Злочини комуниста у Новој Вароши

26/04/2013

Милојко Поповић, директор “Златарских новости”

Саговорник “Погледа”, директор листа “Златарске новости”, већ годину и по дана пише о црвеном терору у свом крају

РАЗГОВАРАО: Жељко ДУЛАНОВИЋ

“Исповести жртава комунистичког терора”, које се уназад нешто више од годину и по дана појављују на страницама нововарошког двонедељника “Златарске новости”, усталасале су овдашњу јавност и изазвале серију опречних мишљења. Приче оних који су због верности равногорској идеји, краљу и његовој војсци током грађанског рата од 1941. до 1945. и у годинама након “ослобођења” били на разне начине кажњавани од стране својих идеолошких противника, забележене пером директора ове локалне информативне куће Милојка Поповића, по једнима су “непримерене времену и средини у којој живимо”, док други сматрају да изношење у јавност догађаја из до скора тамне стране наше историје представља знак “коначног раскида са комунистичом прошлошћу и једноумљем”.

“У почетку је било веома тешко “откравити” људе за разговор, јер страх још увек постоји. Често су говорили: “Немојте, доста нам је било тортуре, можда нам опет ОЗНА и УДБ-а закуцају на врата”. Али, на сву срећу, увек се у тим страдалничим породицама нађе неко спреман да изнесе истину. Као по правилу то су жене, и ја им се заиста дивим на храбрости. Често људи нису могли ни да верују да некога интересује како су живели под комунистичком владавином. Данас, годину и по дана након започињања објављивања исповести, много је лакше. Људи се сами јављају, пишу, траже да дођем у њихово село и све забележим док још има живих средока тих догађаја”, каже у разговору за “Погледе” аутор фељтона Милојко Поповић.

ПОГЛЕДИ: Шта Вас је навело да се прихватите овог посла?

ПОПОВИЋ: Велики број Срба протеклих деценија неправедно је носио етикету издајника и то само због верности краљу и отаџбини. Преживели четници и њихови потомци нису имали право на нормалан живот, док је и само помињање комунистичких жртава било строго забрањено. За мученички живот тим људима требало је пружити некакву сатисфакцију, па макар само и објављивањем њихових исповести. И сам потичем из четничке породице. Двојица стричева су ми погинули у борби против Немаца и Италијана као припадници Југословенске војске у Отаџбини. Отац и мајка после рата су затварани и мучени по комунистичким казаматима, одузета су им била сва грађанска права, а нас децу су на сваком кораку шиканирали. У пар наврата су нам и пљачкали имовину. Породица мог оца осетила је сву апсурдност братоубилачког рата. Док су му двојица браће била у четницима, трећи се борио под петокраком, али је четири године након рата провео на Голом Отоку. Да се разумемо, објављивање фељтона није никакав чин освете и реваншизма, већ само жеља да се истина изнесе на видело.

ПОГЛЕДИ: Да ли сте дошли до података колико је тачно људи на овим просторима побијено од стране комуниста?

ПОПОВИЋ: Према до сада прикупљеним подацима, током ратних и година након “ослобођења” убијено је око 400 равногораца, а коначни број биће сигурно већи јер у фељтону још нису описана страдања мештана свих нововарошких села. Само на брду Шопот изнад Нове Вароши ликвидирано је близу 70 људи. Према причи Марка Чоловића из Мишевића, који је све до 1953. године, док му тадашња власт није забранила, о Тројицама излазио у Шопот и палио свећу убијеном брату Анђељку, у овом познатом излетишту биле су видно обележене 64 хумке. Кости многих мученика и данас су тамо. Овде су одмах након рата извођени бивши четници и убијани на најсвирепији начин. Било је примера и да су несахрањена и измасакрирана тела развлачиле звери. Друго велико стратиште је кањон Увца, где је само крајем септембра 1945. године у једном дану убијено шест младића из Божетића. У провалију су бачена тела стрељаних Војислава (19), Блажа (22), Богдана (24) и Света (25) Рољевића, Десимира Стеванетића (25), Дарка Јеликића (21) и рођене браће Ђорђа (21) и Божидара (22) Стојића. Сличних страдишта је било и у Ојковици, Бистрици…

ПОГЛЕДИ: Судећи према причама сведока, комунисти су над својим жртвама вршили права зверства?

ПОПОВИЋ: У обрачуну са оним делом српског народа који је остао веран краљу, “ослободиоци” нису презали ни од примене најсуровијих метода. Они који су настрадали од пушчаног метка могу се сматрати срећницима. Имамо, тако, пример Милана Грбића, коме је маћеха, након што су га партизани заробили у Рутошима, кувала ноге у кључалој води, од чега је и издахнуо. Или, пример мученичке смрти Вука Буљугића из Бистрице, који је након батинања и кувања у казану, стрељан крајем децембра 1941. у Новој Вароши. Страховите муке претрпели су и младићи Сретен и Милоје Јелић из Дебеље, пре него што су 1945. године убијени метком у чело. Њима су припадници ОЗНЕ секли месо са бута и стављали им га у уста, а Сретену су чак урезали и петокраку на лице. Пре него што је 5. маја 1945. стрељан у родној Дебељи, Властимиру Вуковићу (19) џелати су извадили око, а након ликвидације ишчупали и срце из груди. Андрији Боранијашевићу из Бистрице стављали су букагије на ноге. Примера је још много.

ПОГЛЕДИ: Какав су третман код “ослободилаца” протеклих деценија имали они припадници четничког покрета који су успели да избегну ликвидацију, као и њихови потомци?

ПОПОВИЋ: Било је ту свега, од затворских злостављања, до игнорисања четничке деце на сваком кораку и њиховог избацивања из школа. Људима су одузимана грађанска права, пљачкана имовина. Појединици су били излагани свакодневним мучењима од којих су чак “скретали са ума”. Онима који су одвођени у затворе комунисти су силовали жене и сестре… Има чак и оних честитих српкиња које су спремне да у јавност изнесу доживљена понижења, али на молбу њихове деце та сведочења не објављујемо.

Према тврдњама оних који су прошли комунистичку “обраду” најчешће је примењиван систем мучења под именом “Клупа”. Жртву би ставили на клупу, али тако да јој глава виси ка поду. Руке би јој везали испод клупе, а по двојица мучитеља села би им на груди и стомак. Жртви би се уста затварала крпом за чишћење пода, а у нос сипала вода из кофе. И све тако док се жртва не онесвести, а из носа и очију јој не крене сукрвица.

Добросав Топаловић из Јасеновачког Трудова тако је након рата пуне три године свако вече одлазио на место звано Жедна Главица, где је страховито мучен, а јутром би се враћао кући. Не могавши више да издржи тортуру, 11. септембра 1948. године, уместо да крене на ислеђивање себи је пререзао гркљан бријачем.

Занимљив је и случај Никодина Матовића из Вилова, који је након повратка са привременог рада из Швајцарске, 1973. ухапшен и осуђен на две и по године робије под оптужбом да се спремао да дигне у ваздух оближњу хидроцентралу у Кокином Броду. Оптужница му је напакована због учешћа на четничким скуповима и ношења барјака на Видовдан у Швајцарској.

ПОГЛЕДИ: На свега пар места у вашем фељтону помињу се имена џелата. Да ли су они стварно непознати Вашим саговорницима, или је нешто друго по среди?

ПОПОВИЋ: Наш народ лако прашта, али не заборавља. Помињање имена оних који су учествовали у ликвидацијама избегавам једино из разлога што не желим да љага пада на њихове потомке. Из тих разлога то од мене често траже и потомци жртава. Углавном су позната сва имена егзекутора, а неки од њих су и данас живи. Уколио се јавни тужилац осмели да покрене кривичне поступке за учињена злодела, јер ратни злочини никада не застаревају, биће му достављен уредан списак, и обезбеђен довољан број сведока.

ПОГЛЕДИ: Да ли је на ваше писање било званичних реаговања из СУБНОР-а?

ПОПОВИЋ: Ова организација у почетку је од Управног одобра “Златарских новости” тражила да се обустави објављивање исповести жртава комунистичког терора. Тврдили су да објављени текстови ремете “међуљудске и међукомшијске односе”, па и да су, како стоји у захтеву, “оцене господина Поповића о догађајима и личностима о којима пише у суштини често нетачне, тенденциозне и у крајњој линији злонамерне”, као и да стављам у уста својим саговорницима оно што нису рекли. Онда су нагло заћутали. Занимљиво је да су се, осим у једном случају, одазвали позиву да доставе податке о рођацима изгинулим борећи се на страни четника. Често сврате у редакцију и правдају се да нису знали о размерама злочина, као и да нису смели да се противе појединим ликвидацијама, јер би их задесила идентична судбина. Зверства су према њиховим тврдњама вршили неписмени и примитивни чланови партије.

ПОГЛЕДИ: Годинама су комунисти “брадоњама” плашили овдашњи муслимански живаљ и убеђивали га да су му током рата највећи непријатељи били четници. Међутим, у исповестима које објављују “Златарске новости” појављују се сасвим друге тврдње…

ПОПОВИЋ: Комунисти су заиста почетком рата лажима и ширењем националне нетрпељивости успели да заврбују добар део муслимана. А управо су муслимани у Краљевини Југославији имали пуно већа права него у држави на чијем је челу био Тито. Имали су право на верско васпитање, али и на посебан казан у болницама и војсци због специфичног начина исхране. Доста је овдашњих муслимана, о чему данас слободно причају њихови потомци, убијено од стране комуниста. Какву су комунисти перфидну игру играли најбоље се види из података да су после рата, на спомен плочи у центру Нове Вароши, за поједине муслимане настрадале 3. септембра 1941. у размени ватре између четника и Италијана приликом првог ослобађања града од окупатора, написали да су заклани од стране припадника јединица под командом Драже Михаиловића. У четничке жртве уврстили су и Вехбију Бегића, који је 1944. умро у Косовској Митровици од рана задобијених приликом савезничког бомбардовања Сјенице. Наводне жртве су били и Мурат и Бећо Мусић, погинули у Пљевљима приликом бомбардовања града од стране Италијана, као и потпуно измишљене особе Акија Шабановић и Ева Алиспахић. Као да им није било доста мртвих, већ су морали да их и измишљају.

ИМЕНА ЖРТАВА

Имена свих жртава комунистичког терора са територије општине Нова Варош ускоро би требало да се нађу у књизи коју припрема Милојко Поповић. Овде доносимо само нека од њих:

1. Марко Главоњић, из Бистрице, командант Другог бистричог четничког одреда, убијен 25. јуна 1943. године с леђа у њиви док је окопавао кукуруз. Након што су га убили комунисти су му пуцали у гркљан и разнели мозак.

2. Саво Живковић (рођен 1885.) из Бистрице, Солунац. Стрељан фебруара 1945. године у Власоњића потоку.

3. Дмитар Пештерац из Челица, после мучења стрељан 1948. у Бистрици.

4. Ратомир Пештерац из Челица, после мучења у школи у Бистрици од задобијених рана издахнуо 14. фебруара 1948. у болници у Пријепољу.

5. Милан М. Јаџић (55) из Кућана, убијен 15. јануара 1942.

6. Ранко Грбић из Кућана, ухваћен 1946. заједно са Максимом Кукањцем из Љубиша у Чубрићким пећинама и одмах стрељан.

7. Јеврем Поповић из Беле Реке, Солунац, стрељан 1942. у Кокином Броду.

8. Васо Шуњеварић из Бурађе, предратни резервни официр, стрељан 31. отобра 1945.

9-11. Илија Виторовић из Беле Реке, Богдан Виторовић, учитељ из Јасенова и Боривоје Виторовић, звани Ваљевац, стрељани на Пећинарској превији 31. децембра 1941.

12-16. Миле Василић (20), Благоје Чоланић (16), Љубиша Топаловић (24), Никола Трифуновић (27) и Ристо Вуковић, сви из Јасеновачог Трудова, стрељани 10. јануара 1945. на месту званом Врело.

17-19. Браћа Дробњак из Јасеновачог Трудова: Илија (39) убијен у пролеће 1946. испред породичне куће, Василије (30) стрељан 1941. у Новом Пазару, и Ратомир (34) после дужег скривања ухваћен од стране ОЗНЕ и одмах убијен.

20. Ђорђе Аночић из Нове Вароши, носилац Карађорђеве звезде, убијен 1941. у Негбини.

21. Перо Ђековић из Нове Вароши, предратни трговац и власник радионица за прераду коже, стрељан 1945. у Никшићу.

22. Др Никола Козарац, медицину завршио на Сорбони, рођен у Приштини а по налогу Краљевске владе 1930. дошао на службу у Нову Варош. Стрељан 1945. у Новом Пазару. Пре стрељања себи ископао раку.

23. Јелка Руљевић (19) из Бистрице, усред ноћи партизанска тројка је одвела из родитељског дома и јануара 1941. стрељала на месту званом Суводо код Нове Вароши.

24-26. Милисав Рољевић из Божетића, краљев гардиста, ухваћен на превару у селу Вилови, августа 1942. Бачен жив у бездан на Златару. Отац му Томо стрељан 1944. на брду Шопот код Нове Вароши, а брат Војислав (19), 22. септембра 1945. у кањону Увца.

27. Лазо Цмиљанић (20) из села Брдо, заробљен 1944. на Дрини, и руку везаних бодљикавом жицом бачен у реку.

28. Војин Цмиљанић из села Брдо. Партизанска патрола га је пресрела 19. јануара 1941. и стрељала на Шопоту код Нове Вароши.

(Март 2002)