Порекло Албанаца?

18/07/2023

У званичним научним круговима данас постоје две струје које заступају опречна мишљења по питању етничког порекла Албанаца, тј. како сами себе називају – Шћипетара:

1)Или да воде директно порекло од (преживелих и неасимилованих) балканских староседелаца Илира (након сеобе Словена на Балкан).
2)Или да су пореклом са Кавказа (дакле дошљаци а не староседеоци).

Са квалитативно-методолошке тачке гледишта ова “кавкаска” теорија има више научних основа јер је заснована на бар неким историјским изворима за разлику од оне прве “илирске” (чији су иначе најватренији поборници управо Албанци из сасвим разумљивих политичких разлога). Наиме, засигурно се зна у историјској науци да је у античким временима (нпр. за време Александра Македонског) постојала земља Албанија на Кавказу чији је владар донео дарове Александру када је овај пролазио северним Ираном јурећи персијског краља Дарија ИИИ.

Кључни средњевековни извор који нам говори о доласку Албанаца на Балкан је византијски хроничар и државни службеник Михаило Аталиота који је описао византијску повест од године 1034. до 1078. Према његовом писању, византијски заповедник Сицилије, Ђорђе Манијак је у намери да силом заузме цариградски престо кренуо са својом војском 1043. г. у којој су били и сицилијански Албанци (насељени на Сицилији са Кавказа од стране Арапа) са женама и децом. Након војног пораза од стране легитимног царског заповедника код Дорјанској језера, сицилијански Албанци су замолили локалне Србе да им дозволе да се населе у оближњим планинама што су им ови и дозволили. Тако су се према овом византијском извору, кавкаско-сицилијански Албанци (на турском Арнаути – “они који се нису вратили”) населили у области североисточно од града Елбасана.

Албански језик се иначе у историјским изворима помиње по први пут касно: тек године 1285 као “лингуа албанесесца” у једном дубровачком рукопису. Ипак, да се етноним Албанци не мора везивати само за данас нам познате Албанце/Шиптаре/Арбанасе говоре нам византијски извори из 9. века у којима се етнонимом “Албани” називају словенски становници из околине града Драча.

На крају, сасвим је разумљиво зашто албанска албанологија одбацује “кавкаско” а говори само о “илирском” пореклу Албанаца – поред етничког жели се зацементирати тапија над КосМетом (чији су топоними скоро искључиво словенско-српски) и на основу старијег повесног права у односу на Србе пред међународном научном јавношћу.

Ипак, “кавкаска” теорија о етногенези Албанаца има једну (али научно вредну) предност у односу на “илирску” теорију: заснована је на најмање два директна веродостојна историјска извора док се теорија о “илирском” пореклу Албанаца не заснива ни на једном.

Др. Владислав Б. Сотировић
Центар за геостратешке студије
Београд/Москва