Битка на Лијевча пољу

23/03/2013

Потпуковник Павле Ђуришић (у средини) са најближим сарадницима

Лијевча поље

ПИШЕ: Милослав Самарџић
Ђуришић је одступио на запад 13. марта 1945, јер су тога дана из Загреба стигле вести које је дуго очекивао. Код лидера малобројних црногорских сепаратиста, Секуле Дрљевића, који је од почетка рата живео под заштитом Анте Павелића, Ђуришић је раније послао најмање пет делегата: Бећира Томовића, Бошка Аграма, потпуковника Милана Пилетића, инжењера Душана Павловића и инжењера Вукосава Дрљевића. Томовић је у реорганизацији трупа од јануара 1945. године био шеф Културно-пропагандне групе, Аграм је био командир чете, док се имена осталих не помињу.
Послати делегати потписали су споразум којим се црногорске јединице под Ђуришићевом командом – не и босанске, херцеговачке и друге – претварају у Црногорску народну војску. За врховног команданта новопрокламоване војске признат је Секула Дрљевић. Наредних дана Дрљевић у виду летка штампа ”Дневну заповијед Црногорској народној војсци”, у којој се каже:
Црногорци,
На захтјев потпуковника Павла Ђуришића примио сам његове опуномоћене делегате који су ми тражили у име Ваше и његово да помогнем црногорскоме народу у овим судбоносним часовима. Као и увијек муке и патње нашега народа моје су. Одазвао сам се томе позиву и са њима направио споразум дана 16. марта 1945. године. Како знате по томе споразуму ја сам врховни заповједник Црногорске народне војске.
Хрватска и њен велики поглавник одазвали су се братски и безгранично да притекну у помоћ вама а са тиме нашој мученичкој домовини. Сваки прави Црногорац и достојни носиоц тога имена наћи ће као и увијек братски пријем код свих хрватских власти.
Црногорци,
Позивам Вас и као врховни заповједник и као син наше напаћене, али славне домовине да се одмах у моје име пријавите хрватским властима које ће вам указати сваку братску помоћ и заштиту.
Живјела слободна Црна Гора!
Живјело братство Хрватске и Црне Горе!
Председник државног Црногорског вијећа
Врховни заповједник Црногорске народне војске,
Секула Дрљевић с.р.134
Међутим, за летак, као и за сам споразум, знали су само Ђуришић и неколицина одабраних. Тако је било до првих дана априла, када су хрватски авиони на Лијевча Пољу избацивали овај и још један летак: проглас потпуковника Милана Пилетића и инжењера Душана Павловића и Вукосава Дрљевића. У прогласу се поред осталог каже:
Браћо Црногорци,
Као пуномоћеници потпуковника Павла Ђуришића, који смо у његово име и по његовим упутствима склопили споразум са предсједником Црногорског државног вијећа др Секулом Дрљевићем, сматрамо за дужност да вас обавијестимо и да вам упутимо овај проглас:
Доласком у долину ријеке Босне сазрела је и код посљедњег Црногорца, жене, па и дјетета мисао да је немогућа борба Црногораца, под србијанском командом Драже Михаиловића и даље везивање наше судбине за његову значи физичко уништење свих Црногораца који нијесу вољни признати Титову власт.
У ту сврху Ђуришић је опуномоћио нас тројицу и Бећира Томовића да склопимо споразум са др Дрљевићем. Ми смо склопили споразум онако како је Ђуришић пристао, о чему нам је дао писмено пуномоћје. Ђуришић је признао својим потписом Црногорско државно вијеће у Загребу за своју врховну власт, а предсједника истог др Дрљевића за врховног команданта Црногорске народне војске. Др Дрљевић је издејствовао код Хрвата да Црногорци буду примљени као њихова браћа и да буду смјештени тако да се могу излијечити, одморити, нахранити, обући, обути и у миру сачекати развој догађаја. У ту сврху и у том циљу је др Дрљевић наредио покрет трупа и одредио правац кретања.
Противно томе утаначању, пошло се у противном правцу.
Чинећи све код врховног команданта др С. Дрљевића да сваки Црногорац буде спашен, ми вас обавјештавамо о чињеничном стању и позивамо вас да се мушки и одважно отресете оних, којима је више стало до чина него до ваших глава… Не заваравајте се лијепим и лажним причама оних, који су вам оставили браћу, мајке, дјецу и сестре, болесне изнемогле и гладне… Позивамо вас да не слушате пустолове и да их напустите јер је то сјутра касно. Бићеш немилосрдно уништен ти, који се бориш за звездице оних који имају пуне џепове злата…135
Према томе, овај други летак био је усмерен директно против Ђуришића и људи из његовог штаба.
На Лијевча Пољу, када су леци избацивани, наизменично су вођене борбе и преговори са усташама. Потписани делегати, као и други представници обеју страна, покушавали су и лецима и на лицу места да зауставе борбе и да све црногорске јединице оду Дрљевићу, као што је то раније било потписано, и као што су отишли рањеници, избеглице и болесници (изузев тифусара). њих је у Босанском Броду обишао Секула Дрљевић, а потом су пребачени на десну обалу Саве. Мада је тих дана дошло до контакта између Ђуришићевих људи и хрватских формација, он је одбио да изврши Дрљевићеву наредбу о ”правцу кретања”, тј. да се и војска пребаце преко Саве.
Споразум са Дрљевићем Ђуришић је сматрао тактичком варком, којом се, како је писао Рачићу 30. марта, ”ослободио болесних, а и избеглица”. По питању одласка у Словенију он се поново колебао, размишљајући о ”могућности опстанка овде”. Када је Рачићу написао: ”Мојим даљим покретом ја ћу вам доказати све” – вероватно је мислио да ће у Западној Босни успети да створи велику јединицу од својих дивизија и Врањешевићевих корпуса. А у ово га је, како изгледа, убедио Остојић.
Пуковник Славољуб Врањешевић, командант Западне Босне, питао је Дражу 31. марта да ли је Остојић и даље командант Истакнутог дела Врховне команде и у каквој је вези са Ђуришићем. Своје писмо Врањешевић је завршио заклетвом:
Ми Срби из Западне Босне не одступамо ни за длаку од нашега досадањег става, верни Њ. В. краљу и нашој Врховној команди и у томе ћемо истрајати до краја.136
”Са задовољством констатујем да сте у овој прилици поступили војнички и онако како одговара ситуацији”, стоји на почетку Дражиног одговора Врањешевићу, писаног 6. априла. Обавештавајући Врањешевића да Ђуришић има 7.000, а не 15.000 бораца, као што је тврдио Остојић, и да сем тога Баћовић има 1.000 бораца, Дража наставља:
Снаге потпуковника Павла Ђуришића, овако преоптерећене избеглицама, а командоване старешинским кадром коме је једина жеља да по сваку цену оде негде далеко ван домашаја борбе – не представљају никакву борбену вредност, те сам им ја и дозволио, пошто им нисам хтео ништа спречавати, да иду где хоће, јер подвлачим немају борбене вредности, а поред тога ове снаге врше велике пљачке над становништвом, нарочито српским, што је доводило до врло тешких сукоба са јединицама Источне Босне где год су пролазили. Уколико ове снаге буду што пре отишле даље, као што кажу на запад, утолико ће лакше да се ради на терену…
Пуковник г. Захарије Остојић нема више никакве улоге у овим крајевима пошто сам укинуо из напред изнетих разлога Истакнути део Врховне команде, који је до сада он водио.
Трупе Црне Горе, Санџака, и Боке Которске могу да се крећу где год хоће, јер их нисам нити могао нити хтео задржавати, а ово што раде нити је по мом одобрењу нити наређењу. Поред тога ја их нисам ни звао да напусте Црну Гору, Санџак и Боку Которску, док они међутим то често пута тврде….
Ако наступи таква ситуација да будем морао одавде се повући, доћи ћу са свима расположивим снагама код Вас, али будите уверени да ћу и од Вас тежити ка своме главноме циљу да се са снагама Источне Босне, Србије и Херцеговине опет пребацим на терене Србије, Источне Босне и Херцеговине, јер сматрам да ми морамо остати са народом и борити се за њега и његову слободу. Будите уверени да наши велики демократски савезници не желе избеглице и признаће рад само борцима за слободу и демократију. Ја и без тога бих тако радио….
Закључујем да наш народ не смемо препустити на милост и немилост нити комуниста нити усташа.137
Миломир Танасковић, четник штабне чете мајора Вука Калаитовића, команданта 2. милешевског корпуса, потврђује да је споразум са Дрљевићем посматран као тактика да се збрину рањени, болесни и избеглице. Сматрало се да је мудро што и војска није прешла Саву и укрцала се у возове који би је одвезли до Словеније, јер се ”сепаратисти и издајнику” Дрљевићу, а наравно ни усташама, није веровало. Када су цивили, болесници и рањеници остављени у Босанском Броду, војска је продужила десном обалом Саве, према западу. До реке Врбас простирала се четничка територија, равницу звану Лијевча Поље, преко Врбаса, контролисале су усташе, док су се даље на западу, на планини Козари, налазили партизани. Танасковић пише да је намера била да се ”преко Козаре, Грмеча, Приједора и даље пробија за Словенију”.
Захваљујући споразуму са Дрљевићем Врбас је форсиран без борбе, почев од 30. или 31. марта. Јединице су потом распоређене у Петровом Селу, Разбоју, Кукуљама и другим селима на Лијевча Пољу. (У оближњим варошицама Топола и Александровац биле су усташе.) Танасковић наставља:
Дрљевић и Павелић су закључили да ће бити надмудрени, па шаљу делегацију на преговоре у штаб Црне Горе. Одлази и делегација Црногораца, са владиком Јоаникијем са Цетиња, на преговоре, који се воде и преко ноћи. Међутим, током дана надлећу нас авиони ”роде” бацајући летке са порукама да се ми, војници, одрекнемо и напустимо издајничко руководство, да напустимо Павла Ђуришића, који је опљачкао злато Манастира Острог, и да се ставимо под команду Секуле Дрљевића…
Јутро је, 4. април. Док се још није разданило, отпочело је дејство непријатељске артиљерије… Испред нас су у напуштеним кућама, у близини пута, заноћили Херцеговци, Гачани. Било их је двадесетак, са попом Радојицом Перишићем. Били су готово надохват усташке руке и домобранима. Уморни од пута, заспали су без обезбеђења, што је било кобно по њих. Нико није преживео. У свануће и ми узвраћамо ватром. У току дана повукли смо се дубље у поље. У току дана долази до нових преговора са хрватским усташама, али без резултата.138
Онда је, наставља Танасковић, створен план за пробој на запад, код села {ибићев Хан. Пета дивизија требало је да заузме Александровац и осујети напад усташа из правца Бањалуке, док је 1. дивизија имала задатак да заузме Тополу и потом напредује према Босанској Градишки. У међувремену, пук Херцеговаца под командом капетана Милорада Поповића требало је да се пробије на Козару, одбаци партизане и осигура пролаз осталим јединицама.
Пробој је почео 5. априла у 2 часа и 30 минута. Прва дивизија је заузела Александровац, али се повукла пре свитања, јер су из правца Бањалуке наишли усташки тенкови. Није успео ни напад на усташке бункере код Шибићевог Хана. Борбе су окончане са свитањем и тада у Босанску Градишку одлази трочлана делагација: митрополит Јоаникије, др Јерковић и Саво Вулетић. Враћа се без резултата, па је следеће ноћи уследио нови покушај пробоја. Поново није било успеха и тада је почела предаја Секули Дрљевићу. Најпре се предао 1. пук капетана Ивана Јаничића.
Тога дана, 6. априла, из правца Бањалуке наишла је колона усташких тенкова. Други милешевски корпус распоређен је дуж насипа, не знајући да се испред њега налази група црногорских добровољаца. Један од њих, студент Лале Вучетић, скочио је на први тенк, отворио поклопац и убацио бомбу. Ту је погинуо Михајло Чуљковић, један од Ђуришићевих пратилаца. Танасковић наставља:
Лежао сам уз насип и све то посматрао. Ликовао сам и ја када сам видео да се остали усташки тенкови враћају. Борбе у Лијевча Пољу трајале су четири дана, од 4. до 8. априла 1945. Павле остаје са својим највернијим борцима, остали пукови су се предали Секули Дрљевићу и одлазе у Босанску Градишку. У ноћи између 8. и 9. априла Павле се са групом од неколико стотина бораца, заједно са 2. милешевским корпусом, пребацује на десну обалу реке Врбаса и упућује према планини Мотајици.139
Капетан Милош Куреш пише да су ”Билећани били претходица цијеле Павлове војске”. На падинама Мотајице испред Билећке бригаде некуда је отишао Ђуришић са пратећом јединицом. Стигли су га код Српца, близу ушћа Врбаса у Саву. Следеће ноћи – а Куреш не наводи датуме – почео је прелаз преко Врбаса. На Лијевча Поље најпре је прешла Билећка бригада. ”Из разговора са мештанима стекосмо мишљење да ту нема никакве опасности, али ипак по навици постависмо осигурање”, пише Куреш. Затим је прешао Јаничићев 1. пук, који је заузео положаје неколико километара лево, односно узводно, код села Лакташа. Десно, према ушћу Врбаса, био је пук Милорада Поповића.
Наредног дана одржан је састанак свих команданата. Куреш се није слагао са Ђуришићем, али је оћутао. Супротставио му се Калаитовић, на што је Ђуришић одговорио: ”Није, није, Вуче, знам ја шта радим”.
Куреш потом наводи да је било неколико неуспелих ”општих напада” на усташке положаје, у правцу Козаре. Ђуришић га је онда питао за мишљење, а он је рекао да је најбоље вратити се на десну обалу Врбаса. ”Али, ја сам потопио чамце”, одговорио му је Ђуришић. Куреш је рекао да се могу направити сплавови, а Ђуришић је узвратио: ”Добро, видјећемо изјутра”. Куреш наставља:
Слиједећег дана свакоме је било јасно да смо престали бити нека борбена јединица. На све стране растурена кола са болесницима од тифуса. Леже мртви тифусари, изгинули борци, леже на голој ледини рањеници и тешки болесници. Црње слике човјек не може ни замислити. Голгота. Разданило се, а не знам гдје су Павле и Баћовић. Знам да је Вук Калаитовић већ отишао узводно уз Врбас, те и ја рекох Билећанима: ”Ко ће са мном – за мном!” Између насипа и Врбаса, блатом преко кукурузних њива, крећемо за Вуком. Пјешачили смо једно 4-5 километара и стигли Вука са његовима како се пребацују са 2-3 чамца преко Врбаса.140
Михаило П. Минић, срески начелник и један од Ђуришићевих сабораца, пише да су се на Лијевча Пољу јединице задржале четири до пет дана, због ”жеље пуковника Зарије Остојића да прикупи четничке снаге одреда Тешановића – Средња Босна, и четничке одреде Славка Врањешевића, команданта из Западне Босне”. Они нису дошли, али је зато било довољно времена за ”усташе и партизане да нам пресеку пут преко Лијевча Поља и Козаре и да нас опколе и нападну, помогнути немачком артиљеријом и тенковима”.141
Даљи ток догађаја Минић овако описује:
Све четничке снаге, које су прешле Врбаса и боравиле на Лијевчу Пољу, опремиле су се 3. априла 1945. године после подне, са намером да пређу преко Лијевча Поља, поред варошице Топола, даље уз реку Саву, њеном десном обалом, испод североисточних падина Козаре, преко Хрватске према Словенији.
Распоред кретања био је: претходнице у виду клина и то: крајње десно крило мајора Калајита са Пријепољским корпусом, затим 1. дивизија, до 1. дивизије Херцеговци – Гатачка бригада, даље, Омладински пук, 5. дивизија и крајње лево крило Лучића ”Летећа Босна”…
У таквом приправном стању наступила је и ноћ…
У само праскозорје освита дана 4. априла 1945. године, загрмела је артиљерија и бацачи мина. Гранате се расипају у свима правцима на положаје четничких одреда на Лијевча Пољу… После дејства артиљерије и бацача мина, усташка војска јаким нападом надирала је на наше десно крило од Босанске Градишке… Са десне обале Врбаса, партизани иза леђа наших одреда сеју гранате смрти из тешког ватреног оружја… Налазе се у кљештима између две велике реке на пространој равници Лијевча Поља, опкољени од усташа и партизана, које помаже немачка артиљерија и тенкови. Српски хероји давају очајан отпор.142
Користећи маглу, наставља Минић, усташки тенкови су изнанадним нападом продрли клином на сектор 1. дивизије и херцеговачког пука. ”Под тешким нападом пао им је у руке капетан Симо Мијушковић са 80 Никшићана”, док се ”на крајњем десном крилу витешки одржао мајор Калајит са Пријепољским корпусом”, пише Минић. Пали су Херцеговци под командом војводе Радојице Перишића, заједно са својим командантом. Било је жртава и у Омладинском пуку. Сви су сахрањени у масовну гробницу широку 50 метара, испред цркве у селу Разбоју.
Видевши ово, Ђуришић је сазвао састанак свих команданата. Одлучено је да се изврши пробој код села Шибићев Хан, а да се онда настави покрет североисточним падинама Козаре, односно десном обалом Саве, према Словенији.
Сутрадан, 5. априла, у напад су кренуле све јединице, сем резерве, али нису успеле да се пробију пре свитања, када су наишли усташки тенкови. Тога дана ”усташе и партизани су напали Херцеговце… са свих страна и потпуно уништили цео одред тих херцеговачких витезова”. Тешко рањени капетан Милорад Поповић извршио је самоубиство. Са падина Козаре успело је да се врати свега неколико Херцеговаца. Ђуришић је ”одмах одредио” знатне снаге за помоћ Милораду Поповићу, али оне нису стигле на време.143
Други напад, пре свитања 6. априла, није успео јер су бункере код Шибићевог Хана усташе ојачале постављањем тенкова около. Те ноћи, ”у току борбе усташама је пао у руке капетан Иван Јаничић… са целим пуком”, док је један одред партизана прешао Врбас и напао Ђуришићеве јединице с леђа. Ка селу Разбој пошла су два усташка тенка, од којих је први дигнут у ваздух бомбама, а други се вратио натраг. Погинуо је Манојле Чуљковић, као и још неколико бораца из Ђуришићеве и Остојићеве пратеће јединице. (Минић греши у називу села – реч је о Кукуљама, а не Разбоју, док је Танасковић погрешно навео име Чуљковића – Михајло.)
Извршене су припреме и за трећи покушај продора, али је око 10 часова увече у Ђуришићев штаб стигло писмо Бранка Дрљевића, синовца Секуле Дрљевића, који је ”био испослат као тајни повереник за обавештавање за догађаје у околици Секуле Дрљевића”. Пошто су са свих страна стизали извештаји о нестанку муниције, док ”усташе и Секула врше притисак претњом тоталног уништења”, Ђуришић је пристао да, уместо трећег покушаја продора, пошаље делегацију ”да испита политику и став Дрљевића и усташа”. У Минићевој верзији, дакле, делегација коју су чинили митрополит Јоаникије, др Јерговић и Саво Вулетић, први пут одлази у Босанску Градишку у зору 7. априла. Митрополит Јоаникије је задржан као таоц, а Вулетић се вратио са поруком: ”Предаја или тотално уништење”. Тада се Ђуришић са 1.200 одабраних бораца вратио на десну обалу Врбаса, а сви остали отишли су у Босанску Градишку.144
У верзији Стевана Ј. Вучетића, догађаји су се одвијали овако:
У тим часовима најтежег искушења, појавили су се као хијене делегати познатог издајника и ренегата српског народа доктора Секуле Дрљевића. Он је добро познавао стање и положај у ком смо се налазили, па је тежио да нас привуче у срце Хрватске и помоћу хрватских усташа тамо зароби. Или је можда у својој старачкој фантазији вјеровао да ће нас моћи преваспитати за циљеве своје Независне Црне Горе! његови поклисари саопштили су готовост усташког поглавника др Анте Павелића, да прими и збрине наше рањенике, болеснике и избјеглице, а нашу војску да пребаци на границу Словеније ради одмора и опоравке. Као против услугу затражио је наш пристанак за заједничку борбу против комуниста.145
Вучетић потом пише како је на заједничкој седници Централног националног комитета и Покрајинског комитета за Црну Гору, Боку и Стари Рас одлучено да се ова понуда ”привидно прими”, односно да се избеглице, рањеници и болесници пошаљу према Босанском Броду, а да Ђуришићеве јединице крену десном обалом Саве према Словенији. У стварности, заједничког састанка није било, нити је ”ђенерал Дража Михаиловић одобрио ово решење”, како даље наводи Вучетић.
Вучетић само у кратким цртама и конфузно описује шта се потом дешавало. Каже да су на Лијевча Пољу четнике изненада напали и усташе и комунисти са Козаре. Отпочела је ”очајна борба на два фронта”, а потом су четници ”прихватили” преговоре, ”због страховите ситуације у којој су се налазиле наше јединице”. Био је то само маневар којим се ”хтјело добити у времену и спасти људство”. План је успео утолико што је ”наша војска требала бити смјештена у околини Старе и Нове Градишке, ради одмора, лијечења и преоружавања, а официри и подофицири у посебном биваку”. Свестан да ове последње странице његове књиге имају пуно мана, Вучетић каже:
Можда ће једног дана ово, овђе непотпуно и штуро обрађено поглавље, бити освијетљено пером историчара – и многи нејасни, противуречни и скроз нелогични елементи бити објашњени.146
Тридесет година после објављивања Вучетићеве књиге, Војин Јаничић је понудио много више детаља. Најпре следећи: пре него што је Дрљевићу предао ”врховну команду”, Ђуришић је наредио својим четницима да скрате косе и обрију браде. На тај начин, требало је и симболично да постану нова војска, савезничка усташама:
Ми смо на Лијевча Пољу уживали пуну слободу под заштитом усташа. Усташе су држале колски пут Бања Лука – Градишка. То је био њихов сектор и ми смо знали да су они ту. Не плашимо се од њих. Немамо страже нити какве релејске везе између појединих јединица. Нити смо знали ко је од нас десно, нити лијево. Прилично се нахранисмо и на прољетном сунцу отромависмо. Чујемо усташку моторизацију путем Бања Лука – Градишка. То је за нас добар знак да нас неће комунисти нападнути од Козаре. Од стране Врбаса немамо страха, јер је тамо Дража на ”петнаест километара” (војсци је говорено да Дражине јединице наступају непосредно иза Ђуришићевих – прим аут).
Трећега априла, пред вече, сврати у нашу јединицу иследник 5. или 8. дивизије, неки Минић… Каже да је био у Тополи и да је тамо био код усташа. Они су ту, прича Минић, само ради осигурања. Од њих не треба имати никакве сумње нити страха.147
У освит зоре 4. априла зачула се пуцњава из правца Босанске Градишке. Четници су помислили да је реч о борби између усташа и комуниста, па су се склонили у околне шумарке очекујући развој догађаја. Али, ускоро су јасно разабрали да их опкољава стрељачки строј усташа праћен тенковима. Јаничић је из непосредне близине видео кад су усташе без борбе заробиле мајора Симу Мијушковића и још неколицину Никшићана. Тада су усташе застале. Јаничић и његови саборци, с пушкама к нози, гледали су се са усташама преко неког потока. Начелник штаба дивизије, Мишо Митровић, није дозволио отварање ватре, с образложењем да је то ”нека пометња”. Послати су курири Ђуришићу, али се нису вратили. Наредних сати настала је збрка коју Јаничић овако описује:
Неко се је предавао, неко повлачио а неко продирао и тражио излаза и заклона из овог обруча смрти. Усташким нападом свака команда је престала, свака оријентација је изгубљена и све везе између мањих јединица и главне команде биле су покидане. Просто напросто, нападоше нас `савезници` са чијом помоћу треба да спашавамо животе.148
На крајњем десном крилу Ђуришићеве војске на Лијевча Пољу, налазили су се Херцеговци војводе Радојице Перишића. Ујутру 4. априла они су поубијани сви до једнога. Нису заробљавани, ”зато што су били Херцеговци”, каже Јаничић. До Перишића се налазио одред другог херцеговачког јунака, капетана Милорада Поповића. У току ноћи између 4. и 5. априла, капетан Поповић је са око 400 својих четника покушао пробој преко Козаре, на којој су се налазиле две комунистичке дивизије. Готово сви су изгинули.
Зашто су Херцеговци уопште дошли на Лијевча Поље? Према Јаничићу, постоји само једно објашњење: веровали су да пробијају пут за Дражино повлачење према Словенији. То им је саопштио Павле Ђуришић, али им није рекао за свој споразум са Дрљевићем и усташама, у коме није било места за Херцеговце. Ђуришићевим споразумом нису биле обухваћене ни санџачке јединице Вука Калаитовића, Јанка Малешевића и Драгише Веснића. Видевши да нешто није у реду, оне су се 5. априла вратиле преко Врбаса, код Драже.
Од 4. априла Ђуришић је слао преговараче у Босанску Градишку, али вратила се тек трећа делегација, послата 7. априла, доносећи захтев за потпуном капитулацијом. Јаничић наставља:
У исто вријеме војвода Павле је припремио од одабраних бораца, одузимајући оружје и муницију од других, као живи оклоп око себе за даље продирање ако преговори са усташама пропадну. Тај његов живи оклоп, ”Продорни одред” за пробијање у правцу Словеније, био је јачине око 800 бораца са око 400 аутоматских оруђа… Поред свих обећања, нада и повјерења у војводу Павла као челичног јунака, он нас тада остави у чељустима усташа на Лијевча Пољу и поврати се назад преко Врбаса на Дражину слободну територију.149
А ево како су догађаји на Лијевча Пољу описани у ратном дневнику капетана Бошка Стојковића, команданта 3. јуришног батаљона Мотајичке бригаде 1. средњобосанског корпуса. Стојковић је био предратни члан четничке организације и један од вођа устанка на Мотајици 1941. године. Усташе му у Јасеновцу убијају оца, трудну жену и два брата. Усташама је измакла једино Бошкова сестра, али је непосредно после рата комунисти свирепо злостављају, па је преминула од последица мучења. Бошко је погинуо у борби против комуниста крајем 1947. године.150
Долазак Ђуришићевих претходница на Мотајицу капетан Стојковић бележи 22. марта 1945. године. ”Црногорци су дошли до Трстенаца”, забележио је он тога дана у ратном дневнику. Током 23. марта ухваћена је курирска веза са Ђуришићевим људима. У среду, 26. марта, Стојковић је записао:
Добио сам наређење за општу мобилизацију. Предузео сам све мере мобилизације, ради чега је 2. чета кренула за Ситнеше. Ја сам остао у Доњој Лепеници, где се спремала комора.
Сутрадан, Стојковић прецизира да је мобилизација изведена ”према наређењу добијеном од Команде Истакнутог дела Врховне команде”. Другим речима, до ових делова 1. средњобосанског корпуса нису стигла наређења пуковника Славољуба Врањешевића, па су они поверовали пуковнику Остојићу да се све ради по Дражином одобрењу.
Мобилизација мушкараца старости од 18 до 50 година спроведена је успешно. ”У Ситнешима је било ометње од партизана”, бележи Стојковић 29. марта, међутим, њихове јединице биле су исувише слабе. Мотајичка бригада дала је водиче Ђуришићевим јединицама, а 1. априла савладала је комунистичка појачања. ”Партизани су, 14. бригада, били код цркве у Лепеници. Најжешћа борба водила је се око 11 часова, где смо разбили партизане и кренули преко, у Ситнеше”, записао је Стојковић.
Те ноћи Врбас су прешли и делови Мотајичке бригаде. У четвртак 3. априла Мотајичани су се налазили у близини штаба пуковника Остојића, на граници села Разбој и Лилић. Последње Ђуришићеве колоне прелазиле су Врбас. Партизани су их напали, али су ”настрадали”. За петак, 4. април, Стојковић је записао:
Осванули смо у Разбоју код штаба Чика Бранка (тј. Остојића – прим. аут) у шуми. Борба је отпочела у саму зору. Усташе су напад извршили, борба се водила цео дан и усташе су се повукле за Босанску Градишку. Дошли су Лазо Тешановић и Никола Форкапа и наредили да кренемо ми Мотајичани за Кукуље, што смо и учинили око 13 часова. Киша је падала. Присуствовао сам сахрани 17 четника Црногораца, које су поубијале усташе.
Целе ноћи Мотајичани су ”приправљали” чамце. Повратак на десну обалу Врбаса почео је 5. априла у пет часова, а ”усташе су ударили око девет часова”. Сва војска је превежена, али је остављена комора, јер су се пронеле нетачне вести да уз десну обалу реке надиру партизани.
Стојковић не објашњава зашто су командант 1. средњобосанског корпуса, капетан Лазар Тешановић, и његов помоћник, поручник Никола Форкапа, изненада наредили повратак на десну обалу Врбаса. То је детаљно образложио командант 2. сарајевске бригаде Романијског корпуса, капетан Владимир Тешановић, у писму капетану Лазару Тешановићу од 8. априла. То писмо гласи:
Услед врло тешке ситуације у Лијевча Пољу, са 2. сарајевском бригадом пребацио сам се на десну обалу Врбаса дана 7. априла око 18,30 и овог момента стигао овамо.
До сада пребациле су се и ове јединице: Калиновичка бригада, Летећа ”Босна”, Вук Калајит (Санџаклија), Билећка, Прибојска, Вишеградска бригада, а треба да се и Чика Бранко, који верујем да се већ пребацио. Синоћ пред вечер на обалу Врбаса у сврху пребацивања преко Врбаса на десну обалу дошао је командант Романијског корпуса, штабна чета истог и штабни батаљон потпуковника Павла Ђуришића.
Ситуација дана 7. априла у Лијевча Пољу:
Јединице војводе Павла Ђуришића, услед тешке ситуације, а заведене пропагандом Секуле Дрљевића, одлучиле су да се предају усташама, односно Секули Дрљевићу, који се прогласио врховним командантом Црногорске војске независне Црне Горе.
На преговорима које су водили Павлови делегати са неким Павелићевим изаслаником, закључено је да се Црногорци не разоружавају и имају се дислоцирати на подручју Хрватске по нахођењу хрватских власти – Босанци и Србијанци имају се сматрати ратним заробљеницима. Услед тога Чика Бранко, србијанске, босанске и херцеговачке јединице одлучиле су по сваку цијену пребацити се на Вашу територију и то остварују.151
Владимир Тешановић своје писмо завршава поздравом: ”Дража нас води ка величини и слободи”.
Према томе, догађаји су се одвијали овим редом:
– После 16. марта, избеглице, рањеници и болесници Ђуришићевих јединица прелазе на усташку територију, у Босански Брод, а потом у Славонију (супротно, да су остали са војском, тврди само Минић).
– Иако су то његови делегати потписали, Ђуришић је одбио да на усташку територију оде са војском и стави се под команду Секуле Дрљевића.
– Дошавши на другу усташку територију – на Лијевча Поље, Ђуришићеве јединице нису у усташама виделе непријатеље и нису према њима наступиле у борбеном поретку.
– После прикупљања и одмора на Лијевча Пољу, Ђуришићев план био је наставак марша десном обалом Саве, границом усташке и комунистичке територије, у покушају да се избегне сукоб и са једнима и са другима.
– Усташки напад од 4. априла, надгледан од стране Секуле Дрљевића и његових људи, није имао карактер одлучне офанзиве, већ је био срачунат као мера притиска за одвајање црногорских јединица од Ђуришића, пошто је закључено да он не жели да испоштује договор са вођом црногорских сепаратиста.
– Црногорске јединице почеле су да одлазе код Дрљевића 4. априла, а последње, не рачунајући Ђуришићеву пратњу, су отишле 8. априла.
– Јединице из Босне, Херцеговине и других крајева почеле су да се враћају преко Врбаса 5. априла, по сазнању да за њих нема места у плановима Секуле Дрљевића, а видевши да су црногорске јединице почеле да одлазе према Босанској Градишки.
– Ђуришић се такође вратио преко Врбаса, јер је постао мета Дрљевићеве и усташке кампање.
– Херцеговачке јединице под командом војводе Радојице Перишића и капетана Милорада Поповића биле су најистуреније и нису успеле да се врате.
Овакав развој догађаја условио је да Ђуришићева војска, мада је имала преко 10.000 војника, не наступа енергично ни против комуниста, ни против усташа; с првим позивом на предају, и с првим лецима избаченим из усташких авиона, она је почела да се распада. Такође, тада долази до поделе према регионалној припадности, на Црногорце на једној и све остале на другој страни, коју је Дража предвидео у саопштењу од 23. марта (”Црногорци ће ући у састав Павелићевих снага под командом Секуле Дрљевића, а све србијанске и босанске јединице које се налазе тамо биће разоружане”).
Колики су били губици на Лијевча Пољу?
Према ратном дневнику капетана Бошка Стојковића, 1. средњобосанки корпус није имао губитака.
Миломир Танасковић каже да на Лијевча Пољу није погинуо ни један од око 300 четника Пријепољског корпуса. Ова јединица имала је само мање чарке са усташама. Танасковићу нису познати губици црногорских јединица, али је сигуран да нису били велики, с обзиром да оне нису водиле велике борбе, већ су масовно одлазиле. Велике губитке имали су Херцеговци, који су се налазили далеко напред, до Козаре, где су их са једне стране напали комунисти, а са друге усташе.152
Заустављајући налет усташа на самој левој обали Врбаса, 7. или 8. априла погинуо је командант Романијског корпуса мајор Милорад Момчиловић.153
Према досадашњим истраживањима Верољуба Малетића из Српца, зна се за имена око 50 припадника црногорских јединица погинулих или стрељаних на Лијевча Пољу. Такође, у селима Машићи, Гај, Мали Разбој и Брестовчина откопане су четири масовне гробнице са посмртним остацима 25 бораца из Црне Горе (у прва три села сахрањени су пали у борби, а у Брестовчини 11 стрељаних од усташа, што се види по бодљикавој жици на костима руку). За сада није тачно лоцирана гробница у селу Кукуљама, са посмртним остацима три борца пала приликом уништења усташког тенка, као ни гробница у којој је сахрањено 30 војника, већином из Омладинског пука, која се налази на размеђи села Разбој и Ламинци. Дакле, на Лијевча Пољу је погинуло или стрељано око 100 људи из црногорских јединица.
Код цркве у селу Кукуљама пронађени су посмртни остаци 17, а у селу Сеферовци још три војника из Херцеговине. То су посмртни остаци војводе Радојице Перишића и његових четника. Сви су пренети у Гацко. Недавно су у Сеферовцима откривена још три костура Херцеговаца палих у борби против усташа. У селу Романовци на три локације сахрањено је 10 Херцеговаца палих у борби против комуниста. У истом селу је и гробница осам Херцеговаца које је заробила и стрељала 5. крајишка дивизија, пошто су одбили да јој приступе. У селу Вилуси откривена је гробница са посмртним остацима 12 Херцеговаца. Највећа гробница Херцеговаца налази се у селу Јурковица на падинама Козаре, али још није утврђено колико бораца лежи у њој. Може се узети као поуздано да је на Лијевча Пољу и на падинама Козаре погинуло неколико стотина Херцеговаца.154
Дневни извештај немачке команде Копнене војске за 9. април 1945. године бележи:
У рејону Босанска Градишка предало нам се до сада укупно 5.500 четника.155
Ђуришић је пошао у Босну са око 7.500 људи, од којих је око 300 припадало 2. милешевском и вероватно још толико Дринском корпусу, односно, из Црне Горе и Боке било их је око 6.900. Са Ђуришићем се на десну обалу Врбаса вратило око 800 бораца из Црне Горе. Осталих 600 било је рањено или тешко болесно – или су погинули до Лијевча Поља и на Лијевча Пољу.

134 В. Јаничић, Два свједока, 40. Даје се факсимил документа.
135 В. Јаничић, Два свједока, 29-30. Даје се факсимил документа.
136, 137 Зборник докумената, том 14, књига 4, 866, 886-890.
138, 139 Равногорска омладина у рату 1941-1945, 114-115, 116.
140 М. Куреш, Записи и сјећања, 126-127.
141, 142 М. Минић, Расуте кости, 341, 342-343.
143, 144 М. Минић, Расуте кости, 347, 353.
145 и 146 С. Вучетић, Грађански рат у Црној Гори 1941-1945, 141.
147, 148, 149 В. Јаничић, Два свједока, 45, 46, 47.
150 Копије ратног дневника капетана Бошка Стојковића налазе се у породици Стојковић и код истраживача Верољуба Малетића из Српца. Оригинал је пронађен у Војном архиву у Београду, али се на њему не виде ознаке. Петар Стојковић, Бошков син, пронашао је 1991. године посмртне остатке свога оца и сахранио их у родном селу, Доњој Лепеници код Српца.
151 Зборник докумената, том 14, књига 4, 422.
152 Изјава Миломира Танасковића аутору.
153 П. Бубрешко, Задушно слово, 122. Бубрешко пише да је Момчиловић погинуо ”првог дана борбе”, односно 4. априла. Међутим, капетан Тешановић наводи да је Момчиловића видео живог 7. априла пред вече. С обзиром да су Бубрешкова сећања писана после пола века, а Тешановићев извештај 8. априла 1945, то се он мора узети као тачан.
154 Изјава Верољуба Малетића аутору.
155 Зборник докумената, том 12, књига 4, 846.

(Из књиге Милослава Самарџића ”Дража и општа историја четничког покрета” 13 том, односно Дража 5 велики)