Немачка опција
Немачка опција
Током 1999. године највећи проценат негативних порука према ВЈ и СРЈ забележен је у медијима Албаније, Велике Британије (какво изненађење!), САД-а, Турске и Француске. Највећи број афирмативних порука објавили су медији у Кини, Русији, Грчкој, на четвртом месту – Немачкој, а на петом, у земљи још једног ”непријатеља” – Италији
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Разговарао сам пре неколико дана са капетаном Радомиром Петровићем Кентом, једним од последњих великих четничких команданата. Током Другог светског рата, Кент је командовао Бољевачком бригадом из састава Тимочког корпуса.
Реч по реч, и дођосмо до политике. Кент ми рече:
”Комунисти нас оптужују да смо сарађивали са Немцима. Камо среће да јесмо! Јер, Немци своје пријатеље никада не остављају на цедилу. Ко је са њима, не може да пропадне. Али, ми се ухватили Енглеза. Чували смо њихове мисије боље него наше људе. А они нас издадоше. Према нама су се понели горе него према најгорим непријатељима.”
И заиста: волео бих да видим ко ће рећи да ове Кентове речи нису на месту.
Да погледамо најпре у историју.
У другој половини деветнаестог века, Немци су били најбољи српски пријатељи. Њихови стручњаци су доста помогли у настанку модерне српске привреде. На стотине њих дошло је да живи и ради у Србији. На државном нивоу, Немци су били савезник број један. Управо они су помогли проглашење Краљевине Србије 1882. године.
Ствар се из корена мења 1903, са убиством последњег Обреновића, краља Александра, и устоличењем династије Карађорђевића. Карађорђевићи су државну политику Србије преоријентисали од Немачке ка Енглеској и Француској. Трагика ове одлуке није се видела толико док је постојало Руско царство. Иначе, тешко да би успеси у Првом балканском рату доживели међународно признање, јер ју Енглези држали страну Турака. Међутим, већ годину дана по нестанку Руског царства, нестаје и српска држава, утапајући се у југословенство. Треба ли уопште наглашавати да су Енглези истрајно заступали идеју гашења Краљевине Србије. Да није било њих, Југославија можда не би ни постојала. (Неверне Тоше упућујем да прочитају записник са састанка енглеског државника Ситон-Вотсона и Николе Пашића.)
Борећи се на страни такозваних западних савезника, Србија је тешко страдала у два светска рата, доживљавајући, приде, судбину јунака енглеских црнохуморних серија. Као, уврстили су нас на победничку страну, а у стварности смо били итекако поражени.
Енглеска политика према Србима у Другом светском рату тешко да се може поредити са било чим у светској историји. Због њих смо заратили, а они су нам довели комунисте! Па су нас још и бомбардовали. Не постоји други пример да је неко бомбардовао градове државе са којом се налази у ратном савезу. Штавише, у оквиру западног војног савеза постојао је пропис којим се то изричито забрањује. Наиме, бомбародавања на савезничким територијама имала су бити усмерена искључиво на непријатељске војне циљеве. Супротно од овога, Енглези не само што су гађали централе градске тргове, него су то чинили усред бела дана – оним данима када се на трговима налазило највише грађана, на пример на Васкрс.
Да скратим причу: рекао бих како је за Србију најбоље да се врати немачкој опцији. Тим пре, јер нам Немци упућују охрабрујуће сигнале.
Навешћу четири примера.
Прво, случај Хандке, који је опште познат.
Друго, недељник ”Војска” направио је анализу рејтинга Војске Југославије и Савезне републике Југославије у светским медијима, чији резултати изгледају овако. Током 1999. године, а нарочито током агресије НАТО пакта, највећи проценат негативних порука према ВЈ и СРЈ забележен је у медијима Албаније, Велике Британије (какво изненађење!), САД-а, Турске и Француске. Највећи број афирмативних порука објавили су медији у Кини, Русији, Грчкој, на четвртом месту – Немачкој, а на петом, у земљи још једног ”непријатеља” – Италији.
Треће, Удружење немачких лингвиста за најгори израз у свету током 1999. године прогласило је ”колатералну штету” – технички термин којим је НАТО означавао цивилне жртве страдале од његових бомби током агресије на нашу земљу.
Четврто, немачки лист ”Велт” тражио је да се портпарол НАТО пакта, Џејми Шеј, прогласи за ”нечовека године”, због задовољног осмеха који није скидао са лица док је говорио о ”колатералној штети”, тј. о убиству преко 400 цивила у нашој земљи. Узгред буди речено, италијанска штампа је о овом идиоту писала: ”Склоните тог идиота, забога!”
Наравно, не може се све рећи у пар реченица, али је ипак, већ на основу ова четири примера, умесно говорити о промени немачког јавног мњења према Србима. У грубим цртама, резиме изгледа овако. Током деветнаестог века, међу Немцима је преовладавало лепо мишљење о нама – и њихови највећи умови написали су барем по неку лепу реч о Србима. У двадесетом веку, ситуација се окренула наглавачке (додуше, било је изванредних похвала Србима, али као непријатељима). Сада, на прагу 21. века, рекло би се да долази до још једног обрта.
На другој страни, дугорочно гледано, у енглеском случају није било ни изненађења, ни обрта. Енглези су измислили стереотип о Балканцима, ког се дословно придржавају. Мало је изузетака попут Ребеке Вест. Занимљива ствар је да су се прошле године енглески новинари, поред осталог, устремили и на дело ове славне списатељице. Колико сам разумео, покушавали су да докажу како нас је Ребека Вест, заправо, по налогу енглеске владе само навлачила да заратимо са Немцима.
Ја у то, ипак, не верујем.
(МАРТ 2000)
