Став историчара према аргументу ”причала ми баба”

21/03/2013

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Имали смо низ случајева на овом сајту да неко као кључни историјски аргумент наводи причу своје бабе, рођака, комшије, или пак неког познаника који је доживео дубоку старост.
По правилу, такви аргументи били су супротни ономе што кажу документа, али ипак, не сећам се случаја да је неко уважио говор наведених докумената, или уопште историјске анализе.

Зато бих укратко подсетио на постојање једне читаве гране историграфије која се бави овим феноменом.

Према Џону Плумбу, постоји разлика између прошлости или слика прошлости, односно памћења – и историје као научно реконструисане прошлости.
Француски историчар Francois Etienne пише:
”Историја као наука је ствар стручњака. Она нам се предочава као критичко-дистанцирана примена чврстих правила за интерпретацију и анализу избора и остатака прошлости с могућношћу да буду проверени у погледу објективне ваљаности њених резултата”.
Још један Француз, Лиотар, пише како ”сећања спадају у најнепоузданије ствари које постоје”, али да је њихова моћ тако велика, да обично односе победу над документованим супротним приказима.
Према истраживању психолога Стефана Левандовског са Универзитета Западна Аустралија, из 2005. године, оно што је једном запамћено као ”истина”, остало је ”истина”, и поред демантија.

Заступници оваквих теорија по правилу посматрају историју као идеологију, тј. као могућност да се уз помоћ лажног сликања прошлости контролише садашњост. Један од школских примера је тзв. комунистичка историја.
Међутим, они, заступници ових теорија, које по правилу долазе са Запада – углавном не примењују закључке до којих су дошли и на сопствене историје. Они су у великој мери сконцентрисани управо на српску историју, желећи да је измене у духу садашње политике њихових држава. Један од примера који видимо је тзв. хашка историја. Старији пример је историја Бењамина Калаја, управника Босне и Херцеговине с краја 19. века, који је измислио да су у БиХ већину некада чинили богумили, како би поткрепио сопствену политику која је одбацивала српски карактер ове области.

Савремени западни историчари, попут писца књиге ”Историја Србије од 19. до 21. века”, Холма Зундхаусена, из које сам преузео напред наведене цитате, међутим, у нашем случају не одричу се тзв. комунистичке историје. Они као идеолошку посматрају нашу класичну историју, а у тај парадокс, да им је прихватљива тзв. комунистичка историја, која несумњиво има највише идеологије, упали су просто због тога што и она негира српску историју.
Инсистирање на апсолутној непоузданости сећања њима је потребно јер сматрају да се српска историја заснива на сећањима израженим кроз народна предања – што наравно није тачно. Ћоровићева историја нпр. итекако је документована, мада садржи и примесе предања.
Опет, ако су сећања, не само старија, већ како они кажу и новија – ”свежа”, толико непоуздана, онда су непоуздана и документа, јер су писана на основу сећања, макар и тих ”свежих”. На страну то што и документа, као и сећања, могу бити непоуздана због нечије намере да криво представи ствар. Можемо имати особу која поуздано памти неки догађај од пре 50 година, а с друге стране документ стар 50 година који је тај исти догађај из неког разлога описао лажно.

Према томе, остаје да се и према документима, као и према сећањима, мора бити обазрив, а да су наравно документа и уопште материјални докази на првом месту, као што је увек и било. Међутим, један документ није ”Свето писмо”, већ се мора поредити са другим, с њим невезаним документима (у смислу да су та друга документа настала независно, да њихови писци нису знали шта они други пишу, тј. да није постојала могућност договора око лажирања).
То је став који важи у принципу, док, када је 2. св. рат код нас у питању, документа морају имати још већу предност него иначе.
Навешћу један лични и један докунентовани пример.
Лични је случај са једним познатим новинаром, који ме је убеђивао како је његовом оцу, свештенику, капетан Бороша из Нишавског корпуса силом отео коња, да га умало није убио због тог коња, да је под принудом држао службу при заклетвама и сл. Рекао сам му да је то њему отац, свештеник, 1950. и неке, причао, јер су супротне приче биле опасне по живот. Нарочито ако се испричају деци. Али, наравно, није вредело.
Документовани пример је из Историјског архива Шумадије у Крагујевцу. Тамо има на хиљаде досијеа из процеса четницима, њиховим присталицама, или симпатизерима, вођених непосредно после рата, па све до шездесетих година. У сваком досијеу који сам видео сведоци, родбина, комшије, па и сам оптужени – тврде то исто што је поменути свештеник причао свом детету: четници су их силом мобилисали, силом су им узели коња, кола, храну, новац, било шта. Испада да у целој Шумадији нико није добровољно ступио у четнике и да им нико није добровољно дао ни кору хлеба. А то што су причали пред комунистичким судом, сви они, разуме се, причали су на сваком месту – јер Озна све дозна, а казне су драстичне, и практично нема одбране.
Можда су бабе, деде, рођаци, комшије – једном и сами поверовали у приче које су причали да би заштитили и себе и друге, али је како видимо сто посто сигурно, да млађе генерације у те приче итекако верују.
Исто важи и за комунистичке фамилије, само су мотиви другачији.
А у оба случаја треба имати у виду да у социјалистичкој Југославији није било слободе говора и да се за једну реч могла изгубити глава, а камо ли функција, стан, привилегије… Док аргумент ”причала ми баба” обично подразумева да је заиста могло слободно да се прича.