Поводом романа ”Џелат”

20/03/2013

Скривена историја

Прича о злу
Поводом исповести Титовог убице Видана Мићића, у роману ”Џелат” Слободана Гавриловића
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Непосредно после Другог светског рата, и у село Губеревац у Гружи дошле су партизанке ради ”идеолошког образовања жена”. После њиховог излагања, реч је узела бистра и отресита домаћица Милка Алексић. Поред осталог, рекла је:
”Позивам вас партизанке да дођете у моје домаћинство, да будете моји гости и да видите колико траје радни дан сеоске жене. Ја ујутру устајем у пет сати а лежем у један по поноћи. Моје краве хоће да се помузу на време, јагњад и телад на време да се напоје и нахране, они не знају за моје идеолошко образовање. А и не знам где бих у мом домаћинству то ваше идеолошко образовање применила.”
За разлику од партизанки, које су клицале Титу, Милка је на крају говора узвикнула: ”Живео српски народ!” и ”Живела Србија!”. Па је још додала: ”Пази, српски народе, шта радиш, далеко си заведен”.
Проломио се аплауз, одушевљени мештани носили су је на рукама.
Али, Милку убрзо хапсе. Муж Живко и синовица Божана безуспешно су покушавали да је посете у Крагујевцу, у Капислани. ”Сећам се, када је дошла кући била је живи леш. Није могла разумљиво да говори. Није се опоравила. Умрла је не рекавши ништа шта је у затвору доживела”, сведочила је за ”Погледе” Божана.
У то прво време комунисти су по правилу лоше пролазили са својим невероватним лажима, све док ствари не би преузимали њихови кључни људи: армија џелата и мучитеља. После неизбројаних хиљада убијених и мучених, идеолози су се враћали, и тада их више нико није извргавао руглу. Механизам самоодбране чинио је своје. Све више људи веровало је у лаж, видевши да се истина сурово кажњава. Временом, број идеолога и разних теоретичара надмашио је број џелата и мучитеља, јер се потреба за њима смањивала. И обратно: када више није имао ко да убија и мучи за изговорену реч, чак и за мисао, лажи су лагано почеле да нестају.
Лагано, а не брзо, јер су многи који су прихватили лаж негирали да је насиља икада било. И тако до наших дана.
Било је потребно да прођу 23 године од рушења Берлинског зида да би се појавио роман који осветљава овај кључни механизам деловања комунистичког система – роман ”Џелат” Слободана Гавриловића (”Албатрос Плус”, Београд, 2012). Па иако је аутор високи функционер Демократске странке (једно време био је и њен потпредседник) и високи државни чиновник (директор ”Службеног гласника”), роман је изложен бојкоту. ”Гугл” казује да су о његовој промоцији, 18. септембра у Београду, известила само два медија слабе гледаности и читаности: Радио телевизија Војводине и дневник ”Правда”. Рецензије нема ни једне.
Ово је уједно одговор на питање зашто још није снимљен филм о главном јунаку ”Џелата”, Титовом поверљивом убици из ”Ужичке републике”, Видану Мићићу. Слободан Гавриловић је седам година разговарао са Мићићем, има његове писане изјаве, као и аудио и филмске записе његових сведочења. Када је давао интервју за ”Погледе”, 2005. године, рекао је да су чак и за документарни филм у догледно време слаби изгледи. Права ствар би наравно био играни филм, то јест серија играних филмова заснованих на истинитим догађајима, која би коначно заменила ”Отписане”, ”Ужичку републику”, ”Неретву” и остала остварења комунистичке пропаганде. Док се они не сниме, шира јавност неће сазнати ко су уистину били комунисти. Дотле ће Војислав Рајчић ”Пожаревац”, четнички џелат који је 1980. године осуђен за 49 убистава, у јавности остати већи убица од Видана Мићића, који је убио 2.000 људи. Да не говоримо о правном основу ових убистава, јер је Рајчић убијао у име државе, тј. по пресудама војних судова и надлежних команданата донетим по законима Краљевине Југославије, а Мићић у име партије.
У поменутом интервјуу Гавриловић је најавио ”озбиљну књигу”. Такође је рекао да је проверавао Мићићеве наводе и да се све што је проверио ”показало тачним”. Роман ”Џелат” написао је у првом лицу, као исповест Видана Мићића. Итекако је озбиљан! С разлогом је критичар Горан Бабић на промоцији изјавио да је реч о “величанственом рукопису, који враћа веру у снагу литературе”, да је то ”моћна проза какве није било још од романа `Кад су цветале тикве` Драгослава Михаиловића”, као и да роман ”Џелат” представља ”повратак традицији коју симболишу велика имена српског романа са Андрићем и Црњанским на челу”.
Шта је Титов џелат испричао о себи, кроз сјајно перо Слободана Гавриловића?
Рођен је у селу Злодол код Ужица и каже да то није случајно. Постојало је и село Добродол, али њему су комунисти после рата променили име. Каже да ни то није случајно.
Мајка је Мићића као бебу бацила у коприве, али га је нека жена нашла и вратила, под претњом да ће је пријавити жандармима.
У књиге рођених није ни уписан, после рата се сам уписао. Завршио је само четири разреда основне школе. Док је похађао трећи разред, комшије су му давале славске колаче да носи у цркву. Али, он би задржао новац, а комшијама би рекао да је обавио посао. Следеће гоодине су га ухватили, па је добио тешке батине. Тада је почео да псује Бога. Цркву је још више омрзао током причешћа: поп је видео да му је језик црн од купина, па му је лупио шамар и истерао га из цркве.
Наравно, ово се у стварности није десило: нико није чуо да поп ошамари дете током причешћа. Али, он је то тако касније умислио. ”Верских заблуда сам се трсио још у раном детињству, можда захваљујући брошури Васе Пелагића Умовање здравог разума”, каже. А за Господа вели: ”Он је највећи крволок”.
У војсци је, природно, Видан Мићић регрутован у кажњеничку јединицу. Често је кажњаван и добијао је низ бесмислених задатака, попут овог: ”Дувај у сијалицу да је угасиш!” После неког времена симулирао је да има падавицу и до краја војног рока био је магационер.
У Београд је први пут отишао 1933. године. ”Видео сам градску сиротињу и богате који живе од туђег зноја”, помислио је тада, или је и то касније умислио. Ипак је остао две године, да ради у фабрици шећера.
Имао је десеторо браће и сестара. Најстарији брат гине у Првом светском рату, 1915. године, а седморо браће и сестара умиру за седам дана 1917. године, од шпанске грознице. Брат Петко умро је у затвору у Сремској Митровици у 26-тој години живота. Робијао је због убиства жене, па су и Видана звали ”Робијаш”. И он је хтео да убије своју жену, али спречила га је једина преостала сестра. Ипак је жену тако претукао, да је мислио да је мртва. ”Зграбим новију одећу, документа и новац, па што брже од куће, да не паднем у руке жандармима”, гласи даље исповест Видана Мићића. Побегао је у Београд, радио је као носач на обалама река. Сваког дана тражио је потерницу у новинама. ”Кад видим жандарма да иде улицом, од страха прелазим на супротну страну”, сведочи.
Из Београда одлази у Винковце, где ради три месеца, а онда у Загреб, где остаје четири године. Притом користи чињеницу да му је у радној књижици било погрешно уписано презиме – Митић уместо Мићић. Када се 1940. године приближио рат, одлучио је ”да у томе не учествује”. Одјављује се и из војске и из полиције, наводно ради селидбе, а онда мења стан и почиње да живи илегално. Улазак Немаца у Загреб априла 1941. затиче га као помоћног грађевинског радника на једном објекту крај Максимира. Одушевљено скандирање Загрепчана привукло га је до централне улице. Ту је први пут видео Немце, засуте цвећем.
Тада није ни слутио да ће ускоро срести свог новог идола, бившег помоћног браварског радника, Јосипа Броза Тита, који се у тој гужви налазио можда на свега неколико корака од њега.
После неког времена Мићића хапсе усташе. У затвору је свирепо мучен, а преживео је захваљујући уштеђевини, која је послужила као мито. Депортован је до Београда. У Злодолу га дочекују сестра и зет, који му с врата каже: ”Дође печени комуниста”. Ускоро одлази у партизане. ”Био сам најсрећнији у свом животу, као да сам на одмору”, описује те дане. Експресно је примљен у партију. Када је његова чета кретала ка Вишеграду, Слободан Пенезић Крцун га извлачи из колоне: ”Видане, остајеш у Ужицу”.
Крцун га је изабрао за главног џелата ”Ужичке републике”. Био је у чети за обезбеђење Врховног штаба и брзо је постао њен заменик командира. Тита описује бираним речима, каже да је од њега осећао ”праву родитељску љубав”.
Убијао је ”слатко”, највише изнад ровова у Крчагову, тик испод болнице, али и на разним другим местима. По пресуди комунистичког суда, али и по својој вољи. ”За посебне задатке смо имали капе на којима нису биле пришивене звезде петокраке, да не примете да смо партизани. Од наоружања смо имали пиштоље. Носили смо их тако да се не виде”, прича.
Овде Слободан Гавриловић додаје сведочење Божидара Ђокића из Висибабе, који је имао среће да преживи затвор ”Ужичке републике”. Ђокић казује:
”У затворској мртвој шетњи кришом размењујемо обавештења ко је претходне ноћи отишао чак-чак… Док је наша колона шетала у тишини, у кругу се увек налазио неко од особља затвора. Најчешће је то био Видан. Вртео се у оном кругу и пратио наше понашање. Са пиштољем у џепу капута и свиленим гајтаном око врата, шепурећи се, уливао је страх. За њега се знало да је чистач. Њему се није могло противуречити.
У петак поподне, 28. новембра 1941. године, велики број затвореника је пуштен кућама. Ратко Дрчелић (командир чете Видана Мићића – прим. М.С.) ме је пребацио у собу где је раније био Периша. У тој соби беше само Милош Јанковић из Речица. Док смо разговарали зашто смо остављени у затвору, дође Видан у нашу ћелију. Попричаше као земљаци и комшије. Видан изађе из ћелије. Милош и ја настависмо разговор и он ми тада рече:
– Слушај, Ђокићу, ја нисам низашта крив, али мене ће Видан да убије. Он ме мрзи од пре рата, убиће ме само из мржње…”
Тако је и било.
”За правог џелата не постоји дилема између добра и зла. Њега покреће сигурност да чини добро. Посебно када је у једној личности обједињена улога тужитеља, судије и извршиоца… Заволео сам тај посао временом и радио сам га с вољом”, сведочио је Мићић.
Ипак, први пут било му је тешко. На задатак га је послао Крцун, а из мрака је све надгледао Александар Ранковић, који му је после пришао. Сем њих двојице, поред Тита, о животу и смрти одлучивали су још и Петар Стамболић, али и Владимир Дедијер. Пет партизана одвело је седам несрећника из ужичког затвора у Крчагово, ноћу, уз пригушено светло једног фењера. Пре убиства свакоме је опљачкано све што вреди. Следило је испаљивање метака у потиљак: ”Не можеш да замислиш како то изгледа кад човеку пуцаш с леђа у главу. Кад сам опалио метак у потиљак, не пада лево ни десно ни напред, него на леђа. Крв шикља и прска ме по ногама. Гадило ми се”.
Изводили су их сваке ноћи, у групама и од по 10-15 особа. Ускоро је нестало гађење, почели су да певају: ”Буди се исток и запад…”
Један је покушао да им побегне, искочивши из камиона. Стигли су га меци, пао је на праг неке кафане. Отерали су радознале. ”Оног веселника обрнусмо на леђа, узесмо капут, нагрнусмо мозак на капут и подигосмо га у камион”, наставља Мићић.
Из Крчагова је покушао да им побегне само Живојин Павловић, бивши истакнути комуниста. Он је раније побегао московским џелатима и склонио се у своје родно село, крај Ужица. Њега су највише мучили, јер је написао брошуру ”Биланс совјетског термидора”, инспирисан чињеницом да су неупоредиво више југословенских комуниста убили само комунисти (око 500), него југословенски жандарми (десетак).
Овде Мићић негира да је у Ужицу убијао и маљевима. Убијање чекићима, маљевима, дављењем и на разне друге начине описује у наредним периодима. Међутим, у интервјуу специјалном издању ”Погледа” из 1991. године, објављеном под насловом ”150.000 незнаних гробова”, говорио је да је и у Ужицу убијао маљевима. (”Слобода”, Чикаго, 10. фебруар 2012.)
(Крај у следећем броју)

НАСТАВАК:

Скривена историја
Прича о злу (2)
Титовом џелату Видану Мићићу најтеже је било када су масовне ликвидације окончане: ”Лутам по граду, нема тих задатака. Немам кога да убијам. А не могу да спавам. Моји најтежи и најдужи месеци…”
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Док су се пели уз Златибор, 29. новембра 1941, Видан Мићић је свом побратиму, Титовом куриру под надимком ”Страшни”, предао једног несрећника да га спроводи, пише у наставку романа ”Џелат” Слободана Гавриловића, насталог на основу казивања главног џелата ”Ужичке републике”. Ускоро се са зачеља колоне зачуо пуцањ. Мићић наставља:
”Ја се вратих. Он га убио, преврнуо на стомак, сео на леђа и једе.
– Шта радиш то?
– Ма, ко му јебе мајку, да га ја водим. Кад си га ти ухватио, знам да није поштен.
Пуче од смеха, готово се заценио.
Кад смо касније прешли Увац, Страшни је страдао. Убише га четници”.
Мићић износи и детаље о Брозовој парализи страхом у време пада ”Ужичке републике”. О томе су већ сведочили Арса и Лепа Јовановић. Било је говора и о Брозовој смени. Мићић пише:
”Општи метеж, паника. Нема јасне команде, нити правог циља.
Врховни командант се изгубио. На Палисаду чланови Врховног штаба и Политбироа плачу. Нема друга Тита. Пред зору га је на Палисад довео дванаестогодишњи дечак Карајичић. Тек после рата сам сазнао да га је укоченог у жбуњу пронашла Анка из кафане, али о томе се није причало”.
Следи опис ексхумације жртава, на основу исказа новог сведока:
”Немачка команда је на захтев родбине 1. јануара 1942. године одобрила да ископамо и превеземо мртве до наших села, где смо их сахранили, да им се зна гроб. Био је снег. Родбина ликвидираних људи дошла је воловским или коњским саоницама. На саоницама на брзину сковани сандуци. Јасенови, храстови, груби, неофарбани. Прекрили су читав брег изнад Крчагова…”
У Чајничу Видан Мићић ступа у 2. пролетерску бригаду. На позив другова, и он је после рата приложио чланак за монографију о овој јединици, али тај чланак није објављен, с образложењем да је написан ”језиво и страшно”. Мићић закључује: ”Значи лажемо, нећемо да прикажемо како је било”. Затим наводи неке од најпознатијих комунистичких ратних парола, уз коментар: ”Гутали смо лакирану пропаганду и веровали у златну рибицу”.
Мада сведочи под паролом ”да се све зна”, ипак не описује сарадњу 1. и 2. пролетерске бригаде са усташама, у борби против четника у Источној Босни пролећа 1942. године. На једном месту једва је процедио: ”Једино се четници и усташе нису помагали”. На другом месту додаје још нешто што потврђују документа: ”Најмање је борби било с Немцима, а највише са четницима”.
У 2. пролетерској бригади партијци су се извлачили из борби, бавили су се разним подметањима. Љубавне везе са ”другарицама” су скриване, али за њих се ипак знало. Мићић је и даље био џелат, па је тако учествовао и у ”ликвидацији жандарма на Борикама”. У ствари, ту је било и доста официра, послатих са Равне Горе да помогну борбу Срба против усташа. Пошто у тим крајевима грађански рат још није био почео, они се нису чували од партизана. Али, партизани су их похватали и поубијали.
Због тог случаја Мићић је први пут искључен из Комунистичке партије. Не, наравно, због убистава, већ зато што је на партијском састанку побројао шта је коме партијцу дао од ствари опљачканих са жртава (”нагласим шта сам дао комесару и командиру”). Била је то уобичајена пракса, али ”сирови” Видан, како га је звала Цана Бабовић из Централног комитета, није схватио да се о таквим стварима не прича на партијским састанцима.
Уследила је језуитска, такође уобичајена, казна: бојкот. Искључени члан остаје у чети, али са њим нико не сме ни реч да проговори, нити он сме коме да се обрати. Хтео је да се убије, али га је спасао један друг који је проговорио с њим кад су били сами, уз следећи коментар упућен на рачун комесара: ”Боље да сад насамо разговарамо да он не види, јебо му мајку идиотску. Он је предлагао на састанку кад су те искључили да будеш стрељан, али се већина није сложила”.
Када је тај комесар, Пане Срдановић, премештен у другу јединицу, Мићић је враћен у КПЈ. А онда је Срдановић избачен и бојкотован. Мићић га је нашао и испсовао.
Други пут Мићића је из партије избацио лично Крцун. Разлог: неки су коментарисали командирово тетурање од пијанства, па су то пребацили на Мићића… ”Требало је да одем у пензију најмање са чином потпуковника, а не као капетан друге класе. Далеко луђи, глупљи, блесавији, који су били у рату, имали су више чинове од мене”, коментарише Мићић.
У српском селу Босаре у Босни група партизана, међу којима је био и Мићић, заробила је једног четничког курира. Следи језив опис мучења и ликвидације:
”Док је саслушаван, користили смо нешто од алата из радионице (ковачке) да што пре призна. Један узе мех, насмеја се и предложи:
– Хајде да му набијемо црево од меха у задњицу!
Положише заробљеника на тезгу, скинуше му панталоне и гаће. Везаше га чврсто за тезгу. Узеше гумено црево од меха и набише му у чмар. Онај што је предложио поче да дува мех. Четник кука, вришти. Моли нас, моли Бога, али нико га не чује, нити му ко помаже. Ми се сјатили око оног меха, стојимо укруг око тезге, скачемо около као Индијанци око ватре, кад се припремају за борбу. Онај дува ли дува. Четник риче као бик. Урла. Стомак му све већи, а наша радост све јача. Скачемо и навијамо све жешће. Неко опали кратки рафал. Одменише онога на меху. Четнички курир све тиши. Пуче стомак као бомба. Уплаши нас. На све стране лети дроб и изнутрица. Јадник се још криви, дрхти и полако смирује”.
Једном је хтео да једе убијене људе. Прича:
”Гледам их онако добро ухрањене. Има доста меса на задњици и бутинама… Приђем оном дебљем. Вадим нож из џепа, решен да одсечем месо од бута, да то испечем и са Пајом поједем. Пајо ме повишеним тоном упита:
– Видане, шта ћеш то?
– Видиш какав је дебео ко крмак, хоћу да одсечем меса од бута, да испечемо и да се најдемо – рекох му кроз смех.
Пајо подиже пушку и упери у мене. Уз видно огорчење подиже тон:
– Враћај се, убићу те!”
Ипак није појео одсечени комад.
Априла 1944. године Мићић је са још једним другом из 2. пролетерске бригаде прекомандован у Шумадију, међу малобројне партизане који су бежећи од четника ”постали прави маратонци”. Ту је упознао џелата Дачу, али дивио се џелату званом ”Жика Морнар”, који се иначе помиње као ликвидатор у делимичном списку жртава комуниста у Крагујевачком округу. ”Водите их тамо у неку јаругу” – наређивао би потоњи ”народни херој” Душан Петровић Шане. Или би просто давао списак ”Морнаровој тројци”.
По уласку партизана у Пожегу, Мићић је требало да убија у овом месту, али се од тога одустало, јер је одмах рекао да ће убијати кога хоће. ”У Пожегу нисам отишао. Касније сам схватио да сам тада био брзоплет. Требало је да ћутим,а на терену да спроведем своју намеру, као што је радио Жика Морнар”, сведочи.
Уместо у Пожегу, послат је у Београд, у Озну. Каже да је ипак највише убијао у селу Шибице, на обали Саве:
”Ликвидираних је било много више него у Ужицу. Ниси могао ухватити реда, ни тачног броја. Доведу ти увече једну групу од 50 и то се ликвидира. Сутрадан две групе. Прекосутра три.
Колико је стрељано при заробљавању, то је друго питање. Оно што је у позадину доведено, стрељано је – око 1.000…
Пре села Шибице била је једна већа удолина. Сви заробљеници сатерани су у ту долину. Јединице нису имале довољно обезбеђења да их спроведу. Било је ту неколико десетина хиљада заробљеника. Кад су их набили у долину, наши су са страна почели рафалну паљбу, с намером да их побију. Заробљеници нису били везани… Кад су се у једном тренутку консолидовали, као по команди јурнули су и голоруки отели оружје, којим су потом убили ове који су их довели. Убијених је било на хиљаде.
Због тога се од таквог начина одустало. Прешло се на ликвидацију мањих група. Приведе се група од десетак до ископаног рова. Један официр Озне крене са једног, а ја са другог краја, убијамо по једног и убацујемо у шанац.
Онда следећа партија”.
Када се после капитулације Немачке партизанима предао велики број Немаца, Мићић је убио једног немачког генерала зато што је тражио да се поштује међународно право о поступању према заробљеницима. Међутим, уплашио се да ће због овог убиства бити кажњен, па је решио да уклони леш. Ево како је описао овај чин:
”Исекао сам му прсте и поскидао прстење. Извадио сам му златне зубе из вилице. Њега сам секао део по део и бацао по шумарку. Леву руку, па после сто метара десну. Затим пауза, па једну ногу, па другу. Исечем труп на десетину делова и бацам лево и десно док је камион у покрету сво време”.
Најтеже му је било када су масовне ликвидације окончане: ”Лутам по граду, нема тих задатака. Немам кога да убијам. А не могу да спавам. Моји најтежи и најдужи месеци. Онда је то постепено почело чилети”.
Скоро сваке ноћи је сањао да га јуре четници или Немци, али није сањао убијене. Свестан зла, два-три пута је обновио крв пре него што се одлучио да ствара потомство.
У време резолуције Информбироа, 1948. године, његове пријаве одвеле су многе на Голи оток. Наредних година пријављивао је комшије због критике Титовог режима. ”Могу рећи да сам овог човека на правди бога оптужио и пријавио. Данас и ја тако мислим, јер све оно што је причао истина је”, закључује у вези једног примера.
И мада су многе убице брзо поумирале, или извршавале самоубиство – он је доживео дубоку старост. Рано се пензионисао и постао је цвећар. Осамљивао се, причао је са цвећем. ”Осећам се као човек потпуно задовољан”, говорио је тада.
Пре рата, у рату, као и после рата, више пута је био на ивици смрти, али имао је луду срећу. Живот му је спасао чак и онај пиштољ којим је убијао у Ужицу. Метак га је погодио у тај пиштољ, у висини бубрега. Други метак погодио га је у леђа, али га је зауставио дневник који је носио у ранцу. Трећи метак такође је зауставио ранац. Био је распрскавајући, разнео је порцију пуну качамака.
Није га убио чак ни гром који је погодио дрво на које се попео!
Када га је камион прегазио као бициклисту, бицикл је остао згужван, а он је прошао без повреда.
Набројао је чак 13 таквих ситуација.
”Од детиње ноге био сам ђаво и несретник”, говорио је. Прво је својим делима потврдио, али ово друго се, на жалост, у његовом случају показује као крајње релативна ствар. (Слобода, Чикаго, 25. фебруар 2012.)