Опет против ђенерала
Опет против ђенерала
Уместо да коначно напишу једну објективну књигу о Чичи, аутори су га нацрнили више него ортодоксни комунисти у својим најбољим данима
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Читалац ће се можда сетити полемика које је потписник ових редова својевремено имао са представницима најмлађе генерације београдских историчара, др Костом Николићем и мр Бојаном Димитријевићем. На жалост, они су сада објавили још једну књигу “Ђенерал Михаиловић (биографија)”, издање “Српске речи”, Београд, 2000. године.
Ипак, има понечег новог у овом заједничком раду Николића и Димитријевића. То је пре свега њихово признање, изречено у предговору, да је писање о прошлости “увек незахвалан посао”. Признање је праћено одговарајућим, прилично оригиналним, схватањем историјске науке: “Историјска наука не може никаквим правим путем да одгонетне оно што се догађало у прошлости”.
Тако је сада евентуалним читаоцима ове књиге макар јасно с ким имају посла, а наиме, са историчарима који и сами признају да никако не могу да потрефе о чему, заправо, пишу? Читаоцу – оном евентуалном – остаје само да им препоручи бављење неким другим, лакшим, занимањем, па ће они сами видети да има итекако “захвалних послова”.
Ако је неко помислио да потписани има нешто против Николића и Димитријевића, силно греши. Потписани је само огорчен на комунизам и све његове последице, у које убраја и ову књигу. Николић и Димитријевић су комунистички ђаци и сад немају куд. У предговору они кажу да се на крају једног историјског процеса “стварају услови за објективније изучавање минулих збивања”. То је, нема сумње, тачно. Али, уместо да коначно напишу једну објективну, или, макар, објективнију, књигу о Чичи, они су га нацрнили више него ортодоксни комунисти у својим најбољим данима.
На прву лопту, човек би помислио: логично би било да млади људи, на крају комунистичке ере у Србији, поступе сасвим супротно. Међутим, баш у овом је поента, и баш на овом месту треба, што би рекли одмах и на време, звонити на узбуну: комунисти су доста посејали, а много тога што су посејали тек ће да ниче.
“СЛУЧАЈНО” ВОЖД
Погледајмо најпре како Николић и Димитријевић описују генерала Дражу Михаиловића.
На чело устанка 1941. Дража је дошао “случајно”, јер је, тим истим “случајем”, управо он био “једини виши официр са организованим људством око себе у тренутку капитулације Југословенске војске 17. априла 1941. године”.
Каква којештарија!
Тога дана су са “организованим људством око себе” заправо били скоро сви трупни официри српске националности – на хиљаде њих. Мада је ово непотребно доказивати, ипак ево примера генерала Милана Недића. Њега је 17. април затекао на Косову, где су се налазиле стотине наших официра и десетине хиљада војника под пуном ратном спремом. Терен је био погодан за борбу, па је зато уочи рата начичкан препуним магацинима хране и војне опреме. Морал трупа, које су у огромној већини сачињавали Срби, пољуљан је када се прочуло да је потписана капитулација. Међутим, “вест о доласку генерала Недића била је велико охрабрење и нада”, пише наредник Станојло Плазина у својој књизи “Са Јелице плануле варнице”. Сви су очекивали да ће Недић, “као један од најспособнијих генерала и војсковођа”, учинити нешто. Он је, међутим, тог априлског дана у Косовској Митровици, непрегледној маси војника, подофицира и официра, одржао следећи говор:
“Краљ и влада напустили су Београд. Вероватно су до сада већ напустили земљу. Врховна команда Југословенске војске више не постоји. Ја немам никаквих вести ни веза. Никаква наређења и упутства не могу вам дати. Наша војска је свуда у расулу. Непријатељска војска је ушла у нашу земљу и не постоји сила која би је могла зауставити. Нека сваки од вас узме иницијативу у своје руке. Свако може поступити онако како му савест и дужност налаже и нека сноси одговорност за оно што је урадио”.
Војску је више погодио овај Недићев говор него вест о капитулацији. Војници су говорили: “Побогу брате, зар је смео и могао Недић ове речи да изговори? Да нисам чуо, тврдио бих, да би генерал Недић пре извршио самоубиство но што би изговорио ове речи…”
Елем, како су Николић и Димитријевић уопште дошли на тако апсурдну помисао да се међу оноликом војском 17. априла 1941. нашао само један виши официр?
Одговор је једноставан: тај податак је “избацио” систем размишљања наметнут од стране комуниста, који они беспоговорно прихватају. Дражине особине су, наводно, биле такве да је могуће извести само један једини закључак: “Можемо се сложити са мишљењем оних (комуниста – прим. М. С) који тврде да српско друштво у драматичним годинама светског рата није успело да изнедри личност која би одговарала времену”, пишу Николић и Димитријевић. Од ове, до тезе да је у комунистичком покрету постојало обиље таквих личности, само је један корак. Уосталом, на многим местима у књизи, аутори то мање-више отворено и кажу.
“ПОМАЛО ДАЛЕКОВИД”
Какве су особине, по Николићу и Димитријевићу, “красиле” Дражу?
Дража је био “помало и далековид”, али ипак “он није био никакав ‘обавештајац’, каквим знају да га представе поједини тумачи”. Тако, “ђенерал никада није до краја остварио ефективну војну контролу над свим јединицама ЈВуО”. С друге стране, он “није успео да се избори за то да води своју политику, без обзира на исход”. Све је то разумљиво – макар Николићу и Димитријевићу – јер је Дражу “красила” и “наивност”, уз “нетрпељивост према политичарима и политици уопште”. Тако испаде сасвим природно да једном таквом човеку “недостају ширина визије и енергија да спроведе замишљену стратегију”. Мада је био професор стратегије и тактике, Дража “није схватао ни комплексност реализације замишљене стратегије, нити је имао адекватну теоријску заснованост покрета отпора”. Мада је сурово ратовао 11 година, “његове одлуке биле су често више емотивне него политички рационалне”. Речју: “Михаиловић није био вођа”.
А шта је био?
Према Николићу и Димитријевићу, Дража је пре свега био човек који је много грешио. “Михаиловићева стратешка грешка била је у томе што није отишао у Босну јесени 1941. године и ставио се на чело српских устаника, макар од тренутка када је то од њега тражио ђенерал Недић. Могуће је да би на територији Босне, Херцеговине, Крајине, пре био прихваћен као свенародни вођа јер је у Србији, која није преживљавала драму хрватских злочина, сељак био много критичнији према официрима после априлске катастрофе. Може се рећи да је ђенерал Михаиловић тиме направио одлучујућу грешку и по себе и по национални покрет српског народа који се на територији НДХ силом прилика сврстао, уместо под националну заставу, под заставу КПЈ и постао њена ударна песница…”
Ова теза није историјска, јер се историја не бави питањем “шта би било…” Одлазећи на терен претпоставки, њени заступници занемарују историјске чињенице. Ево неких:
– Комунисти нису отишли преко Дрине због своје мудре тактике, већ зато што су протерани из Србије. Заправо, пошто су код Срба релативно рано прокажени, они нису могли да се одрже ни у западним српским земљама. Тако исто као што су протерани из Србије, они ће ускоро бити протерани из југоисточне Босне, Црне Горе и Херцеговине. Због своје антисрпске политике, скрасили су се тек у пределима са већинским муслиманским и хрватским живљем (“Бихаћка република”). И Срби из западних крајева већином су били четници. Највећу снагу КПЈ пружало је усташко покровитељство.
– Одлазак војске из Србије у Босну ради заштите народа од усташа први је наредио Дража, лета 1941, док је генерал Недић то учинио тек почетком 1942. године. Лета и јесени 1941. Тито је био категорички против слања својих јединица преко Дрине.
– Четника је у Источној Босни било знатно више него партизана. Према немачком прегледу непријатељских снага од 10. јануара 1942, комунисти су овде имали укупно око 6-8.000 људи. У цифру су укључене и њихове локалне снаге под командом Славише Вајнера Чиче, и главнина која се управо повукла из Западне Србије. Истовремено, под командом мајора Јездимира Дангића и Бошка Тодоровића у Источној Босни је било око 20.000 четника.
– Четничке јединице у Источној Босни биле су војнички супериорније од комунистичких. Немачки извештај од 27. јануара 1942. каже да су Дангићеви и Тодоровићеви четници “добро извежбани”, за разлику од партизана, који су “слабије извежбани и организовани”.
– Током читавог рата централно војиште у земљи била је Србија. Све зараћене стране рачунале су да ће исход битке за Србију решити судбину читаве земље. Своје главне снаге комунисти су 1941. године довели у Србију. Окупатор је држао најјаче снаге дуж моравских комуникација. Готово све војне мисије Енглези су избацили на територију Србије. Чак су и највећи број америчких пилота Немци оборили, а четници спасили, у Србији. Када је дошла да успостави комунистичку влст, Стаљинова Црвена армија прошла је само кроз Србију. Зато је апсурдна критика команданта српске четничке војске што је главнину својих снага држао у Србији.
После анализе команданта, следи питање: каква је то била његова војска? Логично: никаква, као и командант.
Према Николићу и Димитријевићу, четници (овај термин они увек стављају под наводнике, мада се до јуна 1942. налазио на Дражином печату; народну песму да и не помињемо), су били “сељачка, добровољачка војска, милицијског типа, створена на традицијама отпора на територијалном принципу.Такве борце тешко је било покренути ван њиховог микроокружења – кућа, имање, село. Често се говорило: ‘Ако морам да погинем, хоћу да се зна где ми је гроб’.”
“НЕДИСЦИПЛИНА И АНАРХИЈА”
И даље: “Таквој војсци својствени су недисциплина и анархија који одговарају српском менталитету и ратним условима. Никада, до краја рата, ђенерал није успео да спроведе чврсту контролу над својим снагама, нити да наметне стриктну хијерархију и централизам, али то је више била ствар карактера српске војске, него способности њеног команданта. Формирање покретних, јуришних јединица у касно пролеће 1944. године, уследило је прекасно”.
Има још, вероватно да не би испало како им се случајно омакло оно о српском менталитету и карактеру српске војске. Ружење народа сербског тек следи:
“Михаиловић се ослања на народ у најширем смислу и он јесте имао огромну популарност, али народ је променљива и дифузна категорија, са дубоко усађеним рајинским менталитетом, увек спреман на попуштање јачем ради очувања ситних интереса. Срби су, на крају крајева, пасивно посматрали долазак партизанске војске”.
Ружење народа такође је последица комунистичког васпитања и образовања. А наиме, како је уз хваљење комунистичке паравојске по правилу коришћен термин “слободарски народ”, логично следи да уз куђење српске војске иде термин “рајински менталитет”. (Иначе, овакав начин размишљања неодољиво подсећа на опсервације Вука Драшковића у роману “Ноћ ђенерала”; издавач књиге “Ђенерал Михаиловић (биографија)”, такође је “Српска реч”, тј. Драшковићева фирма.)
Примедба Николића и Димитријевића о тешкој покретљивости српске војске далеко је од стварности. Разуме се: “Није лако у рат ићи, господару” – говорили су српски сељаци још кнезу Михаилу. Али, кад је морало, кад се бранила отаџбина – увек су ишли. Њихови гробови се у огромној већини случајева, на жалост, не знају. И када је реч о српској војсци у ранијим ратовима, и када је реч о Другом светском рату. Вођени својом наопаком логиком, Николић и Димитријевић заборављају да су српски сељаци, војници, трипут прешли Албанију пешке. И заборављају да су Дражини четници ишли кад год је требало и где год је требало. Током 1941. четничке јединице из Србије ишле су у Босну да помогну нашем тамошњем живљу у борби против усташа. Током 1942. босански и херцеговачки четници под командом мајор Петра Баћовића гонили су комунистичку главнину све до Бихаћа. Током 1943. елитне јединице из Србије гониле су Немце до испред Сарајева… Покретне јединице Дража није основао тек 1944, већ их је основао према потреби од почетка рата. Специјално, при сваком корпусу су 1942. године основане летеће бригаде.
“ПРЕКАЉЕНИ” БЕЖЕ ОД “КРХКИХ”
Током читавог рата, према Николићу и Димитријевићу, четници нису ни водили озбиљније борбе, нарочито не против окупатора. За разлику од партизана. Зато су, када је почетком 1944. уследила комунистичко-четничка битка за Србију, партизани били “прекаљени”, а четници “све крхкији”. Занимљива ствар: непуну страницу после оваквих оцена, Николић и Димитријевић кажу да је партизански Врховни штаб 12. маја 1944. својим најбољим дивизијама “издао наређење о повлачењу”. Како су се то “прекаљени” повукли пред “крхкима”? Николић и Димитријевић би могли да погледају у Операцијски дневник 2. пролетерске дивизије, једне од најбољих комунистичких јединица, за 16. мај 1944. године. Тога дана је “крхки” Церски корпус мајора Драгослава Рачића на Повлену поразио ову “прекаљену” дивизију. Начелник штаба 2. пролетерсе дивизије, бивши потпуковник Саво Дрљевић, Рачићеве бригаде назива “упорним бандама”. Није приметио да су “крхке”…
После мајског пораза, комунисти ојачавају своју Оперативну групу дивизија и поново нападају четнике. До велике битке између ове групе дивизија и четничке 4. групе јуришних корпуса (оја је управо поразила пет комунистичких дивизија под командом Коче Поповића, у Јужној Србији) дошло је на Копаонику. Ево шта о томе кажу Николић и Димитријевић:
“Исцрпљујуће борбе воде се од 6. до 9. августа и завршавају се сломом ЈВуО. После победе на Копаонику партизанске снаге се разливају по терену између Ибра и две Мораве. Њихови предњи делови спуштају се према долини Западне Мораве, а други хватају везу са већ постојећим снагама у реону Куршумлије. Јединице 4. групе се од 11. августа налазе на левој страни Мораве”.
Дакле, овога пута је уследио “слом” четника и рано повлачење на леву обалу Западне Мораве – још 11. августа 1944.
Ово је класичан пример повођења за старим комунистичким историчарима, који су такође тврдили да су четници претрпели одлучујући пораз још на Копаонику. Николић и Димитријевић само појачавају ову тезу, својом већ цитираном тврдњом да су “Срби, на крају крајева, пасивно посматрали долазак партизанске војске”. Дакле, без отпора, без праве битке, па наравно и без победе.
Разуме се, није било тако. Оно што се дешавало после 11. августа је класична црна мрља комунистичке историје, која се, ево, преноси с колена на колено. Наиме, после одмора у долини Западне Мораве, мајор Драгослав Рачић, командант 4. групе јуришних корпуса, 25. августа наређује “разбијање омуниста и ослобођење Жупе”. Наређење – извршење. Била је то једна од највећих битака у грађанском рату. На фронту широком око 50 километара – од села Обреж и Пепељевац, изнад Крушевца до Жељина – нападали су Рачићеви корпуси, Расинско-топличка група корпуса потпуковника Драгутина Кесеровића и Косовски јуришни корпус мајора Жике Марковића. Четири комунистичке дивизије (2, 5. и 17. из састава њихове најелитније Оперативне групе дивизија, плус 21. дивизија) поражене су и враћене натраг на Копаоник. “Радујем се што сам у току јучерашњег дана и ноћи ухватио у коштац моје Топличане са црногорско-босанским партизанима и уверио их да су Топличани бољи борци”, пише, примера ради, у извештају мајора Стеве Јововића, команданта Топличког корпуса, потпуковнику Драгутину Кесеровићу од 28. августа 1944.
Даљи прогон комуниста није био могућ јер четници нису успели да се снабдеју муницијом. Када су комунисти 29. августа кренулу у контраофанзиву, Рачић је, једноставно, наредио повлачење без борбе, поново у долину Западне Мораве.
ПИТАЊЕ ОРУЖЈА И МУНИЦИЈЕ
У овим сукобима, као, уосталом, и у сваком рату, питање наоружања и муниције било је једно од кључних питања. Пошто су Енглези и Американци систематски снабдевали комунисте, они су имали несразмерну надмоћ у наоружању (топови, бацачи, тешки митраљези), а посебно у муницији. Право је чудо како комунисти нису успели да освоје Србију пре доласка Црвене армије. Николић и Димитријевић, међутим, питање оружја и муниције или не спомињу, или га третирају као нешто небитно. Примера ради, нешто слично као на Копаонику десило се и на Јеловој Гори. Мада су имали једва по десетак метака на пушку, четници су освојили ову планину, али су следећег дана морали да се повуку пред убитачном ватром топова и минобацача. Овакво чињенично стање Николић и Димитријевић цинично коментаришу како код четника, “као и много пута до тада, није било ни снаге ни довољно оружја да се борба заврши”.
Која је логика овог коментара? Ако је неко имао довољно оружја, па изгубио, могло би се рећи да није имао снаге. Али, када неко голорук јуриша на топове, па изгуби, откуд Николић и Димитријевић знају да тај није имао снаге?
Но, овде читалац барем између редова може закључити зашто су се четници повукли са Јелове Горе. Друга је прича када су четници, упркос драстичном помањкању оружја и муниције, побеђивали до зуба наоружане партизане. О оваквим случајевима Николић и Димитријевић – као и њихови претходници – уопште не пишу.
А баш о томе треба писати, о тим јунацима који су срцем бранили отаџбину, а које већ 56 година бацају у заборав.
Дакле, после другог повлачења са Копаоника, четници су се поново утврдили на Западној Морави, ради одсудне одбране Шумадије. Око 1. септембра две нове јаке комунистичке групе, 1. пролетерски корпус и 12. корпус, снаге пет дивизија, прелазе Дрину. Зато Дража 4. групу јуришних корпуса шаље у том правцу, остављајући на бранику Шумадије потпуковника Кесеровића. Али, комунисти нису хтели да ризикују. Оперативну групу дивизија упућују на запад, у сусрет 1. и 12. корпусу, да би направили до тада највећу групацију (против које ће се Рачић ускоро борити на Јеловој Гори). У Жупи су ипак оставили најбољу јединицу из састава Оперативне групе – 2. пролетерску дивизију. Ова дивизија, заједно са 24. дивизијом, добија задатак да форсира Западну Мораву и уђе у Шумадију.
БИТКА НА ЗАПАДНОЈ МОРАВИ
Одмеравање снага између Кесеровића и комуниста трајало је до 18. септембра. Тога дана комунисти крећу у одлучујућу битку. Јединице 2. пролетерске дивизије, које су нападале у правцу Стопања-Селиште, успеле су да пређу реку до 4 часа поподне 19. септембра, после “оштре борбе са четницима”, како пише у комунистичком зборнику “Ослобођење Крушевца 1944”. У ноћи између 19. и 20. септембра реку су прешли и делови 24. дивизије, који су наступали на сектору Макрешане-Падеж. Током 20. септембра водиле су се крваве борбе на левој обали Западне Мораве, али одлучујући окршаји одигравају се сутрадан, 21. септембра, на Парцанској коси (изнад села Парцане) и у Топоници (од Велике Дренове). Описујући комунистичко повлачење као “тоталну пометњу” и “хаос”, Адам Стошић у књизи “Под небом Крушевца” наводи сведочење сељака из Беле Воде да су се партизани приликом бекства давили у Западној Морави. “Партизанске јединице доживеле су највећи пораз у крушевачком крају у току рата”, закључује Стошић.
Ево како је Битку на Западној Морави, у интервјуу “Погледима”, описао наредник Славко Здравковић, у то доба командант 4. батаљона Жупске бригаде Расинског корпуса:
“У селу Парцане, на левој обали Мораве, ниже од Дренове, одиграла се велика, дводневна битка. Само тако добри официри, као што су били Кесеровић и артиљеријски мајор Димитрије Антоновић, који је тада командовао Расинским корпусом, заслужни су што нас партизани нису отерали до Крагујевца. Два дана смо одолевали. Онда је наступило такво стање да нисмо имали куд. Партизани су имали огромну ватрену моћ, а ми смо остали без муниције. Мајор Антоновић није командовао из позадине, био је са нама, на положају. У моменту када смо били на свега 30 метара једни од других, он викну: ‘Беже, мајку им лоповску, напред наши, јуриш!’ Мени рече из свег гласа, мада сам био свега пет корака далеко, да одем и поседнем једну косу. Партизани, наравно, нису бежали, али ту се преломила битка. Ми смо кренули и они су заиста почели да одступају. Партизани су били у тавој паници, да су се давили у Морави”.
После победе у Бици на Западној Морави, Расинско-топличка група корпуса је наставила да потискује 2. и 24. дивизију у правцу Копаоника и Јастрепца. Пошто су потукли комунисте на десном крилу, четници су у ноћи између 24. и 25. септембра ушли у Александровац и Брус. У току 25. септембра комунисти су се повлачили и на левом крилу, одступивши, преко Расине, на падине Јастрепца.
Комунисти су предузели противнапад током 29. и 30. септембра. Њихове јединице поново су заузеле Брус и Александровац, али нису успеле да потисну четнике до Западне Мораве. Нова линија фронта успостављена је петнаестак километара од ове реке према Александровцу. На левом крилу, четници су 10. октобра поново одбацили комунисте преко Расине, према Јастрепцу. Следећег дана, комунисти су повратили део територије изгубљене претходног дана. Успостављена је линија фронта на линији Љубинци-Трнавци-Горњи Степош-Доњи Степош. На тим положајима, и једне и друге ће затећи одлучујући догађаји 14. октобра.
Ништа од овога не може се наћи у Николићевој и Димитријевићевој књизи. Они, уместо свих ових крвавих битака, читаоцу нуде само нетачан податак да се четници “од 11. августа налазе на левој страни Мораве”. А чак су и комунисти признали пораз на Парцанској коси. Додуше, тек 1997. године у књизи “Ослобођење Крушевца 1944. године”. Испровоцирао их је водећи крушевачки историчар Адам Стошић, који је први писао о Бици на Западној Морави, 1996. године у поменутој књизи “Под небом Крушевца”. Али, Николић и Димитријевић нису то учили на свом црвеном универзитету.
(ЈАНУАР 2001)
