Величање зла и последице

30/01/2016

Тито и Ранковић

Пошто су ”Коча и Пеко” добили улице, следи споменик Александру Ранковићу. Шта је наређивао Ранковић и како је Коча Поповић поубијао чак и своје спасиоце?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Србија ускоро може постати вероватно прва земља на свету која подиже споменик једном шефу тајне полиције. И то тајне полиције која је организовала и спровела једно од највећих масовних убистава грађана Србије у историји!

Иницијативу за подизање споменика Александру Ранковићу подржао је и актуелни министар полиције, Небојша Стефановић. Подржава је и председник Социјалистичке партије Ивица Дачић, који иначе тражи да се врати и споменик Ранковићевом шефу, Јосипу Брозу Титу. Брозове изјаве повремено цитира и премијер Александар Вучић, као на пример недавно поводом наводне набавке противавионских ракета из Русије.

Када се погледају медији, нарочито званични, Броз и његово доба углавном се приказују позитивно. На том таласу су прошле године у Београду добили улице његови најважнији ратни команданти, ”Коча и Пеко”.

То би можда било безазлено, да све ове историјске личности нису биле оличење зла и као такве непријатељи свих достигнућа људске цивилизације, а посебно непријатељи српског народа. Такве је тражила, и налазила, једна опасна тоталитарна идеологија, са механизмом брисања гриже савести и на тај начин стварања услова за извршење злочина невиђених размера. Неговањем култова зликоваца сада се негује и клица те идеологије, која би у одговарајућим условима поново могла да проклија.

Другим речима, кад и ако буду могли, политичари који сада хвале комунисте, вероватно би радили исто што и они некада. То донекле и сада раде, сходно условима које имају, кроз широк спектар својих активности, од манипулисања јавношћу да небриге за државне и националне интересе. Зато су, поред свега осталог, уз причу о подизању споменика Ранковићу, у медијима изостављене информације о томе ко је он у ствари био.

Дакле, био је занатлија – абаџија, коме се то занимање није допало, па се латио ”више политике”, тј. постао члан тада терористичке Комунистичке партије. Робијао је шест година, што му је у том друштву донело још већи углед. Био је опчињен ликом и делом још једног бившег занатлије, браварског помоћника Јосипа Броза Тита, коме ће до краја остати највернији слуга. Уочивши ту опчињеност, Броз му је поверио дужност шефа тајне полиције, најважнију у сваком тоталитарном систему. Ранковић је у тој служби наставио да окупља себи сличне. Најважнији људи били су му бивши занатлија Светислав Стефановић и бивши столар Ђорђе Стаменковић.

Наредбу о формирању тајне полиције, која се тада звала Озна, Броз је издао 13. маја 1944. У то време потписао је и прву уредбу о војним судовима, у којој је члан 27 гласио:

”Код установљења истине о делу и кривњи оптуженог, суд није формално везан ни за каква доказна средства, већ доноси своју одлуку по слободној оцени”.

Установљење истине, на начин прописиван још од старог Рима, за ту дружину по правилу није ни било могуће, јер је оскудевала у правном образовању, и уопште у ма каквим високим школама. За њих је била важнија диригована, партијска, публика, која је у судници хорски узвикивала: ”На смрт”!

Међутим, они нису поштовали чак ни овакве уредбе, а нарочито то није чинила тајна полиција, већ су више деловали према наредбама Александра Ранковића и других, нижих, шефова. Ранковић је као главни задатак Озни поставио ”жестоку” борбу против ”домаћих изрода и банди”, односно, како су их они звали, ”народних непријатеља”. Под тим термином комунисти су подразумевали сва лица која су, по слободној процени, сматрали ма каквом опасношћу по сопствену власт, укључујући и потенцијалну опасност. Онда су таква лица систематски убијали. Ради застрашивања грађана, повремено су лепили плакате са именима убијених, али у основи наредба је била да се убија тајно. То видимо према извештају опуномоћеника Озне за 47. дивизију, која се крајем 1944. године налазила у Ћуприји. ”Приметио сам и достављено ми је да се стрељање не врши како треба, односно, да се не врши конспиративно”, извештавао је тај опуномоћеник, према студији ”Озна – мач револуције”, др Косте Николића.

Стојан Прибићевић, иначе симпатитер Титовог режима, јавио је једном америчком листу 27. јануара 1945. године да се “после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу“. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали “између 13.000 и 30.000 људи“.

Један од начелника Озне, Милан Трешњић, изјавио је да су само у кварту под његовом командом током два-три месеца после “ослобођења“ ликвидирали између 800 и 900 људи. А Београд је имао 16 квартова.

У једном чланку Трешњић пише да су спискови са именима ухапшених, уз основне податке, слати у Озну за Београд, настављајући: ”Њихова оловка је ишла поред имена и уписивала само две речи: Бањица или стрељати…” Спискове враћане из градске Озне Трешњић је предавао стрељачком воду. “Он предвече повеже одређене за стрељање и поведе их у Лисичји поток или Бањичку ливаду“, пише Трешњић.

Међутим, у Загребу је било другачије. Зато је Ранковић 15. маја 1945. писао шефу тајне полиције за Хрватску:

”Ваш рад у Загребу је незадовољавајући. За 10 дана у ослобођеном Загребу стрељано је само 200 бандита. Изненађује нас ова неодлучност за чишћење Загреба од зликоваца. Радите супротно од наших наређења, јер смо рекли да радите брзо и енергично и да све свршите у првим данима. Заборављате да сада у Загребу има скоро милион становника и да се ту слегао сав усташки апарат…”

Док су у Србији редом убијани недићевци – на пример, стрељан је цели њихов ”Гвоздени пук” – па чак и ма која униформисана лица, попут возача трамваја у Београду, др Коста Николић наводи како је хрватским домобранима саопштено да се уопште не сматрају заробљеницима, већ припадницима нове Југословенске армије, у коју су на крају рата преведени. Слична наредба важила је чак и за усташе: ”Сва млађа годишта усташа издвојити и уколико се нијесу огрешили о интересе народа, а мобилисани су силом пред крај 1944. и у 1945, уврстити их међу домобране”.

Највећи део осталих усташа привремено је смештен у затовре и логоре. Према извештају Озне за Хрватску Александру Ранковићу од 5. августа 1945, бекства усташа из затвора била су честа појава. Те затворе су обезбеђивале хрватске јединице, претходно попуњене домобранима и усташама. Реагујући на ово, хрватска Озна је тражила да се потпуно обуставе убиства у Хрватској и да се пронађе ”нов начин којим ћемо исте непријатеље одстранити”.

Као што је могао неограничено да убија само по Србији, Александар Ранковић је и даље могао да шири мржњу само према Србима. Његови говори, попут оног у Обреновцу октобра 1945, нису имали одјека даље од граница које су комунисти наметнули Србији, смањујући за 50 посто територију предратних српских бановина. Према листу ”Све за победу” од 19. октобра 1945, који је излазио у Ваљеву, Ранковић је на митингу у Обреновцу изјавио дословце ово:

”Треба развијати и гајити мржњу према сваком непријатељу наше независности и слободе”..

Исто тако, била је ограниченог домета и Ранковићева наредба за извршење нових убистава, од 23. октобра 1945. године. Та наредба је гласила: ”Скоро свуда је појава да се четници, усташе и остали бандити заробљавају, уместо ликвидирања на лицу места”.

Слично као Ранковић јавно су говорили и ”Коча и Пеко”. Ово је цитат из тадашње штампе, према књизи Пере Симића ”Србија, земља необјашњива”:

”Не може да буде слободе народа, ни јединства, ни мира, ни среће, без потпуног, немилосрдног уништења издајничке реакције, без правде која, како су то рекли Коча Поповић и Пеко Дапчевић, обухвата освету… укључује освету”.

Годинама после рата штампа је била пуна класичних примера говора мржње, да би, после пада Берлинског зида и освајања какве-такве слободе говора, друга генерација комуниста изношење истине о њеним прецима, чак и бираним речима, називала управо – говором мржње.

На страну њихове технике манипулације, ево још једног примера исконског зла које је тражила, налазила и продубљивала комунистичка идеологија. Реч је о маршу Прве пролетерске бригаде преко планине Игман, о ноћи између 27. и 28. јануара 1942. године. Промрзле партизане спасила је Игманска чета Првог ударног одреда Срба четника Југословенске војске, јер у овим крајевима тада још није био почео грађански рат. Пошто су их спасили беле смрти, комунисти су ове четнике мучки поубијали. Командант Прве пролетерске бригаде, Коча Поповић, који је издао наредбу за ликвидацију, у свом дневнику је 1. фебруара 1942. записао само ово:

”Ликвидацију четника на Игману извршио 3. батаљон”.

Документа о једном од најзверскијих злочина Коче Поповића и његове јединице објавио је 1981. године његов негдашњи партизан, Милош Вуксановић, у књизи ”Прва пролетерска бригада”. Тај део књиге Вуксановић је објавио и у ”Политици”, на што је група његових сабораца упутила протест, тврдећи да су Прву пролетерску бригаду на Игману дочекали и спасили заправо локални партизани.

Вуксановић је својим бившим саборцима одговорио у истом броју ”Политике”, од 16. фебруара 1982. године. Навео је документа да се партизанска Игманска чета први пут помиње так марта 1942, а да је пре тога овде постојао само четнички Први ударни одред, састављен од неколико батаљона. Игманска чета била је једна од три чете Кијевског батаљона, бројног 288 четника. На крају, Вуксановић је навео и сопствено сведочење:

”И ја сам један од оних који су промрзли преко Игмана. Моје ноге је у кући на Игману снегом масирао један младић са шубаром на глави на којој је била кокарда”.

Према томе, и у комунистичким редовима је било оних који се нису бојали истине, али такве је природа њихове идеологије систематски потискивала у други план.

(”Слобода”, гласило СНО, Чикаго, 25. јануар 2015)