Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Придеви и атрибути у књизи ‘’Историја Равногорског покрета’’

03/01/2023

ПОТПИС ЗА СЛИКУ: ”Неорганизована” и ”недисциплинована” група са ”самосталним командантима”: Војвода Ђујић са официрима из Источне Босне и Херцеговине, које му је Дража послао у помоћ. На дрво је наслоњен мајор Алекса Драшковић, командант Дринског корпуса. Книнско Косово, јануара 1943.

Алкохоличари, паничари, очајници, кукавице, несклони хигијени, без кондиције, самовољни, без чврсте команде, без добре стратегије и тактике, склони злочинима и сарадњи са окупаторима, на ивици анархије… Тако се, у безброј варијација, описују Дражини четници у овој књизи, која се користи у настави

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Придеви и атрибути су сјајни у књигама Агате Кристи. Али, у историографији, правило је да се они ‘’убијају’’. Масовно су их ‘’оживели’’ комунисти после 1945, избегавајући, истовремено, чињенице. Тај манир остао је и код њихових наследника – неокомуниста. Овде као пример наводимо њихову најпознатију књигу, тротомо дело ‘’Историја равногорског покрета’’ др Косте Николића, историчара Инстутута за савремену историју у Београду. Ова књига, коју се користи и у настави, не садржи елементарне податке, попут четничких операција против Осовине у јесен 1943, али зато врви од негативних описа било официра, било јединица. Мада партизани нису тема, аутор је искористио прилику да им припише низ афирмативних придева и атрибута од којих ћемо, такође, видети неке.

О ДРАЖИ

– Има доста истине у тврдњама оних Равногораца који су били за споразум са Недићем, да је Михаиловићева кључна и судбоносна грешка била у неприхватању предлога да са свим својим јединицама оде у Босну и стави се на чело националне српске борбе. (”Историја Равногорског покрета”, Том 1, страна 112. Реч је о наводном Недићевом предлогу.)

– Такву могућност Михаиловић је пропустио почетком септембра 1941. (Том 1, 164. Да оде у Босну и да и његове трупе стално буду у покрету, као што се тврди за партизанске.)

– Од тада (од јануара 1942) он ће бити и војник и политичар, што ће његову позицију само отежати. (Том 1, 205.)

– Михаиловићева акција неминовно (је) била ограничена на спорадична дејства… Михаиловић је био принуђен да води статичан герилски рат. (Том 1, 210.)

– Ове почасти (унапређења, постављање за министра војске и начелника штаба ВК – прим. М.С) Михаиловић није тражио нити их је очекивао, али их је прихватао, што ће му само отежати рад и наметати одлуке са којима се често није слагао. (Том 1, 222.)

– Михаиловић је остављао велику слободу у раду потчињеним старешинама. Од људи је све зависло, па ће временом доћи и до стварања полуприватних јединица од стране појединих команданата и ривалства између њих. Неоспорно је да су они били лојални свом Чичи, али више као човеку него као претпостављеном старешини, што се најбоље види кроз степен извршавања његових наређења. Пасивност која је завладала средином 1942. године Михаиловић је настојао да разбије слањем поверљивих људи широм Србије… (Том 1, 224.)

– Једна од најконтроверзнијих Михаиловићевих одлука уопште била је, свакако, она о фамозном слову З под које су стављани ”издајници и сарадници окупатора”. (Том 2, 169.)

– Изгледа да генерал Михаиловић није одмах схватио сву озбиљност партизанског продора. (Том 2, 257. Односи се на лето 1944.)

– Михаиловић и његови сарадници нису одмах схватили да Совјетски Савез може бити само природни савезник комуниста. (Том 2, 301.)

О ПАРТИЗАНИМА

– Представници КПЈ истакли су да нема чекања, они су подигли барјак устанка за национално ослобођење и нема одступања. (Том 1, 107.)

– Стално били у покрету. (Том 1, 164.)

– Оно што је од почетка давало предност прокомунистичким снагама, било је постојање централног војног и политичког руководства. (Том 1, 181.)

– На удару скојеваца посебно је био Универзитет. Тако ће они постати ударна песница КПЈ у првим ратним данима, како по борбености, тако и по снази своје идеологије. (Том 1, 258.)

– Тоталитарно биће КПЈ показало је своје предности у првим ратним данима. Монолитна и стаљинизована партија, са чврстим и неприкосновеним вођством, оличена у једном човеку, није имала сумњи, преиспитивања или колебања: она је извршавала директиве… Трећи битан фактор је милитаризација саме КПЈ још у предратном времену, што је олакшало стварање војних структура када је за то дошло време. (Том 2, 8.)

– Кључну предност партизани ће остварити ангажовањем већих снага. (Том 2, 117. Реч је о Бици на Неретви.)

– Партизанска војска показала се као монолитнија и борбенија војна формација. Без икаквих предрасуда ушла је у сукоб до истребљења са својим супарницима, јер су њено језгро сачињавали прекаљени комунисти у пролетерским бригадама. (Том 2, 129-130. Односи се на Битку на Неретви.)

– После партизанске победе, међутим, као неопходна појавила се у Лондону и Каиру нужност успостављања везе са партизанима. (Том 2, 136. Мисли се на наводну победу партизана у Бици на Неретви.)

– На југу Србије, где су имали своја снажнија уточишта, ни партизани нису много заостајали у злочинима. (Том 2, 211. Нису заостајали за четницима, тј. тврди се да су четници били већи злочинци.)

– Комунистичке идеје биле су велика непознаница за српски народ, а пошто су биле демагошке и привлачне, често пута блиске религији, обећавајући магловиту визију раја на земљи, постајале су и привлачне. (Том 2, 300. Грешка у оригиналу, два пута ”привлачне”.)

– Комунисти су имали неколико предности у грађанском рату: ни људи из странака, ни јавност, посебно не официри, нису имали искуства о томе шта је то комунистичка партија. Чак су комунисти пре рата уживали и извесне симпатије јавности: приписиван им је омладински идеализам, народ је увек био на страни оних које гони полиција, а јавно су их највише нападали ”збораши”, и сами изузетно непопуларни, па су комунисти релативно добро прихваћени 1941… Искуство шпанског грађанског рата помогло је да кадрови КПЈ буду компактнији, борбенији, безобзирнији и уверенији у исправност борбе против ”класног непријатеља”. (Том 2, 301.)

О ДРАЖИНИМ ЧЕТНИЦИМА

– Покрет – свуда у књигама, чешће него Равногорски покрет, ројалисти и ЈВуО. Термин ”четници” користи се за територију данашње Србије само за 1941. годину, а за остале крајеве за цели рат. Термини ЈВуО и равногорци не користе се за територију ван данашње Србије.

– Радило се, дакле, о самониклом покрету који, осим традиције и славне прошлости, није имао другу тачку ослонца. (Том 1, 47.)

– Убрзо је наступила конфузија на терену, јер се није знало ко је легализован, ко Пећанчев, а ко Дражин. То су поједини команданти користили за убацивање у владине (Недићеве) снаге и њену администрацију, а други за личне потребе, што ће у наредној фази нанети много штете покрету. (Том 1, 153-154.)

– Слабости у вођству српског националног покрета представљаће до краја рата највећи проблем. (Том 1, 178. Односи се на Србе западно од Дрине.)

– Националне устаничке групе, које ће се касније идентификовати са Михаиловићевом војском, никада неће постати интегрални део Равногорског покрета. Танка веза која је повезивала те различите групе била је национална идеја, доста широко схватана и никада чврсто дефинисана до краја рата, као и сама Михаиловићева личност која је више служила као покриће него као везивно ткиво. (Том 1, 180-181. Опис Срба западно од Дрине.)

– Уносећи какав-такав ред међу устанике. (Том 1, 181. Односи се на Дангићев одлазак у Босну.)

– У таквим условима било је готово немогуће успоставити јединство команде и поштовање наређења. Локалне четничке вође љубоморно су чувале своје позиције… Ситуација у западним српским земљама била је потпуно различита од оне у Србији… Убрзо ће се показати да је њихова жеља за вођењем устанка била већа од осећања неопходности јединствене команде. Све што је Михаиловић могао да учини, било је да ради на повезивању расутих, неорганизованих и недисциплинованих одреда… Ефективну војну контролу није могао да успостави до краја рата, што ће имати катастрофалне последице у преломним биткама грађанског рата… Ништа боље није било све до краја рата. Михаиловић је био титуларни вођа, али без стварног утицаја, што је спречавало координацију акција… Од Михаиловића је увек очекивана и тражена помоћ и он је остао плашт за оправдавање различитих нагодби и споразума са Италијанима, понегде и са усташама. (Том 1, 183-184. Односи се на четнике западно од Дрине.)

– Од тактике до колаборације у вишеструком идеолошком и верском грађанском рату, граница је изузетно мала. Многи независни четнички одреди, одбијали су Михаиловићеве официре као старешине, али су своје споразуме са Италијанима бранили његовим именом. (Том 1, 191.)

– Нова организација ЈВуО изведена је по територијалном начелу… Најважнији део оперативне војске била је бригада, замишљена као мобилна, покретна јединица… али ће и она, све до 1944. године, остати везана за своја села. (Том 1, 216-217.)

– Унутрашње слабости постаће свакодневна појава… Друга отежавајућа околност била је условљена менталитетом Срба, пре свега шумадијског сељака који је био чврсто везан за своју земљу… Све је то умањивало мобилност јединица која је у герилском рату била од пресудне важности, па ће ЈВуО постати нека врста територијалне милиције, са доста самовољности у раду, која је пречесто била на ивици анархије. Што се више одлазило од завичаја, дисциплина и морал су се смањивали. (Том 1, 224.)

– Ствараће се и тзв. јуришни корпуси. (Том 1, 241.)

– Основано је и доста тзв. ђачких батаљона по јединицама ЈВуО широм Србије. (Том 1, 276.)

– Ни са наоружањем није била ништа боља ситуација. ЈВуО је била најслабије опремљена за рат од свих војних формација на територији Југославије. (Том 1, 243-244.)

– Ни хигијена није била на одговарајућем нивоу. Пошто су многи активни борци носили браде и дуже косе… добијали су уобичајене, већ поменуте, ратне другове (вашке). (Том 1, 246.)

– У ЈВуО није постојао потребан ниво физичке кондиције, нити је на адекватан начин извођена стројева обука, а старешински састав није вршио никакву кондицијску припрему. (Том 1, 246.)

– ЈВуО је била народна, тачније сељачка војска… па су честа била дезертерства, посебно кад се ишло ван родног краја. (Том 1, 247.)

– Највећи проблем са мобилисаним људством био је у слабо изведеној обуци. Руковање оружјем вежбало се без муниције, што је значило да није вршено ни гађање. Често се вежбало са дрвеним пушкама, што је доводило до подсмеха у народу увек спремном на злобну примедбу, али не и на адекватну помоћ. (Том 1, 248.)

– Можда су близу истине и оцене да се беогрдаска (равногорска) омладина само играла рата. У сваком случају, тачна је оцена да она (цела равногорска омладина – прим. М.С) није била идеолошки припремљена за сурове унутрашње обрачуне, као скојевци који нису имали дилема око тога да ли се и како треба борити против ”буржоаске деце”. (Том 1, 277.)

– У покрету није било превише жена, ни приближно онолико као код комуниста. (Том 1, 279.)

– У редовима ЈВуО било је доста авантуристичких фигура карактеристичних за мутна времена… Ти људи неретко су водили засебне ратове, само формално признавајући Михаиловићеву команду. (Том 1, 285.)

– Недостатак способних официра у ЈВуО. (Том 1, 286.)

– Тако су команданти ЈВуО рано показали склоност да на својој територији све решавају сами, као некад нахијски кнезови. (Том 1, 286.)

– Превише је старешина радило независно и прилагођавало се непријатељу, да би могла бити створена ефикасна војна организација чија је најважнија одлика дисциплина, а најзначајнија војна компонента – организацијска повезаност. (Том 1, 287.)

– Ако је устаничка 1941. година остала запамћена по црвеном терору, од 1942. године, када партизана практично више нема у Србији, почињу да се дешавају необичне појаве у ЈВуО које ће је пратити до краја њеног постојања. (Том 1, 288.)

– Командант ЈВуО често је писао о многим лошим навикама својих потчињених. (Том 1, 291. Мисли се на Дражу; функција ”командант ЈВуО није постојала.)

– Поједине старешине желеле су да своју борбу материјализују и пре завршетка рата. (Том 1, 293.)

– Да је стање у Свилајначкој бригади било на ивици анархије, указује један догађај из друге половине 1943… (Том 1, 300.)

– Пролећни месеци 1943. године доносе много проблема и у Ваљевски крај. Неки су били локалне природе, а већина наступа доласком Гарде и Николе Калабића. (Том 1, 309.)

– Гарда је понајмање била то што је требало да буде – елитна јединица ЈВуО која је носила звучни назив Горска гарда Његовог Величанства Краља Петра Другог. (Том 1, 312.)

– Можда је још горе било стање у Рачанском срезу. (Том 1, 313.)

– Стање ЈВуО било је лоше у Орашачком и Качерском срезу. (Том 1, 316.)

– Велику бруку доживела је Чачанска бригада из Другог равногорског корпуса. (Том 1, 316.)

– Зла коб није мимоишла ни Други милешевски корпус. (Том 1, 317.)

– Генерал Михаиловић је често био огорчен стањем у појединим одредима. (Том 1, 320.)

– И у децембру (1943) је алкохол харао Ваљевским корпусом. (Том 1, 327.)

– Један од корпуса где ништа није помагало (да се доведе у ред – прим. М.С), био је Смедеревски. (Том 1, 328.)

– Унутрашње слабости ЈВуО кулминирају у 1944. години. Уместо да се смањује, круг невоља се проширивао, а лош рад само ће се појачавати. (Том 1, 331.)

– Прикупљање новца готово редовно је доводило до злоупотреба. Обично су се слала уцењивачка писма. (Том 1, 332.)

– Често се дешавало да се приликом ноћења у неком селу не поставе одговарајуће страже, што је у доста случајева омогућавало нападе на јединицу. (Том 1, 333.)

– Убиства измишљених или стварних непријатеља, била су рак-рана војне организације. (Том 1, 333.)

– Сатрешине су лоше радиле и у 1. чети Колубарске бригаде. (Том 1, 333.)

– Однос старешина према народу био је лош и у Рамском срезу, на територији Млавског корпуса. (Том 1, 335.)

– Последице невојничког живота и понашања била су честа дезертерства. (Том 1, 335.)

– Како се рат ближио крају, било је све горе, посебно на југу Србије, пре свега у Нишавском корпусу. (Том 1, 336.)

– Недисциплина и невојничко понашање посебно су сметали приликом борбених акција. (Том 1, 339.)

– Још је већи јад био у Нишавској групи корпуса. (Том 1, 341.)

– На територији Чегарског корпуса почело је прикупљање новца од народа без прописног издавања признаница. (Том 1, 342.)

– Много лоших вести стизало је крајем маја (1944) и из Деспотовачке бригаде и уопште из Варваринског корпуса. (Том 1, 344. У ствари, Деспотовачка бригада припадала је Ресавском корпусу.)

– Нераздвојни пратилац многих јединица био је алкохол. (Том 1, 345.)

– Као што то обично бива, све слабости одједном испливају на површину и то када је тако нешто најмање потребно. На југу Србије оне су биле најупечатљивије. (Том 1, 345.)

– Са почетком завршних борби у 1944. години и све већим присуством партизанских снага у Србији, расло је и расуло у старешинском кадру ЈВуО. (Том 1, 346.)

– Све су чешћи и случајеви дезертерства. (Том 1, 349.)

– Капетан П. Раковић је покушао да стрељањима заустави анархију. (Том 1, 350.)

– Друга раширена појава били су учестали захтеви војника да се повуку са положаја. (Том 1, 353.)

– У септембру и октобру (1944) расуло ЈВуО достиже кулминацију, као и покушаји надлежних команди да га зауставе драконским мерама: због опијања на положају, често је следило стрељање. Ипак, тешко је било зауставити неумитност и искоренити дугогодишњу тенденцију: пљачкале су се и ствари упућене Врховој команди. (Том 1, 354.)

– Огромна већина националне српске интелигенције препустила се особеном православном фатализму, остајући верна свом конформизму и није била спремна ни за какву жртву. (Том 1, 259.)

– Од средине новембра па до краја децембра 1943. године закључена су четири краткорочна уговора између одреда ЈВуО у Србији и Немаца. (Том 1, 419.)

– И у другим крајевима Србије било је самоиницијативних контаката са Немцима. (Том 1, 422.)

– Тако су се уговори са Немцима показали као непотребни, јер нису донели никакву ефективну помоћ за ЈВуО, али су нанели много штете: били су идеални амтеријал за комунистичку пропаганду о слугама окупатора и колаборацији. (Том 1, 427.)

– Они команданти ЈВуО који су директно били угрожени од партизана, често су самоиницијативно ступали у контакт са локалним немачким снагама. (Том 1, 428.)

– Контакти са Немцима, појединачни, самовољни, са или без неког смисла, само су компромитовали ЈВуО када је то било најмање потребно. Никаква корист није извучена, а немачки став није мењан. (Том 1, 430.)

– Антиосовински отпор није имао неке спектакуларне домете. (Том 1, 433.)

– Села Орашачког среза доста су страдала у септембру 1943. (Том 2, 208.) Мисли се на ”страдање” од четника.

– И почетком октобра страдају сељаци у Шумадији. (Том 2, 209. Мисли се на ”страдања сељака” од четника.)

– Тешко је, међутим, било зауставити ритам злочина. (Том 2, 210.)

– Храброст није била јача страна бораца ЈВуО. (Том 2, 248.)

– Очајници. (Том 2, 266. Наслов поглавља.)

– Паника је полако али сигурно захватала Врховну команду ЈВуО. (Том 2, 277.)

– И то је било, мање-више, све. (Том 2, 279. Коментар напада четника на Немце септембра 1944. у Србији, описаних у 20-так редова.)

О КАЛАБИЋУ

– Од када је почетком маја (1943) Н. Калабић довео своју војску у ваљевски крај, почињу да се нижу многи и различити инциденти. (Том 1, 310.)

– Није био имун од контаката са Немцима. (Том 1, 431.)

– Веома рано Калабић је исказао своју преку нарав. (Том 3, 348.)

– Дивље природе. (Том 3, 351.)

– Пребијани су родитељи оних обвезника који нису затечени код својих кућа. Свакодневне појаве биле су ситне пљачке, пијанчења (уз неконтролисано трошење муниције) и јурење за женама које су често премлаћиване или шишане до главе… Велике суме новца трошене су, опет, на проститутке. Калабић је присилно сакупљао новац, уз претњу смртном казном. Одузимана је храна, вршена убиства, чак и оданих равногораца. (Том 2, 352.)

– Иако је био кабадахија, Калабић је био храбар у обрачуну са Немцима. (Том 3, 353.)

– Жалбе на понашање Н. Калабића биле су честе, пре свега због малтертирања народа и непотребног убијања. (Том 3, 353.)

– Калабић је својим људима допуштао готово све. (Том 3, 354.)

– У завршној фази рата, Калабић је много петљао са Немцима. (Том 3, 355.)

– Осиони командант Гарде. (Том 3, 356.)

– Вино и јагњеће печење најчешће су били средство за подизање морала код Калабића и његових војника. (Том 3, 359.)

– Осим безопасног хедонизма и наивне обести, Калабић је имао и друге црте карактера које је рат открио и избацио на површину, пре свега преку нарав и крајњу суровост. Уз то су ишли самољубље и тежња за славом, па су у његовој околини ласкавци имали привилегован положај. (Том 3, 360.)+

О КЕСЕРОВИЋУ

– Он је постао нека врста самосталног господара у крушевачком крају. Том 1, 211.

– Агилни командант Расинског корпуса… Најактивнији је био Кесеровић, са својих 300 бораца. Том 1, 374-375. У ствари, Кесеровић је имао до 3.000 бораца.

О КАПЕТАНУ ЖИВАНУ ЛАЗОВИЋУ

– Човек чије су руке биле крваве до лаката. Том 2, 211.

О КАПЕТАНУ НЕШКУ НЕДИЋУ

Импулсиван и плаховит. Том 2, 236.

О ВОЈВОДАМА ЈЕВЂЕВИЋУ И ЂУЈИЋУ

– Српске вође у деловима Босне под немачком контролом, посебно су биле уопрне у одбијању Михаиловићевих људи… У том смислу најкаректеристичнији су примери Момчила Ђујића (православног свештеника и четничког војводе) који је одбио да преда дужност команданта Динарске дивизије и Доброслава Јевђевића, члана предратног Четничког удружења и бившег посланика ЈНС, такође самозваног војводе. Они су водили самосталну политику, често и супротну од основне Михаиловићеве стратегије, али су увек третирани као саставни део његовог покрета, што ће оставити многе негативне последице, тако по смисао борбе, тако и у компромитацији и Михаиловића и Покрета. Том 1, 182. Јевђевић и Ђујић нису били ”самозване војводе”.

(”Српске новине”, гласило ОСЧ ”Равна Гора”, Чикаго, децембар 2022)