Утисци са првог рочишта: 16. септембар 2009.

14/03/2013

ДРАЖИНА РЕХАБИЛИТАЦИЈА – УТИСЦИ
Пише: Милослав Самарџић

Био сам данас, 16. септембра 2009, на лицу места – а прецизније речено, скоро на лицу места. Наиме, као један од подносилаца захтева за рехабилитацију ђенерала Драже, требало је да будем у судници, у Вишем суду у Тимочкој улици у Београду, међутим, стражар ми рече да нисам на списку. Тражио сам да провери, али узалуд. Академик Коста Чавошки, који је ушао испред мене, питао је о чему је реч. Рекли су му да је по среди нека грешка – и то грешка која се не може исправити.

Ипак, касније сам сазнао да је у судницу пуштен један члан Субнора, тј. његов адвокат. Пошто је судница била мала, изгледа да није било места за све…

Наравно, није нека штета што нисам ушао, јер ми је јасно да је овај процес фарса, али се зато као суштинско поставља питање: откуд Субнор и овде! Не само што је нелогично да се за рехабилитацију жртава комуниста питају управо комунисти, већ је то и незаконито, тј. није у складу са Законом о рехабилитацијама. Као што је подсетио академик Чавошки, овим законом уређена је рехабилитација лица која су из политичких или идеолошких разлога лишена живота, слободе или неких других права. Закон није предвидео да поступак рехабилитације има две странке (заступници и џелата и жртава, или ма које две странке), нити уопште тражи да се обнављају негдашњи процеси. На суду је само да утврди разлоге за поништење пресуде и управо то је од њега тражено. Неки од тих разлога су изнети: Дражи је суђено у првом степену који је истовремено био и последњи степен, није имао увида у све списе предмета или су му они касно достављани, није имао слободну комуникацију са адвокатима, итд.

Притом, подносиоци захтева нису улазили у други део приче, јер ни то није у складу са Законом о рехебилитацијама. Дакле, нису навели да је Дража свирепо мучен и дрогиран, да је суђење било копија московских стаљинистичких процеса, да се одвијало у сенци невиђеног терора и масовних ликвидација, постојања концентрационих логора за неистомишљенике, итд. То су све биле околности које је у обзир узела Русија, поступивши потпуно супротно од овога што се данас у Србији намеће као судска пракса. Наиме, у Русији су све жртве комунизма проглашене невинима, док се у Србији све жртве комунизма сматрају кривима, док се не докаже супротно!

Процеси рехабилитације појединаца широм земље свакодневни су и често се чује да је неко рехабилитован. Међутим, то је само мањи проценат од укупног броја жртава и сасвим је извесно да се неће ни повећати у битној мери, просто због тога што нема ко да поднесе тако велики број захтева.

Тако, док се све жртве комуниста не прогласе невинима, власт нам директно поручује да и даље црвени терор признаје и као право и као прваду!

Изговор, који се ту и тамо чује, да би општом амнестијом били обухваћени и есесовци фолксдојчери, усташе, разни сарадници окупатора, петоколонаши, црноберзијанци, итд, не стоји, јер су сви они осуђени или проглашени ратним злочинцима од стране надлежних установа и органа Краљевине Југославије, било оних у емиграцији, укључујући и владу, било оних у земљи, где су деловали војни судови Југословенске војске (четника), и то према Уредби о војним судовима од 8. марта 1940, али и према Закону о заштити државе, који се односио специјално на комунисте.

Пошто су у земљи, међу осталима, постојале и паравојне формације Комунистичке партије, садашња власт се практично изјашњава по још једном питању: да ли као правно ваљано узети деловање у складу са законима Краљевине Југославије, или пак деловање према статуту једне од више десетина тадашњих странака – Комунистичке партије, која је, притом, била илегална?

Одговор и на ово питање сасвим је јасан.

Да суд улази у историјску расправу видело се и по најави да ће се за следеће рочиште затражити и документа која су недавно донета из Велике Британије. А посебно се то видело по најави бившег партизана који је укључен у процес Дражине рехабилитације. Речено је, наиме, да он ”има сазнања о поступању четничких јединица по личним наређењима Михаиловића”.

Поставља се, дакле, питање како један партизан уопште може бити меродаван за доношење закључака о личним Дражиним наређењима? За то у ствари не би могао бити меродаван ни један четник, коме је Дража заиста могао лично да наређује, ако то наводно наређење не би било поткрепљено још неким извором, тј. доказом, или, још боље, ако не би постојало написмено. У Југословенској војсци, а тако је иначе било и у ЈНА, усмена наређења морале су да прате писмене наредбе, иначе би она била неважна.

Свако ко се бави овим послом зна да Дражиних писаних наредби има на хиљаде у Војном архиву у Београду. Кад већ улази у домен историје, суд једноставно може да их унесе у предмет. Али, свима је такође познато да се ни једна Дражина наредба не може окарактерисати ратним злочином. Да ли је због тога сада неопходно да се један партизан позива као сведок Дражиних личних наређења?

Заиста немам речи да ово коментаришем!

Испред суднице било је на десетине новинских екипа. Чекало се сат и 40 минута да се заврши рочиште, а како сам се игром случаја, или намере, за то време као једини од учесника процеса нашао међу новинарима, они су убијали време узимајући моје изјаве. Давао сам изјаве свима одреда – Телевизији Љубљане, Радио Београду, РТС-у, Телевизији ”Пинк”, итд, као и дневним новинама.

Део моје изјаве објављен је у прилогу Другог дневника РТС-а, који можете видети овде:

http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/Друштво/765708/Дража+поново+пред+судом.html