Дражин лик у делима Вука Драшковића

20/03/2013

Лик ђенерала Драже Михаиловића у делима Вука Драшковића

Вук Драшковић – ОД ТИТА ДО ДРАЖЕ И НАЗАД

Јавно одрицање Вука Драшковића од комунизма, по питању историје, само је формална ствар, јер четнике и данас описује на исти начин као у фељтону „Последња четничка завера”, објављеном у „Политици експрес” августа 1974. године

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Мада су на Равну гору одлазили многи политичари, од Војислава Коштунице до Владана Батића, као следбеници дела ђенерала Драже Михаиловића представљају се само председник Српског покрета обнове Вук Драшковић и председник Српске радикалне странке др Војислав Шешељ. И као што је то правило међу нашим политичарима данас, једно исто питање и овде се тумачи на потпуно различите начине. Тако, према Драшковићевом виђењу ствари, Дражин пут је пут евроатлантских интеграција, док Шешељ сматра да је то заправо антиглобализам.

Анализу почињемо са лидером СПО-а, али не узимајући у обзир његов фељтон „Последња четничка завера”, објављен у „Политици експрес” августа 1974. године. Јер, Драшковић се одрекао и тог свог фељтона, у коме је Дражу описао као издајника, а четнике као бандите – и уопште својих негдашњих комунистичких уверења. Симболично, промоцију свог романа „Ноћ ђенерала” организовао је 1994. године у београдском Дому синдиката, на истом месту на коме је уснимљена његова једина позната фотографија са Ј. Б. Титом. Дакле, тамо где се 1974. године поред њега налазио живи вођа комуниста, 1994. године био је велики Дражин портрет.

Одговор на питање како Вук Драшковић представља ђенерала Дражу и четнике потражићемо у поменутом роману „Ноћ ђенерала”. О евентуалном изговарању уметничким слободама овде не може бити говора, јер је роман најављен као књига која ће открити истину о Дражи и његовој војсци, што је поткрепљено коришћењем стварних имена, од Николе Калабића до Слободана Пенезића Крцуна. Друго, роман је 2008. године поменут као једна од најзначајнијих књига у „расветљавању истине” о равногорцима – када је његовом издавачу додељена Равногорска награда, једина те врсте иза које стоји држава Србија. Најзад, тезе изречене у овом роману Драшковић је понављао у разним приликама, рачунајући и предизборне митинге. „Доста нам је издајника Калабића!” – узвикнуо је, примера ради, пре три године у Хали „Језеро” у Крагујевцу, говорећи о одласку неких функционера из СПО-а.

Дакле, Вук Драшковић и даље тврди да је командант Горске краљеве гарде потпуковник Никола Калабић издао свог команданта, иако су и сами комунисти у међувремену признали да су целу ту причу измислили, у намери „да се тиме четнички покрет у потпуности дискредитује”. А ево каква је Драшковићева „истина” о осталим истакнутим четничким командантима, према размишљању које је приписао Дражи:

„Могли су Рачић и Кесеровић за два сата растерати партизане са Копаоника и смрвити их у Топлици! Ама, Рачић не слуша моју заповест, него иде на Златибор, па после у Жупу, а Кесеровић кренуо ка Пожеги. Па и Нешко Недић и Дроња (генерал Трифуновић – прим. аут). Ја заповедим: правац Копаоник и Топлица!, а они по своме, у шетњу… да баш у шетњу, по просторији где не беше црвених… Сваки на своју руку, све рас до раса… А Момчило (војвода Ђујић – прим аут)? Он ми је три пута пострељао изасланике. Да, пострељао! Какав Дража! Он је војвода и Бог у Крајини. Лукачевић како му се хоће, Бирчанин, Јевђевић, Кесеровић… Неписмени и полуписмени. У војничком смислу магарци, ама војводе… војводе. Мајку вам уображену! Ја наређуј и пиши и шаљи свуда људе да објашњавају будалама да не сме бити пљачкања, ни женскарења, а по цену живота да не смемо као црвени: клати, у јаме бацати, са окупатором петљати… „

Тако, већ овај цитат показује да је Драшковићево одрицање од комунизма, по овом питању, само формална ствар, јер је четнике и 1994. описао онако како је то чинио и 1974. године. А наравно, ствар је у томе што такви описи не доприносе „расветљавању истине”. Напротив, поменути догађаји одвијали су се управо супротно. Прво, када су од Драже добили наредбу да партизане растерају са Копаоника према Топлици, Рачић и Кесеровић су то и учинили. Друго, Рачић тада није ишао на Златибор. Треће, Кесеровић никада током рата није одлазио у област Пожеге. Четврто, Нешко Недић се налазио уз Рачића, као његов начелник штаба. Пето, генерал Трифуновић у исто време успешно је извршавао Дражину наредбу о уништењу једне комунистичке групе на Буковику изнад Алексинца. Шесто, војвода Ђујић није стрељао Дражине изасланике, већ их је стално тражио, а нарочито официре, којих је увек било недовољно.

Овакву верзија догађаја, у вези с Копаоником и Топлицом, Вук Драшковић могао је да преузме само на једном месту: у књизи љотићевског емигрантског писца Боривоја Карапанџића „Грађански рат у Србији”. Тако нешто нико други сем Карапанџића није написао. Сами комунисти примењивали су другачију тактику: правдајући своје поразе на Копаонику, Буковику и у Топлици, придодали су четницима силне немачке дивизије (које се, иначе, тада нису ни налазиле у Србији, али то је друга прича).

Самог Дражу Драшковић приказује као команданта који је изгубио рат јер се није усудио да примени метод који води до победе: терор. „Требало је да заведем терор, да стрељам… Требало је да будем убица, да у смрт гурам све и свакога, као комунисти” – тако размишља Дража у роману Вука Драшковића. А и то је у ствари логика комуниста: или ћемо бити терористи и убице, или ћемо изгубити. У њиховим мислима нема места за трећи пут, пут српске војске: за витештво и продуховљену храброст.

Ово место, као уосталом и цели роман, показује да Вук Драшковић, поред бављења политиком, није нашао времена за архивска истраживања. Напросто, Четничка архива Војног архива у Београду препуна је Дражиних одлучних наредби за акцију против комуниста и љотићеваца (као и усташа). Примера ради, када је видео „пасја гробља” у Црној Гори, Дража је 15. јула 1942. свим командантима у Србији наредио да „униште” комунисте „најенергичније, свим силама, посредно и непосредно, без икакве милости”. Нешто касније, 12. августа, наредио је Кесеровићу: „Комунисте уништите по сваку цену. У Вашем реону можете бити само Ви. Они не заслужују никакву милост и човечност.” А ово је Дражин распис свима од 18. августа: „Комунисте и љотићевце уништавати без милости свуда где се појаве, не бирати средства.” Карактеристична је и наредба од 1. децембра исте године: „Комунисте гонити до истребљења и ако изјављују да су за нас. Покушавају превару као и увек, а циљ им је да се дочепају власти па да убијају.” Касније, како се мењала политика западних сила, и како се Стаљинова војска приближавала Дунаву, могућност да се комунисти дочепају власти, односно да започну масовне покоље цивила, да предају Космет Албанцима, да поставе границу на Дрини, итд, постајала је све извеснија – па су уследиле још оштрије Дражине наредбе против њих.

Према томе, кроз Дражин лик Вук Драшковић заправо промовише сопствену неодлучну и недоследну политику. Од пароле „где су српски гробови, ту су српске земље”, изречену 1990. године, из читавог Дражиног дела данас су остале тек похвале за спасавање америчких пилота. Разуме се, уз прећуткивање Дражиних критика за савезничко бомбардовање српских градова 1944. године, у којима је убијено више од 10.000 цивила.

Братоубилачки рат

За употребу термина „братоубилачки рат”, којим Драшковић често објашњава Дражину „неодлучност” – четнички командант је у стварности своје људе изводио пред војни суд. Најмање један официр је стрељан јер је борбу против комунизма назвао „братоубилачким ратом”. Био је то заправо психолошки рат: још када су први пут масовно напали четнике, 1941, комунисти су истовремено у Чачку организовали митинг против „братоубилачког рата”, како би ослабили отпор супротне стране (ако непријатеља убеде да су му браћа, онда он на њих неће ни пуцати). Опет, сама могућност да се на другој страни налазе „рођак, брат, отац, сусед или син” била је симболична, пошто се огромна већина Срба определила за четнике. У својим оригиналним саопштењима и наредбама Дража је зато стављао акценат на „претапање комуниста и усташа једних у друге” – јер су читаве сатније, легионарске и СС дивизије, како се рат ближио крају, све више прелазиле у партизане.

Драшковић даје и објашњење зашто Дража није имао „одлучности” да нареди акцију против комуниста. „У кога да пуцамо? У себе, у своје шиљкане, у свој језик и род… Полета и жара за борбу са партизанима са Недићевима и Љотићевим људима није било, јер је сваки метак завршавао у телу рођака, брата, оца, суседа, или сина”, размишљао је, наводно, Дража.

Прес, 15. 02. 2009.