Црква на удару комуниста
Црква на удару комуниста
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
”Ђаво најпре напада цркву” – рекао ми је један теолог, док смо необавезно распредали многобројне невоље у које је, као и читав наш народ, запала и наша црква.
Гледано кроз историју, ко год је насртао на Србе, нарочито је циљао на српску цркву. Штавише, изгледа да је и ђаво научио свима нама добро знану лекцију – да је у најтежим периодима историје, под дуговеком отоманском окупацијом, управо српска црква сачувала српски народ. Према томе, да се то не би поновило, ђаво је решио да још јаче удари по цркви.
Мислим, свакако, на црвеног ђавола, мада ово баш и није оригиналан закључак, јер је већ постало опште место да су комунисти више нашкодили Србима за ових пола века, но што су то Турци постигли за својих пет векова. Можда би било исправније рећи да су комунисти жестоко ударили по свим сегментима српског друштва, па и по цркви.
Међутим, када се узму у обзир људски губици, онда је црвени ђаво испао гори и од свог најцрњег сабрата. Према истраживањима ђакона Велибора Џомића, током Другог светског рата хрватске усташе су ликвидирале 290, док су комунисти за време рата, а нарочито када је наступило такозвано ослобођење, ликвидирали 320 српских свештеника. И Турци су убијали српске свештенике, али ипак никада тако много у једном кратком временском периоду.
И када се узме у обзир пљачка црквене имовине, црвени ђаво опет заузима високо место међу непријатељима наше цркве. Комунисти, практично, нису опљачкали само Хиландар и друге цркве и манастире ван земље, док су више него десетковали све што им је било надохват руку. Тако наша црква никако није могла да се обнови и врати на предратни ниво. Комунисти нису тако поступали са другим црквама, па следствено томе ни са другим народима, унутар бивше Југославије. Парадокс у њиховом понашању су муслимани, којима су управо религију ставили на средишње место.
Наша црква се дуго и добро бранила од црвеног ђавола. Најбољи пример овоме је превазилажење раскола, изазваног од стране комуниста 1963. године у српској емиграцији на америчком континенту, а потом и широм света. Али сада је, како изгледа, доведен у питање споразум о превазилажењу раскола, који су потписали патријарх српски г. Павле и почивши митрополит новограчанички г. Иринеј, 1992. године. Тешко је не посумњати да ту, опет, црвени ђаво није умешао прсте.
Добар пример у одбрани наше цркве је и саопштење Светог Синода од 15. јуна ове године, није претерано рећи – историјско саопштење:
”Актуелни председник државе и његова влада, у интересу народа и за његово спасење (треба да) поднесу оставке, како би нови људи, прихватљивији за домаћу и међународну јавност, као влада народног спаса, преузели одговорност за свој народ и његову будућност”.
И опет је уследила комунистичка противофанзива. Ко зна какве све методе примењују комунисти у насртајима на цркву? Углавном, Свети Синод не само што није наставио рад у духу овог саопштења, него сада, после свега четири и по месеца, оно делује – нестварно. Дешавања у цркви превагла су на супротну страну. Неколико људи је отишло са високих положаја, што самовољно што смењивањем, док је неколицина других, који слове као прорежимски оријентисани, искорачила напред. Сада комунисти могу мирније да спавају: у новом односу снага у врху наше цркве, тешко је очекивати нешто попут саопштења од 15. јуна.
Дугорочно гледано, било би идеално када би некако могла да се спроведу решења на која је указао Никола Диклић у прошлом броју ”Српских погледа”, у чланку ”Уједињење или нови раскол дијаспоре”. Реч је, пре свега, о црквеној организацији, за коју се углавном мисли да је непромењена још од средњег века. Али није – комунисти су чак и овде оставили трага.
Најпре, реч је о системском одвајању цркве, не само од државе, већ у извесној мери и од народа. Наиме, пре Другог светског рата Свети архијерејски сабор нису чинила само свештена лица, већ и људи из народа, сељаци и радници, професори и научници, уметници и политичари, итд.
”Владике и митрополити су из ове несреће направили правило да Свети архијерејски сабор буде сачињен једнострано, готово само од свештенства, и да не подлеже било каквој контроли. Они гласају Српског Патријарха, владике гласају владике, дакле постављају сами себе, па због тога и у овом случају без контроле, а преко њих и Свети архијерејски сабор. Тако они постају сами своји господари, а појединачно народ нико низашта не пита”, пише Диклић.
Друго, по тумачењу важећег устава Српске православне цркве, написаног под притиском комунистичког режима, Српски Патријарх је готово потпуно развлашћен. У односу на владике и митрополите, он је само ”први међу једнакима”. На седницама Синода и Сабора, према Диклићу, Српски Патријарх се ”прегласава и надгласава”, тако да је дошло до велике децентрализације у црквеној организацији, потпуно супротној духу цркве.
Дакле, као што је од комунизма страдао читав наш народ, тако је тешке ударце претрпела и наша црква. О свеопштем опоравку свакако нема говора док је комунистичке власти. Уосталом, некада је покровитељ српске цркве био – српски краљ.
(НОВЕМБАР 1999)
