Велимир Пилетић

25/04/2013

Стокхолм, 1962. године. Велимир Пилетић, Марко Милуновић Пипер, Оља Пилетић и непознати

Пуковник Велимир Пилетић (Београд 1906 – Париз 1972), унук сердар Јола Пилетића, био је елитни официр у војсци Краљевине Југославије. Завршио је највише војне школе и, као и Дража Михаиловић, постао један од 160 ђенералштабних официра, што је еквивалент данашњем звању доктор војних наука. У Априлском рату 1941. био је начелник Штаба Дунавске дивизијске области. Непосредно уочи слома, он је срушио оба тадашња београдска моста.

Четничким одредима Југословенске војске под командом пуковника Драже Михаиловића Пилетић се придружио средином августа 1941. Упућен је у Источну Србију, где је командовао одредом, бригадом, корпусом и на крају североисточним фронтом. Немци су три пута уцењивали Пилетићеву главу, али је он ипак све шуме и планине Источне Србије чврсто држао под контролом.

Због стратегијског значаја Дунава, код Пилетића се увек налазио велики број енглеских официра и они су овде допремили више помоћи него у другим крајевима земље. Мада су се током рата често спорили, због Черчилове политике, Енглези су после рата лепо писали о Пилетићу, нарочито пуковник Џаспер Рутем.

Највећи Пилетићев војни успех је блокада комплетне немачке Црноморске и Дунавске флоте, од 120 бродова, изведена у сарадњи са румунском војском. Немачки командант је са Пилетићем преговарао о предаји, али је по наређењу из Берлина ипак морао да потопи све бродове, код Михајловца.

Августа 1944. Пилетић наређује општи напад на Немце и ослобађа Источну Србију, држећи притом комунистичке паравојне формације далеко од Дунава. Тако извиднице Стаљинове Црвене армије, уместо жељених партизанских, у Србији најпре наилазе на одреде регуларне војске Краљевине Југославије.

По наређењу генерала Драже Михаиловића, а у очајничком покушају да се промени ток догађаја, Пилетић тада одлази у Букурешт ради усклађивања даље акције са совјетским маршалом Толбухином. Са собом је повео немачке заробљенике и 150 војника Црвене армије, који су се борили у његовим редовима пошто их је избавио из немачког заробљеништва. Међутим, црвеноармејци хапсе пуковника Велимира Пилетића и он потом постаје сужањ злогласне московске Лубјанке.

Пилетић даје изванредан опис Лубјанке и читавог комунистичког система мучења. Високи совјетски официри, жртве Стаљинових чистки, који су са њим делили ћелију, рекли су му да је то најсавршенији систем мучења у историји човечанства. Одмах после Октобарске револуције комунисти су испитивали све дотадашње методе мучења, у свим земљама, како би пронашли систем који може сломити свакога. Ко то све види – није смео да преживи.

Пилетић је преживео тако што је побегао у Румунији, приликом транспорта на губилиште у Београду. Пилетићева жена Оливера, иначе потомак ваљевских Ненадовића, тада није успела да побегне, тако да је, после Хитлерових и Стаљинових, доспела и у Титове затворе. Пилетић је, после неуспелих покушаја да пређе границу код Турн-северина и продужи борбу против комунизма, на вест о заробљавању генерала Драже Михаиловића одлучио да оде у Француску, јер је одлично говорио француски језик. Међутим, тамо га је чекала нова и другачија борба. Допао је француског затвора, јер је Титов режим тражио његово изручење. Ипак је ослобођен, после чувене одбране пред француским судом. Оливера је успела да му се придружи у Паризу тек много година после рата.

Пуковник Велимир Пилетић је написао мемоаре, који спадају у ред најбољих књига о комунизму. Пилетићева књига ”Судбина српског официра” (Крагујевац, 2002) уједно је и сажета и верна историја ослободилачког и грађанског рата 1941-45, и то из пера српског официра са највишим чином међу свим мемоаристима.

Паралелна исповест Пилетићеве жене Оливере, књизи ”Судбина српског официра” даје димензију праве античке драме.

Милослав Самарџић