Комунисти поново манипулишу
УОЧИ ИЗБОРА
Комунисти поново манипулишу
Комунисти до сада ни на једним изборима нису добили изнад 50 посто гласова. Циљ њихове манипулације састоји се управо у томе: како са гласачком мањином освојити посланичку већину
Пише: Милослав САМАРЏИЋ
Пре десетак година радио сам у крагујевачком дописништву “Вечерњих новости”, па ми је остала у сећању једна вест коју је овај лист објавио у својој традиционалној рубрици “Спец. вн”. Та вест гласи: “У Грађевинској радној организацији ‘Казимир Вељковић’ у Крагујевцу, за ноћног чувара примљено је лице које је 25 пута осуђивано због провалних крађа”.
Сада, уочи септембарских избора за српски парламент, у овом листу би требало да се појави једна слична вест. Могла би да гласи, рецимо, овако: “Изборе у Србији организоваће иста лица која су прошле године ухваћена у изборној крађи у 40 општина”.
Наравно, “Новости” су режимски лист, па ову вест сигурно неће објавити. Али ни друге новине не пишу превише о овом феномену. Рекло би се да се народ свикао на такве ствари: за једну велику крађу не само што нико није позван на кривичну одговорност, него се лопови остављају да раде шта им је воља, и ником ништа.
Таква су, заправо, правила игре у комунизму. Зна се да су они завладали на начин који се у римском праву назива разбојништвом и зна се да ће се разбојништвом служити док год буду могли. Али, како једно криминално стање претворити у правну државу?
Сада опозиција нуди двојак одговор на ово питање. Једни кажу – изборима, а други – бојкотом избора.
Тешко је рећи ко је у праву. Извесно је да су и овога пута комунисти трагали за изборним моделом који им највише одговара. Они за сваке изборе доносе нова правила, мада увек кажу да то није важно јер су правила иста за све. Наравно да нису у праву, јер их иначе не би стално мењали.
Промене изборног модела комунисти спроводе у два правца. Прво, они стално повећавају број изборних јединица, тако да их сада има чак 29. Друго, за изборне јединице у којима имају веће шансе, комунисти стално повећавају број места у скупштини, насупрот смањењу значаја изборних јединица наклоњених опозицији.
Опозицији су, по правилу, наклоњеније урбане средине, у којима има више медија и у којима је теже заплашити становништво. То су развијени региони и велики градови, попут Београда, Новог Сада, Ниша или Крагујевца. Комунистичка манипулација има више успеха у заосталим срединама на југу и истоку земље.
Прави рај за комунисте је Косово, што је двострука трагедија, јер су управо они одговорни за страдање српског народа у овој покрајини. Приликом сваких избора комунисти бесрамно експлоатишу српску несрећу на Косову и Метохији. То чине тако што Косово и Метохија дају неупоредиво највише посланика у односу на број гласача. На прошлим изборима овде су бирана 24 посланика, а сада ће их бити чак 42. При томе на изборе излази испод 100.000 грађана. Комунисти се правдају тиме да је број посланика прављен према укупном броју становника, мада се зна да Шиптари никада не излазе на изборе. Али чак и када би изашли, број посланика би опет био несразмерно велик. Примера ради, у изборној јединици Крагујевац бира се свега осам посланика. А у ову изборну јединицу, поред Крагујевца, улазе и све остале централне шумадијске општине. Дакле, реч је о подручју на коме живи близу пола милиона људи.
Па иако им изборни модел сваки пут све више одговара, број гласача владајуће Социјалистичке партије и њених сателита бележи сталан пад. И не само то. Комунисти до сада ни на једним изборима нису добили изнад 50 посто гласова. Циљ њихове манипулације састоји се управо у томе: како са гласачком мањином освојити посланичку већину.
Пошто две Демократске странке (Ђинђићева и Коштуничина), не излазе на изборе, главна битка ће се водити између Социјалистичке партије (са сателитима), Српске радикалне странке и Српског покрета обнове, који тек сада први пут самостално излази на изборе. Ове три странке биле су главни такмаци и на прошлогодишњим савезним изборима, с том разликом што је СПО сада ослабљен за своје коалиционе партнере.
Пре годину дана, на овом месту, писао сам да ће после избора доћи до сарадње између Милошевићевог СПС-а и Драшковићеве Коалиције “Заједно”, односно СПО-а, против националне опције коју заступа Шешељ. Чинило ми се да је то логично, пошто се и Милошевић и Драшковић, благо речено, превише ослањају на савете тзв. Новог светског поретка. А овај би свакако тражио да се његови људи, у случају потребе, удруже. Међутим, после избора, дошло је до оштрих уличних сукоба између присталица ове двојице, у којима је чак и крв проливена. Наук је био: овде је најбоље ништа не прогнозирати. Али сада, ево, на све стране се пише и говори о Драшковићевом приближавању Милошевићу. Он се често појављује на режимској телевизији, говори да су изборни услови најбољи до сада, а једном је чак изјавио да је Милошевић испунио “скоро сва обећања” у вези избора. Тако нешто, ако сећање служи, још нико није изјавио (сем комуниста). Милошевић је управо познат као човек који лако даје обећања, а тешко их, или никако, испуњава.
Можда ће, овога пута, број посланика бити подељен на три трећине. У том случају би морало да дође до некакве коалиције. Али, као што рекох, овде је боље ништа не прогнозирати.
(Број 206, 26. август 1997)
