Зашто је добро да Лабус изгуби?
ИЗБОРИ 2002.
Зашто је добро да Лабус изгуби?
Лабус и његово друштво спроводе реформе по диктату ММФ-а и Светске банке, који траже масовно отпуштање радника, убрзану либерализацију и приватизацију, распродају свих добрих предузећа странцима, замену домаћих банака страним, уништавање домаће производње, итд. Такав концепт ММФ и Светска банка већ су спровели у Русији, Бугарској, Румунији и Аргентини. Штавише, један од Лабусових ортака, министар финансија Божидар Ђелић, лично је учествовао у економском уништавању Русије
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
На српским председничким изборима, кандидат ”групе грађана”, а заправо владајуће коалиције ДОС, др Мирољуб Лабус, свакако ће изгубити. Остаје само питање: зашто је то добро?
Као прво, увек је добро да изгуби неко ко не говори истину. Притом, не мислим на њихово фолирање са ”групом грађана”, већ на оно много значајније, које се односи на изборно обећање из 2000. године.
Наиме, уочи избора ДОС је рекао како је њихов циљ само један: да се обори Слободан Милошевић, и да се одмах после тога распишу поштени избори. Тако, народ није гласао за ДОС, већ против Милошевића. Питање за кога гласати остављено је за то непосредно будуће време, када се распишу обећани поштени избори.
Међутим, чим се дочепао власти, ДОС је прекршио обећање. Одмах су почели да говоре о својим дугорочним плановима, додајући, као успут, да нам нису потребни још једни избори.
Штавише, симбол промена, и човек за кога је народ масовно гласао те 2000. године, др Војислав Коштуница, систематски је гуран у други план. На крају се десило нешто што демократска Европа још није видела: странка носиоца победничке изборне листе, др Војислава Коштунице, избачена је из парламента! Уместо човека за кога је народ гласао, Србијом су завладале такве фигуре као што су Кораћ, Свилановић, Чанак, Веселинов, Михајловић… Дакле, особе које нити су добиле неке изборе, нити их могу добити, али се зато веома добро сналазе у мутним политикантским играма. Тако је пређашњу ситуацију, када је Србијом владала једна омражена странка без гласача, Југословенска левица, заменила још гора комбинација, јер је ДОС састављен од чак 15 странака без гласача. Штавише, и те патуљасте странке су неокомунистичке, само што нису припадале истој фракцији као Југословенска левица (изузев Душана Михајловића, који је променио све владајуће комунистичке и неокомунистичке фракције од Ј. Б. Тита наовамо).
Према томе, када др Мирољуб Лабус изгуби, биће то само формалност која ће показати, тако очигледну, суштину ствари: владајући режим у Србији је и нелегалан и нелигитиман. Као такав, разуме се, треба да остави народ на миру и врати се где му је место.
Друго, ДОС је још пре избора примио огромне паре од некога из иностранства. Када је завладао, Србија је аутоматски изгубила независност. Уместо своје, она сада води туђу политику. С правом ”Геополитика” за Лабуса користи термин: ”Председнички кандидат ММФ-а и Светске банке”.
Овде се крије трећи одговор на питање зашто је добро да Лабус изгуби. Зато, дакле, што он и његово друштво спроводе реформе по диктату ММФ-а и Светске банке, који траже масовно отпуштање радника, убрзану либерализацију и приватизацију, распродају свих добрих предузећа странцима, замену домаћих банака страним, уништавање домаће производње, итд. Такав концепт ММФ и Светска банка већ су спровели у Русији, Бугарској, Румунији и Аргентини. Штавише, један од Лабусових ортака, министар финансија Божидар Ђелић, лично је учествовао у економском уништавању Русије.
Чувени економски експерт, нобеловац Џорџ Стиглиц, у својој најновијој књизи ”Противречности глобализације”, о овоме, према часопису ”Статус”, каже:
”У суштини, иза ММФ-а се крију интереси моћних финансијских кругова и мултинационалних корпорација развијених земаља, а истраживачи теорија завера дефинисали би је као институцију која ради на суптилном разарању и економском потчињавању малих земаља у циљу остваривања политичких интереса светске владе, јер је економски уништену земљу лако уценити и направити зависном у сваком погледу и тако освајати део по део света”.
Стиглиц је донедавно био на високом положају у Светској банци – потпредседник – али се повукао када није успео да се супротстави њеној и политици ММФ-а. А заправо, реч је о политици Америчког трезора, иза кога стоји Влада у Вашингтону, а иза Владе су интереси крупног капитала и светских моћника…
Сада је већ довољно оних који отворено пишу сличне књиге са супротне стране, тј. са позиција Новог поретка. Тако Томас Фридман, прво перо ”Њујорк тајмса”, у својој књизи ”Лексус и маслиново дрво”, објављеној 1999. године, без увијања објашњава зашто САД стално воде ратове. Он каже да је суштина глобализације у тржишном фундаментализму, а ”скривена рука тржишта не би деловала без скривене песнице; та скривена песница су оружане снаге САД-а”.
Од свих посткомунистичких земаља, данас најбоље економије имају Словенија и, нарочито, Пољска. Стиглиц каже да је то због тога што ове две земље нису прихватиле диктат ММФ-а и Светске банке, тј. Новог поретка.
Према томе, са светом се мора сарађивати, али нити је тај свет монолитан, нити треба беспоговорно испуњавати све његове захтеве.
Наравно, са Лабусом и његовима о овоме не вреди ни причати. Нема сумње да су они на вези са негативним јунацима Стиглицове књиге. Корист од двогодишње владавине ДОС-а може бити макар то што су неке чињенице дефинитивно истеране на чистац. И није чудо што су управо такви попут Лабуса и свих ових лидера портабл странака испливали на површину. Лабус је седамдесетих и осамдесетих година прошлог века спадао у ред првих апологета ”социјалистичког самоуправљања” и ”друштвене својине”. Написао је три књиге у којима је на сва уста величао наглабања првог Титовог идеолога Едварда Кардеља. За опис тог Кардеља и његовог недела једноставно се не може пронаћи пристојна реч. Ипак, лако је закључити како и зашто се једна особа у релативно кратком периоду тарнсформише из ватреног поборника суровог комунизма у ватреног поборника суровог капитализма. У оба случаја, заједнички именитељ је неосетљивост на патње милиона људи изложених тим експериментима.
(СЕПТЕМБАР 2002)
