Самарџић: Одговор генералу Крањцу

17/03/2013

Полемика о словеначким четницима
Наша војска и наши непријатељи
Они који су одрастали и деловали под петокраком доживљавају комунисте, уместо као непријатеље, као своје, и самим тим у начелу неспорно добре, па чак и као меру вредности за све остале
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Генерал-мајор у пензији из Љубљане, Маријан Крњац, написао је недавно приказ моје књиге ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, с нарочитим освртом на главу ”Словеначки четници”, објављену у петом тому.
Генерал Крањц је био официр Контраобавештајне службе (КОС) некадашње Југословенске народне армије (ЈНА). Пре пензионисања, 1990. године, налазио се на највишим положајима у служби. Касније је показао занимање за историју Другог светског рата, нарочито за словеначке четнике. Заједно са Слободаном Кљакићем из Београда, уредником фељтона у ”Политици”, 2006. године објавио је књигу ”Словеначки четници”, на словеначком и српском језику. Највећи део ове књиге чини извештај пуковника Карла Новака, команданта Команде Словеније, пуковнику Живану Кнежевићу, шефу Војног кабинета у влади Слободана Јовановића. Извештај је писан после рата, када су Новак и Кнежевић били политички емигранти. Предговор за књигу је Крањчев и Кљакићев ауторски рад и доста је опширан.

У почетку приказа књиге ”Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета”, Крањц пише:
”Повећи обим имају и претходна четири дела и ово је најбоље документована историја четничког покрета у бившој Југославији, са око 3.500 страница, у укупном тиражу од 180.000 примерака, највише у 16 брошираних књига. И мада је ово најобимније научно дело о генералу Дражи Михаиловићу и четничком покрету, у њему је доста скроман део о словеначким четницима…
Посебан значај поменуте четничке монографије је специфичан ауторов приступ према историјским догађајима у Југославији, јер је своја темељна сазнања базирао пре свега на сачуваном четничком архиву тајних радио депеша, па је тако избегао разне субјективне оцене једне или друге стране.
Прве површне оцене и сазнања указују на сасвим ново наличје четничког покрета у Југославији, јер су баш радио депеше свакодневни показатељ истинитог стање, без идеолошких предрасуда и субјективних оцена. Аутор се, поред тога, држао начела да је у условима окупације и грађанског рата 1941-1945, у којима је било више непријатеља, важније приказати програмске циљеве ратних страна, него њихове међусобне сукобе, посебно у обавештајној сфери.
Тако је аутору у случају словеначких четника најважније сазнање да су се борили за очување Краљевине Југославије и у оквиру ње за Велику Словенију све до реке Пиаве, Госпосветског поља (тј. целе Корушке) и целе Истре, него њихова сарадња са италијанским и немачким окупаторима, која је условила да им главни непријатељ није био окупатор, већ Комунистичка партија Словеније и партизани, затим клерикалци с домобранима, који им се нису хтели придружити. Такође, за аутора је значајније савезништво са Западним савезницима, него са СССР-ом.
У петом тому, у 12. поглављу, под насловом ‘Словеначки четници’ (‘Плава гарда’), на скромних 47 страна (Муслимани на 26, Хрвати на 23 стране), доста прегледно и коректно је описано деловање словеначких четника, који су, у свом највећем успону са 600 припадника тзв. Југословенске војске у домовини (Словенији), представљали трећу оружану силу у Словенији, иза партизана (20.000) и домобрана (13.000).”

Генерал Крањц затим набраја грешке из главе ”Словеначки четници” у петом тому, које се могу поделити у две групе: формалне и суштинске.
Формалне грешке углавном се односе на лична имена и називе (нпр. Антун, а не Антон Корошец), док грешкама које сматра суштинским генерал Крањц посвећује највише простора у свом приказу.
Уз напомену да са словеначког језика преводим лично, и да према томе превод није баш прецизан, ово би биле кључне тезе генерала Крањца. За Штајерске четнике и њиховог команданта поручника Јожу Мелехера, он пише:
”Пропагандно су деловали против Ослободилачког фронта и на крају су јавно сарађивали са Немцима, што је словеначкој јавности добро познато, нарочито у Штајерској.”
Према генералу Крњацу, Гестапо је користио ”плавогардисте” за уништавање партизана у Штајерској, а главна Мелахерова веза био је Фриц Вердник, поручник Абвера, који је тајно радио и за Гестапо. Вердник је ”избушио” британску обавештајну групу ББЦ у Трсту, коју је водио Јоже Голц, и тако је ”утицао на деловање главног четничког радиотелеграфисту Ивана Брицља, који живи у САД-у и који је написао мемоаре”.

Даље, генерал Крањц ми замера што нисам представио ни тајну (обавештајну) ни јавну (оружану) сарадњу словеначких четника са окупаторима, Италијанима и Немцима. За Карла Новака он пише да је посебно сарађивао са италијанским генералом Гамбатом и са немачком Службом безбедности и Гестапоом на Бледу, настављајући:
”Као што сам са г. Кљакићем јасно описао, оперативна комбинација је ишла преко СС пуковника Перстера, повереника Службе безбедности и Гестапоа на Бледу, који је после хапшења у Београду (Немци су ухапсили Новака у Београду 1944. године – прим. М.С), придобио мајора Новака као свог агента, кога је генерал Дража Михаиловић именовао за свог заступника код Западних савезника у Италији. Бољу позицију Немци нису могли пожелети”.

Највише простора генерал Крањц посвећује пуковнику Владимиру Ваухнику, за кога пише:
”Погрешно је наведено да је Ваухник био организатор и вођа обавештајне организације ББЦ. То је у стварио био мајор Анте Анић, који је био британски агент са дугим стажом и искуством за тајно оперативно обавештајно деловање. Ваухник је био само легални обавештајац – војни аташе, па је тако у поменутој британској обавештајној организацији само обављао дужност аналитичара ратних података. Друго, аутору је морало бити познато да је Ваухник, после четворомесечног гестаповског затвора, постао дупли агент немачке обавештајне службе, на иницијативу самога СС генерала Валтера Шеленберга. Постоје немачки документи о његовој контроли…
Такође нема ни једног доказа, да се морао прикључити (Ваухник) хрватској војсци, а нарочито је смешна тврдња, да је у хрватском Генералштабу сазнао за деловање британског Интелиџенс сервиса! За Анту Анића је морао знати раније, јер је он као мајор Војске Краљевине Југославије и обавештајац тајно обављао дужност начелника обавештајне полицијске управе у Марибору, где је као начелник обавештајаца Дравске дивизије деловао мајор Мирко Томић, супруг Мелите Тхалер, Ваухникове сестричине…
ББЦ је под Анићевим вођством раније деловао у Загребу, али централа је потом пресељена у Љубљану због јаке усташке контроле и бољих услова за рад у Словенији. Тако, не би било могуће да су Ваухника Немци пустили на ‘условну слободу’, нити се могао из Загреба једноставо ‘изгубити’, а и гестаповска документа говоре другачије.
Није потребно посебно доказивати, да се из гестаповских затвора излазило само на два начина: смрт или сарадња. Професионални обавештајци су у својим матичним централама унапред били спремани да у случају ‘пада’ (хапшења) формално пристану на сарадњу, осносно двојно деловање… У већини примера они остају верни матичној служби, а само тајно и присилно ‘сарађују’ са непријатељском обавештајном службом. Ако се деси обратно, то је најтежи пример обавештајне издаје. А има и примера тајне сарадње са већим бројем обавештајних служби. Конкретно, за бригадног генерала Владимира Ваухника дошао сам до сазнања да је тајно сарађивао са британском и совјетском обавештајном службом. Позицију у ББЦ-ију Ваухник је изборио само уз претходни договор са британским Интелиџенс сервисом (веза са британским конзулом у Берну). По одласку у Аргентину, словеначки домобрани, емигранти, оптужили су га да је био совјетски (партизански) агент, који је контактирао са Прежиховом Воранцом. Предлаган је и за партизанског повереника за Словенију.
Зато се држи мој логични закључак, да Немци нису хтели да ‘открију’ тајне четничке радио станице, јер су их лако контролисали преко своје двојне агентуре (пуковника Ваухника, мајора Новака и других).”

Следи критика у вези савезничких пилота:
”Чуди ме како аутор наводи податак да је мајор Марн изручио Немцима 17 оборених савезничких пилота за 20.000 немачких марака, а при томе не каже да је главну улогу у томе имао пуковник Иван Презељ, познат као повереник словеначких четника под псеудонимом ‘генерал Андреј’ (такође и Арета, пуковник Лесар)…”

На крају има још неколико примедби, од којих ону о олимпијцу Леону Штукељу генерал Крањц сматра као ”ауторову највећу грешку у запису о словеначким четницима”. Наиме, ја сам написао да је Штукељ био четник, док генерал Крањц тврди да је он био само британски агент.
Ово су последњи редови критике:
”Из предњега следи закључак да се словеначки историчари морају латити надасве занимљиве тематике о словеначким четницима, као што је то Б. Млакар учинио са словеначким домобранима. Свакако да ће ова Самарџићева монографија о словеначким четницима бити добра основа”.

Пре свега, захваљујем генералу Крањцу на овако опширном приказу главе о словеначким четницима. Све грешке у транскрипцији са словеначког на српски унећу у књигу, за неко будуће издање.
Колико ми је познато, генерал Крањц је први уочио значај радио депеша у реконструкцији историјских догађаја. Заиста сам на њима засновао главни ток приче у књизи. Притом сам имао у виду разлог који генерал Крањц наводи: да у депешама нема места за фризирање догађаја, већ се мора говорити о суштини. Само бих додао да сам имао још један разлог оваквом приступу: комунисти су најтеже могли да фалсификују управо депеше. Наиме, као што је познато, четничка архива налази се још од краја рата у рукама комуниста. Они су из ње доста тога избацили, а понешто су и додали, попут на пример наводно Дражиних писама Павелићу и Степинцу. Међутим, сама техника настанка депеша је таква да се ту мало шта може променити. Све су чуване у по два примерка (пошиљалац и прималац), све су нумерисане (обично од 1 до 1.000) и углавном су писане ручно, у свескама формата А-5. Да би се изменила једна депеша, потребно је преписати две целе свеске. Сем тога, рукописи су тешко читљиви, често се користе шифре и конспиративно писање, тако да у ствари не верујем да су комунисти пажљиво проучили четничке радио депеше (мени је за то било потребно пет година редовних одлазака у Војни архив).
Комунисти су запостављали проучавање четничке радио везе и због одсуства свести о њеном значају. Док је код четника то био основни систем везе – имали су и до 100 радио станица широм земље – партизани, као технички и образовно инфериорнији, а и зато што је њихова организација до последње фазе рата била мања и територијално ужа него четничка, углавном су користили курире. Имали су мало радио станица, мало људи који знају Морзеову азбуку, системе шифровања, и сл.

Као бивши контраобавештајац, генерал Крањц у приказу највише пише шпијунажи. Тако, и да не знамо његову професију, могли бисмо је наслутити.
Међутим, обавештајци су склони веровању да се све врти око шпијунаже, па и да су најважнији извори информација они које историја често и не помиње. Пример је један случај од пре годину-две дана, када су ме познаници из Љубљане звали да разјасним најновију ”ексклузивну” информацију коју су чули: да је ђенерал Дража до 1960. и неке живео у Москви, где га је наводно видео један југословенски обавештајац…
Потом сам по овом питању имао полемику са С. Кљакићем, на једном округлом столу у Београду. Он је то поновио по ко зна који пут, а ја сам му рекао: ”Докажи, или не помињи више!” (Не персирамо, јер се познајемо 20 година.) Поменуо је као извор изјаву неког обавештајца КОС-а. И ја, наравно, интервјуишем људе и свашта сам чуо, али тако невероватне изјаве, ако се ничим не могу поткрепити, једноставно не узимам у обзир.
Прича се сасвим случајно наставила пре десетак дана у Нишу, у разговору са рецензентом мојих књига, историчаром Александром Динчићем. Динчић ми рече име тог обавештајца, затим да је био из Ниша (у међувремену је преминуо) и да му је добро познат његов случај. Наиме, он је после рата испитиван као медицински феномен, пошто је као партизан преживео стрељање од стране четника, иако га је метак погодио у чело! Комисија је закључила да метак у енглеском аутомату, из ког је упуцан, није био исправан. Ипак, повреда главе била је озбиљна, па Динчић сматра да је она узрок што су се овом човеку привиђале неке ствари, попут Драже на Црвеном тргу.

Такође, мој утисак је да генерал Крањц превише пажње посвећује детаљима, запостављајући суштину. А то је све гарнирано тезама из социјалистичке Југославије, међу којима је прва та, да кад год се говори о четницима, главну улогу мора добити ”сарадња са окупаторима”. Притом нема говора, рецимо, о споразуму партизана и Немаца у Словенији 1944. године, или о њиховој фундаменталној сарадњи са усташама, која је отпочела још око 1930. године, да би била крунисана посетом Титовог генерала Фрање Туђмана усташкој емиграцији 1990. године.

Шта је по мом мишљењу суштина Другог светског рата у Словенији, рећи ћу пошто се позабавим конкретним примедбама.

У вези Јоже Мелехера и штајерских четника, просто нисам нашао доказ да су сарађивали са Немцима. Не видим ни да генерал Крањц наводи тај доказ, у форми документа. Мени је нелогично да су Немци придавали толики значај ангажовању 150 Мелехерових четника против 20.000 партизана. Наравно, верујем да партизана у Словенији није било толико до опште мобилизације на крају рата, тј. остајем при подацима које сам навео у књизи.

Карл Новак је описао у свом извештају контакте са немачком Службом безбедности и Гестапоом, а ја сам то пренео, али ствар је у томе што генерал Крањц не верује Новаку, а ја му верујем. Наиме, верујем да је, када је био ухапшен, Новак обећавао Немцима куле и градове не би ли се дочепао слободе и да је у томе успео. Када се већ једном нашао у Италији, у последњој фази рата, са Дражиним овлашћењем да организује обавештајну службу – нема говора да је радио нешто у корист Немаца. Прецизније речено – нема доказа.

Исти случај је и са пуковником Владимиром Ваухником, јединим Словенцем кога у својим мемоарима помиње шеф Хитлерове Службе безбедности, Валтер Шеленберг. Ђенералштабни пуковник Ваухник, војни аташе Краљевине Југославије у Берлину, који је Дражу сматрао побратимом, јавио је на време да ће земља бити нападнута, а Београд бомбардован, 6. априла 1941. године. Међутим, председник владе, генерал Симовић, рекао је нешто у смислу: ”Која је то будала!” и заказао венчање своје ћерке управо за 6. април 1941…
Немци тада крше дипломатски имунитет и хапсе Ваухника, али он остаје у животу прихватајући понуђену службу у Хрватском генералштабу. Одатле је побегао првом приликом, да би у Љубљани створио антинемачку обавештајну мрежу ББЦ, која је пружала пипке до Берлина. Када се напише ћирилицом, скрћеница значи ”Владимир Ваухник Центар”. Ваухникова књига ”Невидљиви фронт” могла би послужити као уџбеник у обавештајним школама, а посебно је вредан његов опис Трећег рајха. Па ипак, генерал Крањц тврди да је Ваухник све измислио, да је заправо радио за Немце, па чак и за партизане!
Мислим да би била потребна гомила – али заиста велика гомила – доказа, да се оспори једна тако велика личност као што је био Ваухник.

У вези пилота предатих Немаца, обратио сам се за помоћ војводи Триглавском Урошу Шуштеричу. Он потврђује да их је предао мајор Марн, који је иступио из четничких редова, али додаје изјаву коју је после рата узео од једне особе укључене у предају. Наиме, та особа је рекла да су оборени савезнички пилоти предати Немцима јер се нису могли чувати од партизана, који су хтели да их поубијају. Овако, рат су дочекали живи и здрави, као ратни заробљеници. Војвода Урош ми потврђује и да је Леон Штукељ био четник. Њих двојица су, као четници, сарађивали у Љубљани априла 1945. године, после Урошевог повратка из немачког заробљеништва.

Оно што се не види из Крањчевог рада, јесте да већина Словенаца није била за комунисте, већ за клерикалце. То је био назив за припаднике Словеначке народне странке, којој је пре рата на челу стајао поп Корошец, а током рата Миха Крек. Реч је, дакле, о странци блиско наслоњеној на Католичку цркву у Словенији, у време када су Словенци у огромној већини били верници. Тај факат разумела је и Комунистичка партија Словеније, као изразит противник вере и верника. Али, није успевала дуго да се претвара. Већ 1942. године она открива карте и Едвард Кардељ наређује убиства свештеника.
Другим речима, свако ко тврди да је већина Словенаца била за комунисте, морао би да докаже да су они одједном од верника постали атеисти. Што је, наравно, немогућа мисија.
Следећа неспорна чињеница је да су клерикалци, у коалицији са другом по снази политичком групацијом – либералима, целог рата подржавали и Југословенску владу у Лондону, и краља Петра, и Југословенску националну демократску заједницу, као најширу ратну политичку коалицију основану у земљи, тј. у селу Ба на Св. Саву 1944, и најзад – ђенерала Дражу.
Доказа за ово је много и у дилеми сам који пример да наведем. Ево нека то буде меморандум монсињора Алојза Кухара, једног од првака Словеначке народне странке, који се током рата налазио у Лондону, као југословенски посланик код Пољске владе. Монсињор Кухар је 24. марта 1944. године написао меморандум Форин офису, противећи се битанској политици у корист Тита, а потив ђенерала Драже, чије одбацивање је он сматрао ”немогућим”. Глас једног несрбина, па још католичког свештеника, имао је у оним условима велику специфичну тежину, јер су Британци подржавали комунистичку пропаганду о ђенералу Дражи као експоненту ”великосрпске хегемоније”.
Па ипак, Форин офис је у старту одбацио Кухареве предлоге. Један од подсекретара Форин офиса о меморандуму је написао дословце ово:
”Монсињор Кухар, југословенски представник код Пољске владе и водећи члан Клерикалне странке, предао ми је приложени меморандум у којем он наводи да би ово могло бити узето као основа за формирање нове југословенске владе.
У заједници са највећим делом његове странке, монсињор Кухар је одлучно против Тита, што је велики недостатак, који му не дозвољава да види било шта добро у партизанском покрету…”
Овакав став британске владе о партизанима доводи нас до још једне неспорне чињенице: да су и у Словенији, као и другде, комунисти ојачали тек после капитулације Италије септембра 1943. године, пошто су Британци директно наредили Италијанима да сарађују са партизанима, а не са четницима. Већ истог месеца партизани задају одлучујући пораз словеначким четницима – уз помоћ Италијана и њихове артиљерије. А да су Британци наредили Италијанима да помогну четницима, онда би у Словенији били савладани партизани.
Најзад, и најважније, код генерала Крањца – као и код његових колега у Србији – и даље нема спознаје да су непријатељ број један Словенцима после капитулације Италије постали комунисти, тј. да су Силе осовине тада доспеле на место бр. 2 међу непријатељима. Ово стога што Силе осовине, тада виђене као ратни губитници, више нису могле да нанесу толико зла Словенцима као комунисти, фаворизовани од моћних Западних савезника.
Редни број непријатеља једноставно је утврдити и по жртвама: од септембра 1943. више Словенаца убили су комунисти, него Силе осовине.
А да су комунисти постали највећи словеначки непријатељи тада се видело и по почетку реализације њихових територијалних планова. Управо септембра 1943, они су новоформиране истарске бригаде, већином састављене од Словенаца, укључили у састав ”Народноослободилачке војске Хрватске”, прејудицирајући тако прикључење Истре Хрватској, а не Словенији. Штавише, испостало се да није у питању само Истра, већ и Пирански залив, који је за Словенију затворен тако што је море иза њега такође припојено Хрватској, па су Словенци остали и без излаза у међународне воде, тј. њихово море претворено је у језеро.
Дакле, може бити да четници не би успели да се изборе за проширење Словеније на осталим странама, али као неспорни факат остаје да је директно због комуниста Словенија остала без целе Истре. Упркос томе, они који су одрастали и деловали под петокраком доживљавају комунисте, уместо као непријатеље, као своје, и самим тим у начелу неспорно добре, па чак и као меру вредности за све остале.