Поводом иницијативе за подизање споменика краљу Твртку, оснивачу Херцег-Новог
Територије под влашћу Твртка Првог, краља Срба Босне и Приморја
Ненад Шеровић
Стефан Твртко I Котроманић (1353 – 1391)
Поводом иницијативе за подизање споменика краљу Твртку, оснивачу Херцег-Новог, октобар 2002.
Повеља Дубровачкој републици – Стефан Твртко I Котроманић краљ Србљем и Босни и Приморју (XIV век, факсимил и превод, превео др Радојица Р. Јовићевић)
Твртко I Котроманић био је босански бан од 1353. до 1377., краљ Срба, Босне и Поморја и Западних страна од 1377. до 1390, краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја 1390 – 1391.
Твртко I је син кнеза Владислава Котроманића и Јелене Шубићеве. Престо насљеђује од свог стрица бана Стјепана II 1353. године. Прве године по стричевој смрти помагао га је отац, а по очевој смрти 1354. године подржава га његова енергична мајка. Твртко долази на власт у вријеме великих борби, које је мађарски краљ Лајош Велики водио против Млечића ради посједа у Далмацији, и против Срба. Као мађарски вазал, Твртко се заузимао 1355. године у Далмацији заједно са мајком, да се далматински градови опредијеле против Млечана. И поред свега, Мађари нису били задовољни његовим држањем, и присилили су га у љето 1357. године да им уступи Хум до Неретве, као мираз уз Јелисавету, ћерку Стјепана II, а жену краља Лајоша. Кад су Мађари 1363. године покушали да Твртка стегну још јаче, он им се супротставио војно. Мађари шаљу двије војске против Босне, али су обје биле сузбијене: једну коју води краљ Лајош, под градом Соколом; друга под Сребрником. Послије ових побједа, Твртко је покушао да ојача централну власт, што је 1366. године изазвало побуну властеле. На челу покрета стао је његов млађи брат Вук. Покрет се претворио у отворену побуну, и због тога почетком прољећа 1366. г. Твртко и његова мајка протјерани су из Босне, а за новог бана постављен је Вук. Због ових догађаја Твртко се обраћа за помоћ мађарском краљу, и уз његову помоћ се вратио у земљу и на власт. Током 1366. и 1367. године Твртко је успио да смири цијелу земљу, а његов брат Вук је побјегао у Дубровник. Послије је Вук покушао да против Твртка покрене папску курију и преко ње мађарски двор, али у томе није имао успјеха.
Смрћу српског цара Уроша 1371. године изумрла је мушка линија династије Немањића. Погибијом краља Вукашина у бици на Марици 1371. године нестало је стварног господара Србије. Послије ових догађаја, који су имали далекосежне посљедице за цијело Српство, Твртко се јавља са својим претензијама на српски престо. Како је био унук Јелисавете, ћерке краља Драгутина, која је била удата за његовог дједа Стјепана Котромана, што значи Немањић по женској линији, то је са правом тражио српску круну.
Са кнезом Лазаром био је у добрим односима. У то вријеме кнез Лазар био је господар Моравске Србије и исто као Твртко сусјед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у горе поменутој побуни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару отео је Рудник. Имао је претензије, да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља. Удруженим снагама Твртко и кнез Лазар поразили су Николу Алтомановића и уништили његову власт 1373. године. Дијелећи његову баштину, босански бан је припојио Босни подрињски дио српских земаља. Као господар једног дијела некадашњих немањићких посједа, Твртко се радо прихватио да се веже за њихове државне традиције. Зато Твртку није било тешко да се приклони схватању свог логотета Влатка, који га је убјеђивао да управо њему припада српска краљевска круна. Твртко I крунисао се за краља на новостеченом подручју. Крунисање је обављено у јесен 1377. г., највјероватније на Митровдан у манастиру Милешеви, мјесту особитог култа Светог Саве, оснивача Српске цркве. Крунисан је круном српске краљевске куће за краља Србљем, Босње и Поморју и Западним странам и свом народном имену додао оно које су симболички носили сви српски владари Стефан. Твртково крунисање признали су најистакнутији српски господари, признали су га Дубровчани и Млечани, и он је, уздигнувши се у јерархију владара, усвојивши звања и церемонијал српског двора, учврстио власт у Босни.
Послије смрти краља Лајоша Великог 1382. г., мађарска краљица, да би за себе придобила Твртка, уступа му град Котор 1385. године. Твртко је нарочито ишао за тим, да Босна добије свој излаз на море и да се одвоји зависности од дубровачке луке. Он је стога 1382. године подигао град Нови као утврђено босанско пристаниште. Кад је краљ Твртко дао зидати овај нови свој град, дао му је име Свети Стефан у славу и спомен Светог Првомученика Стефана. Након неког времена град доби назив Нови. Са појавом првих трговачких бродова, који су почели пристизати у тек основано насеље и преносити со, настају прве тешкоће. Дубровник, који сматра трговину и пренос соли својим монополом, нову Тврткову тврђаву схвата као опасну привредну конкуренцију. Локација за подизање града одабрана је пажљиво и према потребама босанске државе. Локалитет одређен за подизање града налазио се на сјеверној страни улаза у залив Боке Которске у жупи Драчевици. Градња прве тврђаве започела је крајем маја 1382. године, а завршена је септембра исте године. Прво утврђење налазило се на самој обали Топаљског залива. Локација градског терена била је повољна за одбрану од евентуалног нападача, што је у том периоду био значајан фактор. Поред тога, у непосредној близини града постојали су повољни услови за пристанак бродова и градњу луке. У близини града на рјечици Суторини подигнут је трг соли са складиштима, а прве лађе натоварене сољу долазе већ у августу 1382. г., што је за нови град значило и почетак његовог живота. Нови је подигнут са тачно дефинисаним циљем и намјеном, а то је да буде трг соли.
Добитком Котора 1385. г. Твртко се није задовољио, него се заносио мишљу да добије цијелу Далмацију. Као први град заузима Клис 1387. г. “огњиште Шубићеве породице”. Његове акције омели су за извјесно вријеме напади Турске на Србију и Босну. Једна турска војска била је поражена 1388. г. код Билеће. У бици на Косову пољу 1389. г. Твртко шаље у помоћ кнезу Лазару један дио војске с војводом Влатком Вуковићем, побједником у бици код Билеће. Босански одред том приликом није много страдао, и војвода Влатко је обавијестио Твртка да је побједа била на хришћанској страни. Нема никакве сумње да је Твртко ушао у рат са Турцима који је довео до битке на Косову као српски краљ, обавезан да штити земље “родитеља и прародитеља својих, господе српске”. Краљ Твртко је био потпуно убијеђен да је његова војска и војска српских обласних господара на Косову Пољу извојевала велику побједу. У том смислу Твртко је слао писма хришћанским државама, јављајући радосну вијест о свом великом тријумфу. Сачуван је остао одговор Фиренце, стилизован од познатог хуманисте Колуча Салутатија, у коме се хвале и славе краљевство Босне, којем је пало у дио да “бије тако славну битку и задобије толику побједу, јунаци који су убили Мурата и краљ кога је посветила тако славна побједа којој се успомена никад неће избрисати”.
У љето 1390. године Твртку се покоравају градови Сплит, Трогир, Шибеник и острва Брач, Хвар и Корчула. Твртко је стварно владао далматинским градовима, осим Задра, и највећим дијелом Хрватске. О Твртковој веома краткој владавини над Далмацијом и залеђем (трајала је свега 9 мјесеци) сачувано је врло мало података. У неким сачуваним латинским актима с титулом краља Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја Твртко се јавља први пут 10. јула 1390. године. Усред својих успјеха Твртко изненада умире марта мјесеца 1391. године.
Тврткова смрт донијела је крај блиставом раздобљу босанске историје. На штету краљевске власти, почели су да узимају маха обласни господари. Одсуство чврсте државне организације допринијело је брзом паду ауторитета владара. Смрт краљева је створила неповољну ситуацију за Босну и за кратко вријеме је читав развитак босанске државе кренуо другим путем.
