Дражин лик у делима др Војислава Шешеља

20/03/2013

Лик ђенерала Драже Михаиловића у делима Војислава Шешеља

ДА Л’ ЈЕ ДРАЖА, ДА Л’ ЈЕ ТИТО…

Шешељ прихвата комунистичку историју о ђенералу Дражи, укључујући и део о ‘’великосрпској идеологији’’, с тим што он тврди да је то добро, а да су методе, за разлику од комунистичких, биле лоше

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Поред Вука Драшковића и Српског покрета обнове, као настављачи дела ђенерала Драже и његових четника представљају се и др Војислав Шешељ и Српска радикална странка. Какав је лик ђенерала Драже у делима др Војислава Шешеља, погледаћемо у његовој студији ‘’Идеологија српског национализма”. Темељни Шешељев став гласи:

‘’Равногорски четнички покрет Драже Михаиловића првенствено се руководио идеологијом великосрпског државотворства. Велика Србија је главна преокупација скоро свих четничких бораца, њихових команданата и идеолога, мада као концепт често није до краја изведена. У прво време основни текст у коме су изложене водеће идеје представљала је Мољевићева расправа ‘Хомогена Србија’, која је служила као приручник идеолошког образовања равногораца и главни пропагандни материјал.”

Међутим, с једне стране ‘’крајња политичка неспособност” краља Петра и емигрантске владе, а с друге ‘’дилема Велика Србија или Југославија… у појединим деловима Равногорског покрета”, представљали су ‘’огромно оптерећење” и довели су до ‘’збуњености у народу и дезоријентације војних команданата”. Даље, наставља Шешељ, ‘’несмотрени” пораз четника од партизана на Неретви 1943. године уздрмао је њихов покрет и у њему развио ‘’извесне центрифугалне тенденције, слабљење дисциплине и идејну дезоријентацију”. После констатације да Дража ‘’очигледно није био дорастао тајним играма и заверама”, тако да је ‘’редовно био изиграван” од стране комунистичког вође Ј. Б. Тита, Шешељ наставља: ‘’Ни у демагогији се Михаиловић није знао такмичити са комунистима, пропагандни напори су му били млаки, антидемократски и противпартијски курс погрешан… Глупо је било још у рату написати да ће њихови припадници (националних мањина – прим. аут) бити протерани. Комунисти су по том питању ћутали, али су после рата прогнали пола милиона Немаца и триста хиљада Италијана”.

Затим, Дража је ‘’тек у марту 1943. године” позвао најистакнутије страначке представнике ‘’да би се формирао Централни национални комитет и национални покрет с јасно дефинисаним политичким програмом”. Али, ни тај покушај није успео, јер су програм конципирали председник Демократске странке Љуба Давидовић и председник Социјалистичке партије Живко Топаловић, одступајући ‘’од великосрпског концепта Стевана Мољевића и Драгише Васића”.

Још горе, Дража се ‘’није снашао ни у комбинацији око евентуалне сарадње са Италијанима”. Заправо, био је тотални дилетант, насупрот проницљивом Ј. Б. Титу, што видимо из следеће Шешељеве реченице: ‘’Кад је Тито већ увелико са британским изасланицима тајно уговарао своју послератну антируску политику, Михаиловић је почео да се позива на православну и словенску мајку Русију”. Анализа и у наставку тече у том правцу: крајем 1943. Дража се суочава са ‘’све већим фракционаштвом у четничком покрету, падом дисциплине и морала”; препуштајући ‘’лакомислено” током целог рата ‘’иницијативу комунистима”, он тек 1944. приступа формирању равногорских одбора, чиме је ‘’фатално закаснио”; пред Конгрес у селу Ба ‘’долази и до унутрашњег расцепа Равногорског покрета”, док је сама Башка резолуција, коју је ‘’наметнуо” Живко Топаловић, предмет ‘’озбиљне критике”; у војној структури четника ‘’долази до поремећаја, разбијања јединства, недисциплине”…

Све у свему, Дража ‘’није успео” да осмисли и конципира великосрпску идеологију, ‘’није знао” да организује покрет и није ‘’лично дорастао” перфидности западних сила. Мада им није недостајало војне стручности и храбрости, четници су били ‘’без политичког талента”, као и ‘’социолошког знања”, недостајало им је ‘’политичко надахнуће”, уз ‘’осећај за правничке финесе”, док су официри имали ‘’изразито антиинтелектуални курс”. Комунисти су изашли као ратни победници јер је код њих све било супротно. ‘’Међу комунистима, политичари и политички комесари су увек водили главну реч, а војни команданти су беспоговорно слушали и извршавали”, тврди Шешељ.

Према томе, и за Шешеља важи исти закључак као и за Драшковића: јавно одрицање од комунизма, по овом питању, само је формална ствар, јер се четници описују у суштини на исти начин као у доба Ј. Б. Тита. Они су невероватно глупи и неспособни, док су комунисти узор политичке и ратне вештине. Исто тако, види се да се ни Шешељ није бавио архивским истраживањем. Обојици су као допуна комунистичке историје дошли списи са нове, Дражи непријатељске стране. Драшковић користи књигу љотићевца Боривоја Карапанџића, а Шешељ недићевца Лазе Костића. Љотићевци и недићевци дали су необјективну слику свог ратног противника, користећи мање-више исту реторику и долазећи до истих закључака као комунисти. Дакле, и Драшковић и Шешељ су у емиграцији одабрали оне књиге које су потврђивале њихова ранија сазнања.

На страну то што је Љуба Давидовић преминуо 1940. и што су четници победили партизане у бици на Неретви 1943. године, основна Шешељева грешка је у томе што Равногорски покрет није био то што он мисли – пандан ‘’Народноослободилачком покрету”. Јер би онда и он био нелегалан. Централни национални комитет Краљевине Југославије, иначе основан 1941. а не 1943, био је саветодавно политичко тело. Равногорски покрет, основан 1943. а не 1941, ради појачања пропаганде, није имао овлашћења да доноси ма какве одлуке. То је и даље остало легалним структурама. Зато је формирана Југословенска народна демократска заједница, најшира коалиција у историји земље. Чинили су је Равногорски покрет и странке које су у српском и словеначком бирачком телу на последњим предратним изборима освојиле 99 посто гласова (највише: демократе и радикали). Тако је Централни национални комитет, на Народном конгресу у селу Ба, на легитиман начин преузео функцију Народне скупштине Краљевине Југославије, а чак је задржан исти председник, др Кујунџић из Демократске странке. Извршни одбор ЦНК проглашен је Југословенском владом (председник др Мољевић, секретар др Ђуровић, такође из Демократске странке), која је преузела власт када је Черчил у Лондону силом укинуо владу др Божидара Пурића и именовао хрватског бана Шубашића премијером и министром свих ресора. Једина легитимна југословенска влада у том тренутку била је, дакле, Мољевићева.

С друге стране, ни Мољевић, предратни лидер Самосталне демократске странке у Босанској Крајини, није имао улогу какву му Шешељ приписује, није написао то што Шешељ тврди и његов спис није био ‘’приручник идеолошког образовања равногораца и главни пропагандни материјал”. У стварности, Мољевић је писао: ‘’Пресељење и измена житељства, нарочито Хрвата са српског и Срба са хрватског подручја, једини је пут да се изврши разграничење и створе бољи односи између њих, а тиме отклони могућност да се понове страшни злочини који су се дешавали и у прошлом рату, а нарочито у садашњем, на свему подручју на коме су Срби и Хрвати измешани, и где су Хрвати и муслимани с планом ишли на истребљење Срба”.

Дакле, није реч о протеривању националних мањина и не мисли се на све, већ само на оне који су учествовали у геноциду над Србима, ради, што је кључно, осујећења новог геноцида. Ово није говорено јавно – напротив, било је глупо од комуниста што су још 1943. Албанцима обећали Метохију, чиме су онемогућили своје ионако неуспеле агитације међу Србима.

Најзад, Мољевићев спис ‘’Хомогена Србија” из 1941. представља само приватну иницијативу. Најважнији службени документ легитимних југословенских политичара, односно Југословенске народне демократске заједнице, је Башка резолуција, која тражи обнову парламентарне демократије и проширење државе на територије на којима живе Срби, Хрвати и Словенци, с тим да се ‘’као минимално тражење будућој Југославији одреде границе према тражењу југословенске делегације на конференцији мира после Првог светског рата”. Реч је о захтеву делегације са Николом Пашићем на челу, у коме се поред осталог тражи да се Србији омогући излаз на море код Скадра и Драча, да се се Истра припоји Југославији, итд. Унутрашње разграничењу између три будуће федералне јединице, Србије, Хрватске и Словеније, требало је обавити после рата. Међу српским и словеначким политичарима владало је мишљење да Србију – под којом су подразумеване Дунавска, Моравска, Вардарска, Зетска, Дринска и Врбаска бановина – као и Словенију, треба проширити, а Бановину Хрватску смањити. Јер, Силе осовине напале су Србе и Словенце, а Хитлерове савезнике, Хрвате, требало је казнити (Словенији би припала цела Истра).

Прес, 22.02.2009.