Поруке љубави масовном убици
КОМУНИЗАМ
Поруке љубави масовном убици
Пише: Милослав Самарџић
Прошло је само 17 година од времена када је српски народ исписивао најсрамније странице своје историје. Сада, када се очекује да први пут после више од пола века Србија добије председника који није комуниста, не би било лоше подсетити се како је било у времену комунизма. Тим пре јер многи то заборављају.
Наиме, и данас се може чути жал за временима од пре две-три деценије, нарочито за седамдесетим годинама, када су страни кредити, који иначе још нису отплаћени, допринели извесном порасту стандарда. Тај својеврсни жал за комунизмом нарочито је присутан код противника Слободана Милошевића из времена Осме седнице Централног комитета Савеза комуниста Србије, одржане 1987. године. Ти људи нису критиковали, и не критикују, Слободана Милошевића зато што је комуниста, већ зато што није комуниста по њиховој мери. Комуниста по њиховој мери је Иван Стамболић, који је на тој седници представљао поражену фракцију. Нарочито у медијима финансираним из иностранства, Иван Стамболић, који не крије да и даље држи слику диктатора Ј. Б. Тита на зиду, и данас се представља као херој.
Било је то време неслободних људи, понижених и обесправљених поданика, који су, што репресијом што подмићивањем, терани на послушност. О томе је остало безброј доказа. Овом приликом, представићемо једну луксузну књигу из 1980. године. Назив књиге је “Поруке љубави – раднички Крагујевац другу Титу”. У импресуму су наведена два издавача: Друштвено-политичке организације Скупштине општине Крагујевац и НРИО “Светлост”.
Крајем 1979. године комунистички диктатор Ј. Б. Тито, већ у дубокој старости, тешко је оболео. Бригу о његовом лечењу преузео је лекарски конзилијум у најбољој болници, коју су, наравно, комунисти изградили ван Србије. Било је јасно да ће диктаторове године учинити своје, па се комунистичка пропаганда нашла пред дилемом: како објаснити необјашњиво? Јер, и овај диктатор је, као и сваки други широм света, представљан као бесмртан. С друге стране, како објаснити фанатизованим поданицима да ће, и после његове смрти, живот ипа да тече даље? Једном апсолутном контролом информација, у комбинацији са видљивом или невидљивом принудом, већ према прилици и потреби, створено је убеђење да се не може без њега. Слична ситуација могла се видети пре неколико година, срећом само на телевизији, у Северној Кореји. Безазлено питање, попут, рецимо, следећег: “Зар није боље сваке четири године организовати демократске изборе за председника, него једног човека прогласити доживотним председником и дати му апсолутну власт?” – у оно време донело би тешку, дугогодишњу робију.
Једно од прелазних решења комунистичке пропаганде било је организовање акције сакупљања “порука љубави”, које су, како се говорило, слате диктатору. У ширини акције читамо на првим страницама књиге “Поруке љубави”:
“Ова књига је само део од 120 хиљада писама и порука које су Крагујевчани, у 75 књига, упутили другу Титу, јануара 1980. године са једном једином жељом: оздрави нам што пре”.
Како је то изгледало у пракси? Комунистички акцијаши су данима обилазили станове, радна места, па чак и школе, тражећи да свако упише “поруку љубави” диктатору. У народу, над којим је 35 година примењиван тзв. јаничарски метод васпитања, већ су чинили мањину они који су разумели природу комунистичке диктатуре. А питање је да ли би се и они усудили да се не одазову овом позиву, знајући да је, под комунистима, следила репресија и за много мањи прекршај. Тако су из дана у дан исписиване најсрамније странице у историји српског народа. Колективни народни морал можда никада раније није био на нижој лествици.
На овим страницама штампаћемо део тих порука не наводећи имена и адресе потписника, јер она нису битна, пошто је сличну поруку написао готово свако до ког су дошли акцијаши. У целој књизи нисмо пронашли једино потпис неког свештеника. Скрећемо пажњу на “поруке” деце из нижих разреда основних школа. Злоупотреба деце представља једну од кључних тачака у тзв. јаничарском методу.
(Број 208, 23. октобар 1997.)
