Госпођа министарка и сорошевци
ПРОПАГАНДНИ РАТ
Госпођа министарка и сорошевци
Данас би само слободно тржиште, уз уобичајена ограничења, обезбедило квалитетно информисање у Србији. У оваквој ситуацији, једне штити монопол владајућег режима, а друге страни капитал, због чега се грађанима уместо информација сервира пропаганда
Пише: Милослав САМАРЏИЋ
Госпођа министарка информисања Радмила Милентијевић изјавила је прошле недеље да ће се на првом наредном заседању републичког парламента вероватно наћи и предлог њеног Закона о јавном информисању, који би се могао назвати – антисорошевски закон.
По нашем скромном мишљењу, од тога нема ништа. Ево зашто.
Пре два и по месеца у новинама које излазе благодарећи донацијама из иностранства критика Милентијевићкиног закона беше веома актуелна. У исто време, разуме се, медији под контролом владајућих комуниста узели су у заштиту и министарку и предложени закон.
Онда је ова тема нестала са страница и једних и других новина, док се пре око месец дана није огласио савезни министар за информисање, Горан Матић. Најавио је да ће и на савезном нивоу ускоро бити донет нови Закон о штампи, али знатно опрезније од Милентијевићке. Одредбе новог закона он, заправо, није ни поменуо, већ је само скренуо пажњу на “јавну расправу у којој слободно износе мишљења сви представници различитих политичких снага”. Једна таква расправа је, каже Матић, “највећа вредност” у читавом том процесу.
Савезни министар очито није желео да улази у детаље зато да не би прошао као његова колегиница из републичке управе. А исто тако се пре две-три године провео и његов претходник, Игњатовић. Игњатовићев амандман на Закон о јавном информисању такође је наишао на опречне критике: кудили су га медији овисни о страном капиталу, а хвалили овисници о овдашњим буџетима.
У међувремену, између Игњатовићевог и Милентијевићкиног предлога, били смо сведоци покушаја режима да забрани Сорош фонд, који је на гласу као највећи финансијер домаћих тзв. независних медија. И били смо, тим поводом, сведоци још једног двобоја два новинарска клана.
Гордана Логар, председница тзв. Независног удружења новинара Србије, каже да је Игњатовићев предлог амандмана својевремено повучен “зато што је наишао на жестоке критике”. Не бисмо се баш сложили с том оценом. Па и сада, ако предлог Радмиле Милентијевић буде одбачен, то свакако неће бити учињено због нечије “жестоке критике”. Из тог разлога владајућа комунистичка коалиција није одустала ни од свог покушаја да забрани Сорош фонд.
Сва три случаја се, у основи, своде на исто.
Законима о информисању режим покушава да ослаби утицај редакција плаћених из иностранства, тако што би им наметнуо обавезу да на сваком примерку новина, као и у најавним и одјавним шпицама сваке емисије, нагласе ко их плаћа. Резон је једноставан: са том информацијом парола о независности, коју ове редакције наглашено истичу, била би обесмишљена. Уследио би и пад тиража, односно гледаности и слушаности. Јер, све те редакције користе се нечим што се на српском језику зове превара: кажу да су независне, а итекако су зависне.
С друге стране, покушајем да забрани Сорош фонд режим би постигао још већи успех на (дез)информативном плану: без помоћи из иностранства, многих медија више не би било.
Дакле, реч је о бици за примат на пропагандном пољу, са којом “жестока критика” нема много веза. Уосталом, када је овај режим одустао од неке своје замисли због критике од стране било ког опонента? Али је зато он итекако осетљив на “савете” светских гостију, рецимо Ричарда Холбрука. Реалније звучи претпоставка да је одустајање од Игњатовићевог амандмана и од забране Сорош фонда последица америчких притисака на Слободана Милошевића, него плод нечије “жестоке критике”.
Западне земље, преко експонената као што је Сорош, улажу новац да би обликовале наше јавно мњење у правцу спровођења своје политике. Чувајући своје медије у Србији, они заправо чувају своје политичке интересе. Истом логиком руководи се и владајући режим у својој информативној, то јест пропагандној политици. Само, као што губи позиције на свим другим странама, губи и на овој. Слободан Милошевић је исувише, како се то дипломатски каже, кооперативан према Западу, да би се сада супротставио његовим продуженим рукама у Србији. Управо због тога предлог закона Радмиле Милентијевић нема изгледа на успех.
А то је баш штета! Било би лепо да се сви ти “независни” оките перјем које им заиста припада. Када морају, неки од њих кажу имена својих ментора, али има их и који то не би учинили ни за живу главу. Такви у критичним тренуцима почињу да хвале Сорошеву хуманост испољену према болеснима и немоћнима. Себе не спомињу, ни по питању штампе, ни по питању хуманости. А могли би по оба ова питања. Тај Сорош се према многим новинарима у Србији заиста показао као велики хуманиста. Од потенцијалних социјалних случајева направио је “велика” имена. Укидањем дотација, они би се преко ноћи нашли на улици. Сутрадан, већина би се вратила старом јату, уз неизбежно “ревидирање” ставова. Не мислимо да су припадници супротстављеног клана нешто другачији, напротив. Уосталом, колико јуче, и једни и други су били чланови истих редакција.
Хоће се рећи, данас би само слободно тржиште, уз уобичајена ограничења, обезбедило квалитетно информисање у Србији. У оваквој ситуацији, једне штити монопол владајућег режима, а друге страни капитал и страни политички интереси. Зато се грађанима, уместо информација, сервира пропаганда. Оно мало слободног тржишта, које постоји, потпуно је искривљено. Код нас се, примера ради, порнографска литература истиче на сваком киоску. Тога нема ни у једној цивилизованој земљи. Али зато код нас ни на једном киоску нису истакнуте новине које припадају супротним клановима. Тога такође нема у правним државама. Тамо су продајне мреже законом обавезане да подједнако истичу новине истог жанра. У београдском “Дувану” кажу да не могу да продају “Погледе”, јер “нема места” на киосцима. Такав одговор није могуће добити у, рецимо, Великој Британији: ако нема места за једне, нема ни за друге.
Према томе, нова правила у области информисања заиста су потребна. Само, то није ово што предлажу владајући комунисти, а није ни оно што би хтели сорошевци.
(Број 202, 28. мај 1997.)
