Сведочење спашеног америчког пилота: 29. октобар 2010.

14/03/2013

Сведочио спашени пилот

Милтон Френд, један од преко 600 америчких авијатичара које су спасили четници, и његова супруга, дошли су у Београд самоиницијативно и о свом трошку

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Рочиште за рехабилитацију ђенерала Драже од 29. октобра 2010. године остаће упамћено по сведочењу једног од оборених америчких авијатичара које су спасили четници, потпуковника у пензији Милтона Френда. Иначе, као што се и очекивало, рехабилитација није проглашена, а утисак потписника ових редака је да се то скоро неће ни десити. На следеће рочиште, заказано за 9. децембар, позван је противник предлагача, бивши партизан и функционер милиције Ристо Вуковић. Судија није рекао ни да хоће ни да неће прихватити Вуковићево сведочење. Пре него што то одлучи, жели да чује шта Вуковић има да каже.

Тако, као најранији могући датум за проглашење Дражине рехабилитације остаје рочиште после овога, које ће се одржати у јануару или фебруару 2011. године. Међу подносиоцима предлога преовладава мишљење да ће суд, после саслушања Ристе Вуковића, одбити његово сведочење, и да ће потом прогласити рехабилитацију. Међутим, на претходна два рочишта отворено је низ питања, о којима може да се расправља у недоглед: да ли су стенограми са ”суђења столећа” оригинални или не, затим расправа о документима које је државна Комисија за проналажење Дражиног гроба добила у Великој Британији, питање пресуде, итд. Дај Боже да је другачије, али све ово не личи на крај, већ на почетак једног процеса, и то дуготрајног.

И ово рочиште је одржано у Окружном суду у Тимочкој улици. Било је најава да ће се процес, због великог интересовања, преместити у Палату правде, тј. у већу судницу, али то се није десило. Ова судница заиста је мала, предвиђена је за око 20-так особа. Ипак, ту се некако сместило двоструко више људи: судско веће, подносиоци предлога, затим заступник противника подносиоца предлога, као и акредитовани новинари. Овом приликом, исправљена је грешка са прошлог рочишта, па сам се у судници нашао и ја, као један од подносилаца предлога за рехабилитацију.

Најпре је говорио председник судског већа, судија Александар Ивановић. Рекао је да се после претходног рочишта суд обратио државној Комисији за проналажење Дражиног гроба, са захтевом да пошаље недавно добијена британска документа о ”суђењу столећа”, и то преведена на српски језик. Међутим, Комисија је послала само делимично преведена документа. Остатак треба да се преведе ускоро и да се проследи суду и предлагачима.

У међувремену, најважнији делови ове британске грађе објављени су у штампи. Тако се могло видети да ту нема ничег битног. Много важнија су британска документа објављена у књигама, рецимо, Дејвида Мартиина, браће Живана и Радоја Кнежевића или Станише Р. Влаховића. Ова потоња, под насловом ”Зборник докумената из Британске архиве”, има доста грађе и у вези процеса ђенералу Дражи 1946. године. Поред осталог, ту се види како је британски амбасадор у Београду, Ралф Стивенсон, сматрао да су комунисти неспособни да спроведу суђење како треба, додајући: ”Било би далеко боље за режим да је (Титова) влада изјавила да је Дража био убијен у току хватања док је покушавао бекство”.

Елем, после судије говорио је заступник подносилаца захтева, адвокат Зоран Живановић. Рекао је да подносиоци остају при свему до сада реченом: да у процесу не може учествовати ”друга страна”, јер се рехабилитација законом дефинише као једностраначки процес, у коме се утврђује само то да ли је пресуда донета из политичких и идеолошких разлога; да противници подносиоца предлога не могу додавати кривицу, јер се по закону не може судити преминулима; најзад, да Закон о кривичном поступку не дозвољава понављање кривичног поступка, осим на захтев јавног тужиоца.

Живановић је после овога предложио да се саслуша амерички авијатирач Милтон Френд, поред осталог и због тога што се у оптужници против Драже тврдило да су четници убили четири оборена америчка пилота. Комунисти су чак навели имена тих пилота, али они су се одмах јавили из Америке, понудивши се да дођу у Београд као сведоци. Заправо, понудила се веће група пилота, али комунистичка влада им није дозволила да сведоче.

Суд је прихватио предлог адвоката Живановића, али пре него што је Милтон Френд ушао у судницу, судија је поставио два питања: да ли подносиоци предлога за рехабилитацију поседују извод из матичне књиге умрлих за Дражу и да ли поседују пресуду којом је он осуђен на смрт?

Одговор адвоката Живановића на оба питања био је негативан. Судија је тада рекао да поседује три пресуде, које се делимично разликују: једна има образложење, једна нема, а једна има делимично образложење. Све три пресуде су од од 15. јула 1946. и носе исти број: 1/46. Налазе се у Војном архиву, у документима са суђења, под ознаком Документациона јединица бр. 52. Ове документационе јединице добили су прошле године и суд и подносиоци предлога. Адвокат Живановић тврдио је да је реч о записнику са процеса, који има у једном примерку, док је судија Ивановић одговорио да пресуде не личе на стенограме. Углавном, ово је још једно од питања о којима ће се расправљати и на наредним рочиштима.

Милтон Френд је војник од каријере, учествовао је у три рата: У Другом светском рату, Корејском и Вијетнамском рату. Пошто има 88 година, судија му је понудио да не устаје док говори. Међутим, Френд је то одбио и сво време је стајао. Његово сведочење трајало је доста дуго, читав сат, ако не и више. Разлог овоме је превођење. Утисак је да овлашћени судски тумач не барата баш најбоље војном терминологијом. Милтон, с друге стране, тешко изговара српска имена људи и места. Заправо, већ утврђивање тачног назива места у коме је Милтон рођен узело је барем два минута. На крају је судија замолио Милтона да назив тог места напише.

Френд је био навигатор у тада највећим бомбардерима на свету, Б-24. На Дан Д, 6. јуна 1944. године, његов бомбардер полетео је у једној огромној групи авиона према нафтним пољима у области Плоештија, у Румунији, која су била од виталног значаја за немачку ратну машинерију. У повратку, немачки ловац ”месершмит 109” погодио је Милтонов авион изнад Источне Србије. Сви пилоти су искочили, али један није преживео пад. Милтона и његове другове прихватили су ”четници Драже Михаиловића” (он је користио тај термин, док су и судија и адвокат говорили ”Југословенска војска у Отаџбини”).

Спашени пилоти одведени су у Хомољске планине, испред немачких потера, које су кренуле чим су се на небу оцртали падобрани. После петнаестак дана, авијатичари су пребачени у Прањане. Милтон је тада видео да су Прањани центар за окупљање већег броја оборених авијатичара. Крајем јуна већ их је било толико да су, у сарадњи са ђенералом Дражом, основали Комитет за евакуацију.

Тај комитет је у основи имао два задатка.

Прво, да се родитељи пилота, којима је јављено да су им деца ”нестала у акцији”, обавесте да су они живи, здрави и на сигурном. Овај задатак обављен је ефикасно, јер је Југословенска војска (четници) имала једну радио станицу у Америци. Овој радио станици са Равне Горе су слати извештаји са именима пилота, као и адресе њихових мајки, којима је потом саопштавана радосна вест.

Други задатак Комитета за евакуацију састојао се у хватању везе са командом 15. америчке ваздухопловне армије у Барију. Наиме, јун 1944. године био је први месец, још од јесени 1941. године, у коме није било везе између Југословенске војске и Западних савезника, пошто је њихова последња мисија напустила Прањане 29. маја. Службени став савезника био је да четници малте не и не постоје, пошто су их наводно надмоћније партизанске јединице савладале и сада држе највећи део земље. Пилотима је говорено да, ако буду оборени, потраже партизане, а да, ако којим случајем налете на неког четника, буду опрезни. ”Четници ће вам исећи уши”, поновио је Френд шта му је речено уочи полетања.

Са једног бомбардера обореног код Љига четници и пилоти скинули су радио станицу, преко које је Комитет за евакуацију успоставио везу са Баријем. Официри у 15. ваздухопловној армији нису били упознати са ”вишом политиком”, тј. заиста су веровали да већи део окупиране Краљевине Југославије држе партизани. Сада, када су стигле поуздане информације да заправо знатно више пилота пада на страну четника, који не предају пилоте Немцима, већ их штите – 15. ваздухопловној армији није било лако да донесе исправну одлуку. Јер, овим информацијама практично се читава ”виша политика” доводила у сумњу. Компромис је нађен у покретању Мисије ”Халјард”, која се и дуго година после рата третирала као војна тајна.

Углавном, Милтон је евакуисан са импровизованог аеродрома у Прањанима, у првој групи, 9. августа 1944. године. На жалост, све ово о Комитету за евакуацију, због проблема у комуникацији, није сасвим прецизно унето у записник (испало је да се Комитет налазио негде другде и да оборени пилоти покушавају да ступе у везу са њим). Скромни допринос овом рочишту дао сам тако што у записник, као место у које су после прихватања четници одвели Милтонову групу, није уписан Пожаревац. Милтон је, у више покушаја, помињао Пожаревац и Пожегу, а Пожаревац нешто чешће, па се касније, када је диктирао за записник, судија определио за овај град. Ипак, уважио је примедбу да то никако није могуће. Тако је уписано само ”непознато место”.

Милтон Френд и његова супруга дошли су у Београд самоиницијативно и о свом трошку. Френд је о процесу рехабилитације сазнао од своје пријатељице, Александре Ребић из Чикага. У Србији је први пут од 1944. године и утисци су му изванредни. Посетио је престолонаследника Александра, Војни музеј на Калемгдану; Опленац и, наравно, Прањане. Френдови су Американци Мојсијеве вере. То је важно напоменути јер су и раније, међу свим пилотима које су спасили четници, српском народу највише покушавали да се одуже Јевреји, од Дејвида Мартина до Ричарда Фелмана.