Политичка емиграција у Немачкој

31/03/2016

Диселдорф, 12. марта 2016. Прва с лева Јела Манојловић. Друга с десна Мара Колувија, удова Богдана. У трећем реду прва с десна др Ивана Матић, изнад Милослав Самарџић и Илија Клишанин

Диселдорф, 12. марта 2016. Прва с лева Јела Манојловић. Прва с десна Петра Кашић, удова Јове Кашића, последњег четника ДЧД у Немачкој. Друга с десна Мара Колувија, удова Богдана. Лево укосо, са брадом, њихов син Милан Колувија. Укосо десно од Милана, са наочарима, Момчило Кашић, син Петре и Јове. потпредседник ПСЧ за Немачку. У трећем реду прва с десна др Ивана Матић, изнад Милослав Самарџић и Илија Клишанин

Негде око 1965. године Јела Манојловић је магнетофоном снимила посету војводе Ђујића и поручника Боре Благојевића њеном дому. И ми смо сада, у том истом стану, преслушавали ту траку, на којој војвода пева песму о Динари

Пише: Милослав Самарџић

Када се каже политичка емиграција, обично се мисли на Велику Британију и прекоокеанске земље, док се западне земље ближе Србији више везују за појам економске емиграције. Међутим, приликом посете Покрету српских четника Равне Горе у Немачкој, средином марта, уверио сам се да то није баш тако, односно да смо и у овој земљи имали, и још имамо, и организовану политичку емиграцију. Ону стару – четничку.

Немачка је у једном периоду била земља са највећим бројем четника, 1947. и 1948. године. Претходно, око 15.000 четника и цивилних избеглица, махом чланова њихових породица, налазило се у Италији. Маја 1945. били су у Палманови, онда је једна група премештена у Ћезену а друга у Форли, да би потом, септембра 1945, сви заједно били смештени у огромном логору у Еболију крај Напуља. Одавде их Британци априла 1947. године премештају у логор Мунстер – Мунстер лагер – у Немачкој. Сви четници са којима сам разговарао уз име овог логора додају реч ”злогласни”. Третман је био врло строг да би што више њих поклекло пред тзв. Меклиновом комисијом, која их је убеђивала да се врате у социјалистичку Југославију. Може се рећи да је то био план смишљен да се спречи стварање јаке српске политичке емиграције на Западу.

Илија Клишанин уручује Захвалницу ПСЧ Милославу Самарџићу

Илија Клишанин, др Ивана Матић и Милослав Самарџић

План није успео, јер је огромна већина четника и цивила одбила да се врати у ”Титов рај”. Тако се четници после неколико месеци расељавају у низ других логора по Немачкој, а уместо Маклинове код њих долазе друге комисије, које су бирале радну снагу потребну западним земљама. Највише четника одлази у Велику Британију. У Немачкој остаје само мањи део четника и цивила, углавном ратни инвалиди и они који због ма каквих здравствених проблема нису прошли строге радне комисије. Исто је важило и за ратне заробљенике из 1941. године, који су се махом налазили на територији Немачке, у Оснабрику, као и за четнике који су преживели концентрационе логоре.

Ти људи који су морали да остану чинили су језгро српске политичке емиграције у Немачкој. Првих година најзвучније је било име генерала Миодрага Дамјановића, Дражиног помоћника од краја лета 1944. године. Он је основао Удружење бораца Краљевске Југословенске војске у Отаџбини, од кога је, на жалост, данас у Немачкој остало свега неколико људи. Они и даље одржавају веома квалитетан сајт посвећен историји Другог светског рата. Одбори Удружења у другим земљама су се угасили или су пред гашењем, изузев у Великој Британији.

Илија Клишанин уручује Захвалницу ПСЧ Милославу Самарџићу

Нешто касније, 1953. године, у Немачкој је основан и огранак најстарије српске организације у свету – Српске народне одбране. На челу је такође био један генерал, Милан Тешановић, који се током рата налазио у заробљеништву. Одбору СНО за Немачку председавали су још један генерал, Радован Поповић, затим капетан Момчило Вуковић Бирчанин, Душан Седлар и на крају Мане Пешут, који је током рата командовао једним батаљоном Динарске четничке дивизије. Пешутова књига ”Револуција у Лици” доживела је велику популарност.

Највише трага у раду СНО у Немачкој, и уопште у политичкој емиграцији у овој земљи, оставио је Момчило Вуковић Бирчанин (Београд, 1932 – Минхен, 1984). Вуковић је по женској линији био чукун унук чувеног кнеза Подгорске кнежине Ваљевске нахије, Илије Бирчанина, посеченог у Сечи кнезова крајем јануара 1804. године у Ваљеву. Тај догађај је представљао непосредни повод Првог српског устанка.

PSC zastave

Уочи рата Вуковић је командовао једином падобранском јединицом Југословенске војске. Априла 1941. заробили су га Италијани, а септембра 1943. немачка војска га, са осталим заробљеницима, пребацује у Трећи рајх. Тако је крај рата дочекао у логору Бремерворде на северу Немачке.

После рата, Вуковић постаје приватни секретар краља Петра Другог Карађорђевића, функционер СНО, оснивач и доживотни уредник гласила СНО за Немачку ”Бели орао” и један од најплоднијих публициста српске емиграције. О снази тадашње политичке емиграције у Немачкој сведочи и један трагичан догађај: убиство Душана Седлара, председника СНО и одговорног уредника ”Белог орла”. Њега је убила тајна полиција социјалистичке Југославије, 17. априла 1980. године у Диселдорфу. У издању ”Белог орла” за јул и август те године, Вуковић је објавио подужи списак истакнутих српских лидера у емиграцији, жртава комунистичког тероризма.

На челу Покрета српских четника Равне горе у Савезној Републици Немачкој најдуже је био Гојко Грубић. Као велики активиста остала је упамћена и његова супруга Радојка Грубић. После мужевљеве смрти, Радојка се преселила у Америку и преудала за Давида Дамјановића, који је годинама био уредник ”Србије”, гласила Покрета српских четника Равне Горе, и десна рука војводе Момчила Ђујића.

После Гојка и Радојке Грубић, на челу Покрета у Немачкој дуго је био стари четник Богдан Колувија, који је под старе дане постављен за почасног председника. Данас је председник ПСЧ у Немачкој др Мане Чудић из Минхена, син капетана Влада Чудића, ратног команданта Скрадинске бригаде из састава Динарске четничке дивизије. Потпредседник је Момчило Кашић, син четника ДЧД Јове Кашића. Моторну снагу покрету даје Илија Клишанин, емигрант млађе генерације, извршни председник, уз др Ивану Матић, благајницу, такође припадника млађе генерације емиграната, и секретара Дениса Кнежића.

Колега Никола Бербаков и ја били смо гости Илије Клишанина и његове супруге Жељке у Франкфурту, док је главна манифестација, уприличена поводом седамдесете годишњице заробљавања генерала Драже Михаиловића, као и промоције документарне ТВ серије ”Краљевина Југославија у Другом светском рату”, у продукцији НИП ”Погледи”, била заказана у Парохијском дому при Храму Светог Саве у Диселдорфу, где нас је угостио протонамесник о. Душко Спасојевић.

Педесетак чланова Покрета српских четника Равне Горе у СР Немачкој, који су дошли из разних крајева ове земље, били су задовољни предавањем и приказаним епизодама ТВ серије, а ми смо били задовољни оживљавањем неких историјских догађаја. Посебно је била упечатљива посета Јели Манојловић у Диселдорфу, удовици четника Динарске дивизије Јове Манојловића. Негде око 1965. године Јела је магнетофоном снимила посету војводе Ђујића и поручника Боре Благојевића њиховом дому. И ми смо сада, у том истом стану, преслушавали ту траку. Снимљен је разговор Ђујића, Благојевића и Јове Манојловића, али највише војводино певање народних песама. То још нико од нас није чуо и Илија Клишанин ће покушати да дигитализује овај снимак и да га постави на интернет. У добром друштву и веселом расположењу, војвода је лепо певао, а данас најјачи утисак оставља песма о Динари.

На крају, на снимку се чује како војвода Ђујић и Јова Манојловић одговарају Бору Благојевића да, дубоко у ноћ, вози до Брисела, где је живео. Он каже да кад није погинуо у толико опасних ситуација у рату, неће ни ове ноћи. И није, мада је возио једном руком, пошто му је друга, после рањавања, ампутирана током рата, што је опевано у једној народној песми. Бору Благојевића убила је тајна полиција социјалистичке Југославије 8. марта 1975. године у Бриселу, пред улазом у његов стан. У Бриселу је држао ресторан ”Сарајево”. Током рата је био командир Штабне чете Дринског корпуса. Његови посмртни остаци налазе се на српском војничком гробљу у Оснабрику. То је једно од највећих српских војничких гробаља у иностранству. У ствари, и када се рачуна Србија, пошто су после Другог светског рата комунисти овде уништили српска војничка гробља.

(Слобода, гласило СНО, Чикаго, 25. март 2016)