Пашићева мапа
ПОЛЕМИКА
Пашићева мапа
Уредник “Погледа” одговара двојици историчара, поводом критике њихове књиге о четницима
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
У прошлом броју “Погледа” објављен је оштар полемички текст др Милана Весовића и мр Косте Николића, поводом мог виђења њихове књиге “Уједињене српске земље”. Наступ ова два историчара био је доста увредљив, али ипак прихватам “двобој”.
Надам се да ћемо ствар најпре истерати на чистац ако издвојимо конкретна питања и посебно их посматрамо.
У својој књизи Весовић и Николић једном приликом тврде да је исход Другог светског рата на нашем тлу решен доласком Црвене армије, а другом да су четници изгубили зато што су у дисциплини и организацији заостајали за комунистима. Конкретно, на страни 142 њихове књиге пише: “Исход грађанског рата преломљен је уласком Црвене армије у Србију”. Нешто слично стоји и на 146. страни: “Пресудни фактор за пораз Равногорског покрета била је међународна констелација снага”. Међутим, на страни 142 пише и ово: “Главни узрок пораза (био је) лабава организација, самовоља командног кадра, регионализам и аутономизам многих крајева према заједничком интересу, колебљивост и оклевање према окупатору, као и повремена колаборација”.
Рекао сам да су Весовић и Николић на овај начин запали у контрадикцију, јер једна од наведених теза искључује другу, на шта сам добио следећи одговор:
“То је контрадикторност само за онога који не разликује последице од узрока. Узроци су заиста били у недовољној организацији Равногорског покрета и његовој недовољној ратној активности. Због тих, али и стратешких разлога, напустили су га западни савезници, а улазак Црвене армије у Србију био је јасан знак да ће партизански покрет преовладати. Тај покрет је успео да доведе свога савезника, обезбедивши тиме своју доминацију и победу. То су историјске чињенице које се морају уважавати. Према томе, ту никакве контрадикторности нема за оног ко уме да чита и мисли”.
Е, сад, би шта би. Треба читати и промишљати две ствари: и књигу двојице аутора, и њихов чланак из прошлог броја “Погледа”.
ИПАК КОНТРАДИКЦИЈА
У књизи се на 142. страни каже да је “главни узрок пораза” у четничким слабостима, док на 146. страни пише да је “пресудни фактор за пораз” у међународној политици. Изрази “главни узрок пораза” и “пресудни фактор за пораз” свакако имају исто значење. Али иза њих не стоји исто образложење. Напротив, видели смо да је ту реч о два потпуно различита образложења. Што ће рећи, на делу је класичан пример контрадикције.
Сада, у “Погледима”, Весовић и Николић тврде да су ова два различита образложења у узрочно-последичној вези, у ком случају нема контрадикције. То је у реду. Ако се ствар представи овако како су је сада представили, контрадикције заиста нема. Али ово што сада пишу, они нису написали у својој књизи, већ оно што сам малочас цитирао.
Поново сам погледао закључак Весовићеве и Николићеве књиге. Проверавао сам да реченице које сам цитирао нису нехотице извучене из контекста. Нису. Њихов закључак је подељен у три графички раздвојене целине.
Прва почиње тезом да је “исход грађанског рата преломљен уласком Црвне армије у Србију”, али се већ у следећем пасусу наставља тезом да “главни узрок пораза” лежи у “унутрашњим слабостима” четничког покрета. До краја првог дела закључка, аутори доказују ову тезу о “унутрашњим слабостима”.
Други део закључка почињу тезом да је “пресудни фактор за пораз Равногорског покрета” ипак био у међународној политици. Ту се помињу енглески “уступци Москви због одлагања отварања другог фронта у Европи”, затим “неиспуњене намере Енглеске о искрцавању на Балкан” и најзад совјетски шпијуни у енглеским редовима.
Трећи део закључка није од значаја за ову полемику.
Дакле, после овакве провере, ипак остаје закључак о контрадикцији у Весовићевој и Николићевој књизи. Ако њихов чланак у “Погледима” узмемо као допуну књиге, могло би се рећи да су јасно мислили, али да се нису јасно изразили. Пошто су, образлажући тезу о “унутрашњим слабостима” четничког покрета, употребили израз “главни узрок пораза”, морали су избећи израз “пресудан фактор за пораз” када су говорили о међународним односима.
Они су, изгледа, хтели да кажу следеће три ствари. Прво, да се и “главни узрок пораза” и “пресудан фактор за пораз” налазе у “унутрашњим слабостима” четничког покрета. Друго, последица тих “унутрашњих слабости” је напуштање четничког покрета од стране западних савезника и улазак Црвене армије у Србију. Треће, иако су западни савезници окренули леђа четницима због њихових “унутрашњих слабости”, овоме су допринели и извесни међународни фактори, као што су, рецимо, совјетски шпијуни у енглеској обавештајној служби.
Да су Весовић и Николић овако поставили ствар, ја не бих рекао да у њиховој књизи има контрадикције. Рекао бих једино да то што они пишу није тачно.
Зашто није тачно – то је велика тема. На ово мало простора дотаћи ћу је се по тезама које задају моји опоненти.
Прво, Весовић и Николић често говоре о “унутрашњим слабостима” четничког покрета. Мада је ово тешка квалификација, они је у својој књизи поткрепљују са свега два цитата. Реч је о распису капетана Душана Радовића Кондора, команданта Златиборског корпуса, потчињеним официрима, и о меморандуму мајора Драгослава Рачића, команданта Четврте групе јуришних корпуса, генералу Дражи Михаиловићу. Весовић и Николић кажу да су ова два официра, овим расписом и овим меморандумом, оставили “најупечатљивије сведочанство о унутрашњим слабостима покрета”.
Неће бити да је тако.
КОНДОР
Капетан Радовић често се у комунистичкој литератури наводи као пример типичног четника. А наводи се управо зато што то није био. Он је познатији под својим шифрованим именом Кондор. Та шифра је била тајна, али он је, ето, није крио. За њега би се најпре могло рећи да је био особењак. Мада је пре рата завршио војну академију, није се баш уклапао у војничка правила службе. Он јесте тражио дисциплину од својих војника и официра, и често је о томе говорио, па и опширно писао, као у овом распису. Али је више терао неку своју правду него што је поштовао прописе. Зато се и десило да је на правди Бога осудио на смрт једног свог поручника. Због тога је одмах доспео пред преки суд и изгубио главу. Тај податак Весовић и Николић не помињу, а нисам га приметио ни у комунистичкој литератури. А свакако да је битан. Јер, једна је ствар када је неки официр самовољан и не сноси последице, а сасвим друга ако му је због тога изречена најтежа казна.
Кондор је, примера ради, на својој територији заводио полицијски час. То у ратним условима није ништа необично, али четници нису заводили полицијски час, просто због тога што није било ни потребе ни користи. Јер, у то доба сељаци су и иначе легали у осам а устајали у четири сата ујутру.
Навешћемо неколико тачака из Кондоровог расписа којих нема у Весовићевој и Николићевој књизи. Ево, рецимо, тачке десет: “Наређено је да се мобилишу за стални шумски кадар имућнији и здравији обвезници, међутим, кад човек прође поред строја наших бригада, види скуп и одрпане сиротиње и закржљалих, док се газдински синови тове уз добру софру и носе гиздаве фермене и антерије са иницијалима ДМ који, као спољна форма, сведоче да су и они национални мученици и борци Равне Горе”.
Оваква оцена би се могла прикачити уз било коју српску војску од Карађорђа наовамо. Али се никада не би могло рећи ни да је то пуна истина, ни да је сасвим лаж. Чврсти команданти, попут Рачића, Кесеровића и Калабића, нису о овоме писали расписе. Али су тај стални проблем ипак решавали успешније од Радовића.
Или, ево шта је Радовић писао под тачком 15:
“Наређено је да се обрати пажња на исхрану људи. Међутим, десило се да је само из једног батаљона добило 18 војника тровање од некалајисаног казана. Исто тако дешава се да војници на положају и заседама гладују, док они у комори спремају јело по избору и часте се”.
Дакле, Радовић је био сав у театралности, волео је крупне речи и помпезне наступе. Међу више хиљада професионалних официра и подофицира у четничким редовима, није чудо што је било и једног таквог. Али истраживачи морају знати да један такав официр није типичан представник покрета.
МАЈОР РАЧИЋ
Није типичан ни други официр ког помињу Весовић и Николић, мајор Драгослав Рачић, само из других разлога. Он је био најбољи. Командант најбољих и највећих јединица, најборбенији, најхрабрији, као војсковођа једноставно генијалан. Наћи мане овоме јунаку, то је теже него наћи длаку у јајету.
Николић и Весовић вероватно сматрају да су мајору Рачићу ипак нашли ману, у овом његовом меморандуму генералу Михаиловићу из септембра 1944. године. Сматрам да нису у праву. Јер, зашто први војсковођа не би написао један критички – у границама правила службе – меморандум свом претпостављеном команданту?
Тог септембра милионска Црвена армија улазила је у Србију коју су, сада је то било сасвим јасно, западни савезници продали Стаљину. Пред Рачићем се указала саблазан пораза, али он није био од људи који признају пораз. “Времена још има да остваримо своје идеале, а има и пуно могућности ако их искористимо”, писао је он у меморандуму. Није било, у стварности, ни времена ни могућности. Било је само Рачићеве гранитне воље.
На жалост, Весовић и Николић нису у својој књизи навели Рачићев предлог “могућности”, већ само његову критику дотадашњег рада. Рекло би се да нису увидели у којој мери овај документ говори о трагедији српског народа у том кобном часу. Иначе би навели шта је један од наших најбољих људи нудио као излаз из безизлаза. Али, у праву су ако сматрају да је ово више драма но историја.
Шта је, дакле, предлагао мајор Рачић?
Прво, “да се нашом отвореном акцијом против непријатеља, поврати наш став код савезника”.
Друго, “ако ово не би помогло код савезника, онда да се потпуно наслонимо на Немце под условом да од њих добијемо толико наоружања, које ће нам загарантовати да комунисте уништимо и постанемо господари ситуације у земљи”, после чега ће савезници бити “приморани да нам пруже руку као једином фактору”.
Треће, ако генерал Михаиловић не би прихватио ни један од ова два предлога, “онда треба искористити наше садашње груписање да постанемо потпуни господари Западне Србије, на тај начин што бисмо ударом на све противнике овладали гарнизонима западно од линије Београд-Крагујевац-Краљево. Успех је овде потпуно загарантован, а наше јединице добиле би знатан прилив у наоружању… У исто време ми имамо адуте за разговор и са савезницима и са Немцима, јер би наше оружје било фактор са којим би и једни и други морали да рачунају”.
Четврто, ако би Врховна команда одбила, све ове предлоге, Рачић тражи дозволу да заједно са најбољим командантима (Нешко Недић, Калабић, Раковић, Топаловић и Комарчевић) буде проглашен за одметника! Ево његовог образложења: “Ако би ми са овом одметничком групом успели да овладамо Западном Србијом, онда би прешли у одметништво и у осталим (крајевима), са већ створеним базама и тако би постигли оно што смо желели, а да се окупатору онемогући да врши репресалије према осталим нашим снагама”. Наравно, Врховна команда била би “редовно обавештавана о току рада”.
Све ове предлоге мајора Драгослава Рачића није одбио генерал Михаиловић. Одбиле су их околности. Дражи Михаиловићу није преостало ништа друго, до да своје снаге повуче преко Дрине, коју јединице Црвене армије нису прелазиле.
Али, да се вратимо Николићу и Весовићу. Погрешили су што су и критике из Рачићевог меморандума узели као “најупечатљивије сведочанство о унутрашњим слабостима” четничког покрета. Нису узели у обзир услове у којима је меморандум настао, нити Рачићев карактер. Он није признавао пораз, што значи да није признавао стварност, јер стварност и пораз у оно време беху синоними. Другачије речено, он није видео, то јест није желео да види, сурову стварност. И зато, у таквим околностима, он није поуздан сведок за описивање те стварности. (Једноставно, зар не?)
ДРАЖИНО ПИСМО
Весовић и Николић говоре о “недовољној организацији” Равногорског покрета, као о пресудном фактору његовог пораза. Ево шта се, поред напред наведених генералних замерки, може рећи о овој тези.
У односу на кога је четничка организација била “недовољна”? Свакако, сматрају Весовић и Николић, у односу на комунисте. Ја бих рекао да ствар стоји обрнуто. Комунисти су имали “довољну” организацију само тамо где им је била главнина оружаних снага. По правилу, то је био мали и стратешки неважан део земље, који су они називали “слободном територијом”. Ван “слободне територије”, комунистичке снаге биле су “недовољне” за ма какву озбиљну акцију. С друге стране, четници су деловали под фирмом “слободне српске планине”. Ево шта је по овом питању рекао генерал Дража Михаиловић, у депеши Слободану Јовановићу, тада председнику избегличке владе, 20. марта 1943:
“Наша тактика састоји се у томе: да држимо планине и из њих вршимо нападе противу окупаторских снага и њихових слугу или против важних објеката групишући јединице према потреби.
Чим јединице изврше своје задатке, одмах се растурају и повлаче у своје базе. Кад смо држали ослобођену територију у Западној Србији, ни четничке јединице нити мој штаб нису остали по варошима. Ми смо покушали да контролишемо целу народну територију, а не само извесна подручја…
Ми нећемо стварати слободне зоне све док не будемо у могућности да ове зоне бранимо и да народ сачувамо од репресалија. Али, већ сада имамо могућности да из планина командујемо над целом државном територијом…
Комунисти настоје да окупирају просторе и да потпуно установе своју крваву власт. Они се смештају по варошима и на широко врше пропаганду пуну најбесрамнијих лажи. Ово изазива окупаторе да предузму кораке ради уништења Совјетске Републике, а комунисти или пруже известан отпор или се повлаче без отпора и остављају народ на милост и немилост окупатора, који предузима најстрашније репресалије. Сами комунисти повлаче се са целом својом снагом да би, уколико нису разбијени или уништени, успоставили нову републику на новом месту.
Иначе би били уништени од народа. Тако су радили у Ужичкој републици, тако у Дурмиторској и сада у Бихаћкој републици…
Тактику наших комуниста не примењују ни совјетски партизани у Русији нити образују слободне територије, већ дејствују на исти начин као и ми”.
Четничком организацијом био је покривен највећи део земље. Направљени су мобилизациони спискови и чекало се оружје од савезника за око 560.000 војника. То оружје никада није дошло. Заправо дошло је, али су га западни савезници предали комунистима. Тако број четника под оружјем није могао да пређе цифру од 100.000. А број наоружаних комуниста нагло се повећавао од лета 1943. године, када их је било нешто преко 10.000. Најпре је почела да им стиже огромна енглеска помоћ, а потом су се дочепали и италијанских магацина. По Черчиловом наређењу, италијанске трупе које су капитулирале на територији Краљевине Југославије, морале су да предају оружје искључиво партизанима.
Колико је погрешан Весовићев и Николићев закључак о “недовољној организацији” четника, видећемо и на једном конкретном примеру. Нека то буде Топлица. Ту је било негде око 1.000 четника, организованих у Топлички корпус. Пролећа 1944. године комунисти су у Топлици оформили три дивизије, са око 6.000 партизана. Весовић и Николић би рекли да је ова шестострука разлика у цифрама последица организације. Међутим, реч је о томе да су четници у Топлици сакупили свега око 1.000 комада разних врста оружја, док су енглески авиони комунистима избацили 6.000 комада оружја. Сем тога, комунистичку мобилизацију помогла је јака енглеска пропаганда, што преко Радио Лондона, што преко својих људи на лицу места. Да су којим случајем Енглези послали четницима 6.000 комада оружја, нема сумње да би они у Топлици имали исто толико војника.
МОСТ НА ИБРУ
Весовићеву и Николићеву тезу да су комунисти “успели да доведу свог савезника”, просто је грех прескочити. То је баш једна фина бесмислица. Да ли су можда и пољски комунисти успели да доведу своје савезнике, за разлику од регуларне пољске армије? Да ли то исто важи и за чехословачке комунисте? А како то да грчки комунисти не постигоше успех?
Истина је да су се о судбини свих ових земаља договорили Черчил и Стаљин. Енглези су давали комунистима туђе територије у замену за сопствену ратну неактивност против Хитлера. Навешћу неколико докумената о томе како су се обрачунавали са генералом Михаиловићем.
Енглески амбасадор при југословенској избегличкој влади, Стивенсон, предложио је 3. децембра 1943. године британском Министарству иностраних послова један ефикасан начин за заоштравање односа са генералом Михаиловићем. Ту пише дословце ово: “Комитет (за специјалне операције) се сложио са стратегијом да би се односи са Михаиловићем могла заоштрити тако што би се од њега тражило да одређеног датума изведе специфичну операцију која је у домену његових снага. Захтевана операција би требало да буде таква и да се са сигурношћу може очекивати да Михаиловић неће успети да је изведе”.
Ускоро су Енглези испоставили захтев генералу Михаиловићу да у кратком року сруши два железничка моста која су Немци најбоље чували (минска поља, тенкови, артиљерија, неприступачан положај, јаки војни одреди). Један од тих мостова налазио се код Сталаћа, други код Полумира, близу Рашке. Код овог другог моста Немци су држали 1.000 талаца, избеглица из Босне, које би стрељали у случају диверзије. Рушење мостова било је непотребно, јер се у Грчкој и Италији у то време нису водиле операције против Немаца.
Генерал Михаиловић је, после извесног тактизирања и покушаја да добије на времену, одбио енглески ултиматум. Штавише, због увредљивог наступа, он више није ни желео да разговара са шефом енглеске мисије у свом штабу, генералом Армстронгом. Одбијао је све молбе енглеског генерала да буде примљен на разговор.
Енглези чак нису ни сачекали да прође рок дат за рушење мостова, 29. децембар. Три дана раније, 26. децембра, Стивенсон је свом министарству послао извештај “о начину прекида односа са Дражом Михаиловићем”.
СПОЉНЕ ГРАНИЦЕ
Главни предмет ове полемике је позната Мољевићева карта Велике Србије. У својој књизи, Весовић и Николић објављују ту карту, и у тексту, приде, описују њене границе. Да подсетимо, према овој карти, Србији су требали бити припојени делови Албаније, Бугарске, Румуније и Мађарске, а Словенији делови Аустрије и Италије. Др Стеван Мољевић није употребио термин “Велика Србија”, па ни “Велика Југославија”. Испод ове мапе написао је само једну реч: “Југославија”. Текст у оквиру кога је карта објављена носи наслов “Хомогена Србија”.
Коментаришући мапу Мољевићеве Југославије и његов чланак “Хомогена Србија”, на 43. и 44. страни књиге, Весовић и Николић кажу следеће:
“Мољевићев програм стварања Велике Србије био је врло радикалан, и стога доста нереалан…
Овај пројекат није био званичан став Равногорског покрета, већ само појединаца из његових редова…
Мољевићев пројекат имао је велике претензије: да се обједине готово сви делови Балкана на којима живе Срби. Он је предвиђао ригорозне казне за националне мањине непријатељски настројене према српском народу, укључујући и пресељење и размену становништва…”
У поглављу о Светосавском конгресу, Весовић и Николић још неколико пута говоре о др Стевану Мољевићу. За ову полемику, битна су два цитата из њихове књиге. Први се само посредно односи на др Мољевића:
“Предвиђено је да се југословенска држава обнови и прошири територијама на којима живе Срби, Хрвати и Словенци, а да минимум територије буде онај који је тражила југословенска делегација на Мировној конференцији у Паризу после Првог светског рата”.
На другом месту, Весовић и Николић поново критикују др Мољевића:
“Програм Светосавског конгреса је био знатно флексибилнији од Мољевићевог и са реалнијим оквирима, без претензија да се Србији припоје делови Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније у којима живе и Срби”.
На основу оваквих Весовићевих и Николићевих теза, написао сам да ова два историчара, просто речено, нису савладали материју. Ево зашто.
Прво, није тачно да Светосавском резолуцијом није тражено да се Србији припоје делови Мађарске, Бугарске, Румуније и Албаније, а Словенији делови Аустрије и Италије. То је изнето у четвртој тачци, коју цитирају и Весовић и Николић. Ствар је у томе што они не знају који је то “минимум територија” што га је југословенска делегација тражила на Мировној конференцији у Паризу. То је, дакле, управо проширење Србије на рачун четири, а Словеније на рачун две суседне државе.
Шеф југословенске делегације у Паризу био је Никола Пашић. Зато је наслов мог чланка гласио: “Мољевићева карта је Пашићева”. Пошто су Мољевићева и Пашићева карта готово потпуно идентичне, а ова друга је старија, такав наслов ми звучи сасвим логично. Сем тога, тачка четири Светосавске резолуције представља необорив материјални доказ за ову моју тврдњу. Јер, том резолуцијом се тражи управо Пашићева карта.
Сада, у свом чланку у “Погледима”, Весовић и Николић тврде: “Наравно да је Мољевић свој пројекат темељио и на другим нацртима, па свакако и на Пашићевој карти, али се ни у ком случају не може идентификовати са њим”. Напротив, идентификација је стопостотна, а четврта тачка Светосавске резолуције то недвосмислено потврђује.
Друго, непознавање предисторије “Мољевићеве мапе” одводи Весовића и Николића у читав низ грешака. Тако, они тврде да Мољевићев пројекат није био општеприхваћен у Равногорском покрету, већ да је био само став “појединаца из његових редова”. Тачка четири Светосавске резолуције, као што смо видели, говори супротно од овога.
Треће, самим тим отпада и Весовићева и Николићева оцена да су код др Стевана Мољевића превагнули мотиви попут освете за геноцид над Србима. Исправније је рећи следеће: др Стеван Мољевић, као уосталом и читав Равногорски покрет, на крају Другог светског рата тражили су оно што и Никола Пашић на крају Првог светског рата. Јер, оба пута српски народ је ратовао са мање-више истим непријатељима. Оба пута се, такође, рачунало са српском победом, а на крају рата победник обично испостави рачун пораженој страни. Међутим, пошто су из Другог светског рата Срби изашли као поражена страна, десио се супротан случај. Последица тог пораза је, поред осталог, и Весовићева и Николићева тврдња да је Мољевићев пројекат био “радикалан” и “доста нереалан”. Да су Срби изашли као победници из Другог светског рата, тако нешто се данас сигурно не би говорило.
УНУТРАШЊЕ ГРАНИЦЕ
Др Милан Весовић и мр Коста Николић имали су основа за полемику само по једном питању, али то нису учинили. Реч је о унутрашњим границама између федералних јединица, односно о западним границама Србије. О томе се није расправљало на Мировној конференцији у Паризу, па зато у овом делу Мољевићева карта нема узор у поменутој Пашићевој карти.
По овом питању могао бих рећи следеће. Мољевићева западна граница Србије је нешто проширена граница Јована Цвијића из 1915. године. Строго узев, Цвијићу припада ауторство и над картом коју сам назвао Пашићевом, просто зато што је он словио за првог српског картографа онога доба. Иначе, и Јован Цвијић је био један од Пашићевих саветника на Мировној конференцији у Паризу. Израз “Пашићева карта” употребио сам симболично. То су заправо границе које су тражили званични представници Србије, на основу стручног мишљења водећих српских научника са Јованом Цвијићем на челу. У истом смислу, и израз “Мољевићева карта” је само услован.
Почетком 1915. године, Јован Цвијић је у Нишу објавио расправу под именом “Јединство Југословена”. Ту је дао границу између православних и католика, што ће рећи између Срба и Хрвата. “Западна граница географске целине у којој преовлађују православни”, писао је Цвијић, ишла је од Печуја на Пакрац, затим уз Уну, па се изнад Книна савијала на Велебит, захватајући велебитско приморје до наспрам најјужније тачке острва Пага.
Због међународних околности, Цвијићева мапа разграничења између православних и католика тада је остала по страни: Срби нису успели да створе своју посебну државу, без Хрвата и Словенаца, па чак ни да повуку унутрашње границе између три народа.
Цвијићева мапа постала је актуелна 1928. године, када је краљ Александар био пред одлуком о ампутацији Хрвата и Словенаца. Да је тада Србија поново постала самостална држава, њена западна граница ишла би линијом Вировитица-Бихаћ-Шибеник. Дакле, дошло је до извесне модификације Цвијићеве границе, тако што је она у северном делу померена према западу, а у јужном враћена на исток. Али краљ Александар се, уместо ампутације, одлучио за завођење диктатуре.
Најзад, ову Цвијићеву границу је актуелизовао др Стеван Мољевић. Он је граничну црту померио на запад и у Славонији и у Далмацији.
У случају са спољним, као и у случају са унутрашњим границама, важна је следећа поента: Равногорски покрет је био само наследник српске државности из претходног периода. На Пашићевом месту, Мољевић би се понашао као Пашић, и обрнуто: да је Никола Пашић био у Мољевићевој кожи, завршио би у комунистичком казамату. А то што данас границе које су тражили Мољевић, Пашић и Цвијић, великом делу наше нације изгледају чудно, друго је питање…
Најзад, има једно место у коме су моји опоненти у праву. Реч је о самом почетку њиховог чланка, када кажу да имам “негативно мишљење” о њиховом издавачу. Тај издавач је, да подсетим, “Време књиге” (сада “Стубови културе”). Заиста имам негативно мишљење, и о том издавачу, и о свим другим издавачима које финансирају фондови попут Сорошевог. Тај начин издавања ми је одвратан.
ПИТАЊЕ ИЗВОРА
Зашто се Весовић и Николић, поред толико других докумената, латише баш Радовићевог расписа и Рачићевог меморандума?
Питање је веома важно, не само за ову полемику. То је заправо питање извора којима се историчари служе. Јер, њихови закључци зависиће од докумената којима располажу. Ако су им битна документа недоступна, онда ће закључци бити погрешни.
У фуснотама, Весовић и Николић наводе да су Радовићев распис и Рачићев меморандум пронашли у Архиву Војноисторијског института у Београду. Без љутње, али мислим да је то мало вероватно. У овом Институту налази се око 120.000 докумената која су комунисти, на крају рата, запленили од четника. И зар од толико архивске грађе да наиђу баш на ова два документа? Како то да им не западе за око нека од безброј похвалних наредби?
Четничку архиву Војноисторијског института, због обима, тешко је проучити. За једног човека можда и немогуће. Али зато су историчарима при руци четири књиге “Зборника докумената и података о народноослободилачком рату народа Југославије”, којима у поднаслову пише: “Документи јединица, команди и установа четничког покрета Драже Михаиловића”. Од оних 120.000, ту је пробрано и објављено око 1.000 докумената. Али како? Избор је био такав да је то ништа друго до зборник најгорих и најкомпромитујућих докумената која су се могла пронаћи. Објективну слику о четничком покрету, на основу ове четири књиге, сигурно није могуће стећи.
Дакле, рекло би се да су се Весовић и Николић више ослонили на “зборнике докумената”, а мање на истраживање архива, које би требало да анулира мане “зборника”. На жалост, вероватно ће се тај начин рада уобичајити. Јер, свакоме је лакше да прочита четири књиге, него да проводи, не сате и дане, већ године, у прашњавом архиву. То би се могло исправити ако би се објавили нови зборници четничких докумената, који би донели и оно што су комунисти покушали да сакрију. До тада, свакоме од нас остаје да се сналази како зна и уме.
(Број 206, 26. август 1997)
