Опет комунизам?
- 02/05/2013
Опет комунизам?
Изгледа да је у смени власти 5. октобра најгоре прошла Војводина. Тамо су завладала деца из комунистичких породица Чанак и Веселинов. Војвођани су доживели да их једна генерација из ових фамилија, педесетих година, тера у логоре током тзв. принудног откупа, а да им друга генерација сада спрема неко ново зло
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Свакако сте приметили разлику у ономе што су нам извесне особе причале пре 5. октобра, и онога што причају данас, када су на власти. Негдашњи ватрени опозиционари, без длаке на језику, очас посташе уштогљене бирократе неразмуљивог речника.
Говорили су да ће народу вратити опљачкано, а после пет месеци не рекоше ни где су паре, ни колико их има.
Говорили су да ће проверити како се ко обогатио, а већ легализују новобогаташе.
Нудили су борбу против криминала, а видимо да се у Београду и даље пуца као на Дивљем западу.
Обећаваше бољи стандард, а он постаде још гори, упркос необично топлој зими.
Помињали су некакве силне паре које ће стићи из иностранства – у шта, додуше, нико озбиљан није ни веровао – кад оно дође само нека сића.
Чули смо како ће се са новим властима и косовско питање знатно лакше решити, а уместо тога запуцало се и око Врања.
И тако даље.
Да би проблеми нагомилани комунистичким полувековљем почели да се решавају, пре свега је неопходна права дијагноза. Некада се чинило да је макар дијагностицирање једноставна ствар, кад оно испаде да ни то није баш тако. Јер, не чусмо никога из нове власти да каже: за све ово је крив комунизам, па зато најпре морамо урадити темељну дебољшевизацију.
Уместо тога, нова власт усмерава пажњу само на последњих десет година, тј. на период владавине Слободана Милошевића, док се о претходне четири деценије комунистичке тираније могу чути и похвалне оцене. Како сада ствари стоје, још морамо бити срећни што нису вратили Титове споменике.
О расположењу највећег дела припадника новог владајућег естаблишмента убедљиво сведоче њихови медији (а скоро сви медији су њихови). Илустрације ради, цитираћемо један чланак из НИН-а од 4. јануара:
”У случају нацистичке Немачке било је једноставно – створени су судови за денацификацију. У нашем случају то није тако једноставно, јер се не ради о декомунизацији, као што би се могло помислити с обзиром на комунистичке корене тог система, зачетог пре више од пола века. То не би било исправно, јер је у току последње деценије тај систем метастазирао у један невероватан савез бољшевичке левице, фашистичке деснице и мафије, а као метод владања је користио манипулисање, лаж, крађу, застрашивање, батинање и убијање. Једини заједнички именитељ за све те активности је да су то реализовали нечасни људи, па би зато `суд части` био најадекватнији назив. Декомунизација би био један неадекватан назив и због великог броја часних људи који су некада приступили комунистичкој партији руковођени својим идеалима, а који су се касније разочарали…”
Да ли би аутору овог чланка чудно звучала констатација како се, рецимо, у Стаљиновој комунистичкој партији – да оставимо немачки случај, јер нам је овај пример ближи – налазио ”велики број часних људи”? Јер, он управо то тврди за Титову партију. Штавише, у овом чланку отворено се бране корени комунизма, а сама комунистичка идеологија представља се као збир лепих идеја, које су касније, у доба Милошевића, покварили лоши људи.
Дакле, очекивали смо да неко са ауторитетом власти најзад каже како је комунизам ђавоља ствар коју треба уништити у корену, а ево шта смо дочекали. Заправо, сада је јасно да у скорије доба нећемо видети декомунизацију, јер су и ови што су дошли – сем часних изузетака – ништа друго до припадници једне комунистичке фракције. Конкретно, реч је о фракцији коју је Слободан Милошевић поразио на 8. седници Централног комитета Савеза комуниста Србије 1987. године. Они, дакле, мрзе Милошевића, али воле Тита.
Изгледа да је, притом, најгоре прошла Војводина. Тамо су завладала деца из комунистичких породица Чанак и Веселинов. Војвођани су доживели да их једна генерација из ових фамилија, педесетих година, тера у логоре током тзв. принудног откупа, а да им друга генерација сада спрема неко ново зло.
Да су се у војвођанску скупштину уселили потомци најбољих Војвођана, које су комунисти 1945. стрељали поред Дунава, и које су, потом, систематски тамничили, сада би смо у Новом Саду гледали неки други филм. Ови људи, сурово уклоњени са политичке сцене, најпре би потпуно укинули аутономну покрајину, коју су комунисти увели да би делили и завађали српски народ. А онда би дошли на ред остали елементи дебољшевизације.
У одговору на питање како нам се ово десило, ипак се треба окренути утицају страног фактора. И то је најлашке учинити освртом на западне медије. Тако, у емисији ”Гласа америке” коју је 22. фебруара пренела Телевизија Крагујевац, гостовао је један уредник магазина ”Тајм” (амерички НИН). На питање о Бујановцу, овај господин каже да је ствар ”веома компликована” и да решење, зато, још није на видику. (Разуме се, он то не би рекао у случају да у његовој земљи неко подметне експлозив под аутобус.) Када је реч о Косову, највише је говорио о томе да се, у случају отцепљења од Србије, Република Српска истовремено не може отцепити од Босне и Херцеговине. Најзанимљивије је његово образложење овог става. Као, по Титовом Уставу из 1974. године Босна и Херцеговина је имала право да се отцепи од Југославије, па зато Република Српска нема право да се отцепи од Босне и Херцеговине, док је Косово друга прича.
У овоме, наравно, нема логике, као, уосталом, ни у многим другим потезима Запада. Њихово понашање логично следи само следећу нит: довели су Тита на власт а његов устав и даље бране; затим су помагали, и још помажу, неокомунисте (Чанак, Веселинов…), који, по природи ствари, такође настављају Титовим путем.
И где ту има места декомунизацији? Нигде, наравно. Дакле, опет комунизам, и опет уз помоћ Запада.
(МАРТ 2001)