Одуговлачење: март 2011.

14/03/2013

Субнор жари и пали

Процес рехабилитације ђенерала Драже одложен је на интервенцију комунистичких ветерана и не зна се када ће се наставити

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

”Срећна нова 1945. година!” Ово је био коментар историчара Александра Динчића на вест да је, после интервенције тзв. Субнора, процес рехабилитације ђенерала Драже поново стављен ад акта.

Наиме, Субнор се жалио што једном његовом члану није допуштено да учествује у процесу. Окружни суд у Београду, у чијој је надлежности ђенералова рехабилитација, саслушао је адвоката тог субноровца и одбио његово учешће. Образложење суда било је: према актуелном Закону о рехабилитацијама нема основа да се пред судом појави ”друга страна”, нити да се на ма који начин обнавља цели процес, већ се само процењује да ли је кршено процесно право.

Међутим, на овакву пресуду Окружног суда, Субнор је уложио жалбу Врховном суду, који је одлучио да се процес рехабилитације одложи док се о свему не изјасни надлежни Апелациони суд. Тако је рочиште које је било заказано за 28. јануар одложено на неодређено време. Заправо, у редовима предлагача рехабилитације сматрало се да ће се све одвијати брзо и у позитивном смеру. Односно, да ће Апелациони суд у кратком року потврдити решење Окружног суда, и да ће ново рочиште бити заказано већ у фебруару. Ипак, како је фебруар одмицао, а ништа се није дешавало, предлагачи су се обратили јавности. У ”изјави подршке”, коју су потписали Српски либерални савет, Удружење припадника Југословенске војске у Отаџбини, Удружење политичких затвореника и жртава комунистичког режима, као и већи број појединаца, после подсећања да су прошле четири године откако је покренут процес рехабилитације ђенерала Драже, поред осталог се каже:
”По ко зна који пут, прошлог месеца, правничким акробацијама поступак се враћа на почетак или упућује на слепи колосек.
Можда је заиста наступио тренутак када би српско правосуђе требало да се одреди, да ли жели или не жели да спроводи законе ове земље укључујући и Закон о рехабилитацији.
Дуже од шест деценија злокобна сенка трагичних подела изазваних грађанским ратом у Србији лебди над победницима, пораженима и њиховим потомцима. И кад се најзад поверовало да ће неправда макар делом бити исправљена, а они који су из ‘идеолошких и плитичких разлога’ били прогоњени добити сатисфакцију, ствари се враћају на почетак.
Кад представници правосудног система добију лице Понтија Пилата, устукну под узвицима „Распни га, распни!“ и перући руке покушају да кривицу пребаци на другог, наша је дужност да им кажемо: Више се не ради о кривици оних који су на монтираном процесу уз помоћ суда убили генерала Михаиловића; више се не ради о кривици оних који су тај злочин деценијама прикривали… Ради се о томе да ли је Србија демократска земља у којој се у законом прописаној процедури, пред судом може остварити било које право.
Ми, долепотписани, позивамо институције правосуђа Републике Србије да предузму енергичне кораке како би се поступак рехабилитације генерала Михаиловића привео крају без одлагања. Тиме би се коначно ставила тачка, не само на поделе у српском народу, већ и тачка на праксу да, условно речено, политички победник, има право да деценијама мрцвари своју немоћну жртву пљачкајући је и понижавајући.”
Никакве реакције није било, па се Српски либерални савет огласио и 24. фебруара:
”Само у земљи у којој држава функционише могуће је обезбедити имовинску и правну сигурност и амбијент за слободну конкуренцију рада и идеја. Српско правосуђе, нажалост, до сада није положило овај тест поверења. Двадесетосмог фебруара се навршава месец дана од како је, по нашем мишљењу потпуно непотребно, одложено рочиште о рехабилитацији генерала Михаиловића. Да се судски поступак за рехабилитацију не би претворио у морални поступак за оцену зрелости нашег правосудног система, позивамо судске органе да што пре наставе започети процес рехабилитације. До тада Српски либерални савет задржава право да сваког месеца подсећа српску јавност на непотребно одлагање логичног завршетка овог процеса.”
Очигледно, Српски либерални савет ће још дуго користити ово своје право – једино које му, у оваквом реду ствари, остаје. А какав је тај ред ствари довољно говори и случај потпредседника Субнора, Миодрага Зечевића, који, као тзв. бенефицирани пензионер, и даље држи катедру на Правном факултету у Београду. Да и не говоримо у члановима Субнора у установама попут Српске академија наука и уметности, или, што је у ствари најважније, у неформалним центрима моћи.
Такозвани обични грађани, и уопште људи добре воље, далеко су од тих центара. Не преостаје им ништа друго сем да пишу протесте, као што је то на пример учинио пензионисани ђенералштабни пуковник мр Драган Крсмановић:
”Другови из Субнора, прошло је време парола и славопојки. Ако сте такви јунаци, каквим су вас читанке приказивале, скупите храбрости реците већ једном Србији ‘ИЗВИНИ’… Историјски гледано изостанак рехабилитације биће јасан знак сваком грађанину Србије да може постати потенцијална жртва режима, садашњег за који се без доказа надамо да је демократски, или неког будућег, на тај начин да се из нашег укупног живота издвоје непријатне епизоде, вешто сложе, попуне фалсификатима, измешају са злоделима стварних злочинаца и прикажу као злочиначки подухват. Начин на који је створена клима линча, па потом прикупљени и фалсификовани докази, само ће помоћи будућим узурпаторима да лакше обликују матрицу прогона.”
Најзад, ако је то уопште потребно напоменути, не оглашавају се ни државне комисије основане, како барем кажу, ради потраге за гробом ђенерала Драже и ради пописа жртава ”нових власти”, тј. комуниста.

”Слобода”, Чикаго, 10. март 2011.