Црна Гора
Црна Гора
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Увек сам волео да идем у Црну Гору. И мада је овде већ повелик број оних који попреко гледају на Црногорце, тај вирус ме није закачио. Не због порекла, као што ће читалац можда закључити на основу мог презимена. Искрено, још и не знам да ли су се моји преци, пре седам колена, тј. негде око 1820. године, доселили из Црне Горе или Херцеговине. Мој друг Милета Симић из Малог Пожаревца, колико знам најбољи стручњак за ова питања, то тек треба да ми каже. Иначе, све осим тог детаља је познато: Самарџићи, тј. у старо доба Орловићи, пре око шест векова одселили су се са Косова у граничну област између Црне Горе и Херцеговине, да би отуда одлазили на све четири стране света. Тако већ и овај један пример говори о бесмислу поделе на српску и црногорску нацију. А то потврђују добро познате цифре: у Србији живи негде око милион и по Црногораца, а у Црној Гори свега око 500.000. Зато ми баш и није најјасније како ови из Новог светског поретка мисле да доврше Ђиласову идеју о посебности црногорске нације.
Из Пријепоља скрећем десно, према 37 километара удаљеним Пљевљима. Стајем на највишем успону, на коме још увек, иако је април месец, има доста снега. Виде се велике планине на свим странама – српској, црногорској и босанској. Али највеће чудо овде је граница: тачно тамо где престаје Србија, престају и густе шуме, а почиње бескрајно пространство белог крша. Са ове стране, уз шуме, види се много начичканих кућа, у селима прављеним на највећим литицама, што даље од очију Турака. С оне стране супротна слика – нигде живе душе. Црна Гора је у ствари веома слабо насељена, а приде, становништво је сконцентрисано уз јадранску обалу.
Моји сапутници, стопери, брачни пар који има кућу и у Пљевљима и у Пријепољу, а и стан у Београду, кажу да је од овакве природне границе још веће чудо ова новокомпонована, политичка. Уздишу: ”Шта доживесмо, граница између Црне Горе и Србије!”
А граница је на Јабуци, непосредно иза спомен комплекса најпознатијем партизанском бомбашу, Бошку Бухи. Сапутници почеше да ми причају о Бухи, не скривајући понос што је њихов крај дао таквог јунака. Зато не одолех да им не одам једну малу тајну: ”Познајем човека који је убио Бошка Буху”, рекох. Тако запањена лица заиста се ретко виђају. Кад се мало прибраше, почеше размишљати где би могли да ме пријаве – с ове или оне стране границе – па им, за сваки случај, одмах рекох да је то брат чика Миладина Вујановића, нашег најугледнијег емигранта у Аустралији, и да је о томе већ писало у новинама. Била је то уобичајена пуцњава између четника и партизана, предратних познаника, јер су Вујановићи и Бухе из суседних села. Најзанимљивија ствар лежи на другој страни: Буха је био пунолетан, отприлике вршњак са браћом Вујановић. Сапутници ово потврдише: поред споменика је посађено 19 борова, што значи да је имао 19 година. Тако испаде да ни Бухине године нису нека тајна, мада је у филмовима он приказан као четрнаестогодишњак, и мада у Беогарду и данас постоји ДЕЧЈЕ позориште Бошко Буха. (Иначе, комунисти су заиста варали децу да иду напред и уместо њих бацају бомбе – али то, ипак, не рекох својим сапутницима.)
Елем, на Јабуци, из неке импровизоване кућице, изађоше два намрштена српска полицајца. Проверавају исправе и загледају у гепек возила. Недуго потом, зауставља нас и црногорска полиција. Има их више, а носе и аутоматске пушке (српски полицајци носили су само пиштоље). И они траже да отворим гепек, али су доста љубазнији од оне двојице. Мада брише нека оштра вејавица, покушавају да заподену пријатељски разговор, а осмех им не силази са лица. Види се да им је жао што раде то што раде. Другачији утисак, међутим, остављају полицајци у маскирним униформама које сам потом видео у граду – то је Ђукановићева новооснована специјална полиција.
Први утисак који одају Пљевља је испод очекивања. На основу онога што пише код нас у опозиционој штампи – милионски страни кредити у корист Ђукановићеве владе, и сл. – човек се не би надао разлоканим улицама и полупразним продавницама. У самопослузи у центру, испод натписа ”сухомеснати производи”, наређан је дуги низ банана. Ту су још ананас, киви, кокос и помораџе, али – нема меса. Само неколико салама очајног изгледа. На рафовима су развучени малобројни производи, слично као овде у време хиперинфлације 1993. године.
Међутим, пријатељ из Боке каже ми да на мору има свега. Можда је тако због туризма, а можда и због политике. Јер, у Пљевљима, као и свугде на северу Црне Горе, има далеко више Булатовићевих, но Ђукановићевих присталица. ”Ово је највеће српско упориште”, кажу ми познаници у кафићу, али ипак у пола гласа: за шанком је седео неки момак за кога кажу да је Ђукановићев полицајац у цивилу.
Иста ситуација понавља се касније, у згради једне државне фирме: чиновник љуби Калабића са насловне стране моје књиге, али књигу грчевито скрива чувши кораке. Каже да међу шефовима има муслимана и комуниста из Титовог доба.
Сви људи које сам срео веома су љубазни. Неко из Србије овде се заиста лепо осећа као гост. Али сетих се да сам још пре осам година видео много антисрпских парола на Цетињу. ”Они су најгори, али срећом нема их много”, кажу ми познаници на ову примедбу. ”А Бокељи?” – питам. ”Бокељи су Немањићи”, кажу. Овим ми објаснише и наредно питање, зашто се наше четничке књиге више траже у Боки него на северу Црне Горе? Јер, четничка кокарда је ништа друго до немањићки грб.
Камо среће да су 1918. завладали Петровићи уместо Карађорђевића – у том случају не би било ни Југославије не све ове несреће. Али то никако није било могуће, и сад, шта је ту је. Неко зло се осећа у ваздуху, дај Боже да дух остане у боци. ”Народ није крив, све је то због страних притисака”, кажу моји познаници. Свакако су у праву, али од тог сазнања немамо ништа, јер ће сила и даље терати по своме. Да ли ће бити јача него што је, у оно доба, била турска сила?
(АПРИЛ 2000)
