Демантујем књиге Добрице Ћосића

20/03/2013

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Неписано правило гласи: једна слика говори више од 1.000 речи.
Зато прилажем 20 слика и демантујем романе Добрице Ћосића ”Далеко је Сунце” и ”Деобе”. Партизане, којима је и сам припадао, Ћосић је описао као народну војску и оличење добра, док је четнике приказао црње и од самог ђавола.
Али, на Ћосићеву жалост, остало је много фотографија, које нам говоре ко је уистину какав био. Мада је за њихово поседовање режим за који се Ћосић борио свирепо кажњавао, сачувани су чак и снимци ослобођења Крушевца, 14. октобра 1944. године. Тога дана четници су савладали немачки гарнизон, а народ их је дочекао како доликује: букети цвећа, осмеси, руке у знак поздрава… (слика бр. 1).

Камиони које возе четници су запленили пар дана раније, приликом ослобођења Ражња од Немаца.
Са балкона Хотела ”Париз” – на чијем месту се данас налази зграда позната под именом ”Коцка” – поздравне говоре одржали су пуковник Драгутин Кесеровић, совјетски пуковник Пронин и амерички поручник Елсфорд Крамер (слика 2).

Грађани су се окупљали и испред споменика Косовским јунацима, у самом центру (слика 3).

Испред споменика је поздрављен и почасни вод четника (слика 4).

Било је весело и на улицама. Овде видимо четнике и грађане, са америчком и совјетском заставом (слика 5).

Међутим, у град ускоро улази Црвена армија, која хапси велики број четника и одводи их у логор. Иза Стаљинове војске у Крушевац улазе партизани (слика бр. 6).

Сада је призор дијаметрално супротан него пар часова раније: нема цвећа, нема осмеха, нема ни једне руке дигнуте у знак поздрава. Очигледно, народ је доживео партизане као окупаторе.
Из села Велика Дренова само једна особа провела је рат у партизанима – Добрица Ћосић. Тако је он, поред свега осталог, пропустио и велики слет који су 7. маја 1944. године у Великој Дренови организовали четници 1. трстеничке бригаде Расинског корпуса. На овом снимку из Велике Дренове, испред раздрагане дечурлије стоје: са заставом, Мирко Бајић, студент права, са аутоматом лево, Миодраг Топличић, учитељ, десно Радомир Борчевић; лево са карабином, Томислав Топличић, десно Раде Катић (слика 7). Сви су из суседног села, Медвеђе.

Фотографија бр. 8 снимљена је на мосту у Медвеђи.

Овековечени су омладинци из Медвеђе док се враћају са слета у Дренови. Снимак документује колико је омладине било у четницима из само једног села. Командант Ћосићевог Расинског партизанског одреда, Малиша Секуловић, пише да је током 1943. године та јединица имала укупно 40 партизана, што је, као што се види, мање од бројног стања четничке омладине у само једном селу Расинског округа.
На фотографији бр. 9 јасно се виде лица три четничка омладинца из Медвеђе, приликом полагања заклетве 1941. године. Са леве стране је Милован Ђукић. Он је преживо Босанку голготу, после рата је робијао, преминуо је 1995. године. У средини је студент Мирко Бајић. Њему се крајем 1944. губи сваки траг. Десно је Раша Дубљанац, несвршени богослов.

Следећа фотографија, бр. 10, настала је 1942. године, у Вулином забрану крај Медвеђе. Група четника слуша Радио Лондон. Десно седи капетан Радослав Филиповић, командант 1. трстеничке бригаде Расинског корпуса (нестао је у Босни пролећа 1945).

Погледајмо још неколико фотографија четника из Ћосићевог родног краја.
Слика 11: Са шалом је Живадин Андрејић из Медвеђе. Заробљен је од комуниста и стрељан у Крушевцу 1944. године. Са његове леве стране је његова жена Дивна. Други четник је Радомир Здравић из Медвеђе, такође стрељан у Крушевцу 1944. Припадали су 1. трстеничкој бригади.

Слика 12: Четници 1. трстеничке бригаде, с десна на лево: Живадин Андрејић, Драги Драшковић, Обрад Миливојевић, Раде Живковић и непознати:

Слика 13: Група четника из Медвеђе, са мештанима села:

Слика 14: Група четника из Медвеђе, са мештанима села. Први с лева је Радош Градиштанац, други је Живадин Андрејић. Капетан Влада држи дечака са шајкачом:

Слика 15: Драги Драшковић из Медвеђе, са женом. Био је пратилац капетана Филиповића. Судбина непозната – што по правилу значи да је после рата тајно ликвидиран од стране комуниста:

Слика 16: Миломир Јаношевић из Медвеђе, четник 1. трстеничке бригаде. Судбина непозната:

Слика 17: Драгомир Живковић (стоји у средини) из Медвеђе. Отишао је на Равну Гору са капетаном Филиповићем. Судбина непозната:

Слика 18: Милисав Стојић из Медвеђе. Од 1942. у Трстеничкој бригади. Предао се 1946, осуђен је на смрт у Нишу 15. јуна 1947. Њега и још 12 четника стрељао је лично Крцун, дошавши једне ноћи пијан у затвор:

Слика 19: Душан Димитријевић, инвалид, официр са Солунског фронта, рођен 1898. у Медвеђи. Један од организатора Равногорског покрета у селу:

Слика 20: Драгољуб Џилић из Медвеђе, четник војводе Вука из претходних ратова:

Дакле, то су ти четници који су наводно инспирисали Добрицу Ћосића за стварање оних силних негативних ликова у романима. Кажем наводно, јер су за те ликове Ћосића могли да инспиришу једино његови ратни другови, од којих су поједини поубијали тако много људи, да се и данас неки топоними крај Крушевца зову по њима. ”Маџино гробље”, на пример.
У Крушевцу и околним селима и варошицама, Ћосићеви другови убили су, према свом партијском програму, хиљаде људи. Из књиге свештеника Драгића Илића ”Топле сузе на путу за Јерусалим”, сазнајемо да су нарочито волели да убијају на верске празнике. Такође, да су убили и 30 свештених лица Српске православне цркве.
Јереј Животије Поповић, парох беловодски, погубљен је уз велико мучење, у ноћи између 13. и 14. новембра 1944, на Багдали.
Свештеника Душана Поповића, пароха велућког, натерали су да чита опело самоме себи, а потом су га свирепо мучили док није издахнуо. То је било на Светог Николу 1944, у Пакашници.
У порти Манастира Свети Роман комунисти крајем 1944. само у једном дану убијају 18 богословаца и студената Теолошког факултета.
Јереја Ристу Антоновића, пароха мачковачког, извели су из куће и на очиглед породице убили недалеко од црквене порте. То је било новембра 1945. године.
Јеромонах Ксенофонт, сабрат Манастира Наупаре, враћен је из затвора Озне у Крушевцу са тако великим ранама по телу, да је преминуо после три дана. То је било 1946. године.
Свештеника Стојана Цветковића, пароха дворанског, убили су док је светио воду за Велику Госпојину, 24. августа 1948, у атару села Ловци. Много година касније, парохијани подижу споменик проти Цветковићу. На споменику су уклесали следеће речи:
”Не бојте се оних који убијају тело а душе не могу убити. Него се више бојте онога који може и душу и тело погубити у паклу (Мт. 10, 2. )