Друго полувреме
Друго полувреме
Ослобођена телевизија, у ослобођеном граду Крагујевцу, емитовала је афирмативну емисију о комунистичком диктатору Титу. Зашто?
ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ
Не, нико није толико наиван: од нове власти у Крагујевцу заиста су се очекивала непријатна изненађења. И мало их је, у опозиционим редовима, који тој власти не би прогледали кроз прсте: комунисти су владали пола века, па је већ због тога јасно да дебољшевизација друштва неће бити ни мало лак посао.
Али што је много, много је!
Пре неко вече Телевизија Крагујевац приказала је афирмативну, целовечерњу емисију о “председнику Титу”! На први поглед, чињенице се никако не уклапају. Тито се налазио на челу комунистичке диктатуре која је страховито поразила српски народ. Када се, на крилима енглеских бомбардера и гусеницама совјетских тенкова, дочепала власти, Титова паравојска стрељала је више Срба него што су то за време рата учинили Немци. Онда је српски народ подељен на више народа и у више република. Уследила је економска катастрофа. Владајући хрватски и словеначки комунисти опљачкали су Србију, одвлачећи у своје републике не само претежни део националног богатства, већ и комплетне фабрике…
У побуни против комунизма, а посебно против титоизма, Срби су шест година гласали за опозиционе странке. Упорност се прошле године најзад исплатила, и комунисти су срушени у свим већим градовима. А онда, хладан туш: нова, наводно антикомунистичка власт, обнавља Титов култ!
Ево једног од питања водитеља “угледном суграђанину”, који је представљен као близак сарадник, не диктатора, већ “председника Тита”:
“Много је људи за времена када је председник Тито умро, до данашњих дана, имало прича о Титу на начин који није много уверљив. Многи су били ближи њему, као Ви, који су мало тога рекли. Ако бисте били љубазни да нам објасните технологију Вашег рада, кроз коју се види свакидашњи контакт са председником? Дакле, од јутра до увече, где све идете с њим и шта све радите за њега?…”
Саговорник са дивљењем одговара на питања о “председнику”, чија велика зидна слика гледа Крагујевчане. Каже да је Тито био “опуштен” у разговорима са страним државницима, “који су много држали до његовог искуства и до неког његовог осећаја за проблем, јер су видели његове успехе”.
И тако – скоро два сата. Била је то типична култ емисија о једном диктатору, потпуно налик емисијама приказиваним својевремено поводом “дана младости” и других “великих” јубилеја. Данас се тако нешто може видети још у Северној Кореји, Кини, на Куби, затим у Ираку и сличним државама.
Милошевићева “Телевизија Бастиља”, како је називају опозициони лидери, већ годинама не приказује тако нешто. Штавише, у појединим емисијама – “Ипак се окреће”, на пример – Телевизија Београд редовно исмева омраженог диктатора.
Крагујевчани су очекивали да ће нова власт донети потпуно нови програм на градској телевизији.
Било би логично да су емитоване емисије у којима се афирмише монархија. Лидер Коалиције “Заједно”, Вук Драшковић, обећава да ће по освајању власти довести краља. Зашто се, онда, у медијима које је Коалиција освојила монархија не представља народу?
Лидер Коалиције је такође обећавао да ће се заложити за повратак српске политичке емиграције? Зашто ослобођени српски градови не позову своје прогнане суграђане из белог света? И зашто ослобођени градски медији не приказују емисије о њима? У Канади, примера ради, живи мајор Александар Милошевић, командант Групе јуришних шумадијских корпуса. Данас нема значајније историјске личности са крагујевачког подручја од мајора Милошевића. Зашто нова телевизија легендарног мајора не позове макар телефоном, уместо што пушта ислужеле “дипломате” Ј. Б. Тита?
Диктатор, ипак, није пао с неба на крагујевачку телевизију. Напротив: највећа несрећа је у томе што све ово ипак има своју логику. У последњим минутима емисије “угледни” суграђанин упитан је о садашњем политичком тренутку. А питање је заправо значило: шта би “искусни” и “успешни председник Тито” дана рекао? И заиста: шта? Ево: “Мора се осудити амбиција за територијалним ширењем”.
У томе је, дакле, суштина. Марксистички васпитани политичари, који, како изгледа, доминирају Коалицијом Заједно, поштују животно дело комунистичког диктатора, а то су републичке границе намерно повучене на штету српског народа. Али ни то није све. Јер, није тај диктатор тек тако могао да омеђи Србију. Учинили су то они који су га довели на престо: комунистичка централа из Москве, уз велику, можда и пресудну, помоћ водеће западне силе онога доба, Велике Британије.
Светски комунизам је у кризи, али Черчилову штафету има ко да носи. Западни лидери добро знају зашто су подржавали Ј. Б. Тита. И знају, наравно, зашто сада траже његове наследнике.
Што се крагујевачке телевизије тиче, њихова потрага је на добром путу. Ту главну реч воде један комунистички директор (Видосав Стевановић) и једна комунистичка новинарка (Гордана Суша), који су своје занате пекли још у Титово доба. Правда, на крају приче, долази отуда што њихова телевизија има најслабију гледаност. Зато су рекламе на Телевизији Крагујевац веома ретка појава. И зато су, ионако сиромашну крагујевачку општину, притисли тешки финансијски проблеми. Нова градска власт очекивала је да ће од телевизије убирати профит, а уследили су губици. Њих ће, вероватно, покрити један од многобројних фондова за помоћ “независним” медијима, попут Сорошевог. Другачији расплет – промену концепције градске телевизије, што уједно значи и промену политике Коалиције Заједно – тешко је очекивати. Када једном Милошевићеви комунисти потпуно изгубе власт, то неће значити да су Срби добили битку против комунизма. То ће значити само да је судија дао знак за почетак другог полувремена, чији ће крај, можда, бити још неизвеснији.
(14. мај 1997, број 201)
