Дража и Павковић
Дража и Павковић
Тврдњу генерала Павковића да смо победили на Косову узео сам за озбиљно још када сам је први пут чуо, јер ме је подсетила на сличну изјаву војводе момчила Ђујића. Војвода је, наиме, говорио да је његова Динарска четничка дивизија победила у свим биткама, али да је, упркос томе, изгубила рат
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Поводом још једне прославе ”Дана републике”, видео сам на телевизији, на неком пријему, и генерала Небојшу Павковића. Видео сам га само накратко, јер сам брзо променио програм – не подносим комунистичку пропаганду. (Иначе, у другим приликама, радо гледам и слушам генерала Павковића).
Због ове брзе промене програма, не знам да ли је генерал Павковић још једном поновио оно што упорно тврди – да смо на Косову победили ми. Новинари, по овом питању, понекад безобразно провоцирају генерала, али он се не да.
Ја сам генералову тврдњу узео за озбиљно још први пут када сам је чуо, јер ме је она подсетила на сличну изјаву војводе Момчила Ђујића. Војвода је, наиме, говорио да је његова Динарска четничка дивизија победила у свим биткама, али да је, упркос томе, изгубила рат. Ствари тако стоје и на ширем плану: четници су понекад губили битке, док су, у већини случајева побеђивали. Па ипак, рат су изгубили.
Тако, може се поставити једна историјска паралела између генерала Небојше Павковића и војводе Момчила Ђујића, или, чак, генерала Драже Михаиловића.
Сличности су, прво, у њиховим непријатељима.
Генерал Павковић се борио против једне паравојне формације, генерал Михаиловић такође.
Обе паравојне формације узеле су у своје називе термин ”ослободилачки”, јер лепо звучи у пропаганди.
Обе паравојске биле су лаички вођене, од стране команданата аматера, па су се више истицале у обрачуну са цивилима него на бојном пољу. Због тога су обе паравојске добијале помоћ у људству са стране (1941. у Србију је убачено око 400 странаца, за наше доба још се не знају прецизни подаци).
Обе паравојске су имале и нешто бивших активних официра, пребеглих из Војске Краљевине Југославије, односно Војске Југославије.
Сличности су, на другој страни, у легалитету јединица којима је командовао – и којима командује – генерал Небојша Павковић и јединица којима је командовао генерал Дража Михаиловић. Генерал Павковић је потчињен легално изабраној власти – ма каква да је – Савезне Републике Југославије, док је генерал Михаиловић био потчињен легално изабраној власти Краљевине Југославије.
Сличности су, такође, и у војним доктринама. Генерал Павковић командује саобразно доктрини Војске Југославије, укључујући искуства из ратова од 1991. наовамо. Генерал Михаиловић је поштовао војне доктрине армија Краљевине Југославије и Краљевине Србије.
Војне доктрине су супериорније од цивилних импровизација, као и војничке организације над паравојскама. Зато је генерал Павковић успешно очистио Косово од албанске ”ослободилачке” паравојске, а генерал Михаиловић Србију од комунистичке ”ослободилачке” паравојске. Два генерала су, дакле, однела победу над својим непријатељима.
Али, западне силе нису благонаклоно гледале на те победе. У оно доба, Енглези најпре покушавају са огромним испорукама оружја комунистичкој паравојсци. Није ишло: њихови штићеници нису могли да се врате у Србију. И у ово доба, Запад је најпре покушао са додатним наоружањем албанске паравојске. Ни њима није ишло: ”ОВК” није могла да се врати на Косово.
У оно доба, владало је царство медијских лажи. Истина се, широм света, извртала на штету Срба, па се одомаћила узречица: ”Лажеш као Би-Би-Си”. У доба овог рата, дешавања на медијском плану су се пресликала. Није се одомаћио израз ”Лажеш као Слободна Европа” – а могао је.
У оно доба, следећу фазу чинио је напад на цивилно становништво. Енглези и Американци су крвнички бомбардовали Београд, Лесковац, Подгорицу и многе друге градове. Али, опет није ишло: упркос свему, Срби нису хтели комунизам. У оно доба, ситуација је била нешто компликованија него сада. Русија није била Русија, већ Совјетски Савез. Русија нас, дакле, није бранила, макар и вербално, него нас је нападала, уз Немачку, Италију и друге Силе осовине, и уз Енглеску, Америку и друге Западне савезнике. Кад није помогло наоружавање ”ослободилачке” комунистичке паравојске, и кад није помогло бомбардовање српских цивилних циљева, источне границе Србије прешло је милион Стаљинових војника. Тако је генерал Дража Михаиловић добио битку, а изгубио рат.
И у ово доба, после неуспеха са додатним наоружањем ”ослободилачке” паравојске, следећу фазу чинио је напад на цивилно становништво. Западњачка авијација крвнички је бомбардовала Београд, Ниш, Алексинац и многе друге градове, само Подгорицу мање него онда. (Може бити да ту има неке скривене логоке: у оно доба Подгорицу су бомбардовали – највише, у ово доба – најмање.) После тих бомбардовања, генерал Небојша Павковић је изгубио рат, мада није изгубио битку.
Овде се, свакако, уочавају разлике у поређењу. Јер, генерал Павковић је изгубио рат за две фазе пре од генерала Михаиловића. Генерал Михаиловић није признао капитулацију ни после бомбардовања цивилних циљева, а ни после копнене инвазије Србије: он се борио до краја. Генерал Михаиловић није послушао ни свог врховног команданта, краља, када му је овај рекао да је рат изгубљен, док је генерал Павковић послушао свог врховног команднта. Ова разлика је, претпостављам, мање ствар опредељења двојице генерала, а више других околности: народ је сада, после педесет година под комунизмом, мање спреман на жртву, као и на ма који други подвиг.
Разлика је, наравно, и у томе што је генерал Михаиловић имао више непријатеља. Сем комунистичке, постојала је и хрватска паравојска, затим албанска, итд. А сем паравојски, ту су биле и војске Немачке, Бугарске, Италије, итд.
Што се поратног доба тиче, ту нема разлике. У оба случаја, после рата је дошло до убијања српских цивила и пљачкања имовине, као и до успостављања некаквих експерименталних државно-правних система.
(ДЕЦЕМБАР 1999)
