру и локалним милицијама. Тако је бројно стање од по неколико хиљада муслимана у четничким и партизанским редовима, пре последње фазе рата, било симболично.
Ступању муслимана у четнике допринео је низ околности: традиција, јер су као Срби исламске вере учествовали у српским националним покретима од друге половине 19. века до Другог светског рата, затим идеализам неких њихових вођа, страх од комунизма као атеистичког покрета, бекство од мобилизације за Источни фронт, долазак америчког пуковника Мекдауела у Дражин штаб, итд.
Међутим, главни фактор опредељења муслимана на ову или ону страну био је однос снага. Зато је крај рата већина војно способних муслимана, укључујући и бивше есесовце, дочекала у комунистичким редовима.

ИЗВОРИ:

1 Фалсификовање титуле Твртка Првог иначе је опште прихваћено у историји. Вероватно први пут појавило се у ”Историји Срба” Константина Јиричека. Користећи оригиналну предвуковску српску ћирилицу, којом се Твртко потписивао, Јиричек тај потпис и цитира привидно у оригиналу: ”Стефан Твртко в Христа бога краљ Србљем, Босне и Приморију”. (К. Јиричек, Историја Срба, први том, 320.) Ово је, дакле, само привидно оригинални цитат, јер у оригиналу нема зареза – у средњевековном правопису нису се користили зарези – који, сем што ствара граматички неисправну реченицу, мења њен смисао. Исто као и Твртко потписивали су се и његови наследници. Сви су најпре саопштавали којим народом владају (”краљ Србљем”, односно ”краљ Србима”, или, у духу савременог језика, ”краљ Срба”), а потом су додавали области којима су владали. Примера ради, ово је потпис Твртка Другог, према повељи Дубровчанима из 1433. године: ”Ми господин Стефан Твртко Твртковић по милости Господа бога краљ Срба Босне Приморија и Хумске земље”. (Факсимили оригиналних повеља могу се наћи на Интернету, на пример: www.pogledi.rs/istorija/srpska bosna.) Нова историја Бошњака одрекла се тврдње аустроугарске историје да Османлије с оне стране Дрине нису затекле хришћане, већ богумиле, свакако зато јер је то немогуће доказати.
2, 3, 4 Споменица ”Братства” 1954-1974, 29, 35-36, 406.
5 Књига о Дражи, том И, 28, 25.
6 Р. и Ж. Кнежевић, Слобода или смрт, 823.
7 и 8 АВИИ, ЧА, К-289, рег. бр. 5\1.
9 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 17\1.
10 АВИИ, ЧА, К-293, рег. бр. 2\1.
11 Споменица ”Братства” 1954-1974, 397-400.
12 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
13 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22\1.
14 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
15 Споменица ”Братства” 1954-1974, 409.
16 Према изјави Сретена Лазића из Копривне, аутору. Лазић је тада одвезао Дражу у Модричу, чезама.
17 Према изјави Сретена Лазића аутору.
18 и 19 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 17\1.
20 Суђење члановима политичког и војног руководства организације Драже Михаиловића, 544, 542.
21, 22 Споменица ”Братства” 1954-1974, 404-405, 404 и 413.
23 Зборник докумената, том 14, књига 2, 367.
24, 25 Зборник докумената, том 4, књига 11, 160-161, 230.
26 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
27 Зборник докумената, том 14, књига 3, 237.
28 www.bosnjaci.net
29 Споменица ”Братства” 1954-1974, 414-418.
30 и 31 АВИИ, ЧА, К-279, рег. бр. 4\1.
32 Споменица ”Братства” 1954-1974, 404-405.
33 АВИИ, ЧА, К-276, рег. бр. 2\1.
34 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 24\1.
35 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
36 АВИИ, ЧА, К-275, рег. бр. 21\1.
37 АВИИ, ЧА, К-278, рег. бр. 18\1.
38, 39, 40 Зборник докумената, том 14, књига 3, 232-233, 276, 279.
41 и 42 АВИИ, ЧА, К-277, рег. бр. 2\1.
43 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 3\1.
44 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 2\1.
45, 46 и 47 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 1\1.
48 Зборник докумената, том 14, књига 4, 430-432.
49 и 50 Зборник докумената, том 14, књига 4, 700.
51, 52 и 53 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
54 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 25\1.
55 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5\1.
56 и 57 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 23\1.
58 Зборник докумената, том 14, књига 4, 776.
59, 60 Зборник докумената, том 14, књига 4, 712 и 718, 555.
61 Споменица ”Братства” 1954-1974, 408.