Поводом предлога за постављање спомен плоче Леополду Мандићу
Велимир Бато Влаовић
(Излагање поводом предлога одлуке о постављању спомен плоче Леополду Мандићу, IX редовна сједница СО Херцег-Нови – 31. 03. 2005.)
Опрости Боже мени, рабу твојему недостојнoм Тебе, што ћу данас спомињати име Твоје, да спасим душу своју, заштитим образ свој и спасим и заштитим вјечни мир мојих предака и обезбиједим безбрижну будућност мојим потомцима.
Поштовани Градоначелниче, поштовани Предсједниче Скупштине, господо одборници, поштовани новинари, даме и господо, грађани Херцег-Новог,
О овако значајној теми мислим и молио бих вас да поведемо расправу хладне главе и да донесемо одлуку послије које ће нам остати савјест чиста и образ чист. Нити сам данас почео ово моје излагање случајно овако, нити је ова тачка дневног реда случајно предложена. Ја данас знам шта ми је чинити, а ви, господо, који подржавате овакву одлуку, ако има таквих, чините оно што знате, но не знате што чините. Ја данас морам да станем у одбрану својих светиња, имена Христова и вјере Христове Православне. И позивам све оне, који су светим чином крштења примили на себе благослов Божији и тиме постали хришћани и оне који кажу да су хришћани а нису крштени, да добро размисле прије гласања да ли навлаче проклетство на себе и своју породицу подржавањем једне овакве ватиканско-дукљанске идеје. Господо моја хришћанска православна, ја вас нећу ни преклињати да не гласате за овакву одлуку, нећу вас ни проклињати ако би, не дај Боже, за њу гласали, али ћу вас само подсјетити да се сјетите данашњег дана у тренутку кад будете палили славску свијећу и запитате се да ли ће и ваша унучад и праунучад моћи то исто да раде због ваше улоге на данашњи дан. Ако сте спремни да у тренутку када се прекрстите и упалите славску свијећу кажете себи – добро је што сам оно урадио, од мене вам просто било, а Бога ћете молити да вам опрости.
Помогни Боже онима који су слијепи, а имају очи да виде да прогледају, помогни и онима који се колебају, охрабри обесхрабрене, а опрости онима који морају слушати своје партијске владике. Ово што данас имамо пред нама је класичан примјер ватиканског освајања православних простора у виду ширења католичанства и националног раслојавања Боке. То није ништа ново као идеја и то се може посматрати у једном дужем временском периоду и то у континуитету. Наиме, ако кренемо неком хронологијом, поставља се питање: ако је катедрала Св.Трифуна или како они кажу Трипуна у Котору грађена прије хиљадите године, а знамо да се хришћанство подијелило на источно православно и западно католичко 1054. године, зашто онда богомоља није припала православној цркви него католичкој? Ко је и кад направио диобени биланс, поготово ако се претпоставља да се испод малтера у апсиди налазе фреске. Зашто се надбискуп Барски зове примас српски а не примас црногорски? Зашто Которска бискупија није под Барском надбискупијом него под Сплитском? Зато што се на тај начин дјеловање и ингеренције Сплитске надбискупије простиру на просторе које је накада захватала Аустро-Угарска монархија и вјероватно у даљем тумачењу недлежности сматрају да је то односно да би требало бити саставни дио Далмације, односно Хрватске. Вјероватно ни дукљани нијесу далеко од оваквог тумачења. Тешко ће они одустати од идеје да Бока у оквиру старих Аустро-Угарских граница једног дана, не дај Боже, припадне Хрватској. Ова одлука само је мали корак за Грађанску партију, али би био велики корак за Ватикан. Сјетимо се само дјеловања Ватикана приликом изградње маузолеја на Ловћену и спремности папе да финансира тај пројекат под одређеним условима. Наиме, тражено је да се капела смјести не на Ловћен него на Његуше или чак у музеј, и да се ту посјећује као споменик једног изумрлог народа који је живио на тим просторима, а да се на Ловћену подигне светиња некаквој Озани црногорској која је по мени измишљена личност. У Тивту је, мислим 1999. године, постављен камен темељац, вјероватно мимо Детаљног урбанистичког плана, за изградњу нове католичке цркве. Незванично се шушка, да не кажем говори, да би та црква била посвећена Алојзију Степинцу. Ко је у Котору говорио да сваки камен у Боки говори Хрватски? Сјетимо се како је потровано монаштво на Михољској Превлаци и зашто је то урађено и ко је то урадио. Имам неки податак, не знам колико је тачан, 72 свештена лица, по неким подацима далеко више.
Постављање спомен плоче Леополду Мандићу у најсрпскијем граду у Црној Гори представљало би непромишљен чин са несагледивим посљедицама управо по православне хришћане Херцег-Новог. Ја се надам и вјерујем у Бога да се тако нешто неће догодити, а ево и зашто сам у то убијеђен. Предлог ове одлуке се може посматрари са више аспеката: правног, политичког, вјерског, културног, безбједоносног и да не набрајам. Гледајући са правног аспекта, мислим да правни однос и правни основ за доношење овакве одлуке не постоји, јер сматрам да је ово пар екселанс вјерско питање, односно овом одлуком се предвиђа постављање спомен плоче, не дај Боже, католичком свецу. Нити ми као Скупштина утврђујемо је ли католик а још мање је ли светац и хоће ли му Католичка црква поставити плочу или не. Који је матични скупштински одбор разматрао ову одлуку и шта је одлучио и на основу чега? Ја то до сада нисам чуо. Дакле, то је што се тиче правног аспекта. Што се тиче политичког аспекта, поставља се питање који је политички интерес Српској радикалној странци, Српској народној странци, Демократској српској странци и СНП-у као владајућој коалицији у Херцег-Новом и за коју су гласали углавном православни хришћани да ово усваја? Ја мислим да би то било политичко самоубиство. Који је интерес господину Градоначелнику Мандићу да се постави плоча Леополду Мандићу у првој години свога мандата? Како би то објаснио грађанима који су ионако у предизборној кампањи питали је ли Де-ан Мандић или Де-јан Мандић, је ли Мандић или Мандић, односно је ли католик или православац? Мислим да грађани не би слушали објашњење, него би питали да ли су род и је ли то Градоначелнику био приоритетан задатак у првој години мандата. Ја мислим да је ово класично подметање Градоначелнику и овој Скупштини. Што се тиче вјерског аспекта, ту је све јасно – класичан начин ширења католичанства на штету православља. Зашто није консултована Митрополија Црногорско-приморска и како се послије овога може очекивати вјерска толеранција? Што се тиче културног аспекта, поставља се питање да ли би евентуално постављање ове плоче подстакло развој културног стваралаштва православне омладине или њихово постепено унијаћење и католичење, које би наравно осмислио и финансирао Ватикан односно папа, који би пустио голуба са прозора или балкона да лети од Ватикана према <Заљеву хрватских светаца>, а ионако су исти, мислим на папу и голуба, и то што раде обадвојица раде са балкона. Ако овај проблем посматрамо са безбједоносног односно сигурносног аспекта, јасно је да би ова плоча иритирала бар онај нејекстремнији дио православне новске омалдине, који би можда скрнавили плочу, да ли шкрабали по њој или ломили и самим тим би неминовно дошло до тензија, интервенција полицијских снага и сигурно би дошло до поремећаја међуљудских односа у нашем граду. Да ли нам то треба икада а поготово данас. Сљедеће што желим да нагласим јесте сам предлог текста. Ово апсолутно није тачно. Прво, датум рођења по мени је измишљен, односно намјерно изабран, тј. подметнут управо 12. мај. Тога дана, наша Света Саборна и Апостолска црква слави Светог Василија Острошког, слава му и милост. И треба направити пандан тој православној светињи у Херцег-Новом, самим тим поступком умањити значај Светог Василија Острошког и Острога у Боки Которској јер би се вјероватно послије постављања плоче тражило да се улица Степениште 28. октобра зове Степениште Леополда Мандића, па би се онда тражило преношење костију из Падове у Херцег-Нови и тај дан би се славио као велики католички благдан управо 12. маја. Па би онда процесија ишла улицама Херцег-Новог у славу Св. Леополда. Нити то смијемо урадити Острогу нити Новом. Друго што није тачно у овом тексту јесте да се родио католички светац. Господо, не постоји примјер да се неко родио као светац, поготово у тој кући није се родио Леополд. У тој кући у улици 28. октобра бр. 17 се родио Богдан Мандић, Србин поријеклом с Каменог, а Леополд се родио у Удинама. И ја немам ништа против да му католичка црква постави спомен плочу у Удинама гдје је живио, постао је свећеник 1890. и назвао се фра Леополд. Дакле, 1890. се родио Леополд. Поступак проглашења блаженим почео је већ 1946.године а он је умро 1942. године, а већ 1976. г. папа Павао VI га је прогласио блаженим, а 1983. папа Иван Павао II светим. Е, сад нека се договоре, хоће ли му спомен плочу поставити у Удинама или у Падови, ето им тамо па нека бирају. Не крају, чиме је Леополд Мандић задужио овај град осим што се родио у њему? И ја сам се родио у њему па ми нико не меће плочу. И то се тражи, односно подмеће господину Дејану Мандићу.
Даме и господо, још ћу вам само изнијети један аргумент зашто о овоме не треба никад више ни размишљати, а камоли дискутовати. Ви сви врло добро знате да је питање Превлаке привремено ријешено политичким протоколом између СРЈ и Хрватске и да овим протоколом није дозвољено постављање државних обиљежја ни једне ни друге државе. Међутим, Хрвати су поставили шаховницу на Превлаци и у хрватском тиску пише да се красно види из куће Св. Леополда Мандића у Херцег-Новом. Поштована господо, драги Новљани, рећи ћу вам још само ово и с тиме ћу завршити. У новије вријеме, у Хрватској се најављује изградња католичке цркве са већим бројем садржаја за школске и друге намјене у Суторини, а црква би била посвећена Св. Леополду Мандићу. Поставља се питање зашто баш у Суторини. Вјероватно зато да ми не би у Суторини поставили споменик Светом Петру Цетињском, који је са својом војском у Суторинском пољу поразио Француску војску, али се тога дана догодила једна страшна трагедија. Док је трајала битка у дну суторинског поља, у мјесту које ми зовемо Подкрајница, Конављани су ушли низ Дебели бријег, на другом крају поља, да пљачкају Суторину и убили су једног православног свештеника чији син је побјегао кроз прозор, стигао до Светог Петра Цетињског и његове војске, испричао шта се десило и одатле је Свети Петар окренуо војску на Конавле и тада су први пут гореле Конавле. Други пут је то радила млада црногорска демократија. Радимо све да не буде трећег пута.
Господо моја новска, хришћанска, православна, од мене толико. Ја своје рекох, душу спасих, а ви видите што ћете.
