Вучко Игњатовић

22/04/2013

Мајор Вучко Игњатовић

Крајем зиме 1942, у области Нове Вароши: Вучко Игњатовић, тада капетан прве класе, потпуковник Момчило Матић и непознати официр

Крајем зиме 1942, у области Нове Вароши: Вучко Игњатовић, тада капетан прве класе, потпуковник Момчило Матић и мајор Манојло Кораћ

Мајор Вучко Игњатовић (Ваљево 1909 – Нова Варош 1942) био је један од најважнијих официра у првој фази грађанског рата. Велики број официра, спреманих за борбу против спољног агресора, тешко је прихватао грађански рат наметнут од стране комуниста, иако су они нападали с дозом радости: ‘‘Дошло је до коначног обрачуна са четницима. Револуција је на прагу’‘, забележио је тих дана један партизан у свој дневник (‘‘Затамњена прошлост’‘, страна 299).

Капетан Игњатовић је сматрао да са комунистима треба одмах рашчистити. Зато је 2. октобра 1941. постављен за команданта Пожешког четничког одреда, уместо смењеног капетана Милоша Глишића, који је дозволио да га партизани на превару разоружају и да преузму контролу над Пожегом. Капетан Игњатовић већ 4. октобра враћа Пожегу, а 6. октобра разбија комунистичко појачање послато из Ужица.

Историја грађанског рата капетана Игњатовића нарочито памти по покушају да ликвидира вођу комунистичких паравојних формација, Ј. Б. Тита, 27. октобра 1941. Тито се враћао са преговора са пуковником Дражом Михаиловићем у Брајићима, када му је Игњатовић спремио заседу. Међутим, капетан Милош Глишић о овоме телефоном обавештава пуковника Михаиловића, који под претњом смртне казне свима присутнима наређује да преговарач који путује на његову часну официрску реч мора бити пуштен.

Историја такође памти капетана Игњатовића и по покушају да ликвидира комунистичку ‘‘Ужичку републику’‘, још на почетку тоталног грађанског рата, започетог 29. октобра нападом партизана на четнике у селу Каран код Ужица. Капетан Игњатовић, уз одобрење пуковника Михаиловића, одмах прави план за ликвидацију партизанског Главног штаба и за брзо решење грађанског рата. У заповести за напад, издатој 1. новембра у 17 часова, капетан Игњатовић је поред осталог написао:

‘‘Они су јавно говорили да Пожегу морају по сваку цену заузети. У Ужицу пак у масама су хапсили наше људе и ноћу их изводили из затвора да се више никада и нигде не појаве. Најзад су почели да иступају у отворену борбу против нас. Синоћ су напали наше одреде у Карану и Рибашевини али су били одбијени.

И поред све добре воље за сарадњом овакав рад, чије су намере јасне, не може се даље трпети. Ми не можемо даље трпети како нестају један по један српски живот у борби за политичку власт коју желе да узму неколико људи. У циљу спровођења закљученог споразума и ради заштите наших људи у Ужицу, на основу наређења команданта Четничких одреда Југословенске војске, Пожешки одред у заједници са Златиборским, Рожачким и Ужичким одредом ући ће у Ужице…’‘ (‘‘Зборник’‘, том 14, књига 1, страна 54).

Због неодлучности других официра, акција капетана Игњатовића завршена је неуспехом. Тек после завршетка процеса отрежњења, ствари су кренуле супротним током.

Капетан Игњатовић био је пионир у још једном процесу – процесу легализације четника у одредима Милана Недића. Његов Пожешки четнички одред већ 15. новембра постаје део Горњоколубарске групе одреда потпуковника Милана Калабића, тада најзначајнијег Недићевог официра. У тешким, овога пута победоносним, борбама против комуниста, капетан Игњатовић је рањен, да би касније прешао на терен Старог Раса. Одатле је маја 1942. са својим одредом прискочио у помоћ црногорским четничким јединицама под командом капетана Павла Ђуришића, у њиховом обрачуну са комунистичком главнином. О улози Пожешког четничког одреда у овим борбама, као и одреда капетана Милоша Глишића, мајор Петар Баћовић послао је следећи извештај генералу Михаиловићу:

‘‘У најкритичнијој фази борбе капетана Ђуришића са партизанским трупама око назначених положаја стигли су србијански четнички одреди који су у многоме спасли ситуацију и подигли морал. Уопште долазак четничких одреда са десне на леву обалу Лима код овамошњег нашег света сматра се врло крупним догађајем и рушењем свих преграда између две српске покрајине’‘ (‘‘Зборник’‘, том 14, књига 1, страна 294).

Тело мајора Вучка Игњатовића, убијеног од стране љотићеваца у канцеларији у Новој Вароши

Живот Вучка Игњатовића, тада мајора, окончан је непосредно после ових догађаја. У његов одред љотићевци су убацили свог потпоручника Ђурића, коме полази за руком да придобије три четника. Ова четворица 26. јуна ликвидирају Игњатовића у његовој канцеларији у Новој Вароши. Љотићевци телефоном одмах обавештавају Немце о убиству мајора Игњатовића, и немачки тенкови после пола сата улазе у небрањени град. Истовремено, убице обавештавају и свог непосредног налогодавца, распопа Булића, водећег чачанског љотићевца. Булић телефоном обавештава Димитрија Љотића, али, на његову несрећу, разговоре је прислушкивао легализовани поручник Предраг Раковић, у кога су Немци имали поверење, не знајући да он ради за генерала Михаиловића. Тако су Раковићеви четници ликвидирали Булића свега пола сата пошто се похвалио Љотићу, у сред бела дана, на чачанској пијаци (‘‘Зборник’‘, том 14, књига 1, страна 773).

Димитрије Љотић држи говор на сахрани распопа Булића, испред цркве у Чачку. Са његове леве и десне стране стоје телохранитељи, са рукама на дршкама револвера у унутрашњим џеповима. Овакве мере предострожности су биле неопходне због непопуларности како самог Љотића тако и његовог покрета.

Милослав Самарџић