Мемоари Кесерове ћерке

02/04/2016

Говор пуковника Кесеровића по ослобођењу Крушевца, 14. октобра 1944. У маси народа испред балкона била је и деветогодишња Нада

Књига Наде Симић објављена је у свега стотину примерака, без изгледа да ће је у фељтонима пренети тиражни дневници, да ће је велики издавачи прештампавати и дистрибуирати по целој земљи, нити да ће се о њој говорити на телевизији

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

”Слика, која ме снажно увек потреса, искрсава по ко зна који пут: отац са страним посматрачима држи победнички говор у ослобођеном граду Крушевцу. Граду нашег безбрижног детињства. Овације многобројних грађана. Брат и ја скачемо од среће, што после дужег времена видимо оца. С нестрпљењем очекујемо сусрет са њим. После десет минута настаје хаос. Упадају `ослободиоци`, хапсе, ликвидирају.”

Тако пише Нада Симић, ћерка пуковника Драгутина Кесеровића, у књизи ”Дуг пут страдања” (издање аутора, Нови Сад 2015).

Пише у свега стотину примерака, без изгледа да ће њену књигу у фељтонима пренети тиражни дневници, да ће је велики издавачи објавити у 50.000 примерака и растурити по целој земљи, нити да ће се о њој говорити на телевизији. Све то је и после свих ових деценија привилегија само за потомство оних такозваних ослободиоца, што су одмах почели да хапсе и ликвидирају, толико да још ни број њихових жртава није могуће утврдити. О задовољењу правде у пуном значењу те речи излишно је и говорити.

”Тешко нам је било помирити се са наметнутим теретом неподобног детета. Тај терет носимо седамдесет година као бетонску плочу. И милиони других, недужних људи”, пише Нада Симић.

Терет, дакле, остаје, као и вапај ауторке с првих страница књиге:

”Емоције не пресуђују, пресуђују закон и параграфи. Историја има тежак и одговоран задатак да објективно и непристрасно одговори на бројна питања. Народ одавно вапи за истином. Истина има само једно лице – лице правде и правичности. У праскозорје нових ратова, бетонске плоче, тврде, армиране, попустише пред гласом народа, који већ више од пола века чека и трпи властито трпљење. Хоће суочавање са истином. Хоће, бар, кости својих најмилијих да пренесе у завичај, у породичну хумку са надгробним спомеником. Да у миру почивају достојанствено, са именом и презименом, са истином, која, напокон, проговара.”

Веселинка и Драгутин Кесеровић, око 1935. године

Нада је једно од петоро деце Драгутина и Веселинке, рођено Поповић, из Невесиња, блиске рођаке још једног истакнутог Дражиног команданта, капетана Милорада Поповића. До брака је дошло током Драгутинове службе у Невесињу. Касније, породица се селила у Мостар и Котор и најзад, 1936. године, у Крушевац. У Априлском рату 1941, у чину мајора и са Медаљом за храброст ”Милош Обилић” на грудима, из Првог светског рата, Драгутин је командовао 1. батаљоном 12. пешадијског пука ”Цар Лазар”. Батаљон мајора Кесеровића приужио је жилав отпор Немцима у највећој бици током Априлског рата – Суковској бици, названој по селу Суково код Пирота.

Избегавши заробљавање, Кесеровић се са групом људи вратио у околину Крушевца и поставио штаб на Јастрепцу. У град је сишао после ступања у редове војводе Коста Пећанца, али, видевши да овај иде са Немцима, вратио се на Јастребац. Дан његовог одласка остао је дубоко урезан у сећању тада шестогодишње Надежде и она га детаљно описује. Исто тако, и немачки претрес стана, непосредно потом. Уследио је долазак двојице четника, по ноћи, који породицу мајора Кесеровића одводе на сигурно. Нада Симић бележи:

”Две пуне године крили смо се по околним селима, по шталама и њиховим таванима, по сенима, по чобанским колибама, по шупама и другим помоћним просторијама, мењајући локације да заварамо траг непријатељу. Потернице за нама су већ биле расписане. Немци нуде велику награду ко јави где се налази породица К.Д. Бугари, вовјода Рода и партизани били су упорни у трагању, нарочито ови последњи, који су у томе предњачили…”

То је трајало све до 12. октобра 1944. године, када се Веселинка са децом илегално вратила у Крушевац, у напуштену кућу трговца Зојића, ког су највероватније стрељали Немци, наспрам кафане ”Липов лад”. У кућу у којој су раније живели, у Пећкој улици, нису могли да се врате ни после ослобођења града, 14. октобра, јер је у њој све било опљачкано и уништено.

Радост због ослобођења града, и то управо од стране јединица њеног оца, трајала је веома кратко, јер су иза четника, а под заштитом Црвене армије, у Крушевац одмах упали комунисти. Нада Симић наставља:

”Дође неко зло време: почеше хапшења и суђења по кратком поступку. Затвори се пуне углавном недужним цивилима. Ту има и мајки дојиља са бебама у наручју. И наша мајка са најмлађом сестрицом придружи им се на Ђурђиц, нашу крсну славу. Многа уста, она што би имала шта да кажу, занемела су заувек.”

Ауторка описује и хапшење мајке Веселинке, заједно са двогодишњом Миленом:

”У раним јутарњим часовима дођоше по мајку. Ми се сјатисмо око ње, држећи је чврсто у загрљају. Молили смо их да је никуда не воде.

– Немој, чико да је водиш! Она је наша мама! Она није ни за шта крива! Ко ће бити поред нас? Ко ће сада да нас чува? – молили смо их кроз плач.

Били су неумољиви. Уз њихове снажне мишице, брзо се мајка са сестрицом нађе у војном џипу. Били су јако груби и безосећајни. Плакали смо, вриштали, махали, али убрзо се изгубише из нашег видокруга…”

Неизвесност је трајала из дана у дан: ”Шта ће бити са мајком? Да ли ће је пустити из затвора? Или ће завршити као стриц, чији су доручак вратили јуче…”

После око месец дана Веселинка и мала Милена су пуштене из затвора, да би сви заједно потражили уточиште у Драгутиновом родном селу Пироман код Обреновца. Ту су их прихватила Драгутинова браћа, али, не и сви чланови бројне фамилије. Разлог је била сурова наредба из среза: ”Ко нахрани и напоји тог издајника децу, биће јавно обешен на тргу.”

Комунисти су често долазили и претресали собу одвојену за Веселинку и децу. Веселинки су украли скупоцени ручни сат, поклон од Драгутина. Једног јутра, лета 1945, Надеждин стриц је дошао и показао насловну страну ”Политике”. Надежда је упамтила само речи уз Драгутиново име ”Стрељан је…”

У крајњој беди и немаштини, Веселинка шаље Надежду на школовање у један интернат. Била је одличан ђак и касније је успела да дипломира српскохрватски језик и књижевност на Филолошком факултету у Београду. Посао је морала да тражи што даље – најпре у Западној Босни, као учитељица, а потом у Тузли, као наставник у средњој школи, где је и дочекала пензију, управо када је почињао нови рат. Са супругом, професором Филозофског факултета, изродила је двоје деце, сина и ћерку. Ћерка, лекарка, добија отказ у Тузли и одлази у Канаду, док се остали део фамилије преселио у Нови Сад.

(Слобода, гласило СНО у Чикагу, 25. фебруар 2016)