Парастос у Клисури

18/07/2015

Књигу ”Парастос у Клисури” можете поручити од аутора, по цени од 500 динара. Уплате на рачун 205-9001009941869-44, на име аутора. Рачун је код Комерцијалне банке. Након уплате јавите своју адресу СМС-сом или позивом на 063/272-936.

Како је уништен споменик једној жртви, да би се на његовом месту подигао споменик џелату, који је при томе проглашен за жртву?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Да ли ће се икада искоренити последице комунистичке власти – то је прво питање које се намеће после читања књиге Младомира Ћурчића ”Парастос у Клисури”.

Ћурчићева књига спада у тзв. локалну, може се рећи и у микро историју, јер је у епицентру само једно место, Манастир Клисура у долини реке Моравице, између Ариља и Ивањице, и само један догађај – злочин почињен у овом Манастиру 9. децембра 1941, с епилогом у виду подизања спомен-плоче на месту злочина, 29. јуна 2014. године. Међутим, прича је универзална, класична, прави пример како један локални догађај може разумети и неко с другог краја планете.

Књига попут ове је управо оно што нам недостаје, јер живимо у доба инфлације крупних речи и парола, које маскирају и прикривају суштину приче. Да ли неко то систематски смишља или не, тек, већ површни преглед штампе и интернета показује доминацију флоскула типа: у рату нема невиних, сви су чинили злочине, и једни и други су исти и сл. Због тога је уобичајен политички говор постао онај о превазилажењу подела, националном јединству, помирењу, итд, где се пре свега мисли на ”четнике и партизане”.

Младомир Ћурчић на једном, хируршки прецизно и доказима убедљиво поткрепљеном примеру, открива да такав манир у ствари значи заборав жртве уз истовремено слављење џелата као жртве. Како се све то чини под патронатом и световних и духовних власти, последице су несагледиве и у моралном и у сваком другом смислу.

Како ја Манастир Клисура стигао у ову причу?

Као што је данас мање-више познато, комунисти су током јула и августа 1941. године прогласили почетак своје револуције, а не устанка против окупатора, како су касније говорили у својој пропаганди. Због тога су као највеће непријатеље они видели домаће држављане, пре свега националне прваке, а не окупаторе. Само до краја те 1941. године убили су преко 1.000 Срба на територији тзв. Недићеве Србије, а највише у Ужицу.

Оно што је мање познато, то је да једна група комуниста почетком децембра 1941. склапа споразум са Италијанима у Новој Вароши, захваљујући коме остаје у овој области, па чак и покушава да се врати у централну Србију, користећи немачку акцију против Четничких одреда Југословенске војске пуковника Драже Михаиловића (Операција ”Михаиловић”). Као први циљ комунисти су поставили продор у Драгачево, а пре тога заузимање једне тачке на путу према Драгачеву – Манастира Клисуре.

Светиња није била брањена, али се недалеко од ње, у атару села Добраче, где је она и смештена, налазила једна група четника. Ту групу партизани савладавају, убијајући при томе и њеног командира, Војислава Радосављевића, његову жену Ивану, као и једног кувара и једног рањеника. Истог дана партизани улазе у Манастир Клисура, у коме се тога дана налазила само искушеница Ђенадија Ђорђевић. Манастир су потпуно опљачкали, а Ђенадију су силовали и заклали. Утврђена су имена тројице напасника, као и који од њих је потегао нож.

Пет дана касније, жртва је сахрањена иза Манастира и ту се и данас налазе њени посмртни остаци, али без ознака. Надгробни споменик уништили су комунисти крајем 1944, јер је на њему писало да је покојница „силована, па заклана од стране безбожних партизана“. Сем тога, много година касније, 12. октобра 1987, игуман Манастира отац Гаврило је забележио: „Горе изнад манастира, на путељку који води узбрдо био је дуго камен за записом да је ту заклана калуђерица Ђенадија. Видео сам тај камен. Касније сам га поново тражио и њега више није било.“

Младомир Ћурчић пише:

”Било је логично да се у обнови духовности народа овог краја, као и свих оних којима је у души Манастир Клисура, крене са обновом надгробног споменика мученице Ђенадије. Међутим, циљ није била обнова духовности, већ убијање наде у тако нешто.”

Наиме, не само што није обновљен надгробни споменик искушенице Ђенадије, већ је 29. јуна 2014. године, треће недеље по Духовима и дан по Видовдану, управо на манастирску славу, крај улаза у манастирску трпезарију постављена спомен-плоча ”палима за отаџбину” током Другог светског рата, као и још једна, посвећена палима од Карађорђевог устанка до Првог светског рата.

На спомен плочама, постављеним на иницијативу ”домаћина села Добраче”, уз помоћ Скупштине општине Ариље, налазе се само имена мештана Добраче. Како искушеница Ђенадија Ђорђевић није била рођена у Добрачи, то је њено име изостављено. С друге стране, пошто је један од комунистичких руководилаца оне групе која је починила злочин 9. децембра 1941. године, ”народни херој Мићо Матовић”, био из Добраче, то се његово име нашло на списку жртава ”палих за Отаџбину”. Иначе, уз име сваког лица уписано је од кога је оно страдало, па се показало да је највише Добрачана страдало управо од руку Миће Матовића и његових другова комуниста, укупно 25.

Подсећајући на Матићеву сарадњу са Немцима од 6. априла до 22. јуна 1941. године, као и на његове речи: ”За нас је напад Немачке на Југославију једина нада да остваримо свој програм” – Младомир Ћурчић наставља:

”Створио се потпуни галиматијас од имена на спомен-плочи. Ко је заправо `пао за Отаџбину`, а ко је настрадао у Другом светском рату борећи се против те исте Отаџбине за коју су животе дали становници овог села од Карађорђа 1804. до краја рата са Арнаутима 1920. године, а чија се имена налазе на другом делу ове плоче? Да ли је рецимо Драган Вукајловић `пао за Отаџбину` тако што је крао по селу, па га је због тога Преки суд Пожешког корпуса (четничког), након више упозорења, осудио на смрт стрељањем…

Откуд име једног, још за живота бившег Србина, Добрачанина само по форми, на овој спомен-плочи међу онима који су пали за Отаџбину? Откуд ту Мићо, када се он још за живота, као и његови другови, којима је једино истински и припадао, одрекао те Отаџбине? Откуд је Мићо `пао за Отаџбину`, када се борио против ње?

Милосав Мићо Матовић није руинирао храмове, цркве и манастире ни у Русији, ни у Грчкој, или Јужној Америци, па да ми не знамо ни детаље, нити разлоге његових поступака. Није то радио чак ни у другим деловима Краљевине Југославије или Српства. Мићо је то урадио у свом селу. Урадио је то да би доказао, и себи и другима, да Манастир Клисура није део његове духовности. Учинио је то пред сведоцима, својим друговима, како би им показао колико је дубока његова нова вера. Урадио је све супротно од, како смо видели, већине лица која се налазе на спомен-плочи.”

Дакле, иза полувековне индоктринације није уследила духовна обнова, већ на сцени видимо разне облике ”политичке коректности”, који су плод тог полувековља, а не пред-комунистичког доба. У тој ”коректности” изгубила се разлика између српског ратника и његове жртве за отаџбину и с друге стране злочинца и његове погибије. Разлика је некада била огромна и била је чврсто уткана ”у духовну вертикалу српског националног идентитета”, закључује Ћурчић.

Да ли је овај један пример довољан да поткрепи закључке аутора?

Ако би то био једини такав пример, односно ако би то био изузетак – одговор би свакако био одречан. Међутим, и из других радова који прецизно описују поједине догађаје, видимо да је матрица понашања иста, како када је реч о комунистима током рата, тако и о њиховом физичком и духовном потомству данас, које највише и потенцира овакав расплет. Те друге радове су потписали, на пример, Слободан Ћировић, Верољуб Малетић и Александар Динчић. Исто тако, постоје и драстични примери, познати широј јавности, попут давања улица и булевара главним Титовим ”народним херојима”, Кочи Поповићу и Пеки Дапчевићу.

Књиге попут Ћурчићеве данас су малобројне, али у будућности то ће се свакако променити.

(Слобода, Чикаго, 10. јул 2015.)