Одговор Крговићу
ПОЛЕМИКА
Одговор Крговићу
Доносимо одговор уредника “Погледа” на Крговићев фељтон у “Лиду”, дневном листу Социјалистичке партије у Крагујевцу
Пише: МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋ
У првом наставку фељтона о мојој књизи “Генерал Дража Михаиловић”, Момчило Крговић каже да су партизани “били истински борци за слободу Југославије и српског народа”. Из овога се да закључити како су комунистички партизани били не само југословенска, већ и српска војска.
То није увек била теза комунистичких писаца. И ова њихова “истина” имала је одступања, већ како се указивала потреба. У првој фази рата комунисти су скривали српско име, па су своје јединице састављене искључиво од Срба (изузев командног кадра) називали или хрватским, или неутралним именима. Али када је 1943. године дошло време за општи напад на Србију, локални комунистички вођа, Хрват Јосип Броз Тито, дао је један интервју у коме је рекао да већину у партизанским јединицама чине управо Срби. Пошто су комунисти освојили Србију, ова теза више није била актуелна, па се стало доказивати како су сви “народи и народности” дали једнак допринос “народноослободилачкој борби”. Сада, пошто су ти “народи и народности” још једном учинили то што су учинили, и пошто је црвено царство – са подразумевајућим привилегијама – спало на два слова, комунистима опет одговара она “истина” из 1943. године.
Зато би, кад говоримо о четницима и партизанима, најпре требало да утврдимо – ко је ко.
СРБИ И СТРАНЦИ
Елем, југословенска (формално) и српска (суштински) војска у Другом светском рату били су једино четници генерала Драже Михаиловића. Доказати тако нешто, није ни најмањи проблем. Што се формалне југословенске ознаке тиче, то је била војска државе која се звала Краљевина Југославија. Један део те војске одведен је у заробљеништво априла 1941. Други део се спасао преласком на савезничку територију. Зато је добио назив “Југословенска војска ван Отаџбине”. Трећи део је избегао заробљавање и остао у земљи ради продужетка борбе герилским начином. Зато је назван “Југословенска војска у Отаџбини”. Али то име није било баш превише популарно; народ је углавном говорио о – четницима.
Мада југословенска, та војска се борила за српску ствар, јер је на то натерана, и јер су је готово стопроцентно чинили Срби. Окупатор, а потом и његови савезници, нису нападали Југословене, већ – Србе. Нису прописали пропорцију “сто Југословена за једног Немца”, већ “сто Срба”. Нису у заробљеништву остављали Југословене, већ Србе, а Хрвате и остале су пуштали. Ни у Јасеновац нису одводили Југословене, већ, опет, Србе (и Јевреје и Цигане – да се не огрешимо о некога).
Друго, четници су носили униформе које су могле да се нађу, али понајвише српска одела: шајкачу, гуњ, чакшире и опанке. А на шајкачи српску кокарду. (Можда Момчилу Крговићу није познато да је тај знак стар 800 година, још од Немањића? Чине га двоглави орао, крст, штит и четири оцила.) Заставе су имали и југословенске и српске. Музику српску – народну. Стратегију ратовања – опет српску. Учили су је у српским војним академијама, најбољи од њих и у француским, а можда највише из искуства. (Тога је бар било у изобиљу.)
Зашто партизани нису били српска војска? Прво зато јер се нису борили за српску ствар. Ратни циљ партизана био је да поделе српски народ (на Македонце, Црногорце, муслимане, па и на Војвођане) и српску земљу (на републике, тј. државе, и покрајине). Можда би Крговић могао да наведе пример када се то једна војска борила да подели свој народ и смањи његов животни простор? Зар се ратови одувек нису водили да би се сачувале постојеће или узеле нове територије, тј. када је то неко ратовао са циљем да некоме да нешто?
Затим, партизани нису имали српска обележја. Носили су “титовке” уместо шајкача, петокраке уместо кокарди. Српску музику мењали су совјетским мелодијама. Уместо тробојке носили су заставу једне стране земље – Совјетског Савеза. О начину ратовања да и не говоримо: српски војник никада не би убио једног немачког позадинца из заседе, па онда побегао да са безбрижне даљине гледа казнену експедицију како пали село и стреља стотину људи.
У чијој су војсци, дакле, били Момчило Крговић и његови другови партизани? У совјетској. Ево зашто.
Прво, њихова комунистичка партија била је само секција Коминтерне, међународне комунистичке организације са седиштем у Москви. Стаљин и његови људи постављали су функционере Комунистичкој партији Југославије, давали јој задатке и – новац. Нисам чуо да су комунисти некада говорили о овом последњем, па сам одувек желео да им поставим питање: од чега сте, онда, живели, када ништа нисте радили? Може ли Крговић да разјасни ову ствар? Да ли је и он чуо за предратне комунистичке плате веће од професорских и за тзв. црвену помоћ, којом је купована сиротиња жељна лаке зараде а склона изврдавању обавеза? (Само, многима је присела похлепа, када је стигло наређење за “добровољни” одлазак у шпански грађански рат.)
Све што је радила, КПЈ је радила по Стаљиновом наређењу. Она није бранила своју земљу када су је 6. априла 1941. напале Силе осовине. Стаљин је тражио да комунисти пријатељски дочекају нацисте и фашисте, и они су то учинили.
Док је немачка артиљерија из Сабанте тукла положаје југословенске краљевске војске у Крагујевцу, комунистички илегалци су убијали војнике у самом граду. Једна колона војске ужурбано се повлачила данашњом улицом Светозара Марковића према Гимназији. Главна комунистичка база налазила се у кафани Марка Ђорђевића, чија су два сина, Жива и Мика, били истакнути чланови Комунистичке партије. Та кафана се налазила десетак метара низ улицу од хотела “Зеленгора”, на самом углу данашње улице Лоле Рибара. Њене сабласне рушевине уклоњене су тек пре неколико година, а сада је ту нов тржни центар.
ЗЛОЧИН У КРАГУЈЕВЦУ
Док се војска тог априлског дана у метежу повлачила према Гимназији, била је идеална мета за стрелце који су заузели бусију на тавану кафане. Са свега тридесетак метара удаљености њихова ватра беше убитачна. Убили су чак седам војника. Коњ једног од тих војника одгалопирао је до своје штале, у село Церовац. Домаћин Божа Пешић, видевши коња без јахача, свога сина, узјахао је и кренуо трагом синовљеве јединице. Његово још топло тело нашао је испред “Зеленгоре”. Потом су дошли и сељаци из Јовановца, чији су синови, такође, ту лежали мучки убијени комунистичком руком. Лако су утврдили одакле су дошли пуцњи. За страшну комунистичку издају прочуло се по граду, па и широм земље. Заправо, на разним странама било је доста случајева комунистичке петоколонашке делатности. Овај крагујевачки случај помињао је касније генерал Дража Михаиловић у својим депешама: “Знате ко су комунисти. Треба пазити да се не деси оно што се десило у Крагујевцу 1941, када су пуцали на југословенску војску”, писао је он. Није ни слутио како ће се потом судбина сурово поиграти и са њим самим. Када је пао у руке комунистима, његов судија на стаљинистичком процесу у Београду 1946. године био је управо Мика Ђорђевић. И њему, првом герилцу Европе, такав један човек судио је за “издају” и “сарадњу са окупатором”. Ни несрећни Божа Пешић није прошао боље. После рата је доживео тортуру од комуниста, јер није могао да ћути о погибији свог сина и његових другова. Данас је Божина кућа у Церовцу пуста, јер му је то био једини син.
Стаљин је, затим, тражио да се помогне нацистичкој ратној машинерији, а комунисти су и то учинили. Да опет наведем пример из Крагујевца, који Крговић може најлакше да провери. Те 1941. године никоме није било до прославе 1. маја, сем комунистима. Они су искористили овај празник да агитују међу радницима Војнотехничког завода, како би ови повећали продуктивност у корист, њима савезничке, Хитлерове ратне привреде. Тада су четници писали и ширили летке против ове манифестације. Конкретно, летке је писао свештеник Јован Кнежевић, први крагујевачки равногорац (стрељан је 21. октобра 1941. у Шумарицама).
Стаљин је позвао на борбу против Немаца тек када је он нападнут. Тада КПЈ почиње да провоцира Немце у Србији, без обзира на српске жртве, јер је “совјетска крв бесцена”, како је стајало у Титовом летку. У комунистичком билтену од 10. августа 1941. Тито је писао: “То масакрирање становништва Србије треба да буде подстрек… за општенародни устанак српског народа”. А Словенац Кардељ је дописао: “Код неких другова постоји бојазан од репресалија, од уништења села и људи… У рату се не смемо плашити уништења читавих села. Терор ће безусловно довести до акције. У том духу смо донели сада наше конкретне закључке”.
Да су овако нешто комунисти писали 6. априла, када је нападнута наша земља, па хајде да им дамо трунчицу разумевања. Али они су то учинили тек на захтев њихових наредбодаваца и финансијера. Шта, онда, рећи о њима? Зар није јасно шта значе ове Титове и Кардељеве речи, а наиме, изазивање окупатора да “уништава села и људе”, у нади да ће то “довести до акције”, односно “општенародног устанка”? А зашто? Само зато, да би се диктатору из Кремља послао извештај како је задатак обављен. Крговић, међутим, пише о комунистичком “испољавању изузетно великог утицаја на широке народне масе”…
Потом су партизани “ослобађали” места у којима није било ни једног окупаторског војника, као што су Рача крагујевачка или Ужице, проглашавали их совјетским републикама и прокламовали њихово прикључење Совјетском Савезу. Шта је, ако не издаја, када један део своје земље прогласите саставним делом туђе земље?
Али, то што су носили совјетску заставу уместо српске (или југословенске), не указује да су комунистички партизани били само совјетска војска. Они су то били на општем плану, а на посебном, локалном, били су хрватска и словеначка војска. Посебно хрватска.
Зашто? Опет по Стаљиновом наређењу (код њих је све по Стаљиновом наређењу – или неког другог диктатора). Стаљин се држао “теорије” да у вишенационалној држави већински народи, по правилу, “угњетавају” мањинске народе. Зато је настојао да комунисти исправе ту “неправду”. Он је имао своје методе. Поубијао је све Србе у врху Комунистичке партије (најпознатији од њих су Горкић, Филиповић и Марковић), и онда на њихово место поставио Хрвате и Словенце. Са једноставим задатком: “Слаба Србија, јака Југославија”. Тако су комунисти направили план да поделе Србију и српски народ, да поубијају што више Срба у тзв. Другој фази револуције, да фабрике из Србије однесу у Хрватску и Словенију…
“Није тачно да су врх у партизанском покрету чинили само Хрвати, јер Самарџић заборавља да су у њему били Ранковић, Жујовић, Милутиновић, Ђилас и други”, пише Крговић. Да, били су, али као слуге, не као господари. Крговић је тај који заборавља – како су прошли Срби комунисти који нису слушали Тита. Па и они који су га слушали, само зато што су Срби. Зар управо Ранковић није био највернији Титов човек?
ФАЛСИФИКОВАЊЕ ИСТОРИЈЕ
Чињеница је да су после Другог светског рата Хрватској повећане, а Србији смањене границе. То је била последица и опште (Стаљинове) и локалне комунистичке политике. А што оном малом броју Срба (безначајном у односу на укупну популацију) у комунистичким редовима то није било познато, или им је било познато али су држали главу у песку, не мења на ствари. Могла је читава Комунистичка партија Југославије, са читавом својом партизанском војском, да се састоји искључиво од Срба, па то опет не би била српска војска, већ совјетска, односно хрватска и словеначка.
Можда Момчилу Крговићу није позната ова чињеница: војска састављена искључиво од Срба освојила је 1760. године Берлин, а то се не пише ни у једној историји. Наиме, ти Срби су ратовали под аустријском заставом.
Српски одреди, у саставу турске војске, учествовали су у свим турским походима на Беч. Па опет, ни једна историја не бележи да су Срби покушавали да освоје престоницу аустријског царства, већ се то приписује Турцима.
Стотине Срба прошло је кроз Легију странаца, али ми сви знамо да то није српска, већ француска војска. Не броје се пиони, као што сматра Крговић, већ се рачунају само крупне фигуре.
Из општег комунистичког (тоталитарног) погледа на свет, настаје фалсификовање историје, њено уклапање у унапред задате тезе. То фалсификовање је понекад и апсурдно, што ћемо видети из следећих примера.
Крговић четничку војску своди на 26 људи који су са пуковником Михаиловићем стигли на Равну Гору, 11. маја 1941, како би могао да закључи да је било неопходно и “друго организовање за борбу против окупатора”. То јест – комунистичко. Међутим, када комунисти још нису имали ни један војни одред, почетком лета, четници су већ створили тачно сто својих наоружаних одреда. Краљевина Југославија је имала механизам за покретање борбе у оваквим случајевима. Прво, то је била традиционална четничка организација. Министарство војске дало је 5. априла 1941. овлашћење трима војводама (Бирчанин, Станковић, Пећанац) да учине шта треба ако ствари крену низбрдицом. Један од тих војвода (Бирчанин) пренео је своје овлашћење на пуковника Дражу Михаиловића. Друго, официри и војници су имали уставно право и обавезу да наставе борбу како не би дошло до тзв. правне окупације Краљевине Југославије. Таква окупација, по међународном ратном праву, настаје у случају потпуног престанка пружања отпора. То своје право искористило је на стотине официра и безброј војника, широм земље, и сви они су до краја године стали под Михаиловићеву команду. Уследило је повезивање са владом у Лондону и легализовање код Савезника.
Према томе, да су комунисти заиста били родољуби, ступили би у војску своје Отаџбине. Таман посла када би, у случају ратног стања, свака партија формирала своју војску. Ми, наравно, знамо зашто су комунисти оснивали своје посебне јединице, и зашто су, самим тим, аутоматски изазвали грађански рат.
ТЕЛЕФОН НА РАВНОЈ ГОРИ
Крговићу је чудно што је Дража 1941. године на Равној Гори имао телефон. “Заиста је више него смешно причати како је у мају 1941. године у колиби на Равној Гори постојао телефон, а тиме и телефонска веза са неким”. Мени није смешно што он у партизанима нигде није видео телефон. Јер, то је била једна стручна војничка ствар. Али зар није гледао филм “Марш на Дрину”, и мајора Курсулу како 1914. телефонира са Цера? Немци су, према њиховом извештају, у операцији “Михаиловић” децембра 1941. на Равној Гори запленили чак 1.100 телефона и две телефонске централе.
Крговић оспорава моју тезу да су Тринаестојулски устанак у Црној Гори дигли, просто, Црногорци. Он тврди да је то учинила једна “политичка снага”, зна се која. Затим негира аутентичност чињеница да су борбе предводили официри, и то: пуковник Бајо Станишић, мајор Ђорђе Лашић, капетан Павле Ђуришић, капетан Рудолф Перхинек, капетан Јаков Кусовац и други. Крговић, наиме, каже да су црногорском устаничком војском командовали неки цивили, чланови Комунистичке партије. Само, никако да наведе бар једно име…
Крговић са чуђењем закључује како по др Стевану Мољевићу “испада да народ неће страдати ако окупатора (Немце) нападају четници, али ако то учине комунисти, пре четника, онда комунисти воде народ на губилиште”. Овде је Крговић нешто поједноставио, а нешто заборавио. Да кажем само о овом другом. Четници су немачке војнике које су заробили у борби држали у логорима, а комунисти су их одмах стрељали. Наводно, нису имали где да их држе. А стрељање сто Срба за једног Немца ће, како је писао Кардељ, “безусловно довести до акције”. Уосталом, он и Тито су, “у том духу”, већ донели “конкретне закључке”…
Крговић тврди да ја “измишљам неке офанзиве”, тј. офанзиве Немаца на четнике. Нема говора о томе. Офанзиве сам навео искључиво на основу немачких извештаја. Немачка архива је на крају рата заробљена и похрањена у Националном архиву у Вашингтону. Пре неколико година, на захтев немачке владе, оригинали су пренети у Берлин. Копије свих докумената који се односе на нашу земљу налазе се у Београду већ тридесетак година. Али, наравно, део о немачким офанзивама на четнике нико није објавио. Зато сам се, цитирајући др Ивана Авакумовића, професора универзитета Британска колумбија у Ванкуверу (Канада), позвао на Национални архив у Вашингтону. Ако Крговић жели да провери аутентичност тих докумената, може то да учини и у Београду.
ПАКАО У ЦРНОЈ ГОРИ
У вези ликвидација од стране комуниста у Црној Гори 1941/42, Крговић пише: “Тачно је да је тих ликвидација било. Али је, такође, тачно и то да је Политбиро ЦК КПЈ осудио те ликвидације и начин како су у неким случајевима извршаване. Због тих ‘левих скретања’ смењен је Покрајински комитет КПЈ за Црну Гору (априла 1942. године) и именован нови ПК на челу са Радојем Дакићем. Такође су партијски кажњени представници ЦК КПЈ Милован Ђилас и Иван Милутиновић”.
Лист “Пакао или комунизам у Црној Гори”, који је излазио 1943. на Цетињу, доносио је спискове имена на стотине цивила зверски поубијаних од стране комуниста, и бачених у јаме. Комунисти су убијали тај недужни свет по наређењу Ј. Б. Тита и његовог Централног комитета. Тито је сматрао да ће Стаљин те зиме поразити Немце и брзо доћи у Југославију, те да је, према томе, дошло време за тзв. Другу фазу револуције, која предвиђа ликвидацију стварних и потенцијалних непријатеља Комунистичке партије. Али његова процена била је погрешна. Стаљин није дошао, а огорчени народ је отерао комунистичку главнину из Црне Горе и Источне Херцеговине (због ликвидација Срба у Херцеговини, краткотрајним искључењем из партије “кажњен” је Петар Драпшин, потоњи генерал-лајтант). Тито је зато рекао да је прелазак на “Другу фазу револуције” био пренагљен. За ликвидације више хиљада људи, које је сам тражио, казнио је неколицину својих сарадника искључењем из Комунистичке партије. Наравно, они су убрзо враћени у партију, а “Друга фаза револуције” спроведена је када је Стаљинова војска заиста дошла у Србију.
Тешко је одговорити Момчилу Крговићу када пише: “Тачно је да је тих ликвидација било, али је такође тачно и то да је… смењен Покрајински комитет” и да су “партијски кажњени… Милован Ђилас и Иван Милутиновић”. Дакле, Крговић, као уосталом и сви његови другови комунисти, сматра да је за убиство, и то масовно, недужних људи, довољна казна искључење из партије на неколико месеци, под условом да су убице чланови партије, а жртве стварни или могући противници партије. Такав начин размишљања – то је најважнија и најзначајнија карактеристика комунизма. Све друго су само лепе приче из тзв. Прве фазе револуције.
СПИСАК СТРЕЉАНИХ КРАГУЈЕВЧАНА
Крговић каже да после рата комунисти нису, у сваком месту, из предострожности стрељали по неколико хиљада Срба. И додаје: “Због те неистине и клевете Самарџић би могао и кривично да одговара ако именима и презименима стрељаних не докаже ту тврдњу”.
Крговић намерно тражи имена, јер зна да је тешко набројати их. Музеј “21. октобар” у Шумарицама, иако се тиме професионално бави, сакупио је испод 2.000 имена Крагујевчана стрељаних од стране Немаца. Како тек онда сакупити имена стрељаних од стране комуниста, када о томе доскора није смело ни да се говори?
То ипак није могуће учинити. За сада, могу навести имена следећих људи које су комунисти ликвидирали у Крагујевцу од октобра 1944. па надаље. То су Драгомир Симовић, бивши председник Општине Крагујевац; Лазар Ћурчић, директор Гимназије; Света Максимовић, професор Учитељске школе, инжењер Тодоровић; Душан Јовановић; Петрић; Живота Тодоровић, професор, родом из Сабанте; Илија Михајловић, политичар, родом из Аранђеловца; Јован Динић “Гроф”, гимназијалац, малолетник; Витомир Тодоровић, Љубомир Милојевић, Миодраг Рајковић и Момир Милошевић, сва четворица из Кормана (Момир је био председник Општине Корман); Жива Ковачевић, син познатих богаташа, имао је само 16 година; Бане Николић, омладинац; Пера Којић, познати богаташ, и читава његова породица; Крагујевчани са надимцима “Персинац”, “Лорд”, “Гале” и “Боки”; Живорад-Жика Лекић из Ресника, седамнаестогодишњак; Рада Божић, ћерка попа Андре Божића из Бадњевца, који је стрељан од Немаца 21. октобра 1941 (Божићев син Блажа живи у САД-у); Радмила Шпиљевић и Гора Добривојевић из Лужница, матуранткиње Учитељске школе (Горин рођени брат, поручник Раде Добривојевић, данас живи у Аустралији); пилот Јован Мијаиловић; Зора Радаљац, учитељица у селу Мајнић; “Џими” Којић из Закуте, најбољи фудбалер “Шумадије”; Миодраг Вуковић из Мале Врбице; свештеник Богољуб Николић из Грбица, четнички командант Крагујевца; Милан Васовић из Бечевице, малолетник (чувајући овце, певао је “Краљу Перо цвеће наше, далеко те отераше”; комунисти су чули песму, извадили му очи, одсекли уши); Живадин Павловић “Артиљерац”, бивши учитељ, уочи рата активирао се као официр, на служби у позадинским јединицама Првог шумадијског корпуса; капетан Радиша Чековић, командант бригаде у Другом равногорском корпусу, убијен у кући преко пута пруге, недалеко од данашњег надвожњака, тако што му је пацов, стављен испод лонца, прогризао груди; Милош Милорадовић из Бечевице, није се одазвао позиву за комунистичку војску (мајка је пошла за патролом и нашла га поред пута, везаног жицом); Миодраг Пауновић из Крчмара, убијен 1948; Марко Ђорђевић из Лужница, убијен 1947; Јова Илић, четник из Беличког среза (70 мештана његовог села потписима је гарантовало Илићеву невиност); Миломир Андрић “Кукач” из Борча (рањен 1947. приликом хапшења, остављен у болници да, без лечења, у највећим мукама, лежи до смрти); прота Добра Страњаковић (његов рођени брат Бранислав данас живи у Паризу, познати историчар); Васа Поповић, четник из Забојнице, убијен 1945. (цело село Петровац, у коме је служио, дало потписе да није имао кривице); Милован Поповић из Забојнице, отац Васе Поповића, убијен 1947; кројач Бранко из Рашковића, убијен цепаницама 1948. године у Капислани…
Комунисти су стрељали Крагујевчане у Војнотехничком заводу, понајвише у Капислани, и у Петровцу, на месту где се данас налази затвор. Сваког јутра, почев од краја октобра 1944, на згради данашње Службе платног промета, испод Саборне цркве, истицали су списак стрељаних претходне ноћи. Стари Крагујевчани кажу да је то био табак формата А-4. На њему је било више имена, неки пут десетак, неки пут двадесетак. Комунисти су углавном стрељали без суда (а и како судити некоме ко није крив?). На основу дешавања у Крушевцу, која је истражио и у књизи “Под небом Крушевца” прошле године објавио историчар Адам Стошић, може се претпоставити да су и у Крагујевцу комунисти почели да суде јануара 1945. године. Несрећник би био изведен пред “суд”, маса комуниста би заурлала: “На смрт”, и то би било све…
КО ЈЕ ИЗДАЈНИК?
Није тачно да се “не може навести нити један пример да су партизани потписали споразум са усташама”. Учинили су то, рецимо, почетком 1942. године у Источној Босни. Као доказ наводим извештаје немачке команде у Београду, под чију надлежност је тада потпадала и Источна Босна. Ова команда је 20. марта јављала у Берлин: “Између хрватских комуниста, усташа и из Црне Горе наступајућих делова пролетерске бригаде, изгледа да је постигнут споразум по коме се ове групе не боре једне против других”. Затим, 31. марта, послат је следећи извештај: “Усташе, домаћи партизани и на крају наступајуће банде из Црне Горе боре се овде раме уз раме против борбених српских снага под Дангићевом командом”. Ускоро, 10. априла, немачка команда у Београду шаље следећи извештај у Берлин: “Изгледа да је четничка група Дангић јако разбијена у борбама са хрватском војском и усташама у сарадњи са комунистима, тако да Дангић сада може да постигне само локалне успехе”. И у извештају од 16. априла стоји да се “усташе и партизани” боре заједно, уз напомену да Дангић “још није сломљен”.
То су, дакле, интерни извештаји за немачку Врховну команду у Берлину, који су на крају рата заплењени, и потом чувани у Националном архиву у Вашингтону. Копије тих докумената Момчило Крговић може лако наћи и у Београду.
Код потписивања споразума четника или партизана са овим или оним, битна је следећа ствар: у чијем интересу су они потписивани? Јер, током рата, свако је потписивао споразуме са сваким. На пример, до 1943. године четници су имали споразуме са Енглезима, а од те године са Енглезима се споразумевају комунисти. Зашто? Зато што је до 1943. енглеска политика ишла у прилог српском народу. Споразум четника са усташама значио је спас за хиљаде Срба, насупрот комунистичком споразуму са усташама, упереном против бранилаца српских огњишта у Источној Босни. Четнички споразуми са Немцима из 1944. године су покушај да се набави муниција, како би се Србија одбранила од комунистичке инвазије. Комунистички споразуми са Немцима из пролећа 1943. предвиђали су заједничку борбу против Енглеза, ако се ови искрцају на Јадран. Дакле, четнички споразуми у основи имају бригу о српском интересу, док комунистички споразуми значе супротно од овога. У првом случају бесмислено је говорити о издаји народа; комунистички споразуми се, пак, једино тако и могу оквалификовати.
(Број 212, 1. март 1998)
