Судбина
  • Погледи
  • Актуелно
  • Књиге
    • Књиге
    • У ПОНУДИ
    • Распродато
    • Милослав Самарџић
  • Филмови
  • Форум
  • Галерије
    • Галерије
    • Четници (Југословенска војска)
    • РАТ 1991-1995.
    • Злочини над Србима
    • Српска православна црква
    • Србија
  • Историја
  • YouTube
  • World War II
  • Контакт
  • English
      EnglishСрпски

  • Погледи
  • Актуелно
    • Најновије

      Зашто Срби пишу хрватским писм...

      • 12/01/2025

      Моја велика православна српска...

      • 23/05/2024

      Сценариста и идејни творац Мил...

      • 14/05/2024

      Сабор на Равној Гори

      • 09/05/2024
  • Књиге
    • У ПОНУДИ
    • Распродато
    • Милослав Самарџић
  • Филмови
  • Форум
  • Галерије
    • Четници (Југословенска војска)
    • РАТ 1991-1995.
    • Злочини над Србима
    • Српска православна црква
    • Србија
  • Историја
      • Историографија
        • Историјски филмови
        • Издања ”Погледа”
        • Књиге
        • Чланци
      • Aрхива листа “Погледи”
        • ”Погледи”, по темама (1)
          • Четници (1)
          • Четници (2)
          • Злочини комуниста
      • Дража Михаиловић
        • Биографија
        • Албуми
        • Дража у политици
        • Процес рехабилитације
      • Aрхива листа “Погледи”
        • Милослав Самарџић
          • Четници
          • Чланци и репортаже
          • Уводници
          • Полемике
      • Четници (Југословенска војска)
        • Јединице, наоружање, формацијска питања
        • Команданти
        • Списак палих четника
        • Други народи у четницима
        • Антиосовински фронт
        • Антикомунистички фронт
        • Питање ратних злочина
        • Остале теме
      • Други светски рат
        • Недићевци
        • Љотићевци
        • Комунисти – партизани
      • Комунистички злочини
        • Спискови жртава комуниста
        • Документа, анализе
      • Ратови 1912-1918.
        • Анализе, јубилеји
        • Албуми
      • Четници до 1941.
        • Стари четници
        • Албум, војводе
      • Разно
        • Српска Босна
        • Српска Бока
        • Македонија
  • YouTube
    • Одабрано

      Video
      YouTube

      Највеће битке партизана и четника – Битка на...

      ”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

      • 13/04/2025
      Video
      YouTube

      Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

      Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

      • 06/04/2025
      Video
      YouTube

      Od klupice do ludnice #park #ludnica #komunizam

      • 03/04/2025
      Video
      YouTube

      Film Djeneral: Prvo rusenje mosta u istoriji srpsk...

      Prvo rusenje mosta u istoriji srpskog filma bice p...

      • 30/03/2025
      Video
      YouTube

      Udba – Ubice dece, nisu prezali da ubiju dev...

      Dragisa Kasikovic je ubijen sa 64 uboda, Ivanka sa...

      • 23/03/2025
      Video
      YouTube

      KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

      Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

      • 02/03/2025
  • World War II
  • Контакт
  • English
    • Српски
HomeAрхиваМилослав СамарџићУводнициСудбина

Судбина

  • 02/05/2013
0
SHARES
FacebookTwitterGooglePinterest
RedditTumblr

uzice magla

Судбина

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

 

Био је 5. децембар, пола пет поподне. Враћао сам се из Ужица, из штампарије ”Рујно”, где сам предао у штампу последње странице новог ”Албума четника”. То сам, наравно, обавио у радно време, али, са пословним партнером Митром, по обичају одох на такозвани пословни ручак. Кад год ми он саопшти цену штампања, која је овде веома повољна, пола у шали, пола у збиљи, дочека га моје потпитање:

– А јел у ту цену урачуната јагњетина?

Шта би друго него јагњетина, млада, на ражњу – по њој је златиборски крај надалеко познат. А Митру су познате забачене кафане на старом златиборском путу, као она у Мачкату.

На самом излазу из града, где увек има стопера, стајао је један младић. Заустави ме и упита могу ли га повести до Пожеге. Уђе у ауто сав смрзнут, дуго је чекао.

Најпре помислих да је ђак, јер са овог места, кадгод се враћам из Ужица, развозим ђаке до Севојна, у коме, од њих сам сазнао, нема ниједне средње школе. Али, изгледао је старије.

– Јеси ли из Пожеге, – питам да бих заденуо разговор.

– Не, ја сам из Босне, само идем до Пожеге. Уствари, идем до Зајечара.

Зове се Горан, мршав је, црн у лицу и коврџаве косе. За ово доба године слабо је обучен, у избледели тексас.

– Одакле из Босне, – питам.

– Из Тешња, – каже.

Заустих да сам био тамо, али сетих се да сам заправо био у Теслићу.

– То је близу, – рече.

– Тешањ држе муслимани?

– Да. Ма ја сам из Тешња дошао пре осам година, а од јутрос путујем из избегличког кампа у Новој Вароши у избеглички камп код Зајечара.

Из џепа извади потврду Комесаријата за избеглице и прочита име села поред Зајечара у које путује. Тако је упознао добру половину Србије. Највише је боравио на Косову, са ког је отишао у новој избегличкој колони, јуна прошле године. Када је напустио спаљену кућу, 1992. године, имао је 12 година. Ускоро му се родитељи разводе и остаје сам. Мајка се преудала негде у околину Лесковца, отац живи негде у Војводини. У камповима је завршио основну школу и столарски занат. Сигуран посао не може да нађе, а боји се да прихвати било шта. Јер, запошљавањем се губи статус избеглице, који подразумева смештај и исхрану. Ако би остао без посла, не би имао где, пошто избеглички статус не би могао да поврати. Понешто, за ниску дневницу, ради по селима, али сада није сезона.

Прича насмејан. Из речи, гестова и осмеха избија нека чудна, неуништива, живост. Чак и када се насмеши кисело, као на моје питање јел топло тамо где спавају.

– Зашто ниси отишао аутобусом, – питам.

– Карта је 320 динара, нисам имао.

– Возом је доста јефтиније?

– Јесте, кошта око 150 динара. Али, нисам имао.

– Зар избеглице немају никаква примања?

– Ма какви…

– Па шта једете?

– Једном у два месеца добијемо пакет са конзервама, шпагетама, зејтином, брашном… То спремамо.

Ко је, из Горанове групе, имао за карту, отишао је у Зајечар аутобусом или возом. Другима је остало да се сналазе. Он је имао среће утолико што је у аутобус убацио пртљаг.

Падао је мрак, а магла је бивала све гушћа. Чувена пожешка магла, ни Лондон је се не би постидео. Ауто мили друмом.

Горан прича како му се, од свих места, највише свидело Краљево. Каже да је тамо народ најбољи. Да је могао, остао би у Краљеву заувек, али увек их некуда премештају. Зато је, отприлике на три месеца, почео да одлази у родни Тешањ. Чуо је да странци праве куће избеглицама, па је поднео захтев.

– Би ли смео да живиш тамо, – питам?

– Ма, само да ми направе било какву кућицу. Смео бих. Овима што су се вратили ништа не фали.

Пре рата Срби су, каже, чинили три посто становништва у Тешњу. Од та три процента, за сада се вратило 14 посто избеглих.

Стигосмо до Пожеге. То јест, до табле са именом града, која се једва видела у магли. И сем те табле ништа се друго није видело. Њему би непријатно, приметих да се мало уплашио.

– А шта ћеш у Пожеги?

– Па да стопирам даље.

– Докле? Нема шансе да данас стигнеш до Зајечара.

– Знам, данас бих стигао само до Сталаћа. У Сталаћу ћу да преноћим.

– Познајеш неког тамо?

– Ма не, спаваћу на железничкој станици. Добро је, ту сам спавао кад су ме једном селили.

– А кад си јео последњи пут?

– Синоћ.

– Па јеси ли гладан?

– Нисам.

– Их, ниси…

– Био сам гладан данас око подне, сад нисам.

– Када ћеш да једеш?

– Кад стигнем у Зајечар.

Кажем му да ћу га одвести до железничке станице у Пожеги и да ћу му купити карту да настави пут. Ћутке пристаје. Једва разазнасмо шта пише на путоказима и сиђосмо са петље. Ипак сам застајкивао и питао где је железничка станица. На крају један чича у шајкачи рече, показујући на зграду поред које је стајао на пар корака:

– Па ово је железничка станица.

На светлу, испред врата, извадих новац из џепа.

– Ево ти 400 динара и 10 марака, – рекох и пружих руку.

Он пружи руку, па је врати, и тако неколико пута.

– Па има више него за карту, – каже.

– Поједи нешто, ево је кафана, – показах руком.

– Па има више него за карту и за јело…

Још мало сам га убеђивао да узме.

– Хајде прво да једеш, – рекох и поведох га према кафани.

– А, не, не, прво да се обезбедим за карту, – штрецну се он и крену према шалтерима.

Он у кафану, можда, никада није ушао. Сада се уплашио да ће потрошити доста новца, па је одбио мој позив. Ја сам подразумевао да ће разумети: мој позив значи да ћу ја платити.

Стајао сам збуњен. Док се распитивао за ред вожње, купих му неки кекс и новине. Новине није хтео да узме, јер су, каже, ”политичке”. (Ја сам, по навици, купио оно што иначе купујем.) Рече да воз за Сталаћ полази тек у три ујутру. Помислих да, од Сталаћа до Зајечара, воз вероватно иде преко Ниша, што је, можда, даље него релација Пожега-Београд-Зајечар. А у сваком случају, најмање ће чекати ако иде преко Београда. И заиста, спикер је управо јављао да воз Бар-Београд касни сат и по.

Тешка туга ме притискала и више нисам могао да издржим. Пружих му руку и пожелех срећу. Он се захваљивао збуњено. Није знао шта да каже.

Са степеништа станице једва се видео ауто на паркингу. Ипак нисам могао да одем. Заобиђох кафану и одох на перон, одакле су се видели шалтери. Кришом га потражих погледом. Стајао је у реду за карте. Нешто је причао са другима који су чекали, насмејан.

 

(ЈАНУАР 2001)

 

Ко је срушен 5. октобра?

  • 02/05/2013

Опет комунизам?

  • 02/05/2013

Share this

0
SHARES
FacebookTwitterGooglePinterest
RedditTumblr

Related Posts

Уводници

Република Српска

  • 02/05/2013
Уводници

Право друге стране

  • 02/05/2013
Уводници

Ј. Б. Тито на листи највећих убица света

  • 02/05/2013
Уводници

Невероватно Изопачене Новине

  • 02/05/2013

Do not miss

Уводници

Република Српска

  • 02/05/2013

Помозите рад ''Погледа'' својом донацијом. За донације из Србије: Рачун број 325-9500500624650-92, ОТП банка Сврха уплате: Донација Прималац: Погледи д.о.о. Немањина 16, 34 000 Крагујевац За донације из иностранства: Пеј пал налог
Copyright © 2020 Polgedi