Нови детаљи о ”првофебруарском покољу”

01/02/2014

Јагодина, 1. фебруара 2014: Скуп Субнора крај споменика ”жртвама четничко-фашистичког терора”

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

”У раним јутарњим сатима 1. фебруара 1944. године четничко-фашистичке тројке су по улицама Јагодине улазиле у домове и све за које су сумњали да сарађују са партизанима и комунистима – убијали. Тог дана у Јагодини је страдало 23 цивила. Обележавајући 70 година од њиховог страдања, борачка организација Града Јагодине положила је цвеће на спомен-костурници…”
Ово није копија саопштења КПЈ из 1950-тих година, већ извештај Телевизије Јагодина од 1. фебруара 2014. године. Додуше, све је исто као некада, укључујући и ”четничко-фашистичке тројке”, које убијају напредне – та реч недостаје, али се подразумева – партизане и комунисте.
Потом су гледаоци могли да виде следећу изјаву неименованог члана локалног Субнора: „Веома је значајно да наша поколења не забораве све оно што се догађало, да млади поготово, ја апелујем на њих, да својом едукацијом на обележавању… да се никад не заборави све оно што се дешавало на овим нашим просторима”.
Апел је на месту и ево јављамо се истог дана. Никако се не сме заборавити да су комунисти ушли у Други светски рат као немачки савезници, правећи спискове родољуба за Гестапо. Да су, пошто их је Хитлер издао, изашли на терен, основали своје паравојне формације и систематски почели да убијају Србе. Да су посебно убијали чиновнике Краљевине Југославије, како би оснивали сопствене органе власти (према међународном ратном праву и обичајима рата, оснивање нових структура власти под окупацијом је кривично дело). До доласка Стаљинове војске убили су најмање 6.000 Срба, а тек онда су почеле масовне ликвидације. Само на подручју Јагодине, крајем 1944. године убили су око 1.000 Срба.
Војска Краљевине Југославије, која је наравно била демократска а не фашистичка држава, супротстављала им се колико је могла – и њима и осталим непријатељима. Тако је Иванковачки корпус почетком 1944. године спровео опсежну акцију идентификовања немачких сарадника, црноберзијанаца, проститутки и других преступника, међу којима је било и оних који су радили за комунисте. Они су се налазили у градовима под немачком окупацијом, мислећи да су ту сигурни. Али, диверзанти Југословенске војске су неопажено упали у вароши и нечујно их ликвидирали на лицу места, или су их неопажено извели ван града и стрељали. Операција је завршена пре него што су Немци стигли да дају узбуну. Из Јагодине или у Јагодини тада је ликвидирано 28 лица, али су комунисти после рата тај списак свели на 22, избацујући имена која су сматрали компромитованим. Та 22 имена уписали су на споменик 1953. године, да би се крај тог споменика окупљали сваког 1. фебруара, све до данас, и понављали своју пропаганду.
Сем што су избацили неподобна имена, комунисти су крили – и још крију – да они нису били први који су држали говоре овим ”жртвама четничког терора”. То су пре њих били недићевци, јер су најважнија четворица међу ликвидиранима били службеници ”Недићеве Србије”, то јест тројица су били судије а један је био судски чиновник Јагодинског суда. Они су ликвидирани јер су Немцима пријављивали Дражине људе за одвођење у логор и ликвидацију. Међу њима се налазио и судија Светислав Грујичић, рођак јагодинске породице Павићевић. Са Павићевићима је још уочи рата био у лошим односима, као и са многим Јагодинцима – јер је позајмљивао новац, који потом није враћао. Мићун Павићевић, поратни учитељ, оставио је следеће сведочанство свом унуку Вељку Јовановићу:
”Јесу Дражини побили неке људе, и тог судију нашег рођака Светислава. Али, није у питању комунизам, већ издаја. Он јесте био за комунисте, тако се причало, али сви знају да је цинкарио Дражиновце и намештао их Немцима. Толико је цинкарио да се додвори Швабама, да се и недићевцима смучио, па су га они пријавили овима да га смакну”.