Језик босанских владара

15/03/2013

Свој језик босански владари називају српским

Босански бан Стјепан Кортоманић (1322-1353) издаје 1333. даровну повељу Дубровнику и каже: “и зато стављам ја господин бан Стефан своју златну печат, да је вјеровано сваки да зна и види истину. А зато су четири повеље једнаке, двије латински, а двије српски, а све су печаћене златним печатима”. Тада је био обичај да се издају по четири повеље са истим текстом, двије на српском и двије на латинском. Ова повеља се може наћи у

Франц Милошић, Monumenta Serbica, Беч 1858. стр. 105-109
Љ. Стојановић – “Старе српске повеље и писма”, I, 46.

Западни извори и литератира

De Administrando Imperio, X вијек

Константин VII Порфирогенит познат и као CONSTANTINE VII FLAVIUS PORPHYROGENITUS (р. Септембар 905,Константинопољ [Цариград, цада Истанбул, Тур.]–у. Нов. 9, 959), Византијски император од 913 до 959.

Његови списи су обиман извор о Византијском царству и сусједним подручјима. Његов De administrando imperio (О управљању империјом, латински оригинал се чува у Ватиканској библиотеци) се бави словенским и тураноидним народима и садржи обиман и детаљан историјски и географски опис народа који окружују Византију. Порфирогенит не посједује само податке из свог времена, већ цитира и царске архиве, који сежу до његовог претходника, Цара Хераклија(610-641) и раније.

Глава 32 De Administrando Imperi-ја Константина Порфирогенита, има наслов “О Србима и земљи у којој сада обитавају”, и која говори о територији насељеној Србима чији је саставни дио сама Босна, у којој напомиње два насељена града – Котор и Десник, оба још увијек неодређеног географског положаја.

———-

“Анали” франачког хроничара Einhard-а, IX вијек

Извор старији од Порфирогенита више од сто година, франачког хроничара Ајнхарда. Он у својим Аналима описује и устанак панонског кнеза Људевита (818-823). У том свом дјелу, за нашу историју драгоцијеном, Ајнхард на једном мјесту каже како је Људсевит једном приликом побјегао из Сиска и отишао међу Србе. по свему судећи Срби су тада живјели негдје у предјелу Уне, чак можда и западно од ње, сасвим вјероватно на подручју данашње Лике.

“Liudevitus Siscia civitate relicta, ad Sorabos, quae natio magnam Dalmatie partem obtinere dicitur, fugiendo se contulit”
, што одговара: [Људевит (кнез доње Паноније 822. – прим. CafeHome) оставивши град Сисак, побјеже к Србима, за који се народ вели, да посједује велики дио Далмације).
FФрањо Рачки, хрватски историчар, каже, хрватски историчар, каже, да како се римска провинција Далмација простирала од Јадранског мора до Паноније, под тим Србима, које спомиње франачки аналиста Ајнхард, сматрају Срби у Босни.

———-

Повеља Дубровнику

Римски папа, шаље 1188, дубровачком надбискупу пласт и потврђује стара права дубровачке цркве. У писму помиње српску Босну: “regnum Servilie, quod est Bosna” (црпска краљевина која је Босна). То је било вријеме бана Кулина.

(regnum у то доба не мора нужно да значи “краљевина”, Босна је била тада бановина)

Видјети у: И. Кукуљевић, Codex diplom, II, 148, стр 21.)

———-

Љетопис Попа Дукљаниина, XII вијек

Љетопис Попа Дукљанина, познат и као Барски Родослов, је један од најстаријих писаних извора и сачуван је у свом латинском преводу из XVI-ог вијека. То је вјероватно дјело Барског Попа од 1172 до c. 1196.

ЛПД је Србију подијелио на два дијела, и то овако: “Surbiam autem quae et Transmontana dicitur, in duas divisit provinciam: unam a magna flumine Drina contra occidentalem palagam usque and montem Pini, quam et Bosnam vocavit, alteram vero ab eodem flumine Drina contra orientalem plagam usque ad Lapiam et [ad paludem Labeatidem], quam Rassam vocavit”. Дакле, ЛПД Босну и Рашку назива заједничким именом Србија, што јасно показује јединствен српски национални идентитет.

———-

Енциклопедија Британика

1. The first recorded mention of Bosnia was written during this period by the Byzantine emperor Constantine VII Porphyrogenitus, who described “Bosona” as a district in “baptized Serbia.”

2. TVRTKO KOTROMANIC (b. c. 1338–d. 1391), probably the greatest ruler of Bosnia, ruling as Bosnian ban (provincial lord, subservient to the king of Hungary) from 1353 and king of the Serbs and Bosnia from 1377.

3. The Ottoman Turks invaded Bosnia in 1386, and after many battles it became a Turkish province in 1463. Hum held out longer under rulers who styled themselves herceg (“duke”) of St. Sava–a name recalled today in Herzegovina.

Лингвистичке варијанте

Стјепан, Степан, Стипан, Шћепан, Стефан, Стеван је једно те исто име. Пошто није било слова Ј прије Вукове реформе, а било је слово “ЈАТ” које је читао како је ко хтјео, у зависности да ли је био екавац, ијекавац, икавац или су цак други регионализми долазили у обзир.

Српска епска пјесма о цару Стефану Душану “Женидба Душанова” (исјечак):

Кад се жени српски цар Стјепане,
он испроси по књигам дјевојку.
У Леђану граду латинскоме,
у латинског краља Мијаила,
по имену Роксанду дјевојку

(Вук II/28)

А од краља Твртка сви су босански владари СТЕФАНИ.

Дакако нико то не узима доказ да су били Срби. показатељи националних осјећања се налазе у повељама гдје они за себе кажу да су Срби, да су им прародитељи били Срби, да владају Србима те да говоре српским језиком.

Појам државе у средњем вијеку

Приликом бављења историјом средњег вијека изузетно је потребно нагласити промјене у садржини појма државе. Данашње државе имају тенденцију да буду националне, тј. да окупљају све припаднике једног народа. Сходно томе оне су и много веће. као со је познато у средњем вијеку припадност у административном смислу неком подручју не говори ниста о етничким одредницама датом становништва. Познато је да су владарске династије у то вријеме користиле средство крвних веза, тј. женидби, да би своју владарску титулу проширили на нова подручја, која чак у неким случајевима нису морала да имају територијални континуитет. На примјер, шпански краљеви су били владари преко хиљаду километара удаљене и територијално одвојене од Шпаније, Белгије. То никако не говори да су становници тадашње Белгије били етнички Шпанци. Исто тако један етнос је могао да посједује више, чак на десетине кнежевина, покрајина, краљевина, као што је случај са Нијемцима, Ирцима, Французима. То никако не говори о томе да су у двије различите немачке државе живјеле двије различите нације. Исто важи и за вјерске разлике. Вјера поданика се заправо одређивала вјерским осјећањима властеле, а та осјећања су се знала временом мијењати. Тако и дан данас нису малобројни случајеви народа са двије или више религија, као нпр. Мађари, Нијемци.

Као извор релевантан за проучавање националног идентитета становништва једног подручја су сходно томе неподесне карте тадашњих управних цјелина, тј. бановина, кнежевима, краљевина. Шта може бити подесније за проучавање националног идентитета становништва једног подручја, од повеља средњовијековних владара, који дају јасне националне предзнаке себи, становништву којим владају и језику којим зборе?

За илустрацију неких горе наведених теза види мапу Европе из периода о којем говоримо, рецимо око 1400 (док Османлије још нису биле продрле до Босне). Јасно упада у очи гомила административних једница на које су подијељене неке нације, нпр. немачка, француска , али примјетне су и оне административне јединице које обухватају и више нација.