Независна група националног отпора

23/03/2013

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

1. ОСНИВАЊЕ И РАЗВОЈ ДОГАЂАЈА
Боравећи у Лондону, као Дражин изасланик на венчању краља Петра и краљице Александре, 20. марта 1944. године, командант Старог Раса мајор Војислав Лукачевић разговарао је са многим високим званичницима, чак и са британским краљем и краљицом.
Према једном документу британског министарства иностраних послова, пре него што се 27. марта вратио у Каиро, Лукачевић је бившем шефу војних мисија при Дражином штабу, пуковнику Вилијему Бејлију, предложио да оснује једну јединицу од 3.000 четника – са планом да се се повећа на 6.000 – која би се налазила «под директном командом Средњег Истока и сматрала би се британском». Ова јединица «не би примећивала партизане», а такође «не би признавала Михаиловића нити његова евентуална наређења». Лукачевић је сматрао да би Дража «негодовао», али да против њега не би предузео «оружане акције». Операције против окупатора отпочеле би месец дана по Лукачевићевом повратку у земљу, ако би Британци у међувремену послали оружје и ратну спрему. У документу је наведена и Бејлијева процена да Лукачевићева замисао може успети, јер он поседује «снагу и ауторитет вође».1
Потпуковник Младен Жујовић 1. априла 1944. године из Каира извештава председника Југословенске владе у Лондону др Божидара Пурића о разговорима мајора Лукачевића са пуковником Бејлијем. Лукачевић је рекао Жујовићу и да је влада већ дала сагласност на Бејлијев предлог да Британци наоружају његову јединицу («Летећи одред»), а да она стане под британску команду. Жујовић је прокоментарисао како «потчињеност Дражи» ипак мора бити «први услов». Пурић је одговорио да се слаже, предложивши да Лукачевић објасни Дражи о чему је реч када се врати.2
Очигледно, Југословенска влада у Лондону није одобрила да «Летећи одред» не буде под Дражином командом, као што је то Лукачевић рекао Жујовићу.
Лукачевић се јавио Дражи 2. априла. Писао је о својим сусретима са британским краљевским паром, са министром Емеријем, члановима парламента, новинарима и истакнутим личностима. Писао је и о разговорима са пуковником Бејлијем, напомињући да у његову објективност «не сумња». Али, Лукачевић није обавестио Дражу о својој понуди Британцима. Уместо тога, он закључује:
И краљ и влада исто као и ми сви тамо у земљи, непоколебљиво стоје на становишту да је наш спас у потпуном наслону на Велику Британију.3
Међутим, прецизна обавештења о Лукачевићевој понуди Британцима Дража је добио од Жујовића и Пурића. Када се заједно са мајором Петром Баћовићем 29. маја вратио у земљу, слетевши британским авионом у Прањане, Лукачевић је вероватно рекао Дражи да је све то његов покушај да се од Британаца извуче нешто оружја. И он и Баћовић тада су били огорчени на Британце, јер су им у Каиру опљачкали пртљаг.
Наредних месеци све је било по старом, али онда је 19. августа 1944. године, иако од Британаца није стигло наоружање, проглашено оснивање «Независне групе националног отпора Југословенске војске у Отаџбини». У прогласу издатом том приликом наводи се како сада сви поробљени народи устају против Осовине, «само се не чује глас војске која је једина у свету стала храбро пред Хитлерове разбојничке хорде, онда када су биле на врхунцу своје снаге и моћи, која их је у безброј битака по целој нашој земљи немилосрдно тукла 1941, 1942. и 1943. године». Кривица за такво стање баца се на «наше војно и политичко вођство». Свој програм «Независна група националног отпора» дала је у следећих пет тачака:
1. Да се одмах обустави братоубилачки рат.
2. Да се одмах отвори свим расположивим снагама борба против окупатора.
3. Да се сва политичка питања решавају после рата, у пуној слободи средствима демократије.
4. Да ће Независна група националног отпора Југословенске војске у Отаyбини сваки покушај, после победе, насилног мењања политичких установа у земљи, онемогућити силом, и
5. Да ће Независна група националног опора постојати само до повратка Њ. В. краља и образовања владе која ће бити у стању да редовним снагама обезбеди миран развој у земљи.4
Уз позив свим Србима, Хрватима и муслиманима да им се придруже, проглас су потписали потпуковници Захарије Остојић, Петар Баћовић и Павле Новаковић, мајор Војислав Лукачевић и публициста Велимир Кривошић. Међутим, Баћовић овога дана није био у вези са осталим потписницима, сем са Остојићем, са којим је размењивао тешке речи око надлежности. Он се прикључио «Независној групи» 24. августа, после сусрета са Лукачевићем код Калиновика. Другим речима, Лукачевић је ставио Баћовићево име испод текста прогласа на основу њихових ранијих договора.5
Баћовић је уједно једини од оснивача «Независне групе» који није био Црногорац. Он је рођен у Никшићу, а сматрао се Херцеговцем, јер су се тада ови крајеви, мада су већ били у саставу Црне Горе, и даље називали Старом Херцеговином. Лукачевић је рођен у Београду, у породици црогорских досељеника, а сматрао се Црногорцем.
Разуме се, Остојић, Новаковић, Кривошић и Лукачевић били су Црногорци у регионалном, а никако у националном смислу. Као и највећи број саплеменика, они су заправо веровали да су Црногорци најбољи део српског народа. У таквом њиховом веровању крије се и један од мотива за оснивање «Независне групе». То је решеност да се борба за спас Српства преузме у своје руке, јер наводно «Србијанци», на челу са Дражом, нису кадри да се изборе са величином историјског тренутка. Конкретно, лидери «Независне групе» сматрали су да се Дража исувише боји жртава и да је то разлог што се западне силе окрећу комунистима. Они су хтели да подигну општи устанак на окупатора без обзира на жртве, убеђени да ће се онда Запад вратити на стару политику. Пуковник Бејли, и други Британци, свакако су то сугерисали Лукачевићу.
Овакво убеђење контрадикторно је са саопштењем «Независне групе»: четници се заиста јесу «немилосрдно тукли» против окупатора током 1941, 1942. и 1943. године, али се ипак Запад окренуо комунистима, чије офанзивне акције су биле усмераване против четника, а не против окупатора. Штавише, комунисти су нападали четнике и док су они нападали окупаторе. Тако је Дража закључио да британско инсистирање да се окупатор нападне и ван војничке логике, није мотивисано борбом за ослобођење, већ намером да се униште четници, односно да комунисти добију превагу.
Лидери «Независне групе» били су у вези са командантом Црне Горе потпуковником Павлом Ђуришићем и рачунали су да ће им се он придружити у последњем часу, у тренутку савезничког искрцавања. На укључење црногорских четника у устанак против Немаца нису рачунали, јер су знали да се они налазе у варошима заједно са Немцима, тј. да су у ствари били претворени у љотићевце. Знали су и да сам Ђуришић још није учествовао ни у једној борби против Немаца (тако ће остати до краја рата).
Проглас «Независне групе» дељен је само најповерљивијим људима, тако да се за њен пуч сазнало тек после Лукачевићеве наредбе командантима 1. и 2. милешевског корпуса, командантима бригада и срезова и заступнику команданта Старог Раса, од 3. септембра 1944. Потписујући се као «ађутант Његовог Величанства», Лукачевић је тада разгласио:
Од данас па убудуће извршавати само наређења ове команде и не подавати се никаквим пропагандним утицајима ма са које стране они долазили. Имајте поверења у нас јер извршавамо само краљева наређења.6
Лукачевић је наређивао мобилизацију свог људства од 16 до 50 година, без обзира да ли има довољно оружја, и напад на окупатора «где год се може». Што се тиче комуниста, наредио је прекид «братоубилачке борбе», пружање помоћи партизанима «у борби против окупатора», а такође и пропуштање њихових јединица «преко наше територије».
Све јединице Команде Старог Раса Лукачевић је поделио у две групе. У прву, под командом капетана Радомана Раилића, ушли су 1. пљеваљска јуришна бригада «Капетана Јеловца», Омладински батаљон, Прибојска, Сјеничка, Чајничка и Фочанска бригада. Другу групу, под командом капетена Вука Калаитовића, чинили су Нововарошка, 1. и 2. бијелопољска и 2. милешевска бригада.
Дакле, сем јединица Команде Старог Раса, у прву групу увршћене су и две бригаде из Дринског корпуса: Чајничка и Фочанска. Али, то је било само на папиру, пошто је командант Дринског корпуса мајор Алекса Драшковић одбио да ступи у «Независну групу».
Општа Лукачевићева наредба за све гласила је:
Према новоствореној војнополитичкој ситуацији, један део оперативних снага Старог Раса кренуће у сусрет савезницима ка мору, а други део оперативних снага остаће на територији Старог Раса за држање исте и успостављање власти, као и вршење малих оперативних послова.7
Са првом групом, али не целом, Лукачевић је још око 20. августа кренуо пут Источне Херцеговине. Стигавши тамо, он је скривао своје намере, што поред осталог видимо из наредбе команданта Невесињског корпуса капетана Милорада Поповића од 8. септембра, завршене паролом коју је раније највише користио управо Лукачевић: «Дража нас води величини и слободи!» Реч је о Поповићевој наредби за напад на 29. херцеговачку дивизију, ојачану једном далматинском бригадом и црногорским партизанима. У напад су кренула оба херцеговачка корпуса, затим привремено основани Босански корпус под командом мајора Милорада Момчиловића – чиниле су га Калиновачка бригада Романијског корпуса и Фочанска бригада Дринског корпуса – али и један батаљон Пљеваљске бригаде, управо пристигао са Лукачевићем. Напад је изведен према Дражиној заповести, која је гласила: «Мобилишите све снаге Херцеговине и настаните свим силама да тучете 29. дивизију… Запамтите, главно је тући комунисте и то код Вас у првом реду 29. дивизију, понављам 29. дивизију треба што пре разбити и уништити».8
Током 9. и 10. септембра четници су имали успеха, али 11. септембра долази до преокрета. Тога дана Лукачевић је послао писмо команданту 29. дивизије, тражећи прекид непријатељстава и састанак ради договора о заједничкој борби против Немаца и усташа. «Ако по овоме предлогу изостане са Ваше стране добра воља да се спречи узалудно међусобно проливање крви и поведе општа акција против окупатора, после овога, ми нећемо моћи за то да примимо одговорност ни пред народом ни пред нашим савезницима за даље последице досадашње борбе», писао је Лукачевић.9
На ово наивно писмо, наравно, није било одговора. Према извештају политичког делегата Покрајинског националног комитета за Херцеговину, Боку и Дубровник, херцеговачки четници нашли су се у раскораку са «војском мајора Лукачевића», тако да је и само Невесиње евакуисано у хаосу.10
Дакле, Лукачевић је осујетио Дражину наредбу о борби против комуниста, убедивши херцеговачке команданте да треба кренути ка Јадрану, у сусрет Западним савезницима, нападајући само осовинске трупе.
Комунисти су одмах почели да се хвале победама над четницима 11. септембра и наредних дана, не помињући да су се они у ствари на Лукачевићеву интервенцију повукли са фронта против њих.
Сам Лукачевић писао је 11. и 13. септембра Остојићу да се Момчиловићев Босански и два херцеговачка корпуса слабо држе у борби против комуниста, али да он ипак наставља «извлачење према југу», ради планиране концентрације за напад на Немце. Када је стигао на југ Херцеговине, 17. септембра, писао је да је «морал код војника одличан и поред тешких маршева и борби». Планирао је да све снаге подели у две групе: једну од 3.000 бораца да штити леђа од комуниста и другу од 4-5.000 бораца ради савладавања осовинских трупа и овладавања «приморјем од Метковића до Котора». У наставку Лукачевић пише:
Покушаћу све да успоставим везу са савезницима. Јављаћу ви се стално. Ви мени јављајте опширно која сте места заузели, кад је заузето, која је јединица заузела и које су га браниле. Ово ми је врло важно као легитимација пред савезницима.11
Овај радиограм потврђује да Лукачевић није имао конкретан договор са Британцима, тј. да је у најбољем случају имао нечија општа и необавезујућа обећања.
Прва позната Дражина реакција на појаву «Независне групе» уследила је 5. септембра. У распису свим командантима корпуса и вишим старешинама, он тога дана наређује да се никаква акција, «осим против комуниста», не сме предузимати без његове директиве. «Старешине које раде против овог наређења и својим поступцима онемогућавају извршење војничког плана који сам лично израдио, ОДГОВАРАЋЕ ЗА ДЕЛО ИЗДАЈЕ», писао је Дража, уз коментар да се «непромишљеним и самовољним поступцима појединих старешина», не сме доводити у питање оно што је претходне три и по године стварано, «с муком и толиким жртвама».12
Овај распис Дража понавља и сутрадан, додајући да је план акције направио заједно са шефом америчке војне мисије, пуковником Мекдауелом (тај документ видели смо раније. како произилази, Мекдауел је одобрио Дражин план управо 6. септембра, јер да се то десило раније, он би свакако нагласио ту чињеницу и у распису од 5. септембра).13
Дражина логика била је да се Немци не могу нападати тамо где има комуниста, јер ће у противном комунисти напасти четнике у леђа, као што се то дешавало током целог рата. С друге стране, управо преко области под Лукачевићевом командом, као и преко Остојићеве територије у области Вишеграда, јаке комунистичке снаге надирале су према четничким положајима у Централној Србији. Крајем августа и почетком септембра Лукачевић и Остојић пропуштају комунисте на овом виталном сектору, одводећи део јединица «у сусрет савезницима», односно у борбу против осовинских трупа у Босни и Херцеговини. Да су Остојић и Лукачевић, уместо тога, извршавали Дражина наређења, комунисти не би успели да сакупе 12.000 бораца према четничким положајима на Јеловој Гори. Овако, 1. пролетерски корпус и 37. санxачка дивизија дошли су на Златибор без озбиљнијег отпора, ударајући директно на Златиборски и 4. јуришни корпус.
Два дана пре Лукачевићевог обраћања комунистима, 9. септембра, командант Босне и Истакнутог дела Врховне команде потпуковник Захарије Остојић наредио је општи напад на Немце и усташе. Наредба је важила за све јединице «које нису ангажоване одбраном према партизанима». За разлику од Лукачевића, Остојић није прогласио отцепљење од Драже, нити је прекидао везу са њим, свакако зато што се бојао реакције четника на великој територији коју је обухватио својом наредбом, а која се поред Санxака и Црне Горе односила и на целу Босну и Херцеговину. Он је писао да овај устанак траже «наши савезници».14
Остојићев проглас следећег дана преноси и потпуковник Петар Баћовић, командант Херцеговине.
Реакција већине команданата на Остојићев и Баћовићев проглас била је разложна, а уследила је или одмах, или после отклањања заблуде, када је установљено да се акција спроводи без Дражине сагласности. Остојићу је ишла на руку чињеница да је Дража наредбе босанским корпусима издавао преко њега, а не директно. Како би оставио утисак да се ништа није променило, он је наставио да преноси Дражине наредбе које су му ишле у прилог, попут оне о доласку пуковника Мекдауела. Такође, он се и даље потписивао као командант Истакнутог дела Врховне команде, не помињући «Независну групу». Примера ради, ево како је 16. септембра Остојићу и Баћовићу одговорио командант Динарске четничке дивизије, војвода Момчило Ђујић:
Чича наредио да не предузимамо никакве акције сем против црвених. Црвени наваљују на нас свугде. Прилазе им усташе и домобрани. Нема овамо никаквих знакова ни о инвазији савезника нити пак о повлачењу Немаца. Они се утврђују и довлаче резерве и муницију за Лику. Код нас је озбиљна ситуација ради Хрвата, који редом одлазе у партизане. Спремају се за покољ Срба.15
Остојићев и Баћовићев проглас прихватила су оба делегата Врховне команде за Босну, мајори Боривоје Митрановић и Манојло Пејић, затим Романијски, Озренски и Требавски корпус. Митрановић се уједно налазио на челу Зеничког корпуса, тако да је и ова јединица напустила фронт против комуниста и напала осовинске трупе.
Митрановићу и Пејићу Дража је одузео функције делегата Врховне команде, док се у области Сарајева од овог доба више ослањао на пуковника Гојка Бороту, него на мајора Милорада Момчиловића. Нешто касније, уместо Момчиловића Дража на чело Романијског корпуса поставља Бороту, у чији штаб шаље Манојла Пејића.
Преостало људство Зеничког корпуса и избеглице са његове територије склонили су се на Озрен. Дража је 26. децембра наредио да Зенички корпус, са Митрановићем на челу, уђе у састав Кладањске бригаде и ступи у борбу против комуниста у долини Спрече.16
Озренски и Требавски корпус повукли су се када је ствар разјашњена, као и командант Западне Босне пуковник Славољуб Врањешевић.
Наравно, развлашћени су и сви лидери «Независне групе». У функцији њиховог развлашћивања, али и ради укрупњавања јединица, Дража по преласку Дрине оснива Северну групу босанских корпуса, коју ставља под команду пуковника Петра Симића. Групу си чинила три корпуса: Мајевички, Требавски и Озренски. «Мени је потпуно јасан циљ образовања нове команде», писао је Остојић 24. октобра проти Сави Божићу и «Јосипу», чија шифра није откривена, на вест да више неће примати наредбе од њега.17
Истовремено, Дража је Врањешевићеву Команду Западне Босне ставио под своју непосредну команду.
Дисциплинских мера против команданата херцеговачких корпуса није било, јер су ове јединице наредних дана готово уништене.
У међувремену, док је Лукачевић, као и раније Ђуришић, прекинуо везу са Врховном командом, Остојић и Баћовић су настављали да се јављају, правећи се да је све у реду. До 5. септембра 1944. године они редовно извештавају Дражу о борбама против комуниста, а тога дана наговештавају преокрет. «Већина команданата не може се помирити са чињеницом да се Немци пусте некажњени из земље, без обзира на потребу борбе са црвенима», писао је Остојић. Када је 9. септембра наредио општи устанак против окупатора, Остојић о томе није обавестио Дражу, већ му је заједно са Баћовићем послао следећи радиограм:
Народ је сазнао и упорно се тврди да сте Ви направили споразум са Немцима, Недићем и Љотићем и да Немце нећете нападати. Да би се спасло што се може спасти, наше је мишљење да одмах нападамо Немце. Ово је једини начин да сачувамо образ пред народом и савезницима и да дођемо до оружја и муниције. Ако у најкраћем року не учините неки гест из кога ће се народ заиста уверити да имате везу са савезницима, народ ће нас листом оставити и осудити као издајнике. Молимо одговор још данас како би могли одговорити борцима и старешинама који категорички траже од нас одговор. Опште је мишљење да партизане не можемо тући, а мали је број оних који ће се са њима и даље тући.18
Два дана касније, Остојић обавештава Дражу да је наредио напад на окупатора и усташе свим јединицама «које нису ангажоване борбом противу црвених».
Напад на Немце и усташе у Источној и Централној Босни био је у пуном јеку, када је 12. септембра као гром из ведра неба одјекнуо краљев говор преко Радио Лондона, у коме је он тражио да четници пређу у партизанске редове, или ће се сматрати издајницима. Пошто је «Независна група» тврдила да слуша директно краљеву команду, без посредника, који су наводно криви за критичну ситуацију, то је она сада доживела још тежи ударац него остале јединице.
Сутрадан, 13. септембра, Остојић и Баћовић пишу Дражи:
После оваквог краљевог говора, никаква уверавања, нити ауторитети неће моћи да одрже народ на окупу нити да га употребе у борби против партизана. Без муниције, обуће и одеће коју не можемо добити ни од кога, немамо никаквих предуслова да продужимо борбу против партизана и целог света.
У овом часу, најтежем за српски народ, и кад Ви сносите пуну одговорност пред историјом и пред народом, Ви морате донети једну судбоносну одлуку без обзира на Вашу личност.
На конференцији команданата чија смо мишљења саслушали, дошли смо до закључка да је једнини и најкориснији излаз за очување целине српства да Ви сместа затражите од наших савезника, да нађу решење за прекидање грађанског рата и да упуте једног ђенерала, пошто се под Титову команду нећемо и не можемо ставити, под чију ћемо се команду ставити и предузети борбу против окупатора, како траже од нас наши велики савезници и Њ.В. краљ.19
У распису командантима које је покушавао да отцепи, Остојић већ 13. септембра кривицу и за краљев говор сваљује на Врховну команду. У распису од 16. септембра он такође критикује Врховну команду, тенденциозно приказујући њену реакцију:
На моје учињено питање Врховној команди поводом краљевог говора и предлога да се потчинимо једном савезничком ђенералу, Врховна команда ми је одговорила да у Америци има струја за нас, али да савезници воде политику коју Врховна команда не разуме. Другим речима, морамо радити како нас памет учи.
За народ наш изговор на краљев говор је напад на окупатора и усташе, што смо у ствари извели пре краљевог говора. Једино борбом против окупатора можемо успети да се одржимо и да дођемо до оружја и муниције, као и да нам савезници пошаљу своју мисију.20
«Народ, борци и старешине, после краљевог говора, а због сталног уверавања да су краљ и савезници са нама, не верују више ништа ни нама ни Вама. Због овога је већ код већине јединица наступило право расуло, а сваким даном то ће бити све веће… Са каквом паролом ми можемо данас изаћи пред народђ», писали су Остојић и Баћовић Дражи 19. септембра.21
Следећег дана они одбијају Дражину наредбу да део јединица повуку са фронта против окупатора и пошаљу у Србију, у борбу против комуниста који су дошли са запада.22
Наредних дана Остојић и Баћовић захтевају од Драже да преко пуковника Мекдауела издејствује «хитно упућивање савезничких официра, који ће утврдити да док се ми боримо противу окупатора, комунисти искључиво нападају нас с леђа, а не окупатора, и то оружјем и муницијом коју добијају од наших великих савезника». Када је Дража прешавши Дрину наредио здружени напад свих корпуса на комунисте у Источној Босни, Остојић и Баћовић су ту акцију безуспешно покушали да саботирају. Очај који их је захватио видљив је и из њихове депеше Дражи од 4. октобра:
Све непријатељске земље нашле су неког излаза из ситуације, па и усташе ће га наћи. Грчка је решила своје питање стављањем својих група под савезничку команду и спасила народ. Једини смо ми Срби на свету у безизлазном положају. Народ, старешине и борци сматрају да је то искључиво грешка Врховне команде и Централног националног комитета. Немојте мислити да смо се ми уплашили за наше главе, јер ћемо ми остати са народом до последњега, али тражимо од Вас да нађете излаз из ове безизлазне ситуације, у најкраћем року.23
Сагласно уверењу да не треба нападати комунисте, већ само окупаторе, ради задобијања «легитимности код савезника» у тренутку њиховог «скорог доласка», на југу земље одвијала се акција мајора Лукачевића. На напад четника у области Требиња Немци су одговорили довлачењем појачања, док су истовремено четнике с леђа напале све комунистичке јединице у тој области. Највећа драма одиграла се у Билећи, коју су комунисти напали са својим најновијим појачањем – усташама из Фазлагића куле. Хроничар бележи:
Примицао се крај мјесеца септембра, најстрашнијег мјесеца у историји јужне Херцеговине. Грмљавина топова и бацача није попуштала, ратиште је постајало пакао, а ватрени обруч око Билеће блистао се и дан и ноћ… Освану и 2. октобар, тмуран и језив. Борба пређе у такву жестину какву ниједан борац не видје. Дим од паљевина обави цио град, а грмљавина артиљерије, тутњава бацача и одјек паљбе лаких оруђа сли се у мукло бучање од кога је дрхтала земља. Доби се утисак да се билећка увала претвара у вулканско гротло из кога куља дим и лиже пламен. Старије жене, људе и дјецу, шћућурене у пећини и по подрумима обузе најцрња слутња. “Да ли ћемо живи издржати данашњи дан”?
…Опкољен у једној кући, у коју је ушао одмах послије упада црвених у град, Ђоко Капор видје да му нема спаса. Дошло је вријеме да пође трагом свога брата, који је погинуо прије мјесец дана. Усуд је досудио да и он сада крене за њим. Ништа се ту не може измјенити. Без колебања је принио револверску цијев сљепоочници и испалио свој последњи метак. Те ноћи су погинули и Душан Капор и Светозар Медан, и још многи и многи други. Лазар Гњата, угледан трговац и националиста, убијен је на свом кућном прагу, а двије кћери Давида Бајића, које су кукале за погинулим оцем, заклане су у дворишту над очевим мртвим тијелом. Читавих двадесет и четири часа одобриле су партизанске вође да им људство у освојеном граду чини шта хоће, да убија и мучи, да пљачка и пали. А међу свима њима водили су ријч» муслимани из Фазлагића куле, некада највећи хрватски усташи, а сада најсуровији партизани и најватренији комунисти.
Преостали дијелови, скоро сасвим уништене бригаде, почели су да се сакупљају код Горње Чепелице. У тамној ноћи, коју је освјетљавао бљесак све чешћих муња, борци су се пребројавали. Било их је свега шездесет и шест. Куреш је оборио главу. Душу му је притискао бол и чинило му се да задатак није извршен. Изгледало му је да су сва страдања била бескорисна и да су жртве, које је његова бригада дала, биле узалудне.
Па, ипак, људи су се борили до краја. Многи и многи од њих чак буквално до последњег метка. Продор је комунистима успио тек онда када је муниције нестало. Више се није могло учинити.24
Тако је првих дана октобра пала Источна Херцеговина, која је до тада словила за једно од најјачих четничких упоришта. Преостали делови Требињског и Невесињског корпуса повлачили су се према Калиновику и даље на север, док се Лукачевић, са неколицином пратилаца, вратио да чека долазак Западних савезника.
Српски народ у Херцеговини, Централној и Источној Босни платио је авантуру «Независне групе» бројним жртвама, док су позиције четника у односу на комунисте ослабиле не само у овим областима, већ и у долини Лима и у Западној Србији.
Одличну анализу рада «Независне групе» дао је управо Баћовић, с тим што је у свему занемарио сопствену улогу. Ово је његово писмо Дражи од 27. децембра 1944. године:
Најављени долазак четничких јединица из Санxака и Босне изазвао је велико одушевљење међу нашим борцима и међу становништвом Херцеговине… По доласку трупа са стране у Љубомир код Требиња и по извршеном консултовању са старешинама одређен је дан напада на Требиње и на околне непријатељске положаје. Приликом службених разговора запажено је код тих старешина страних снага нестрпљење, журба и превелико самопоуздање. По свему је изгледало, а то се могло кроз разговоре са њима и наслутити, да се ради о искрцавању Енглеза с којима је све утаначено. Нико од њих ни појма није имао о некој засебној акцији ни о неслагањима са Врховном командом. Да су те закулисне ствари биле познате, старешине Херцеговине као и њихови борци сигурно не би пристали на акцију.
Овако, због необавештености, а и због примамљивости тако ружичасто представљеног подухвата, кренуло се са одушевљењем у борбу…
Том неуспеху, поред напред наведених разлога допринео је, разумије се, највише подмукли удар комуниста у леђа нашим трупама, што је већи део наших снага присилило на напуштање положаја према Немцима. Тај несрећан обрт битке поколебао је морал наших људи до те мере, да после неколико дана од оне завидне борбености наших бираних бораца није остало ни трага…
Нарочито је жалостан и болан губитак толиких наших бораца у том крају, од којих су многи изгубили живот, док их је већина остала препуштена својој злој судбини. Случај Билеће, те четничке куле Херцеговине, трагедија је недогледна и преболна, за што сносе кривицу старешине које су руководиле овом акцијом. Да је Владо Шегрт (командант комунистичке 29. дивизије – прим. аут) у својој пакосној глави ковао планове о уништењу наших снага у Херцеговини, сигурно не би ништа мрачније сковао и погибељније по нас учинио…25

ИЗВОРИ:
1 и 2 Зборник докумената, том 14, књига 3, 885-886.
3 Зборник докумената, том 14, књига 3, 888.
4, 5, 6 Зборник докумената, том 14, књига 4, 132-136, 251-252, 195-197.
7, 8, 9, 10 Зборник докумената, том 14, књига 4, 195, 226, 135, 227.
11 Зборник докумената, том 14, књига 4, 562-566.
12 АВИИ, ЧА, К-292, рег. бр. 15\2.
13 АВИИ, ЧА, К-301, рег. бр. 5\1-34.
14 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
15 Зборник докумената, том 14, књига 4, 565.
16 АВИИ, ЧА, К-297, рег. бр. 22\1.
17, 18, 19 Зборник докумената, том 14, књига 4, 532, 374, 376.
20 АВИИ, ЧА, К-281, рег. бр. 4\1.
21, 22, 23 Зборник докумената, том 14, књига 4, 376, 377, 380.
24 П. Звијер, Н. Вуковић, Д. Уљаревић, К. Бјелетић, Билећки четници, 281-298.
25 Зборник докумената, том 14, књига 4, 701-703.

(Из Драже 5. великог и Драже 12 малог. Ово је прво од пет поглавља главе «Независна група националног отпора»)