Смрт Станка Матијашевића
КОМУНИСТИЧКИ ЗЛОЧИН(Ц)И
Смрт Станка Матијашевића
Доносимо сведочанство о првим годинама комунистичке страховладе, годинама масовних убистава националиста
Пише: Благоје БОЖИЋ
Када сам недавно чуо да је умро Станко Матијашевић, помислих: “Умро је тиранин и злочинац!” Тај израз преузео сам из комунистичке терминологије, из времена када је умро Јосиф Висарионович Стаљин. Командир Стаљиновог обезбеђења, видевши да се Стаљин не појављује и на куцање не отвара врата, обавестио је о томе Берију, шефа КГБ-а Милотова и Хрушчова. Када су ови стигли у “Думу”, на лупање врата Стаљин се није одазвао, па су их пробили и упали унутра. Спазивши да Стаљин лежи на поду, поред фотеље, Берија је заурлао од радости управо тим речима: “Умро је тиранин”. На Стаљиновим устима била је пена, знак да је скончао…
КРИМИНАЛЦИ ОДЛАЗЕ У ПАРТИЗАНЕ
Није погрешно Станка Матијашевића назвати тиранином и злочинцем, јер је, веран Титу и интернационали, немилосрдно убијао или одређивао пут смрти хиљадама Шумадинаца, људи из Крагујевца и околине.
Станко Матијашевић је родом из Страгара. Пре рата је био пекарски шегрт у Крагујевцу, у пекари недалеко од кафане “Палигорић”, на путу према “Бојаџића млину”. Јутрима рано, са дубоком корпом на леђима, разносио је хлеб по одређеним улицама. Био сам, тада, ђак гимназијалац, и врло добро се сећам да је разносио хлеб Гушићевом улицом, у којој сам и ја становао, код тетке, у броју 3.
Још тада је показивао своју суровост према нама, млађима – дечацима. Без икаквог разлога, пролазећи поред нас, изненада би нам залепио шамар и подметнуо ногу да се саплетемо и паднемо, псујући нам мајку, сестру и слично.
Одгојен на улици, мангупски васпитан, није никакво чудо што је августа месеца 1941. године, отишао у партизане, а таквих је у тој војсци највише и било. Сетих се и Томаса из Маршића (Мечковца) који је био пијачни лопов, а који се 1941. године придружио “Танди”, познатом криминалцу, кога су, по окупацији, Немци пустили из пожаревачке казнионе. И Танда и Томас постали су партизани. На тај начин, ови крагујевачки шегрти и криминалци постали су првоборци партизанског крагујевачког одреда. Са њима је био и Цоја, капетан који је такође лежао у Пожаревцу на робији, као криминалац.
Сва тројица били су иследници у крагујевачкој Озни, и праве убице својих комшија и Шумадије целе.
Половином 1945. године, када сам пао у затвор, начелник Озне био је неки туберкулозни Жика, бивши радник Војно-техничког завода, а његов заменик Света Нешић, пре рата учитељ у Рачи Крагујевачкој.
Одмах за њима, главни иследник био је управо Станко Матијашевић, са својом канцеларијом одмах до велике и простране одаје заменика Свете Нешића. Та велика просторија на другом спрату била је пре рата за “престојника полиције”, и имала је дупла врата са обложеном и тапацираном кожом, да се напољу не би чуо никакав звук са унутрашње стране. Имала је три прозора до улице и један са чела, који је гледао према центру града.
Иследничка соба, следећа од ове, имала је само један прозор, као све следеће, према “дрвеној” пијаци, у правцу Јовановца. У њој је Станко Матијашевић мучио и убијао своје жртве.
УБИСТВО ПРОФЕСОРА СВЕТЕ МАКСИМОВИЋА
Тај поменути прозор, виђен са улице, а четврти по реду, за мене лично, и за другове из школе – гимназијалце, остао је у сећању још пре мог хапшења, августа 1945. године.
Шта се десило половином маја 1945. године?
Омиљени професор, изузетно интелигентни предавач историје у Другој мушкој гимназији, Света Максимовић, био је ухапшен тих дана. Ускоро се градом, страховитом брзином, пронела вест да је наш вољени професор Света бачен кроз прозор другог спрата, и да је остао мртав на калдрми. Одмах сам са школским друговима, Дуцом Чомићем, Гужвићем из Тополе, Тоцом Митровићем (чијег су оца касније осудили на смрт и стрељали у Капислани), отрчао према “Палигорићу”. Са нама је био и Света Васиљевић из улице Цара Лазара. Кад смо стигли, до поменуте зграде Озне, ту не беше мртвог тела нашег драгог и вољеног професора, али је стајала усирена локва крви, и ми смо гледали, просто скамењени од ужаса. Наш професор је, свакако, исте вечери отеран у заводску Капислану, и тамо, без свеће и опела, затрпан међу хиљадама невиних Срба и Српкиња који су стаљинистичким “чисткама” зверски поубијани само зато што нису волели комунизам… Волели смо професора Свету, јер је био не само одличан наставник, већ и педагог који нам је пружао одличне саветеза будућност, како да се понашамо и како да живимо кад постанемо зрели људи. Пре рата, и у току рата, постојао је обичај да се сваком професору или професорки, када их сретнемо на улици, скине капа у знак поздрава, а они би нам климањем главе одговорили, или би, просто, прошли крај нас. Наш вољени професор би нам увек отпоздравио, и никада га не би пријавио када би ученик, у брзини, пројурио без поздрава. Пријава је, иначе, повлачила слабу оцену из владања.
ПРВА ИСЛЕЂЕЊА
Само три месеца после овог страшног догађаја и смрти Свете Максимовића, ухапшен сам, 7. августа 1945. године и одведен у Рачу Крагујевачку, да би ме истог дана, спроводно, дотерали у крагујевачку Озну. Скоро пред сумрак, спроводници ме везаног предадоше, на другом спрату, управнику Озниног затвора, по имену Илија, и његовом помоћнику “Црњаку”, који је, иначе, био главни џелат за оне који су требали да буду стрељани. Одвели су ме у последњу ћелију, број 12, где сам сутрадан одведен на саслушање, и то у ону проклету канцеларију, са “четвртим” прозором. То сам одмах могао да уочим, по оним зградама преко пута, јер сам их познавао у прсте, с обзиром на то да сам становао у непосредној близини.
Седео сам за столицом, десно од мене је била дактилографкиња, а преко стола до зида, иследник, који се огласи:
“Ја сам капетан Станко Матијашевић”. Туми он у неколико речи објасни по коме сам члану и закону хапшен, као народни непријатељ издајник “Фенереје” (како смо ми затвореници називали државу ФНРЈ). Ту ме је назвао бандитом, кољашем, и другим погрдним именима, са претњом да морам одговарати на свако питање признањем, а у супротном ћу доживети све најгоре и сетити се кад сам мајку за сису ујео. Ћутао сам као заливен, и одговарао на питања позитивно по мене. Станко је устајао са столице, и шетајући, диктирао цитат саслушања. Једног момента, кад нисам одговорио по његовој жељи, ненадано ми иза леђа, из све снаге, удари шамар преко увета и образа, тако да сам са столице одлетео на под, а онда ме је ударао и газио чизмама све док се нисам онесвестио. Кад сам се пробудио, био сам у ћелији, ваљда су ме одвукли или однели… Био сам крвав по ногама, лицу и једном лакту, оном на који сам се срушио са столице. Негде по подне, кад су пуштали, појединачно, из ћелије затворенике да узму воде из дворишта и избаце кибле, на шпијунки, рупи на вратима са којих се контролишу затвореници, једног момента зачујем глас:
“Божићу, Божићу, дођи на врата!”
Лежао сам у ћошку на свом капуту, пребијен као куче, и тешко, муком се довукох до врата.
Непознати ми је рекао:
“Пази да на саслушању одговараш исто како си одговарао први пут. Одговори увек морају да буду исти, јер ће те данима, па и ноћима водити на саслушање”.
Запитах га ко је, а одговор је гласио:
“Жика Павловић”.
Рекох му да се удаљи од врата не бих ли га, кроз шпијунку, препознао. Видех да је то заиста Жика Павловић, командант Ђачке бригаде у Првом шумадијском корпусу, ухваћену Босни, новембра исте те године. Жика је касније осуђен на смрт и стрељан фебруара 1945. године.
Запита ме ко ми је иследник, па кад му одговорих, он уздахну.
“Е, мој Божићу, пао си у руке највећем зликовцу. Он је и мој иследник, знам да ће ме осудити на смрт, а никога нисам ни убио ни малтретирао”.
Затим настави своју причу:
“Тај Станко је многе људе побио лично, без суђења, а такође су и многи на његову препоруку осуђени на смрт. Он је кроз прозор гурнуо професора Свету Максимовића. Света Максимовић није, као један културан и цивилизован човек, могао да замисли да га неко туче као животињу, па кад је потрчао према прозору, узвикујући ‘Народе, народе, убише ме’ – Станко Матијашевић га је ухватио за ноге, подигао и избацио напоље”.
Да би се видело какав је то окорели злочинац био, нека каже и податак да је имао рођену сестру у Крагујевцу, која се за време рата забављала са официрем Недићеве пољске страже по презимену Јараковићем. Јараковић је ту његову сестру оставио, и доласком партизана 1944. године, по Матијашевићевом наређењу, међу првима је стрељан.
ВРАНОВАЦ
Преко целе зиме извођен сам на саслушање, и дању и ноћу, али без батина и претње да ће ме послати у Капислану. Савет команданта Павловића прихватио сам као наређење Врховне команде, и држао сам га се као војник, што ме је спасило сигурне смрти, јер сам био оптужен због седам пушака које сам, ноћу, “дигао” из бадњевачке општине, и које су биле својина милиције која је обезбеђивала општинске просторије.
Командант Жика Павловић био је у ћелији број 6, са наредником Ђорђевићем из села Клоке код Наталинаца и са Чоком из Блазнаве (црнотројкашем), као и начелником среза крагујевачког Достанићем. Сва четворица стрељани су првом половином 1946. године.
Са њима су још били Драган Топаловић звани Гороломац из Чумића и Драгић Петровић из Рамаће у Гружи, обадвојица осуђени на временске казне. Топаловић је 1951. побегао за Аустрију, па сам га повезао са мајором Ацом Милошевићем, који му је омогућио да емигрира код њега у Канаду. Тамо је умро марта 1977. године..
Жртве злогласног Станка Матијашевића биле су и Адам Николић и Божа Панић. Први је стрељан, а други осуђен на 15 година робије. Издржао је робију и данас живи у селу Пајазитову. Адам је био потпоручник, командант бригаде код Калабића, а Божа командант батаљона. Учествовали су у чишћењу Космаја, где је харала и убијала невин народ по злу позната Кика Партизанка, кад су их Калабићеве јединице потерале и одговориле на исти начин, убијањем. По завршетку рата, комунистичка историографија ове догађаје описује као четничке покоље у селу Врановцу, где је, наводно, убијен и врановачки поп јер је чувао Кику Партизанку. У ствари, тоје био Калабићев терен, тако да су четници ликвидирали седморо партизанских јатака. Комунистичка историографија, наравно, нигде не спомиње да су партизани претходно побили двадесет осморо националиста, дакле ЧЕТИРИ пута више, и да је четничка акција уследила као одговор. Дакле, партизани имају право да у име револуције убијају свој народ, али зато националисти немају право да тај исти народ од таквих злочинаца бране!
Током 1947. године, Станко Матијашевић постаје начелник Удбе, у Врању, а затим заменик управника КП дома у Сремској Митровици. После Ранковићевог пада, псотаоје трговац у неком винарском предузећу.
КАПЕТАН КУРЈАК
Током 1967. године, у “Политици” се појавио фељтон под називом “Обавештајка капетана Курјака”, који је изашао у 18 бројева. Писац фељтона био је лично Станко Матијашевић са још једним ауторем. Фељтон је имао за циљ да прикаже способну обавештајку “капетана Курјака”, како уз његову сарадњу хвата остатке четника и “кољаша” Драже Михаиловића, “сарадника окупатора” итд.
Дакле, реч је о Љубиши Милосављевићу Љуси и Милошу Максимовићу Тромоторцу из Вучковице. Познавао сам их врло добро, јер смо половином те злокобне 1945. године били заједно у војно-судском затвору,у приземљу Озне, иза крагујевачког суда. Они су заробљени. Преко логора у Шапцу, дотерани су у Крагујевац. Првом половином октобра организовали смо, односно припремили бекство из тог затвора. У том планирању учествовала је група од нас 15 људи, и извршена је подела – ко је са киме, а на коме терену. Ја сам додељен Чоки из Блазнаве, а правац нам је био Рудник, јер је он, Чока, добро познавао тај терен. Чока је био задужен за извршавање смртних казни. Као најмлађи, прихватио сам учешће у његовој групи, без поговора, као и сваки војник. Чока је прича за себе, али као човек био је нормалан и интелигентан, најбољи шахиста у соби од 20 осуђеника на смрт. Просторија је била закатанчена, а врата су водила ка штали у дворишту. За отварање тих катанаца на соби број 5 (тв. “четничкој соби”) задужен је Аца Петковић, родом из Малих Крчмара, са станом у Крагујевцу, ухапшен и осуђен по члану противу народа и државе. Овај подухват је процурео, па су команданта Ђачке бригаде Жику Павловића, наредника Ђорђевића и Чоку из Блазнаве као најопасније, вратили на спрат у Озну. Тако су из затвора, по припремљеном плану, побегли само они који су били у поменутој “петици”.
Дакле,побегло је њих једанаесторо. Данас могу рећи да ми је то што је Озна открила план за бекство, спасила главу, јер су сви одбегници ухваћени и изгинули у борби, изузев Аце Петковића који се предао.
Чока је у септембру 1945. године био напунио тек 19 година, а одговарао је за 52 призната убиства. Сећам се да му је жена била у посети са сином у наручју, старим три до четири месеца. Чока је био старији само две године од мене, тако да смо нас двојица били најмлађи затвореници. Чока је био врло сталожен у односу на дела која је починио. Причао сам са њим о свим детаљима, и о начину извођења задатака, јер сам лежао поред њега. На моје питање:
“Чоко, како си могао толико комуниста да уништиш?”
Чока је смирено и присебно одговарао:
“Године 1941. био сам отеран на три месеца у партизане. Кад су они побегли из Србије, мобилисали су ме четници у бригади поручника Мартина Љујића. Одмах сам одређен да будем вођа ‘црне тројке’, зато што сам био у партизанима. Први задатак ми је био да из Крагујевца изведем жену резервног капетана Блазнавца из Гушићеве улице, која се швалерисала са крајскомандантом. Ја сам био војник, и извршавао сам наређења. У супротном био бих стрељан, а мој командант Мартин Љујић био је врло прек и одлучан човек”.
Док би човек разговарао са Чоком, имао је утисак да тај младић није заклао ни пиле, а камоли човека или жену. Деловао је разумно и интелигентно. Читао је све новине које су нам долазиле до руку.
Чока је осуђен на смрт 1946. године, и стрељан у марту исте године, заједно са поручником Жиком Павловићем, бившим учитељем.
ЉУСА И ТРОМОТОРАЦ
Као што рекох, у “петици” су били и Љуса и Тромоторац из Вучковице. Они су, почетком новембра 1945. године, побегли ка Гружи, а сваки је убрзо на себи понео збројовку на рамену, машингевер преко груди и десетак бомби око паса.
Љуса и Тромоторац су се борили од новембра 1945. године све до новембра 1947. године. Где год су комунисти на њих наишли, нису могли да их савладају, и убрзо би им се изгубио сваки траг. Било је дана када су слали поруке да ће чекати комунисте на извесном вису изнад Груже, али комунисти нису смели да изађу пред њих.
Све док се није појавила “обавештајка капетана Курјака”, они су доминирали тереном, на којем су за Ознаше били страх и трепет. Курјакова “обавештајка” се пред сељацима представљала као припадник Равногорског покрета и пријатељ четника, за које се залагала да им “помогне” и сачува од Озне и потоње Удбе. Као таква,успела је да се пробије код понеких наивнијих, поштених сељака, те је у кући Николића у Малим Пчелицама, успела да ступи у везу са Љусом и Тромоторцем. Тај Николић је у ову кућу дошао на мираз из села Сипића, код Раче Крагујевачке.
“Обавештајка” је радила под надзором Станка Матијашевића. На првом састанку са Љусом и Тромоторцем, успела је да се договори о следећем састанку, у поменутој кући. Удбаши Станко Матијашевић и Пера Ребац, извршили су блокаду околине са три строја корпуса народне одбране.
Очекивали су да им се “обавештајка” врати, па да прецизирају напад. Током ноћи, кад се “обавештајка” обрела на стотинак метара од куће, срела се са Станком Матијашевићем и обавестила га да су четници у кући Николића, у подруму.
Чим је свануло, митраљески рафали почели су да косе по кући Николића, са узвицима “предајте се!” Из подрума, Љуса и Тромоторац би пустили тек по неки рафал. Тада је Пера Ребац, под заштитом ватре, упао у кућу, и срушио под да би убацио унутра бомбе. То му је пошло за руком, и убацио је неколико бомби које су Љуса и Тромоторац успели да избаце натраг. Тромоторцу је, међутим, једна бомба експлодирала у руци и однела му шаку. Нису имали куд; излетели су из подрума – сутерена и извршили јуриш. Тромоторац је своју збројовку наслонио на патрљак одсечене руке и тукао у правцу капије, одакле је дејствовала немачка “орка”, тј. “шарац”. Својим рафалима ранио је митраљесца у шаку, и тако онеспособио митраљез.
Међутим, обојица су пали покошени од стране других митраљеза, али су зато погинула и два удбаша. Овај детаљ испричао ми је управо тај рањени удбашки митраљезац, тада командир милиције у Рачи Крагујевачкој, Доја Деврња, са којим сам пре рата похађао основну школу у Бадњевцу, јер му је отац у мом селу био скретничар на железничкој станици. У време кад ми је испричао ову причу, Доја је већ био цивил, инвалид са онеспособљеном руком. Дословно ми је рекао:
“”Њих двојица су били прави хероји и борци, и ја им се дивим. Да су успели да направе још десетак корака,извукли би се из обруча!”
ЖРТВА ЗА ЖРТВОМ
Следећа жртва “обавештајке капетана Курјака” била је моја вољена сестра Рада Божић. Она је водила дневник, отприлике до половине јануара 1948. године, то јест до дана када су је чезом одвезли за Крагујевац Радоје Домановић и Бранко Томић из Горњих Јарушица. Кућа Томића ју је чувала скоро пет месеци. На ћуприји Петровачке реке (где се сад налази нов затвор), предали су је “обавештајки капетана Курјака”, верујући да је она члан подземне равногорске организације у Београду.
На путу од Крагујевца до Београда, мојој сестри се губи траг. Она је жива бачена у Дунав са каменом око врата.
Четврта жртва ове “обавештајке” је био четник Радовановић, познат у околини под надимком Ђука, родом из Доњих Грбица.
Њега је ова “обавештајка” у сарадњи са Станком Матијашевићем, на улазу у село Лужнице, директно предала београдској Удби, која их је џиповима одвезла, са дипломатском регистрацијом, као да су, наводно, Енглези.
Ту је, наравно, био и “представник амбасаде” који је, јасно, говорио “енглески”, ту је Ђука морао да преда аутомат, што је, иначе, предложила такође обавештајка. У џип је сео у средину између два Ознаша, и тако су стигли у Београд, где се Ђуки, наравно, губи сваки траг.
Пета жртва ове обавештајке је Миодраг Пауновић, родом из Великих Крчмара. Она је Миодрага “послала у Београдску четничку организацију”, која је, на жалост, била камуфлирана Удба.
Миодрага су из Београда “упутили” натраг у Велике Крчмаре, са “задатком” да намами мајора Ацу Милошевића или остале четнике за које су веровали да су живи. Схвативши да је то немогуће, јер су потере биле страховите и бројне, Миодраг је преко Радоја Домановића опет позвао “обавештајку” да га врати натраг у Београд и што пре оде преко границе. Овај се одазива, долази џип са “дипломатском ознаком”, и узима Миодрага коме се губи сваки траг.
(БРОЈ 218, 1. СЕПТЕМБАР 1998)
