Највеће битке партизана и четника – Битка на...

”Партизани се разбегли ка Јошаници. Сада је момена...

13/04/2025

Zasto Srbi pisu hrvatskim pismom? Sta se krije od ...

Колико дуго траје наметање хрватске латинице Српск...

06/04/2025

KO JE PROBIO Solunski front – Sumadijska div...

Свет је био запањен српским победама на Церу и Кол...

02/03/2025

Битка за Калабића (2)

28/12/2013

И на прагу 2014. година званична историја у Србији остаје (нео)комунистичка. То видимо по њеном најновијем (не)делу: најави штампања „Мољевићевих мемоара” – мада је реч о фалсификату Удбе, највероватније из радионице Николе Миловановића Грбе

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Данашња званична историја задржава све битне елементе историје социјалистичке Југославије, а то су:

– обавезно коришћење термина Народноослободилачка војска за партизане (уместо тзв. НОВ),

– обавезно коришћење погрешних термина везаних за четнике: Равногорски покрет (јер је то био само колоквијални назив), затим Централни национални комитет Равногорског покрета (јер такво тело није постојало, реч је о ЦНК Краљевине Југославије), као и ЈВуО (јер тај термин није постојао пре рата; исправно је ЈВ, чији је ЈВуО само један део),

– непризнавање факта да априла 1941. није било капитулације, јер само тако могу да се боре за какву-такву легитимност тзв. НОВ,

– обавезно наглашавање да су четници били недисциплиновани, неборбени, неорганизовани, и сл, уз супротне атрибуте за партизане,

– обавезне тврдње да четници нису имали политичког искуства, а комунисти јесу (мада у ствари комунисти, као терористи, нису имали политичког искуства, док су код четника политику водили политичари који су побеђивали на изборима пре рата),

– обавезне тврдње да је Дража случајно дошао на лидерску позицију и да је био недорастао задатку, насупрот Тита,

– грчевита одбрана комунистичке пропаганде о издаји команданта Горске краљеве гарде.

У вези са последњом тезом, пре више година на форуму „Погледа“ отворена је тема „Битка за Калабића”. Тема је била нека врста најаве књиге „Прави и лажни Калабић – са налазом судског вештака“. Овде можете прочитати предговор и садржај књиге, као и један део налаза овлашћеног судског вештака.

Одговор званичне историје био је негативан и пре него што се књига појавила. Наиме, овај чланак објављен је пре изласка књиге из штампе.

Пре десетак дана чуо сам да ће (нео)комунисти ипак објавити фалсификоване мемоаре др Стевана Мољевића, па сам тим поводом објавио још једну главу из књиге „Прави и лажни Калабић – са налазом судског вештака”, на овом месту.

На ово су (нео)комунисти 26. децембра 2013. реаговали овим чланком.

Шта видимо из овог чланка, поред чињеница да они не знају како се звао поручник Плећаш и који чин је имао, да и даље користе термин ЦНК Равногорског покрета, да „налаз судског вештака” стављају под наводнике (мада је оригинални), да и даље користе придеве и атрибуте уместо чињеница, и сл?

Видимо пре свега једну невероватно ароганцију, у следећем ставу:

”Ali da se vratimo temi i zapitamo: zar bi jedna naučna institucija poput Institut za savremenu istoriju izgubila kredibilitet upuštajući se u objavljivanje jednog falsifikata?”

Заправо, овај Институт није ни основан као научна институција, у доба Титове Југославије, већ ради комунистичке пропаганде. После формалног пада комунизма, 1990. године, он је тек имао да се бори за кредибилитет. Међутим, Институт то није учинио, већ је наставио да објављује фалсификате, попут књиге „Колаборација четника са окупаторима и квислинзима у Србији 1941-1944“ Николе П. Илића. Фалсификовану корицу на насловној страници те књиге из 1996. године, можете видети овде (прве фотографије у галерији, клик за увећање).

Подсећамо да је Институт пре неколико година ангажовао Илића и у Комисију за истраживање масовних гробница насталих после 12. септембра 1944. године (они не смеју да употребе термин злочини комуниста). Ту је и низ других примера, закључо са улогом Института у настанку сценарија ТВ серије „Равна Гора”.

Када је реч о месту погодном за слетање малих авиона у области Рудо–Вишеград, да, наравно, распитивао сам се о томе. Највише информација пружио ми је ваздухоловни пуковник пилот мр Драган Крсмановић. Он ми је дао топографске мапе са прецизним ознакама више локација на којима је могуће слетање енглеског авиона RAF Percival Proctor I – авиона који су комунисти добили од Британије 1945. године – у тој области. Али, то је тема неке будуће књиге.

Када је реч о позивању на сведоке, у наставку преносим закључак четврте главе из књиге „Прави и лажни Калабић…” – која се односи на то питање. У првом делу те главе наведене су све изјаве које користе државни историчари, у другом делу све изјаве које они не користе, а у трећем делу закључак, који гласи:

ЗАКЉУЧАК БР. 4

Изјаве сведока Остојић први пут помиње на уводним страницама своје књиге, под ставком ”литература”, и то уз негативан коментар: ”Публициста Момир Крсмановић је посебну пажњу у својим књигама посветио овој теми, прикупивши велики број изјава свједока са терена, мада је у литерарној занесености том приликом изводио и неке неутемељене закључке”.

На тим уводним страницама Остојић наводи имена 16 сведока, али без напомене да ли је он лично од њих узимао изјаве, или се служио Крсмановићевим романима.127

Даље у књизи Остојић цитира изјаве 11 особа, од којих девет директно (под наводницима), једну изјаву препричава (Милана Кнежевића), док за једну каже само да је казивана (Боривоја Тасића).

Од ових 11 изјава Остојић каже да су њему дате само три. То су изјаве Милице Гајић, Виторке Марковић и Јање Петрушић. Како изгледа, осталих седам изјава (осми је Боривоје Тасић, који је погинуо 1955), Остојић преузима из романа Момира Крсмановића, али му је незгодно да то нагласи, због Крсмановићеве ”литерарне занесености”. Тако, уместо да наведе коме је дата изјава и где је објављена, Остојић у овим случајевима у фуснотама користи фразу ”према казивању” тог и тог.

Ствари још више компликује чињеница што је и сам Остојић, пре него што је написао овај свој први историографски рад, прошао кроз фазу ”литерарне занесености”. Изјаве које овом приликом користи као историјски извор, претходно је објавио у свом роману ”Чичина прича (или) страдање српско”. На неколико места, у фусноти, он напомиње: ”Дио исказа објављен у књизи П. Остојић, Чичина прича (или) страдање српско”.

У том роману, као и раније у Крсмановићевим романима, изјаве су литерарно обрађиване, па су тек онда, у књизи ”Заробљавање генерала Михаиловића”, дате као историјски извор.

И без ових компликација, приликом једне тако осетљиве ствари као што је интервјуисање, поставља се следећих неколико питања.

Прво, да ли су изјаве узете усмено или су их интервјуисане особе дале у писаној форми| У овом случају очигледно је да су све изјаве дате усмено, Крсмановићу или Остојићу.

Друго питање гласи: да ли су изјаве ауторизоване|

Наиме, изјава коју истраживач стави на папир по правилу је другачија од изговорене, због разлике између усменог и писаног изражавања. Усмено изражавање, нарочито код слабије образованих особа – а готово сви сведоци у овом случају су слабије образовани – садржи стилске грешке, које се пре публиковања морају отклонити. Такође, интервјуисане особе често причају неповезано, а задатак аутора је да то после повеже у логичну целину.

Због свега тога, да би се избегли неспоразуми, истраживач је дужан да пре објављивања покаже изјаве интервјуисанима и да их пита да ли су заиста тако говорили, односно мислили. Тај процес зове се ауторизација и није превише популаран, јер захтева додатно време. Ко већ уложи то време, по правилу нагласи да је изјава ауторизована. У књизи ”Заробљавање генерала Михаиловића” тог наглашавања нема, што можемо узети као поуздан знак да ауторизације није ни било.

Трећа напомена односи се на сугестивна питања. Сведоци, нарочито ако су старије особе – а у овом случају то се односи на све сведоке – понекад застану не могавши да се сете догађаја. Дужност истраживача је да их подсети неким потпитањем, али тако да то потпитање не сугерише одговор који истраживач жели да чује. Још један пример сугестије су дуга питања којима се изнуђује одговор само са ”да”, ”не” или ”можда”. У том случају истраживачи су склони да цели одговор саставе од сопствених питања, и то у контексту који сами стварају.

Како би се отклониле дилеме у вези са овом ставком, неопходно је прочитати цели ток разговора, који садржи и питања и одговоре. У књигама тројице аутора то не можемо проверити ни у једном случају.

Четврто је питање компетентности сведока, које се овде дефинише на једноставан начин: да ли су познавали Калабића и Дражу, тј. да ли су могли да уоче разлику између правог и лажног Калабића и Драже|

Код сведока није проверавана компетентност по овом, кључном питању, али су они сами, кроз разговор, посредно дали потребан одговор: нису компетентни. Сем једног, Владете Новаковића, нико од њих раније није видео ни Калабића, ни Дражу. Зато они и не тврде да је 1946. у њихове куће долазио потпуковник Никола Калабић, већ кажу: ”…Понављајући да је он Никола Калабић”, односно ”Овај командант”. А за Дражу: ”Један онижи са наочарима” (иначе није био онижи, већ средње висине), односно: ”Тада нисам знала ко је он”.

Препричавање изјаве мајора Васиљевића попу Добри, коју његов син Коста наводно преноси НН особи, а НН особа је потом преноси Остојићу – ”Негдје у близини је Калабић. Јавља се… Шаље поруке. Све ми је то сумњиво. Ја не знам шта ћу, јер он (Дража) инсистира да се састану…” – заправо је препричавање фељтона из ”Политике”. Исто важи и за изјаву Милана Кнежевића.

Владета Новаковић из Градца код Ваљева, који је био четник у Гарди, скривао се до 1948, када је његова мајка отишла код шефа Озне у Ваљеву да моли за синовљев живот. Озна не само што је поштедела Новаковића, већ он није ни дана провео на робији.128

Изјавом о Николином заробљавању Новаковић је спасао живот. Колико је познато, то је једина изјава неког четника Гарде да је Озна заробила Калабића. Наравно, ако је он то заиста изјавио, јер не знамо шта је тачно рекао Димитријевићу.

Према томе, све изјаве које наводе Николић, Димитријевић и Остојић су или непоуздане, или иду у прилог задатој тези само ако се ставе у контекст, или је у питању и једно и друго.

Они, једноставно, немају ни једну изјаву узету по ”правилу службе”. Немају писане изјаве сведока (као што су примера ради писани траг оставили Драгомир Бошковић, Милан Стојановић или Миодраг Пешић), немају судски датих исказа (попут исказа проте Даниловића), нити ауторизованих изјава (попут изјава Драгослава Хаџића, Владимира Вулина, Радомира Петровића Кента, итд) и ауторизованих интервјуа (попут Сајићевог).

Чак и у тако узетим изјавама, у вези кључних догађаја у области Вишеграда марта 1946, немају ни једног сведока који тврди да је ”онај командант” био прави Никола Калабић.

С друге стране, изјаве и интервјуе који су дати прописно, чак и пред судом, а који сви одреда руше њихову тезу, ови аутори и не узимају у разматрање, исписујући се и на тај начин из редова научника.

127 П. Остојић, Заробqаваwе генерала Михаиловића, 28.

128 Изјава Владете Новаковића Драгомиру Бошковићу.