Србија у време владавине дукљанског краља Бодина (11. век). Извор: ”Историја српског народа” Станоја Станојевића.

У раном средњем веку српске земље чинило је седам области. Обједињавала их је Рашка, осим у другој половини 10. века, када превласт преузима Дукља

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Према Станоју Станојевићу, прва слободна српска држава, на челу са кнезом Властимиром, основана је у трећој деценији 9. века, устанком против Византије. Истраживачи после Станојевића – домаћи историчар који је објавио прву обимну ”Историју српског народа”, 1908. године – открили су имена три претка кнеза Властимира, што значи да се оснивање прве српске државе помера на половину 8. века. Оснивач државе био је Властимиров прадеда Вишеслав, који је успео да уједини више племена. Историчар млађе генерације, Александар Андрић Логос, сматра да се оснивање српске државе може померити на седми век.

Углавном, од средине осмог века знамо имена свих српских владара, а од прве половине деветог века макар оквирно и њихове биографије. Такође, могу се утврдити и границе српских области, односно држава.

Према Ћоровићу,  посматрано од запада према истоку, то су биле следеће области:  Неретљанска област, коју су Византинци звали Паганија, јер је последња примила хришћанство, са престоницом у Омишу; Хум или Захумље, са престоним Стоном; Травунија, са престоницом у Требињу; Дукља, са престоницом у истоименом граду, а затим у Котору и Скадру; Босна, која је у почетку имала само два града: Которац, вероватно на месту данашњег Сарајева, и Десник; Соли, односно Усора, са престоницом у Солима (данашња Тузла); Србија, односно Рашка, са престоницом у Дестинику, а потом у Расу.

Све ове области биле су под влашћу Србије, а Србија је била вазал Византије, односно ”одувек под влашћу Ромеја”, како је записао византијски цар Константин Порфирогенит у 10. веку. Током 11. века, све српске области уједињује Дукља, односно Зета, а од 12. века главна престоница постаје Рас.

Српске земље у 7-мом веку, према Порфирогениту. Према другим изворима, у 10-том веку није било битних промена. Мапа: Александар Андрић Логос, ”Историја Срба I”

Дукљи, која се од 10. века све више помиње под именом Зета, које је најзад превагнуло, припадала је источна половина бококоторског залива, изузев византијског Котора, са обалом до Скадра. На северу, граница Дукље пратила је реке Зету и Пиву. Престона Дукља порушена је у 10. веку, а важнија утврђења били су још Градац (Стари Град, односно Будва) и Нови Град (вероватно Превлака код Тивта). Под краљевима Михаилом и Бодином Дукља добија и Котор и Скадар.

Краљ Михаило наследио је свога оца, кнеза Стефана, који је наследио кнеза Јована Владимира, првог Србина проглашеног за свеца, а уједно и првог српског владара коме је написано житије. За светог га је прогласила цариградска патријаршија. Слави се 4. јуна (по новом календару, односно 22. маја по старом), као Свети мученик Јован Владимир, кнез Српски. Стефан је наследио Јована по бочној линији, јер Владимир није имао деце.

Први Србин који је проглашен за свеца: Свети мученик Јован Владимир, кнез Српски

Дакле, Михаило Војислављевић, наследник Стефана и Светог Владимира, постаје кнез Дукље 1046. године. Прва брига била му је Византија, која је управо потукла Печенеге и спремала се на Дукљу. Михаило је решио опасност оженивши се византијском принцезом, ћерком сестре цара Константина Четвртог Мономаха. Као свадбени дар на поклон је добио град Котор, у који је преместио свој двор. Византија му је потврдила звање кнеза и постао је њен вазал.

Ово је Михаилу био други брак. Из првог је имао седам синова: Владимира, Пријаслава, Сергија, Дерију, Габријела, Мирослава и Бодина.

У другом браку добио је још четири сина: Доброслава, Петрислава, Нићифора и Теодора.

Још док је био жив, погинули су му сви синови из првог брака, осим Бодина.

Једини сачувани преднемањићки портрет једног српског владара: Краљ Михаило Војислављевић на фресци у цркви Светог Михаила у Стону. Извор: Википедија

У првој фази своје владавине, Михаило се ослањао на Византију. Упркос потписаној повељи, сменио је брата Радослава са места управника Травуније и Захумља, поставивши на престо у Требињу свог најстаријег сина Владимира.

Наредних година Византија је поново била нападнута са свих страна и Михаило је ковао планове како да се ослободи њене власти. Савезнике је потражио на другој обали Јадранског мора. Најпре их је нашао у Норманима, који су из базе у Барију прелазили Јадран, а онда копном покушавали да продру до Солуна. Потом је нашао савезнике у Млецима, и најзад, у папској курији у Риму.

Сматрајући да има довољно савезника, а видевши да је Византија угрожена, кнез Михаило 1067/68. протерује цариградског управника Рашке и тако проширује своју територију. Пошто је спремио терен за устанак у моравској и вардарској долини, 1072. године напада Византију у том правцу. Војском је командовао његов син Бодин. Код Призрена, Бодин је поразио Византинце, а затим је освојио Ниш и побунио ”у Поморављу српска племена”, пише Станоје Станојевић.

Војвода Петрил, кога је Бодин послао на југ, освојио је Скопље, али је, у даљем напредовању, доживео тежак пораз. Сазнавши за то, Бодин је започео повлачење према Призрену. Међутим, Византинци су га стигли, поразили његову војску, а њега заробили.

После ових пораза, кнез Михаило је поново признао византијску власт, 1075. године, враћајући јој освојене територије. Први циљ био му је ослобађање сина Бодина, што је успео уз помоћ млетачких трговаца. Бодина је тада прогласио за савладара. Потом, још више се повезао са римским папом Гргуром Седмим. Управо овај папа начинио је одлучујуће кораке у борби за првенство са световном влашћу. Главни непријатељ био му је немачки цар Хенрик Четврти, а правио је планове са владарима широм Европе. Посебно, желео је да прошири католичанство на Балкану. Тако је 1076. крунисао Димитрија Звонимира за хрватског краља.

Кнез Војислав тражио је од папе да се у Дуљки, односну у граду Бару, оснује епископија. То је и учињено, а папска држава је њену надлежност прогласила све до реке Саве.

Молба кнеза Војислава ишла је у прилог папској курији, јер је она намеравала да шири свој утицај, пошто у том подручју готово да није било католика. Михаилу је, с друге стране, епископија била потребна да би стекао државну независност, односно да би се прогласио за краља, што је и учинио. Византија га је, упркос томе, и даље сматрала кнезом.

На фресци у цркви Светог Михаила у Стону, Михаило Војислављевић приказан је са краљевском круном какву су носили западни владари. До крунисања је вероватно дошло 1077. године.

То је, иначе, једини сачувани преднемањићки портрет једног српског владара. Црква је малих димензија: дужине шест, ширине четири и висине 7,4 метра.

Нешто касније, 1081, краљ Михаило је оженио Бодина ћерком норманског команданта у Барију. Те године је и преминуо, а нови краљ је постао његов најмлађи син из првог брака, Константин Бодин. ”Својом спољнополитичком делатношћу увео је Михаило Дукљу у ред најважнијих српских кнежевина, припремајући простор за свога сина Бодина, за чије владавине ће Дукља досећи политички и војни врхунац”, закључује Тибор Живковић.

Константин Бодин је рођен је 1050. године, као најмлађи, седми син краља Михаила Војиславића из његовог првог брака. Пошто је Бодинових шесторо брађе изгинуло у устанку против Византије, то је он наследио оца, 1081. године. Непосредно пред смрт, отац је оженио Бодина Јеквинтом, ћерком норманског вође Роберта Гвискарда. Нормани су тада још били у Барију, али су већ у јесен прешли Јадран и започели велику битку против Византије, код Драча, у непосредном Бодиновом суседству.

Византијском војском командовао је цар Алексије Комнин, који је, као свог вазала, позвао Бодина да му се придружи. Бодин је са војском дошао до Драча, међутим, пошто је имао обавеза и према жениној фамилији, а свакако и јер му је то највише одговарало, само је посматрао битку. Победили су Нормани, настављајући да потискују Византинце, током те, а онда и током наредне године.

Бодин је ово искористио да ојача власт и прошири територије Дукље. Најпре је уклонио стрица, краља Радослава, из Требиња, а потом је освојио Рашку и Босну. На престо у Расу поставио је два жупана, браћу Вукана и Марка, док је у Босни устоличио кнеза Стефана.

Станоје Станојевић објављује мапу Бодинове државе. На западу, на мору се простирала до Корчуле (изузев византијског Дубровника), а на копну је прелазила реку Врбас, да би у њеном доњем току скренула на исток и дошла до Саве, пре ушћа реке Босне. Граница је затим пратила Саву до ушћа реке Колубаре, где се окретала на југ, избијајући на Западну Мораву после ушћа реке Груже. Потом је пратила Западну Мораву до Сталаћа, да би се спустила до ушћа реке Топлице у Јужну Мораву. Ту је почињала јужна копнена граница Бодинове државе. Од ушћа Топлице ишла је на југ још двадесетак километара, а онда је скретала на запад, обухватајући Звечан. Од Звечана је ишла испод Ибра, до горњег тока реке Лим, где је поново скретала на југ, излазећи на море између Улциња и Драча. Бодинова престоница био је град Скадар.

Другим речима, Бодин је обновио Србију кнеза Часлава. Тибор Живковић сматра да је Бодин ово радио плански, поучен искуством устанка против Византије, у коме је био заробљен. У тај устанак позвали су га наследници бугарског цара Самуила, па су га чак и прогласили за бугарског цара, али, првом приликом су га издали Византинцима. Тако је Бодин, сматра Живковић, закључио да не може владати становништвом које га не сматра као легитимног владара, већ да своју власт треба да прошири и учврсти у српским областима.

Године 1085. умире Бодинов таст и настаје расуло код Нормана. Византија поново доводи јаку војску под Драч и долази до низа сукоба, са променљивом ратном срећом, против Бодина.

Године 1089, од антипапе Климента Трећег Бодин добија повељу којом се барска епископија диже у ранг архиепископије (термин антипапа означавао је самопроглашеног папу, тј. папиног противника и конкурента, који је имао велики број присталица). Власт барске архиепископије проширена је на целу Бодинову државу, обухватајући следеће епископије: Бар, Котор, Улцињ, Свач, Скадар, Дриваст, Пилот, Србија, Босна и Травунија.

Много година касније, усталио се мит да је с великом шизмом из 1054-те године српски народ подељен између истока и запада, са Дрином као границом. Међутим, већ из ове поделе на епархије види се да није било тако. И пре и после Бодинове владавине, Дрина се налазила на средини Србије. У наредним вековоима, тежиште се померало на исток, али, све до отоманске окупације, Источна Босна, са великим рудницима у Сребреници, остаће у саставу Србије (прецизније речено, пре окупације Србија и Босна су се поново сјединиле и заједно су пале).

Тако је и Бодинова политика по овом питању била попут очеве: учинити шта се може за јачање власти, без улажења у суштину црквеног питања.

Најзад, 1090. године, византијски војсковођа Јован Дука успео је да савлада Бодинову војску и да зароби самог Бодина. Међутим, краљ је пуштен пошто је поново признао власт Византије и вратио градове освојене у Далмацији.

Већ следеће године, Бодин је поново прекршио мировни уговор и напао Дубровник. Разлог је изгледа био тај што су се у овај град склонили синови Бодиновог стрица Радослава, где их је Византија спремала за преузимање власти у Дукљи. Два Радослављева сина, и једног унука, Бодин је раније ухапсио и утамничио, када су долазили у Скадар да га посете. Сада је те ухапшенике довео пред зидине Дубровника и наредио да им се одсеку главе. Видевши то, Радослављеви потомци који су се налазилу у Дубровнику, побегли су у Сплит, па у Цариград.

Опсада Дубровника трајала је од 1092. до 1094. године. Једино што је при томе Бодин успео, јесте изградња тврђаве насупрот градских бедема, која је блокирала пут према унутрашњости.

Бодин је преминуо 1099. године. Сахрањен је у манастиру Св. Сергија и Вакха.

Тибор Живковић даје сумарну оцену до тада најмоћнијег српског владара:

”Византијски и латински писци оставили су неколико фрагмената на основу којих је могуће створити Бодинов портрет као владара. Његово држање под зидинама Драча, када је издао византијског цара; уклањање стрица Радослава са места савладара; освајање Рашке и Босне 1083/1084. године; затим освајања драчког темата после пропасти Нормана 1085. године; потом напади на ту територију 1085–1090. године; крвави обрачун са сродницима ради очувања власти; склапање уговора са крсташима, а затим пљачкање њихових одреда 1096. године – заокружују слику о владару који је своју политику водио крајње бескрупулозно, не бирајући средства да оствари своје циљеве.

Својим поступцима није се он много разликовао од својих савременика, пре свега норманских војвода – Боемунда и Танкреда, које су красиле ништа мање ружне особине. Мировни уговори су за Бодина представљали само предах у оним тренуцима када није имао другог решења, а кршио их је првом приликом када би му околности поново ишле у прилог.

Бодинов вазал у Рашкој, Вукан, нимало се није разликовао од свога сениора. Далеко је Бодин био од романтичног лика средњовековног владара пуног витештва, милосрђа и честитости.

Потпуна супротност побожном и мученичком смрћу умореном Владимиру.”

После смрти краља, по правило је следила борба за престо. Утолико жешћа, уколико је иза краља остало више зле крви, као што је то био Бодинов случај.

Бодинов син, краљ Михаило, владао је веома кратко. Збацио га је Доброслав, најстарији син краља Михаила Војислављевића из његовог другог брака, са грчком принцезом.

Недуго пошто је Доброслав ставио краљевску круну, у Драч су, по наређењу византијског цара, стигли синови и браћа кнеза Бранислава. Бранислав је био син краља Радослава, брата краља Михаила Војислављевића. Бранислава, његовог брата Градислава и унука Предихну, погубио је краљ Бодин испод зидина Дубровника, да то виде преостала њихова браћа и синови.

Ти преживели синови и браћа кнеза Бранислава склонили су се у Цариград, који је сада желео да их постави на трон у Скадру, како би Дукља поново постала византијски вазал. Најстарији међу придошлицама био је Кочопар, Бранислављев брат. Из византијског Драча, он је кренуо у Рашку, да од великог жупана Вукана затражи помоћ у свргавању краља Доброслава.

У договору са Византијом, Вукан се одазвао позиву. Савладао је војску краља Драгутина и свргао га са престола, али краљевску круну није дао Кочопару – кога је заробио и послао у Рашку – већ Владимиру.

Владимир је био најстарији син краља Михаила Војислављевића, ожењен управо Вукановом ћерком. Другим речима, Вукан је искористио прилику да ојача своје позиције.

Владимир је био краљ Дукље од 1100. до 1111. године. Тада га је отровала Бодинова удовица, Норманка Јаквинта, пошто су претходно били уговорени детаљи око преврата. Бившег краља, Доброслава, су ослепели и ушкопили, да би га из тамнице, вероватно у Скадру, пребацили у манастир Светог Сергија и Вакха. На власт су довели сина Јаквинте и Бодина, Георгија (односно Ђорђа).

Георгије је био краљ Дукље до 1113. или 1114. године. Са власти га је свргао један одред византијске војске и он се склонио у Рашку. Наредних седам година краљ Дукље био је Бранислављев син Грубеша, све док га није свргао Георгије, са Рашком војском. Краљ Грубеша погинуо је у боју код Бара.

”У тим борбама изгубљене су главне тековине Војислављеве и Михаилове државе. Зета је изгубила слободу и дошла је поново под врховну власт Византије. Измучен, народ је дочекао туђинско посредовање као неку врсту олакшања. Главни представници народног суверенитета били су тешко компромитовани; изгледало је да земља постоји и да страда само због њих”, закључује Владимир Ћоровић.

Иако је формално још неко време била главна српска област, Дукља је суштински, после Бодинове смрти, изгубила ту превласт. Главну улогу поново је преузела Рашка.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. дебруар 2024)