Народно предање назива га ”Нејаким”, али, његова војска је одбранила Србију после Душанове смрти. Урош је запао у невоље јер није имао деце. Према тадашњим веровањима, кривица за неплодност падала је на жену, а Урош је одбио да отера царицу Ану…

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Стефану Урошу Петом Немањићу – цару Урошу, варљиво народно предање приписало је  придев ”Нејаки”, које историчари олако преносе из генерације у генерацију. Али, на једином сачуваном савременом, реалистичном портрету, у цркви Светог Николе у манастиру Псача код Криве Паланке (сада у Северној Македонији), Урош не делује нимало нејако. Напротив, крупан је и снажан, подсећајући на оца, цара Душана Силног, и телом и лицем. Од свог тадашњег сувладара, насликаног поред, краља Вукашина Мрњавчевића, јачи је упола, чак и ако се не узме у обзир краљева доста старија доб.

Урош је рођен 1336. или 1337. године, тако да је у тренутку очеве смрти имао 18 година. Када је напунио 15 година, по тадашњим обичајима, добио је на управу једну област, како би се учио владарским пословима. За цара је крунисан недуго по очевој смрти, децембра 1354, тј. вероватно већ почетком 1355.

Првих година владавине био је, наравно, млад и неискусан, али његова мајка је већ била укључена у државничке послове, а што је важније, државна управа је била добра, заснована на закону.

У поређењу са Душаном Силним, сви српски владари делују нејако, јер Србија никад није била доминантна као у његово доба. Али, упркос значају Душанове личности, важнији је био систем стваран генерацијама пре њега, као и у његово доба – систем који ће одржавати српску државност још два века и који ће, најзад, подстаћу њену обнову, с Карађорђем.

Први су се у процени преварили Грци и Турци. Војске цара Матије Кантакузина и султана Мурата напале су Србију непосредно после Урошевог крунисања, у области града Сер. Грци и Турци толико су потучени, да је у боју заробљен и сам византијски цар Матија.

Очекивани напад мађарског краља Лајоша Великог у први мах је изостао. Уместо Србију, он је 1356. године напао Млетачку републику и далматинске градове. На крају овог њиховог подухвата, овладали су целом источном јадранском обалом, укључујући и Дубровник.

Дуго спремани нови мађарски поход на Србију, овога пута са севера и са југа, почео је маја 1359. године. На северу, главнина мађарске војске прешла је реке и кренула према Руднику. Вероватно је постојала намера да се две колоне споје негде у средишту Србије. Међутим, иако су у првој, великој бици, надјачали Србе, Мађари нису успели да се домогну Рудника. У низу потоњих бојева, у шумама и кланцима испод Мачве и Посавине, нису успели да пробију српску одбрану. На крају су морали да се задовоље освајањем Мачве, а главнина њихове војске вратила се на север, необављена посла.

Истовремено, на југу, Србију су напали Дубровчани. Упали су у Требињску област и Конавле, али, савладао их је кнез Војислав Војиновић, ”сродник и пријатељ цара Уроша”, како пише Владимир Ћоровић.

Тако је шест година после Душанове смрти Србија остала неуздрмана на својим етничким просторима, као и у правцу Солуна и Цариграда. Али, ствари су се другачије одвијале у Епиру, Тесалији и Акарнанији, где је владао Душанов полубрат Симеон. После Душанове смрти, деспот Симеон затражио је да он наследи престо, или макар да добије удео у власти са Урошем. Пошто је одбијен, са 5.000 војника је кренуо према Скопљу, тражећи успут подршку од властелина. Већина је остала уз Уроша, тако да је његова војска однела победу, лета 1356. Урош је још једном поразио Симеона, после чега се он прогласио за цара на територији коју је држао. Али, то није толико утицало на Урошеву судбину, колико његова женидба.

Цар Урош се оженио 1360. године, не грчком принцезом, како је раније уговорено, већ Аном, ћерком влашког кнеза Александра. Једна Анина сестра била је удата за сина бугарског цара Александра, Страцимира, тада владара Видина. Циљ венчања био је јачање српских позиција на истоку, како у Бугарској, тако и у још једној православној кнежевини, Влашкој, која је управо ступала на позорницу историје.

Осам година после Душанове смрти, цар Урош је и даље владао без већих невоља.

Али, уследила је смена генерација. Неки од главних Душанових људи су преминули, а неки су се повукли. Тако, у деветој години после Душанове смрти, цару Урошу почињу да отказују послушност велможе на српском етничком простору. Најпре су то били Балшићи, владари Зете.

Ипак, у народном предању, и у историографији, као главни рушиоци српског царства означени су Мрњавчевићи, браћа Вукашин и Угљеша. Били су пореклом из Босне, а на службу у Србији ступили су најпре у области Требиња. Душан их је довео на југ јер је тамо за управнике именовао своје најбоље и најверније људе.

Цар Урош и царица Ана нису имали деце. Према ондашњим схватањима, кривица за неплодност падала је искључиво на жену. После три година брака, пошто краљица Јелена није рађала, Душан је почео да шаље изасланике да му нађу другу жену. Урош, међутим, то није учинио ни после пет година брака. Тиме се он, између жене и наследника, определио за жену, царицу Ану.

Али, наследника је морало бити. Тако је 1365, једанаест година после смрти цара Душана, патријарх Сава прогласио Вукашина Мрњавчевића за краља и савладара цара Уроша. Ако би Урош и даље остао без деце, престо је требало да наследи Вукашинов син, краљевић Марко.

О крунисању краља Вукашина нема довољно података. Извесно је да је било легално, уз одобрење сабора, цара Уроша и царице мајке Јелене. Избор је био логичан, јер су Вукашин и Угљеша били најмоћнији, а сем тога искусни ратници и људи од поверења цара Душана.

Током првих година сувладарства, нису забележени спорови. Документовано је да су Урош и Вукашин заједно наступали према Дубровнику, а изгледа да је орођавање Мрњавчевића са Балшићима било у договору, да би се ови смирили.

Међутим, ствари се компликују почев од 1368, када велики жупан Никола Алтомановић силом узима наслеђе свог стрица, кнеза Војислава Војиновића. Никола је имао тек 20 година, а показао је необично високу ратоборност. Изгледа да је око Николе Алтомановића оформљена коалиција већине владара северно од Косова, која је 1369. године покушала да овлада и територијом браће Мрњавчевић и њихових савезника. Обрачун се, те године, одиграо на Косову. Цар Урош је подржао савез Алтомановића, али победили су Мрњавчевићи.

Од тада, цар Урош није ни на небу ни на земљи. Сукобљене коалиције вратиле су се на своје поседе, док је он остао сам, на неком од косовских дворова. Вукашин Мрњавчевић је преузео потпуну власт у свом делу земље, док се на северу стварала нова коалиција, сада против Николе Алтомановића.

Цару Урошу није преостало ништа друго, до да чека расплет догађаја.

Док је краљ Вукашин ковао планове против Николе Алтомановића, деспот Угљеша био је посвећен плану за протеривање Турака. Али, није успео да придобије Византију и Бугарску. Тако је на нову турску престоницу, Једрене, кренула само српска војска из јужног дела царства. Надомак Једрена, на реци Марици, доживела је пораз, 26. септембра 1371.

Цара Уроша тешко је погодио пораз на Ма-ри-ци. Кнез Лазар позвао га је на свој двор у Крушевцу, али Урош је одлучио да остане у дво-рцу у Неродимљу. Изненада, ту је преминуо, 4. децембра 1371. У народу је дуго владало уверење да је цара Уроша убио краљ Вукашин. Крајем 19. века, управо на полемици поводом овог питања, настала је српска критичка историографија, јер је победила струја која је документовала датум Урошеве смрти. Запис о смрти и сахрани, у Неродимљу, налазио се у Урошевом ковчегу.

У 17. веку, Српска правослвна црква прогласила је Уроша за свеца. Његове мошти чувају се у манастиру Јазак у Срему.

Задужбина цара Уроша је Манастир Пресвете Богородице у селу Матејче код Куманова. Црква је добро очувана, док је фрескопис прилично страдао, нарочито у новије доба.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 10. мај 2024)