Мит о немачкој дисциплини

24/03/2013

Пише: Милослав Самарџић

Постоје многи митови о немачким окупаторским трупама у Другом светском рату: да су имале невероватно велику борбену вредност, да су биле изузетно дисциплиноване, да нису пљачкале народ, па чак и да нису убијале цивиле, ‘’осим кад би неко мучки убио њихове војнике”, како кажу љубитељи ових митова.

После серије партизанских филмова, у којима Немци као муве без главе иду право на митраљез Бате Живојиновића, сада се на интернету, али и у литератури, немачки војник све чешће приказује као натчовек. На пример, у роману ‘’Албион, Албион” Николе Моравчевића један одред 7. брдске СС дивизије ‘’Принц Еуген” превазилази својим подвизима чак и партизане из књига писаних у доба Агитпропа.

Каква је уистину била немачка војска требало би најпре погледати у самим немачким изворима. Рецимо, у књизи ‘’Vorwarts, Prinz Eugen!” (‘’Напред, Принц Еуген!”), коју је пре двадесетак година у Оснабрику објавио један од генерала из штаба ове дивизије, Ото Кум. Ту најпре запажамо једну логичну чињеницу: дивизија је имала ‘’фабричку грешку”, јер је некоме од ‘’генијалних” немачких војсковођа пало на памет да од банатских Шваба, за које је и пењање на бундеву планинска авантура – прави управо брдску дивизију. Пруски официри, послати у Банат, били су очајни због тога. Имали су већ мука да науче банатске есесовце да не пију много воде и да се лепо опходе према магарцима и мазгама. Навикли на добре коње, који су неупотребљиви по планинским кршевитим гудурама, они су искаљивали бес на мазгама и магарцима, који су одговарали бојкотом. Једноставно би стали на уској планинској стази и цела колона, километрима дуга, није могла ни корака даље, све док се тврдоглаве животиње некако не одобровоље.

Или, можемо погледати извештаје команданта немачке 718. посадне дивизије, генерала Фортнера. Он се редовно жалио надлежнима да му људство нема задовољавајући војнички карактер, јер су војници ове дивизије заправо били радници и сељаци нагло отргнути из својих фабричких хала и са својих њива, да би без довољно обуке били бачени у ратни вихор. При том, дивизија никада није добила прописане количине и врсте не само оружја, већ и основне опреме. О некој високој борбености није било говора ни у идеалним условима, а камоли у босанској зими.

Већ после првих биваковања на отвореном велики мразеви практично су десетковали 718. дивизију. Сваког јутра на стотине војника јављало се лекару због упале крајника и других болести, а сви су у кратком року добили вашке (‘’Трупа је 100 посто вашљива”, известио је Фортнер). Вашке по телу саме по себи су грозна ствар, али Немце је заправо хватала паника због пегавог тифуса, чији су оне биле главни преносник. Зато је војницима хитно подељен прашак против вашки. Међутим, уследила је нова невоља: војници су овај прашак масовно бацали јер је ужасно заударао. Фортнеру тако није остало ништа друго до да се држи касарни.

Још гора ситуација била је у тзв. резервним дивизијама. Заправо, и посадне дивизије биле су састављене од резервиста, али другопозиваца, док су у резервним дивизијама муку мучили немачки трећепозивци.

Наравно, јединице првог позива, а међу њима нарочито 1. брдска дивизија, заслуживале су војнички високе оцене. Али, њих никада није било довољно, а сем тога Немци су, као на свој највећи адут, рачунали на једну меру која је, најблаже речено, тотално невојничка: на убијање цивила. Другим речима, док су у пропаганди истицали борбену вредност својих трупа, они нису желели да се та борбена вредност докаже на бојном пољу, већ су стрељали недужне цивиле, управо да би спречили супротну страну да им изађе ‘’на црту”.

Изгледа да је Немце посебно привлачило пљачкање девојачке спреме, јер су због ње убили и Мандалину Петровић из села Дреново код Горњег Милановца. Лета 1943. године, пред немачким стрељачким стројем у потери за четницима мештани су се склонили из Дренове, али Мандалину нико није могао да ‘’одвоји од сандука у који је годинама слагала везове и постељину за девојачки мираж, пише у својим мемоарима командант 1. равногорског корпуса, капетан Звонко Вучковић. Више него на опасност Мандалина је мислила на скоро венчање са Милошем Пантелићем из истог села, са којим је била верена. Немци су убили девојку и хитро поскакали у камионе ‘’као да су се уплашили свога недела”, пише Вучковић.

ДЕВОЈАЧКА СПРЕМА

Према извештају недићевског Начелства Београдског округа, од 3. јуна 1943. године, Немци су, уз помоћ љотићеваца, у селима Шепшин и Дубона код Младеновца ‘’одузели готово сву стоку и много животних намирница: пасуља, кукуруза, брашна, сира и др”. Најпре су 20 минута пуцали у ваздух у околним шумама ‘’да би грађане застрашили”. Андрију Ивковића из Дубоне нису застрашили, па су га стрељали, под изговором да му је у кући нађен војнички нож. Потом су од Андријине жене тражили ‘’да им да амове за коње, да би натоварили неке ствари, међу којима и женске ствари његове ћерке Надежде”. Жена и ћерка молиле су насилнике да те ствари не дирају. ‘’Тада су Немци одвели и мајку и ћерку до места где је стрељан Андрија и њих тамо стрељали”, стоји у записнику са лица места. Тога дана, такође због пљачке, Немци су у Дубони стрељали још три особе, а љотићевци су – како даље наводе недићевци – поднели лажни извештај да је заправо неко пуцао на Немце и да су они узвратили.

Међу безбројним изворима ове врсте издвајамо неколико четничких докумената с почетка 1943. године.

Тако је поручник Предраг Раковић, командант 2. равногорског корпуса, известио 14. фебруара Дражу да су Немци у селу Врдилима код Краљева на Светог Архангела истерали народ из цркве, а цркву оскрнавили, док су у Матарушкој бањи спроводили ‘’страшан терор над народом”.

Командант Расинског корпуса, мајор Драгутин Кесеровић, известио је 9. марта да у потрази за четницима Немци ‘’страховито туку народ”. Многи су подлегли батинама.

‘’Ови модерни Татари не остављају ни светиње на миру”, извештавао је 16. марта командант Млавског корпуса, капетан Симеон Оцокољић. Немци су ‘’демолирали и потпуно опљачкали” манастир Горњак, а онда су ‘’опљачкали и манастир Витовницу и попалили све конаке и куће у близини”, док су калуђере одвели у затвор. Сутрадан, 17. марта, Оцокољић је известио да је после неуспешних операција против Млавског корпуса у Пожаревцу остало свега 700 Немаца, који ‘’изгледају бедно, голи су, гладни, слабог морала, краду и пљачкају, односе све бакарне ствари, као и 1918. године”.