ПРОТИВНИЦИ МИСИЈЕ
Данас чак и међу црквеним људима има много оних који сматрају да се мисијом не треба бавити. О овом проблему је још Свети Николај говорио пре више од сто година: недостаје нам мисионарска свест. А то је повезано у многоме са душепогубном мишљу, тачније, осећањем да је Православље нешто што постоји само за мене. Распрострањен је потрошачки однос према вери. Многи долазе у Цркву само да би добили нешто: утеху, психолошку подршку, могућност сопственог остварења, надахнуће. Чак се и добре ствари имају у виду – очишћење грехова, благодат, духовни дарови, знање о Богу – али све то представља само: добијање, добијање, добијање. Међутим, Господ је тако уредио да не можеш нешто поуздано да добијеш ако пре тога не даш нешто, део себе, ако не жртвујеш себе.
Постоји древна изрека у црквеном предању: „дај крв и прими Дух“. Човек који се несебично труди ради Бога и жртвује себе у том труду, добија и благодат, и очишћење и просветљење и духовне дарове. Док људи који не желе да жртвују себе, већ желе само да добијају, заправо престају да добијају и њихов духовни живот замире. Одатле долази и до хлађења вере код неких људи. Док је горео чисто људски ентузијазам било је занимљиво, а када је ентузијазам прегорео, почела је да се осећа унутрашња празнина. Човек осећа да он ту ништа више не добија и почиње да гледа на другу стране.
Постоји карактеристична тенденција. Сагласно различитим истраживањма број уцрквењених људи у нашој земљи постепено расте. Међутим, притом опада број оних који се уписују у богословије и који ступају у манастире. Зато што и монаштво и свештенство пре свега представљају жртвовање себе. И мисионарско служење је из те области, оно је такође повезано са саможртвовањем. И зато је оно такође непопуларно. Међу црквеним „потрошачима“ распрострањена је лажна идеја да је могуће спасити се и без Цркве – и зашто у таквом случају ризиковати, ићи у мисију, зашто се напрезати ради оних који ће се, тобож, ионако спасити? Зато и на Цркву они гледају не као на ковчег спасења, већ као на својеврсни клуб. У питању је део савремене тенденције да се створи удобно, комфорно хришћанство, хришћанство у коме нема изазова, нити конфликта између нашег старог човека и онога што од нас очекује Бог. Иако нам већ сам симбол наше религије – Христово распеће – даје да схватимо да у питању није комфор, самоостварење, кабинетско играње са богословљем и остале бесмислице. На жалост, не схватају сви ово. Зато је мало оних који су спремни да послуже делу мисије.
Срамота је рећи да се наша Црква, будући најмногобројнија по броју људи међу свим осталим Помесним Православним Црквама, бави проповедањем Јеванђеља мање од осталих. Грка има десет пута мање од Руса и опет су у двадесетом веку они покренули мисију у Африци тако да сада тамо има пет милиона православних хришћана црне боје коже. Шта би се догодило ако бисмо се пробудили и почели да испуњавамо последњу Спаситељеву заповест? Навешћемо речи Светог Николаја Јапанског:
„Ви, као светски путник, познајете цео свет: где год да одете, посебно у далеке источне земље истог тренутка Вам у очи упадају лица различитих исповедања – све су то у питању мисионари. Међутим, узалуд Ваш поглед тражи међу њима човека у раси – руског православног мисионара – њега нема нигде… Дакле, Вама као православном хришћанину не може да не буде жалосно због тога што се Православље не јавља свету, док свет зависи управо од Православља јер се није за уздизање папе у римокатолицизму и није за умножавање до бесконачности папа у протестантизму јавио Син Божији на земљи, већ због оснивања Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве која ће спасавати људе – Цркве каква је Црква Православна. Дакле, брига о јављању Православља свету а због тога и развој спољашње мисије, представља нашу највећу дужност коју нам је Бог одредио. То неће бити науштрб унутрашњој мисији, већ напротив, на велику помоћ и највиши развој. Унутрашња мисија без спољашње представља једно крило без оног другог: птица може да поскакује и тако се креће напред, али није у стању да се креће снажно и брзо… [спољашња мисија] ће дати силу и унутрашњим мисијама. Усудићу се да кажем и нешто више: тако нешто ће помоћи оживљавању религиозних осећања код самих православних хришћана у Русији.“
A ево шта је писао Преподобни Макарије (Глухарев): „Зар Дух Цркве Христове није такав да увек жели да шири своје границе, увек воли да упада у област непријатеља, воли тамо да изазива отмице и заробљавања, слави нове победе, покреће нова освајања?… Што би се искреније, усрдније и ревносније Русија трудила да обраћа ова племена Христу, то би се најизобилнији благослови свише од Оца светлости изливали на руску државу.“
Таква је истина. Господ ће обавезно подржати човека који испуњава Његову вољу. Не говоримо о материјалном богаћењу, већ о свему што се тиче благодатног, побожног живота. Свети Макарије говори да мисионари који одлазе да проповедају неправославнима не представљају „изгубљени капитал“ за свој народ, као што многи говоре: „ето, отишли су ко зна где, а могли су да остану и раде овде“. Не, ти људи кроз свој подвиг и самоодрицање привлаче Божији благослов не само на себе већ и на оне који остају у отаџбини.
Ово не схватају противници мисије који говоре: „потребно је најпре обратити све из нашег народа, а затим већ размишљати о проповеди међу другима.“ На жалост, они не схватају да ако говоримо на тај начин, онда се свесно одричемо да испунимо заповест Господа нашега Исуса Христа о проповеди СВИМ народима. Слушајући заповест Спаситељ ми не размишљамо на који начин да је испунимо, већ како да образложимо наше одсуство жеље да је испунимо. Са свим последицама по наш духовни живот које из тога проистичу.
Као што је познато, пут под називом „сутра ћу да урадим“, води на пут који се зове „никада нећу урадити“. Говорећи да ћемо се проповедањем Јеванђеља другим народима бавити тек када обратимо све Русе, самим тим показујемо да се њоме нећемо бавити никада – потпуно је јасно да колико год добро ми проповедали „својима“, они никада неће сви редом постати православни, пошто у већини случајева узрок њиховог неверја не представља недостатак информација о вери или потребних православних примера, већ свесни избор.
Ево шта за овај аргумент пише Свети Николај Јапански: „Не сме се такође сумњати да се отворени непријатељи за дело помоћи спољашњој мисији међу православним светом неће појавити; замислите хришћанина који тврди да није потребно проповедати хришћанство незнабошцима – како би то бесмислено звучало за друге! Покушавали су – док сам се још трудио на оснивању [Јапанске] Мисије – да ми приговоре неки да је потребно најпре обратити своје незнабошце и тек затим ићи ван граница, али је и њих потпуно разоружавало просто указивање да при таквој теорији хришћанства уопште не би било у свету сем у јудејској земљи; јер Апостоли не би требали да изађу и проповедају свету, не обративши најпре земљаке – а они су, као што је познато, и до сада обраћени у најмањем броју.“
О овом проблему писао је и Свештеномученик Андроник (Никољски). Он је такође био у мисији у Јапану и трудио се под руководством Светог Николаја. Ево како је он описао свој разговор са руским конзулом у Јапану: „Затим смо дуго спорили са Васиљевим… говорио је да узалуд сви ми долазимо из Русије када и код нас има потребе за мисијом преко главе, на шта сам му одговорио да су и Апостоли исто тако говорили, ми и до сада не бисмо знали ни речи о Христу; а он ми на то: „а зашто и да знамо? Нека свако живи по својој религији“. И све слично томе говоре људи којима није ни до Бога, ни до ђавола; жалосно је и тужно што код наших уместо помоћи видимо потпуно одрицање и подсмех, а о саосећању са којим се према мисији односе, на пример, у Америци или Енглеској, да и не говорим… Слични људи никакве аргументе не разматрају, па и не прихватају чак да размисле, већ само гурају своје, због чега се посебно нисам ни трудио да наставим спор да бих до краја све објаснио.“
На другом месту он пише: „А наша интелигенција: уместо умне и делатне или, у крајњој мери, новчане помоћи делу мисије, способни су, желе и труде се да на сваки начин напакосте томе и представе у лошем светлу“.
Проблем несхватања, понекада чак и противљења мисији од стране неких „православних“, авај, није нов и обраћајући се у древности, видимо да су се и мисионари у прошлости сусретали са тим проблемом. Тако је, на пример, у тринаестом веку епископ Теодор, дошавши из Никеје почео да проповеда Аланима на Криму који, иако су и били својевремено крштени, међутим, због одсуства бриге од стране локалног грчког свештенства које се бринуло само о Грцима, остајали су фактички незнабошцима. Мисија младог епископа изазвала је оштру негативну реакцију и супротстављање локалног херсонског епископа.
У свом писму Теодор описује дијалог између њих двојице:
Одакле си се ти створио? – [питао је херсонски епископ]
Као да сам друге вере или исповедања, као да нисам из те исте Цркве и да се не потчињавам истом архипастиру!
До врага са безбожним и нечестивим Аланима који су гори и од Скита!
Шта друго можемо правилно да чинимо, ако не да носимо апостолство?“
А четири века пре тога, неки епископ Методије је тврдио да јеванђелска забрана да се „баца бисер пред свиње“ означава тобож „да пред онима који су огрезли у безбожност… Христос није заповедио да се излаже Божанско учење, јер такви нису у стању да га усвоје“. Њему се противио Свети Фотије Велики, који је указао на неприхватљивост таквог тумачења: „[учење] је предано и објављено од стране Христових ученика свим Јелинима и другим неверним људима, то их је и привело Христу из безбожности… Дакле не треба сматрати да бисер представља учење [Христово], а да су свиње – неверници; то би представљало богохулство!“
Авај, и данас су актуелне горке речи Светог Николаја Јапанског: „Идите, научите све народе – као да то тобож у Јеванђељу и не постоји. Иако то чују сви и знају напамет. И ми немамо спољашње мисије! У Кини, Индији, Кореји, овде – мора и океани незнабоштва, све лежи у мраку и сени смрти, а ми, шта? Ми смо пас на трему! Немој да се дотакнеш Православља – „светиња је то“! Па зашто га онда не објављујете свету?“
Неки говоре да, ето, није потребно проповедати, јер „кога треба и Бог ће привести у Цркву“. Међутим, Реч Божија говори сасвим другачије: „Јер сваки који призове Име Господње биће спасен. Како ће, дакле, призвати Онога у кога не повјероваше? Како ли ће поверовати у Онога за кога не чуше? А како ће чути без проповједника? А како ће проповиједати ако не буду послани? Као што је написано: Како су красне ноге оних који благовијесте мир, који благовијесте добро!“ (Рим. 10:13-15).
Дакле потребно је проповедати неверјућима и потребно је да постоје људи који ће бити послати на то, то јест, мисионари, пошто се та реч управо тако и преводи, потиче од латинског „mission“, „послање“.
СВЕШТЕНИК ГЕОРГИЈЕ МАКСИМОВ
СВЕДОЧЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Крај 20-тог века и почетак новог миленијума представља праву прилику да се подсетимо да је време дар благодати, светиња Божанског присуства и да је Спаситељ наш – Исус Христос Господ(ар) (Lord) времена, Цар векова, Владика историје, држећи сва времена, векове и миленијуме у својој власти и водећи их њиховој крајњој пуноћи у будућем веку.
Мало пре почетног благослова на Божанственој Литургији, ђакон говори служачшем свештенику: ''Kairos tou poiēsai tō Kyriō '' – речи из Псалма 118 (119),126 које би се најбоље могле превести као: ''Време је да Господ ради...''(It is time for the Lord to act)[2]. Грчка реч која је овде употребљена у значењу ''време'' је kairos подразумевајући притом време схваћено као лично, живо и постојеће, време схваћено као одлућујучи тренутак, тренутак кризе, тренутак прилике. Литургисати управо јесте узимати време , тренутак живота и делања; литургисање се сабира и концентрише у ''овде'' и ''сада'' где се вечност среће са садашњошћу.
Како би, на прагу новог миленијума, требали да разумемо садашњи тренутак, тренутни момент прилике? Које смо време ми позвани да узмемо? На који смо начин позвани да се покајемо и да ''преумимо''? Користећи ову исту реч, kairos Свети Ап. Павле пише: ''Ево сад је најпогодније вријеме, ево сад је дан спасења'' (2.Кор. 6,2). Како да схватимо и да живимо ово благодаћу даровано ''сада'' смештено, као и ми, на крају једног века и почетку другог?
Ако желимо да схватимо садашње време (kairos) и ако желимо да креативно живимо у садашњем тренутку, морамо се осврнути на прошлост јер без објективног погледа у прошлост, нашем осећају за садашњост ће недостајати темељност. Који су то били најзначајнији догађаји у историји Православља у 20. веку? Које су најистакнутије карактеристике православног сведочења у протеклих десет деценија? Шта смо урадили и шта смо пропустили да урадимо? Где смо изневерили, и како да то поправимо? Базираћу своје излагање о ова три питања на три кључна термина: martyria, diaspora, hesychia.
MУЧЕНИШТВО
Martyria значи ''сведочење'' или ''сведочанство'', али такође и ''мучеништво'', тачније ''сведочење кроз мучеништво''.
Осврћући са на 20. век, одмах запажамо да је спољни положај Православне Цркве био одређен двема великим догађајима које дели интервал од само пет година: Руском револуцијом из 1917, а затим, 1922-23. и грчким поразом у Малој Азији и насилном ''разменом становништва'' између Грчке и Турске – ''етничким чишћењем'' како би ми данас рекли.
Атеистички прогон руских хришћана који је следио за комунистичком револуцијом из 1917. (прогон се после Другог светског рата проширио на Румунију, Србију, Бугарску и друге земље Источне Европе) је значио да је, за огромну већину православних верника током највећег дела 20. века позив да следе Христа био у правом и буквалном смислу позив на распињање, на оно што литургија Св. Василија назива ''животворном смрћу''. ''Ево, крстом дође радост целом свету'' кличемо на недељном јутрењу; значење ове речи крстом су током 20. века исувише често осетили православни хришћани у Русији и Источној Европи (као и многи други хришћани).
Догађаји у Малој Азији током 1922 и 1923. године су били мањег обима. Ипак, и патње два милиона грчких православаца у Турској су биле заиста тешке. Немамо тачних података колико их је тачно измасакрирано у Смирни и другде, колико их је још умрло на путу пре него што су се могли сместити у Грчкој али мора да се ради о стотинама хиљада. Штавише, Грци којима је 1923. дозвољено да остану у Константинопољу, су до скора живели у сталном страху: године 1955 су се десили анти-хришћански немири у Константинопољу; затим следе стална протеривања православних током 60-тих и 70-тих; а и данас се настављају напади на Васељенску патриаршију. Можемо бити уверени да ће Патриарх остати у Фанару докле год он то икако буде могао: али докле ће му још то бити дозвољено? Будућност Патриаршије је, гледано људским очима, мрачна и несигурна. Кипарско Православље је такође је претрпело тешке губитке 1974. године. Тако су и Грци, као Руси, Срби, Бугари и Румуни морали да поднесу свој удео у прогонима. У исто време, немојмо превидети ни многе притиске којима је Православље било изложено у арапским земљама.
Тако је 20. век за православне био век страховитих искушења, изгнонства, заточења и насилне смрти. Број новомученика и исповедника је неизбројив. Током недавне посете Румунији, имао сам прилику да сретнем доста истакнутих духовника и био сам погресен чињеницом да су скоро сви они који су били старији од 65 година провели много година у затвору, често у самицама и понекад изложени насиљу. Неко је рекао да је за педесет година које су следиле иза Бољшевичке револуције за своју вјеру умрло неупоредиво више хришћана него у прва три века после распињања Господа. Велика већина оних који су на овај начин умрли у 20. веку су били правцославни хришћани. ''Само кроз жртву (in a state of sacrifise) можемо прићи Оцу'' каже Св. Кирило Александријски. Ово је сигурно било искуство Православља у протеклих осамдесет година.
Искуство прогона и мучеништва је сигурно најзначајнији појединачни елемемнт историје Православне Цркве, а можда и целога света у 20. веку. Наше православно сведочење у овоме веку се није првенствено испољавало кроз изговорене речи, већ ћутањем, кроз трпљење и ненасилну кенозу (kenosis). Марије Викторије се, у префињеном парадоксу, обраћа Богу Оцу као ''ћутањем говорећем''. Ћутање мученика 20-ог века засигурно је више говорило него било шта што би ми могли рећи. Ако ми православни треба да се хвалимо својим слабостима, хвалимо се њиме.
Када се, међутим, позивамо на православно искуство прогона, морамо бити на опрезу. Патња може да прочисти, али и да води га огорчености, параноје и фанатизма. Зато када говоримо о затварињима и мучењима, имајмо у виду дух праштања и радост која је одувијек красила сведочења истинских хришћанских мученика. Разговарајући са свраменим румунским духовницима који су преживели године прогона, био сам изнова и изнова импресиониран њиховим ставом неосуђивања, њиховим реалистичним схватањима, њиховом тихом радошћу. Колико год да је била трагично њихово страдање, показало се да је то, по речима Св. Јована Лествичника, ''туга која радост ствара''. Речима Св. Павла, они су ''жалошћени, а увијек радосни'' (2.Кор. 6,10). Постоји велика опасност у многим деловима савременог православног света од претварања Православља у нешто негативно, дефетистичко и осуђујуће. Ако себи дозволимо да то урадимо, издаћемо наслеђе нових мученика и исповедника наше Цркве.
У Русији, Румунији и другде православни хришћани су под прогонима своју вјеру сачували са изванредном верношћу. Иако су многи отпали, бројни други су остали чврсти [у вери]. Али, каква је будућност? Након што су били јако изоловани од Запада у току комунистичког периода, православни верници су сада изложени потпуном утицају западног материјализма и секуларизма. Можда ће се ово показати разорнијим него директни прогони? ''Времена мира су Сатани омиљена'' говори Ориген ''јер она одвајају Христа од његових мученика и Цркву од Њене славе''. Да ли ће се ово показати тачним у православним земљама које су биле под атеистичком влашћу?
Сигурно, морамо се надати да ће се економске прилике полако побољшати у Русији и Источној Европи и да ће се сиромаштво и беда полако смањити. Богаташи сами по себи не представљају зло. Иако нас сам Христос упозорава да је тешко богаташу ући у Царство Божије (Лука 18,24), многи богати људи су заправо били значајни добротвори Цркве. Оно што Нови Завет осуђује није новац сам по себи, већ тачније љубав према новцу (1.Тим. 6,10). Питање је: ако и када православни који живе у пост-комунистичким друштвима дођу до вишег економског стандарда живота – као што се сви молимо да хоће – колико ће успети да избегну секуларни и материјалистички менталитет који обично прати овај виши стандард?
Ниједан западни посетилац Румуније или Русије не може а да не буде импресиониран лепим заједницама на Божанственој Литургији и великим бројем младих људи у богословијама и манастирима. Главно питање је каква ће да буде ситуација за двадесет или тридесет година. Сећем се привржености народа [Цркви], чврсте и живе вере (посебно у руралним областима) коју сам затекао у Грчкој приликом моје прве посете, пре 45 година. Још у Грчкој могуће наћи дубоку веру, али нажалост, она је у приличној мери нарушена. Да ли ће се исто догодити у бившим комунистичким земљама?
ЗАПАДНО ХРИШЋАНСТВО
Окренимо се сада другом кључном термину – diaspora. Током 20. века су се десиле емигације из традиционално православних земаља у западни свет у до сада незапамћеним размерама. Много више православних се данас може наћи у западним градовима као што су Париз или Лондон, Њу Јорк или Мелбурн, него у историјским центрима источног Православља као што су Константинопољ или Јерусалим. Емиграције су почеле у значајној мери још пре Првог светског рата, али два догађаја о којима смо већ говорили – Руска револуција из 1917. године и катастрофа у Малој Азији из 1922-23. год. – довели су до драматичног убрзања [емиграционих] покрета ка Западу, а ови покрети се настављају, мада у нешто мањем обиму.
На ову православну дијаспору у 20. веку се не би смело гледати као на случајни резултат стицаја историјсјих околности – пре би у њој морали гледати динамичку силу Божије Промисли и Љубави. Христос је Господ(ар) (Lord) историје и Он може извести добро и из зла. Фактори који су довели до православне емиграције – сиромаштво, прогони, грађански рат и етничко чишћење – су сами по себи зло, али, уз помоћ Божју, из ових зала може проистећи нешто веома позитивно.
Ако на ову дијаспору будемо гледали као на дело Промисли, одмах ћемо схватити како је само изванредно она проширила наше могућности православног сведочења. Дијаспора представља прилику за Православље да надиђе наша географска ограничења, наш национализам, наш етнички ексклузивизам и то барем на два начина. Прво, у емиграцији православни верници различитих националних подлога живе једни поред других у невиђеним размерама. То нас наводи да упознамо једни друге изван националних оквира и да тако поново афирмишемо универзалност Православља, његову саборну димензију. Друго, установљење Православља на Западу омогућава нам да нашу православну визију истине Хришћанства поделимо са неправославним хришћанским светом око нас. Позвани смо да поново откријемо мисионарски призив Православља. На оба ова начина чињеница дијаспоре представља позив на дијалог – дијалог који је и унутарправославни и унутархришћански – и не само то: она представља и божански призив (a divine provocation) . У исто време, ово нас доводи до два незавршена задатка, обесхрабрујућа у њиховој сложености.
Свугде где смо ми православни емигрирали, сусрећемо се са јурисдикцијским поделама. Наш циљ сигурно мора бити да у свакој земљи видимо уједињену помесну цркву која би обухватила све православне у поједином подручју, под једним сабором епископā. Од секундарног је значаја да ли ће се ова Црква назвати ''аутокефалном'' или ''аутономном'', или да ли ће да има неки други канонски статус – кључна ствар је да би ми требали да будемо видљиво јединствени.
Видљиво јединство не подразумева напуштање наших националних наслеђа – Грка, Арапа, Руса, Срба, Бугара, Румуна и осталих. Напротив, таква наслеђа имају трајну духовну вредност. Као што је рекао Александар Солжењицин: ''Нације су богатство човечанства, колективне личности; и последња од њих је обојена својом посебном бојом и носи у себи посебну контуру божанске намере''. Али наше јединство у једној православној саборној вери је неупоредиво драгоценије од наших националних различитости – наша је неодложива одговорност да ово јединство испољимо на видљив, организован начин. Садашња јурисдикцијска мноштвеност чини неописиву штету нашем православном сведочењу, и изнутра и пред спољним светом.
Како да од сада постојеће издељености кренемо ка пуном видљивом јединству? У вези са овим питањем често се осећамо побеђени осећањем безнадежности и моралне парализованости. Мора се искрено признати да наше мајке Цркве – Васељенска Патријаршија, Антиохија, Москва, Бугарска, Румунија, Србија и други – имају веома различите погледе о канонској будућности Православња на Западу.
Једна ствар је јасна. Иако чекамо речи наде, поруке креативне храбрости од светог и великог сабора који је сада у пропреми, ипак, нереално је очекивати да ће свеправославни скуп сада деловати као својеврстан deux ex machina и да ће он изнаћи целокупно решење нашег потпуног вакуума.. Такође, потребна је пророчка иницијатива одоздо, увек у сарадњи са јерархијом. Потребни су нам локални контакти на ''нижем'' нивоу, заједничка пријатељства изван парохијских и етничких граница, учестали редовни, месечни или чак седмични сусрети, не само повремене велике конференције. Без садејства и братства на сваком нивоу, без локалних припрема, без учешћа целог народа Божјег, свеправославни сабор може да постигне заиста мало.
Да би се ујединили као православни, прво морамо волети једни друге. И да би волели једни друге, прво морамо упознати једни друге. Да би упознали једни друге, прво морамо да се сусрећемо једни са другима на локалном нивоу, јер љубав према ближњима првенствено подразумева љубав према мом тренутном ближњем. Ово је једини сигуран пут напред.
Да само додам да реч ''дијаспора'' коју сам употребљавао тако дуго престала бити тачна. Дијаспора, се, у уобичајном смислу те речи, односи на људе избегле из своје домовине који привремено бораве у иностранству, који се надају да ће се евентуално вратити у матицу. Ово више није случај код већине православних који данас живе на Западу. Колика год да је њихова оданост према земљи из које воде порекло, већина њих очекује да застално остане у земљи у којој су се сада сместили и чији су сада пуноправни грађани. Али, иако ситуација у дијаспори напредује набоље, још смо далеко од конституисања, у правом и истинском смислу те речи, чврсте локалне Православне Цркве у свакој од земаља које настањујемо. Нека Господ скрати пут који је пред нама!
Други незавршен задатак је везан са нашим неуспехом да досада доследно и уједињено сведочимо Православље у вези са хришћанским јединством. Иако је емиграција ка Западу омогућила Православљу да се сретне са западним хришћанством у до сада невиђеним размерама, ми смо то искористили само у ограниченој мери. Већина православних на Западу остаје дефетистички расположена, себи окренута и ''парохијална'' у лошем смислу те речи. Било је извесних запажених контаката на озбиљном духовном и интелектуалном нивоу – на пример недавни сусрети организовани од стране Православног богословског факултета Светог Сергија у Паризу и Братства Светог Албана и Светог Сергија у Британији – али много православних једноставно није заинтересовано да сретне друге хришћане.
Ову невољу прати и чињеница да ми православни у овом тренутку немамо договорен став према неправославним хришћанима. Баш као што постоји велика разлика у гледиштима о будућој организацији Православља на Западу, тако се и разликујемо по нашим визијама унутархришћанског помирења. Пре скоро четрдесет година Други ватикански сабор је, у својој Одлуци о Екуменизму, дао смернице за Римокатолике укључене у унутархришћанске делатности. Ми православни још немамо таквих договорених смерница. Неки од нас виде у екуменизму знак наде, други – свејерес. Неки од нас сматрају да римокатолици имају право свештенство, други сматрају да би их требало поново крстити. Када се срећемо са другим хришћанима, говоримо подељеним гласом. Услед тога је наше учествовање у екуменском покрету било много мање ефикасно него што је могло и требало бити. Нисмо успели у нашем сведочењу. Као пре, чекали смо смернице од светог и великог сабора; али велики и свети сабор не може деловати у вакууму. Свако од нас мора наћи начин, сходно његовим или њеним могућностима, у духу са-одговорности.
Пре свега, ми православни будимо спремни да слушамо друге хришћане. Да би били истински сведоци, ми требамо да слушамо као и да говоримо, да се утишамо, као и да кличемо. Исувише често ми другима нудимо одговоре пре него што смо се и потрудили да откријемо која су њихова питања. Зато слушајмо наше са-хришћне (fellow-Christians) на Западу – а такође и нехришћане; хајде да откријемо њихово специфично искуство, њихов осећај за кризу, са свим његовим дилемама, патњама и оклевањима. Слушањем ћемо боље разумети наше сопствено православно наслеђе.
Такав је наш задатак као православне мањине у западном свету. Како да у нашем екуменском сведочењу постигнемо отвореност без напуштања [вере], чистоту без самозадовољства, чврстину без фанатизма? Потрудимо се да наше православно сведочење буде више кенотичко и великодушније у духу великих светитеља 20. века какви су били Св. Нектарије Егински, Св. Тихон Московски, Св. Силуан и о. Пајсије Атоски, о. Амфилохије са Патре и о. Клеопа из Сихастрије.
Никада нећу заборавити савет који ми је дао о. Амфилохије пре више од тридесет година, када је дошло време да се из манастира на Патмосу вратим у Оксфорд, где сам требао да почнем да предајем на Универзитету. Премда он сам никада није посетио Запад, имао је чулно поимање наше ситуације тамо. ''Не плаши се'' непрестано је инсистирао. Не бој се за своје Православље; не бој се што ћеш често бити изолован а увек у незнатној мањини. Не прави компромисе, али не нападај друге; немој бити ни дефанзиван ни агресиван: просто буди то што си.
Много је, чини ми се, страха (често несвесног) међу православним на Западу данас; и он је, у целини гледано, имао виљив негативан ефекат на наше сведочење пред неправославним светом. Оливије Клеман је једном описао румунског теолога Дмитрија Станилоеа као ''неустрашивог човека''. Сви се потрудимо да будемо неустрашиви.
Још један аспект дијаспоре 20. века је растући број западних преобраћеника у Православну Цркву. Иако избегава прозелитизам у негативном смислу тог термина, Православње у дијаспори је неизбежно привукло многе људе који су потпуности Западњаци по своме одгоју; и ови нови преобраћеници ће имати значајну улогу у савременом православном сведочењу, посебно у теологији, иконографији и музици. На пример, најцењенији савремени британски композитор, Џон Тавенер је члан Православне Цркве и сада се посветио искључиво црквеној музици. Ови преобраћеници се много разликују по својим погледима. Сећам се речи Николаја Зернова када сам му саопштио моју жељу да ступим у Православну Цркву: ''Питање није да ли ти треба да постанеш православни. Право питање је Какав ћеш православнац постати?'' Исто кажем, можда на друге начине, свима онима који ми приступају у вези ступања у Православну Заједницу.
Захваљујући православној емиграцији 20. века ми више географски и демографски нисмо искључиво ''источна'' Црква. Али. колико је заправо на културном и духовном пољу западно Православље истински достигло пуну зрелост? Да националне и етничке предрасуде Цркавама-мајкама у традиционално православним земљама не доминирају над Православљем на Западу? Ово је, дакле, један од путева на које православно хришћанство тек ступа. Као православни на Западу, тек треба да постанемо оно што смо, да потпуно схватимо нашу истинску универзалност.
ТЕОЛОГ: ОНАЈ КО СЕ МОЛИ
Какав су утицај мучеништво и емиграција имали на нашу богословску мисао? Какви су били главни токови православног богословља током 20. века и који су најважнији задаци богословља које тек треба да решимо на почетку новог миленијума?
ПРИРОДА БОГОСЛОВЉА
Најважнија брига православних [богословских] истраживања у 20. веку је било појашњавање основног карактера и критеријума богословског истрживања. Како можемо мислити и говорити о Богу? Тачније, како да ми православни научимо да говоримо нашим сопственим гласом уместо да просто опонашамо Запад? Како да се ослободимо из онога што је о. Георгије Флоровски назвао ''вавилонским ропством'' западним схоластичарским категоријама? Како да опет почнемо да богословствујемо, да употребим израз Св. Григорија Богослова, ''као рибари, а не као Аристотел''.
У свом покушају да богословље ослободе од болести ''академске научности'' православни писци у протеклих пола века су за водича узели речи Евагрија Понтијског, ученика Кападокијаца и пустињских Отаца: ''Ако си теолог, истински се молиш; ако се истински молиш, теолог си''. Другим речима, теологија је литуријска и мистичка; постоји суштинска повезаност између теологије и богослужења, између догме и духовности. ''Хришћанство је литургијска религија'', тврди Флоровски. ''Црква је пре свега богослужбена Заједница. Богослужење долази на прво место, учење и дисциплина на друго''. Добро су познате речи Владимира Лоског: ''Далеко од тога да буду супростављени једно другом, богословље и мистицизам подржавају и надопуњују једно друго. Једно је без другог немогуће. Ако је мистичко искуство подвизавање у садржају заједничке вере, теологија је израз, за добро свих, онога што свако може да искуси...Зато нема хришћанског мистицизма без теологије, али пре свега: нема богословља без мистицизма''. Сличан приступ богословљу се може наћи код Дмитрија Станилоеа, Александра Шмемана и Јована Мајендорфа.
Овакво поимање задатка (православног) теолога је задивљујуће изразио Христо Јанарас: ''У Православној Цркви и предању теологија има друго значење од онога које јој ми данас придајемо. Она је Божији Дар, плод унутрашње чистоте хришћанског духовног живота. Богословље се поистовјећује са гледањем Бога, са тренутним гледањем личног Бога, са личним искуством претварања творевине нетварном благодаћу''. Тако богословље није ''теорија света, метафисички систем'' него ''израз и уобличење искуства Цркве... не интелектуална дисциплина већ искуствено учествовање, заједница''.
Кључне речи које је употребио Јанарас – дар, благодат, лично искуство, учествовање, заједница, унутрашња чистота, претварање, гледање Бога – тачно сумирају погледе богословља које су иницирали водећи руски теолози који су дјеловали у Паризу од двадесетих година (прошлог века), њихових ученока на Академији Св. Владимира у Њу Јорку и млађе генерације грчких теолога из седамдесетих наовамо, укључујући Романидиса и Панајотиса Неласа.
СВЕТА ТРОЈИЦА И ОВАПЛОЋЕЊЕ
Приликом њихових напора да поново оживе истински дух богословског истраживања православни теолози двадесетог века су инсистирали на апсолутном примату два основна учења хришћанске вере: о Св. Тројици и оваплоћењу. Ово инсистирање је, на пример, очигледно у списима Бориса Бобринскоја. Говорећи о свом искуству на Кадисон теолошком колеџу 1927-28. године, мој сопствени учитељ, англикански учењак Дјурас Чити је рекао:
Један млади руски лаик је дошао да би са нама провео месец дана. Негде на почетку његовог боравка упитао ме шта мислим да је најважније да један Енглез научи од руског православца. Био је помало разочаран када сам му одговорио: “поново живу веру у догму о Светој Тројици и оваплоћењу”- надао се нечему “практичнијем”. Али пре краја свог боравка код нас, рекао ми је да сам заиста био у праву.
Оно што је Дјурас Чити истакао пре седандесет година још више важи и данас. Догодио се значајан преокрет у мотивима који су водили Западњаке да ступе у Православну Цркву. Генерацију уназад, многи су били привучени специфичним “источним” елементима у Православљу: византијским иконама, на пример, или руском црквеном музиком. Данас они много чешће бирају да постану православни зато што осјећају да само ту могу наћи чисту и непоколебљиву веру у Свету Тројицу и Христово Божанство.
У њиховом приступу учењу о Светој Тројици савремени православни теолози су често, мада не искључиво, усвајали “друштвени” (social) приступ, разумевајући тројичног Бога пре свега у оквирима заједничарења (koinōnia), а међуличне [унутартројичне] односе као заједничку љубав. Развијајући ово становиште, Станилое говори о “божанском интер-субјективитету”, а Митрополит пергамски Јован (Зизјулас) пише: “Постојање Бога је односно постојање: без концепта заједничарења не би било могуће говорити о постојању Бога.”
Делимична предност оваквог “друштвеног” приступа је та да он учење о Светој Тројици чини релевантном и за еклисиологију и за антропологију. Заједничка љубав Оца, Сина и Светога Духа је модел и парадигма за наше разумевање Цркве, која је и Тело Христово и икона Свете Тројице. “Као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду” (Јован 17,21) – тачније, циљ Цркве је да на земљи створи божански интер-субјективитет. Отац Василије из Ивирона (некада из Ставроникте) са правом примјећује да је ово тројично “баш као” кључно за спасење.
Догма о Светој Тројици нам овако омогућава да проценимо истински значај наше личности. “Само Света Тројица нам осигурава да постојимо као личности” пише Станилое “Спасење и обожење нису ништа друго него проширење на свесна бића односа који постоје међу божанским лицима”. Или волимо једни друге, по лику и подобију Тројице, или престаје сваки смисао и свако задовољство. Речима о. Павла Флоренског (пренесено по Лоском): “Између Тројице и пакла нема другог избора”. “За мене”, говори Станилое, “докле нисам вољен, дотле сам несхваћен… Ја себе не спознајем осим у односу са другима.”
На овај начин учење о Светој Тројици има директне и практичне последице на социологију и политику. Свака друштвена јединица – породица, фабрика, канцеларија, парохија, школа или колеџ – је позвана да буде, свака на неки свој начин, жива икона Свете Тројице. Вера у тројичног Бога, Бога међу-одношења и узајамне љубави ставља нам у обавезу да се на сваком нивоу боримо против репресије и експлоатације. Наша борба за људска права и социјалну правду требало би да буде посебно предузета у име Свете Тројице. Као што је устврдио Николај Фјодоров: “Наш социјални програм је Света Тројица”.
ФИЛОКАЛИЈСКА РЕНЕСАНСА
Повећано наглашавање везе између богословља и молитве о којој смо већ говорили је ишла под руку са обновљеним интересовањем за Добротољубље. Овде долазимо до трећег нашег кључног термина – “исихија” (hesychia) која означава не само спољашњу тишину, паузу између речи, већ и унутрашњу тишину, тишину срца – другим речима, став слушања, осећај присутности.
На први поглед је чудно, чак парадоксално да би књига каво је Добротољубље, штампана 1782. год. за време строгих ограничења под којима се грчко Православље борило да преживи током периода турског ропства (и која је у грчком свету преваспитавана после више од века, 1893. године) требала да сачињава одлучујући елемент у сведочењу Православља на крају двадесетог века. Ипак, од Другог светског рата наовамо Добротољубље је преведено на многе језике – најзапаженије на румунски, савремени грчки, енглески и италијански – а неки од ових превода се често прештампавају, обогаћујући изненађујуће широку јавност за тешки рад који од читаоца много захтева. Међутим, говорећи о филокалијској ренесанси нисам имао на уму само књигу Добротољубље, већ цело исихастичко предање које представља ово дело које поново заживело током посљедњих педесет година и на теолошком и на практичном плану. Што се тиче теологије, Православље двадесетог века је поново открило дубокомисаоност и значај двојице најинтересантнијих мистичкох писаца средњег и позног византијског периода – Св. Симеона Новог Богослова и Св. Григорија Паламе. Архиепископ Василије (Кривошејин) је одиграо улогу пионира у обраћању наше пажње на Св. Симеона. Што се тиче Св. Григорија Паламе, иза исцрпних студија Кривошејина, Григорија Папамихаела, Димитрија Станилоеа и Владимира Лоског следила је најзначајнија синтеза о. Јована Мајендорфа (1959. године) а у Грчкој је уследила студија Георгија Манзаридиса и групе младих научника о Палами, и то у Солуну, Паламином стоном граду. Паламино учење о божанској светлости и нествореним енергијама сада заузима централно место у већини православних увода у богословље, што сигурно није био случај пре четрдесет година (на пример, Палама се само веома кратко спомиње у старинском Догматском богословљу Панајотиса Трембеласа, који паламитској теологији посвећује две странице од укупно 1800).
У протеклих педесет година смо на практичном плану видели стално-растући интерес за Исусову молитву, нарочито промовисану списима “монаха Источне Цркве”, о. Лава Жилеа. Исусова молитва се данас, без сумње, више упражњава него било кад у прошлости, и то не упражњавају је само монаси већ и лаици, не само Православни, већ и растући број хришћана других традиција – ово је заиста охрабрујућа чињеница у доба секуларизма! Својом једноставношћу и прилагодљивошћу Исусова молитва нуди начин молитве најподеснији за наше доба анексиозности, молитву за коју није потребо предходно спремање, а која води у најдубље тајне контемплације, молитву која спаја пустињу и град, молитву за свако време.
Заједно са саможртвовањем нових мученика овај нежни, скривени позив светог имена, практикован на безброј мјеста, је највероватније најдинамичнији и најкреативнији израз нашег православног сведочења данас. "стекни унутрашњи мир" рекао је Св. Серафим Саровски “и хиљаде око тебе ће се спасити”. Исусова молитва у овом нашем времену постиже управо тај ефекат. Покојни Даг Хамарскјелд, генерални секретар Уједињених Нација од 1953 до 1961. је написао: “Разумеј кроз тишину, делуј кроз мирноћу, победи у тишини”. Више него било који други чинилац Исусова молитва омогућује савременом Православљу да разуме и дела.
Суштински аспект садашње исихастичке обнове представља обнављање монаштва – на Светој Гори од касних шездесетих, у Русији и Румунији од пада комунизма, а сада и у Северниј Америци трудом Светогорца, о. Јефрема. “Монаси су стубови и темељи Цркве” рекао је Св. Теодор Студит. Ово за Православље данас важи више него што је то био случај пре четрдесет година. Оно што је данас Православљу потребно је монаштво које је и строго, али љубеће, и традиционално и отворено за свет.
У правилно схваћеном исихастичком предању нема дихотомије између унутрашње молитве и Светих Тајни, јер једно предпоставља друго. Зато двоструки опрез представља примедба да смо у 20. веку били свједоци поновног наглашавања честог причешћивања, иако је оно још ограничено само на мали број парохија и манастира, а на неким местима пракса честог причешћивања је нажалост довела до потцењивања Свете Тајне Исповести. Једна од мојих нада за нашу Цркву у 21. веку је већи број духовних отаца и матера.
ЛИЧНОСТ
Који је главни задатак православне теологије на почетку новог миленијума? Мој одговор је да ће више од свега бити потребно потпуније схватање људске личности. Колико мало знамо о себи? “Срце је дубоко” (Псалам 63 (64),6). Шта то значи бити људско биће по лику и подобију Божјем? У чему се састоји јединственост наше личности? Које је значење “срца” и духовног интелекта (nous)? Каква је улога тела и страдањā?
Како да разумемо разлике између полова? Са овим је повезан широк опсег питања која се тичу сексуалности са којима смо се ми као православни одбили да суочимо. Рукополагање жена (које је храбро разматрала Елизабет Бер-Сигел) је само једно од многих питања, и колико год било важно, вероватно није најважније.
У развоју нашег богословља личности морамо да позитивно искористимо достигнућа савремене психологије и психоанализе. Павле Евдокимов је назначио неке могућности, искористимо их. И, што је још значајније, личност се мора размотрити у оквирима учења о тројичности јер смо ми настали као икона Свете Тројице, а везано за теолгију стварања (theology of creation): јер ми нисмо спашени из света него са светом.
Сјајна достигнућа које је Православље у двадесетом веку остварило у теологији стварања морају се проширити. Булгаковљеве смеле спекулације о Премудрости Божијој, (и створеној и нествореној) садрже драгоцене увиде који захтевају поновно преиспитивање. Еколошке иницијативе Васељенског Патријарха Вартоломеја заслужују потпуну подршку: можемо се надати да ће се у новом миленијуму обиљежавање 1. Септембра као дана молитве за заштиту околине постати много распрострањеније. Као што нас је о. Амфилохије поучавао на Патмосу: “волите дрвеће”. Он је веровао да ко не воли дрвеће не воли ни Христа, а када су локални сељаци долазили код њега на исповест, ом им је као епитимју давао да засаде дрво. Тако је, пре више од четрдесет година указао на стазу коју би требали да следимо у веку који долази.
“Дођи, Господе Исусе”
“Хришћанство је тек на почетку” - ове речи о. Александра Мена представљају изазов који нас охрабрује да и даље останемо окренути према будућности, а не према прошлости. Хришћански живот – за све нас лично као и за Цркву у целини – није ништа друго него стално смењивање нових почетака. Када се сваког јутра пробудимо, требало би да осећамо као да је тај дан први дан стварања, као да је свет поново створен и као да смо сви ми изнова створени с њим.
Али, иако је “хришћанство тек на почетку”, да ли се можда приближио и његов крај? Осврћући се на наш хришћански призив у новом миленијуму, морамо се запитати: “да ли ће уопште бити трећег миленијума?” Нама је непознато тачно време другог доласка (Матеј 24,36), тајна зависи од скривене власти Божје (Дјела 1,6). Зато бисмо требали да будемо на опрезу да би избегли спекулативне маштарије и апокалиптичну параноју. И, премда не можемо знати када ће тачно у сат и час парусија доћи, она је увек присутна, увек духовно близу. “Дан Господњи ће доћи као лопов у ноћи” (1Сол. 5,2), зато треба да стражимо непрестано (Матеј 24,42). Нови Завет се завршава сведочанством усхићеног очекивања: “Да, доћи ћу скоро. Амин. Да, дођи Господе Исусе.” (Откр. 22,20). Улазећи у нови миленијум, и сами прихватимо ово усхићење: “Дођи, Господе Исусе”.
ЕПИСКОП КАЛИСТ ВЕР
О ЕКУМЕНИЗМУ
Видљиво је да данас иоле озбиљан отпор неолибералном глобализму долази из средина које су у некој мери сачувале или обновиле традицију. Оне су тиме сачувале или стекле унутрашњу снагу у односу на завладавање потпуног релативизма вредности – једног од најјачих оружја глобалиста у освајању света.
Понегде је враћање традицији пробудило успавану религију, а понегде је баш религија покренула враћање традицији. После пропасти тоталитарних идеолошких пројеката двадесетог века комунизма и фашизма, на путу освајачком неолибералном тоталитаризму тренутно стоје само традиција и религија. Глобализам се, наравно, свим силама ангажује у њиховом поткопавању.
Да би отпор успео и да би дошло до формирања одрживе алтернативе садашњем владајућем систему, која би се могла назвати и новом цивилизацијом, пошто се сигурно не може радити о враћању на старо, некадашње стање – разуђене и нападнуте традиционалне и верске заједнице морају да савладају два основна задатка.
Први је да, успостављањем унутрашњих снага,од стране глобализма нападнуте и угрожене заједнице, на основу трајних и вечних вредности које им стоје у корену дођу до пост-постмодерних, у сваком случају не-модерних, форми друштвеног уређења и нових друштвених односа. Други је успостављање одрживих међусобних веза и односа традиционалних и верских заједница у мултиполарном свету, у коме различитост традиција и религија не би био повод за разорне сукобе већ за сарадњу и такмичење.
Оба задатка су тешка. Људи широм света су у доброј мери начети индивидуализмом и постмодерним релативизмом. Свака традиционална заједница ће морати да развије себи одговарајуће методе обнове. Што се тиче другог задатка, он је можда још тежи. Већина верских заједница не пристаје на релативност свог учења. Можда и неки хришћани могу да помисле да успостављање глобалне државе може да послужи лакшем ширењу Христове истине, као што је некад паганска Римска држава послужила ширењу хришћанства на својим територијама.
Данас је стање битно другачије него у време ране Цркве. Не само да је хришћанство раздељено, него су у свету присутне друге традиционалне религије које су издржале вековне промене и кризе. Додатну забуну уноси чињеница да су темељи владајуће атлантске цивилизације основани на хришћанству. У површном стратешком разматрању лако је донети исхитрене закључке о неопходности консолидације хришћанства као једне од могућих великих заједница будућег мултиполарног света. И у том циљу пред свим визијама будуће угрожености хришћанства затворити очи пред разликама које се због консолидације морају минимализовати.
Народи који су прошли кроз искуство комунизма лакше могу да уоче да је владајућа западна цивилизација основана на хришћанству таман толико колико је то био комунизам. А био је, на један изокренути начин. Пристајање на хомогенизовање унутар граница владајуће империје, па и коришћење мрежа које је она успоставила и могућност да се по њеном паду оне и даље користе, била би катастрофа за очување Христове истине. Истине о човеку, истине о Богочовеку.
Утолико се до извесне мере може разумети паника коју су склони да шире антиекуменистички кругови и у нашој Цркви. Проблем је што су због очигледне угрожености, коју не региструју сви у пуном обиму, ти кругови склони изолацији као решењу већине проблема и једином начину опстанка. Никако не би било добро да се Православље као један важан будући центар мултиполарног света повуче у самоодржање и самозадовољство. Ни садашња угроженост ни неизвесна будућност, не могу оправдати одбацивање обавезе да Истину проширимо на цео свет. Утолико не смемо да прекидамо контакте и разговоре о будућности ни са другим религијама ни са раздељеним хришћанским заједницама.
Такав пут обојен је уствари осећањем беспомоћности и инфериорности, води само слабљењу и паду, никако не јачању и расту Православља. Ако смо са Христом, Истином – ко нас може угрозити? Осим тога он онемогућава испуњење првог задатка – јачања наше заједнице за будућност у мултиполарном свету. У проценама шта је издаја Православља, а шта је само дијалог и испипавање могућности одређеног савезништва са другима, треба бити много опрезнији. Љубав није резервисана само за истомишљенике и најближе ближње. Не смемо да заборавимо да нам је заповеђена и љубав према непријатељима. Корен садашњег трвења између „екумениста” и „антиекумениста” код нас је у слабости наше заједнице и у несигурности коју та слабост доноси – то не треба да заборавимо. Оно што нам је сад прво чинити је јачање наше Цркве и удруживање са осталим Православнима, као и јачање свести о значају опстанка Русије као велике силе окупљања нашег, православног центра у будућем свету. И наравно, интензивирање свих облика сарадње који су у том правцу нужни. А дијалог са осталима не би смео да се прекида.
Да бисмо одговорили на захтеве које нам време доноси морамо се озбиљно позабавити собом. Због животне потребе за покретом, недостатак истинске активности увек ће бити замењен измишљеним унутрашњим сукобима. „Антиекуменисти” би морали да покажу више љубави и ширине, а „екуменисти” више одговорности и чврстине. То је неопходан услов да се снаге удруже у жељеном смеру. Раздвојени и једни и други су слаби. Да би се кренуло у обнову Цркве која је смисаоно језгро наше традиционалне заједнице морамо удружити снаге. То не може бити декларативно помирење, већ једино прихватање заједничке јасне обавезе у свету чије турбулентне процесе уочавамо и будно пратимо.
А кад, например, до нас допру вести о предлогу бившег председника Израела римском папи да се крене у оснивање некакве организације Уједињених религија сигурно морамо отворити четворе очи. Још један марифетлук тоталитараног глобализма? Врло могуће. Шта радити? Не закључивати пре времена, не нападати пре времена, не бранити пре времена. У сваком случају бити миран у сазнању да ако смо с Христом – неће нас нико збунити ни изманипулисати. Папа још увек ништа није одговорио, а и оно што одговори нас наравно не обавезује.
Превише смо жртава поднели због очувања наше вере и традиције да бисмо сад олако одустајали и приклањали се било којој светској сили или идеји. А наше досадашње жртве су наш једини озбиљан капитал. Уместо да безвољно пристанемо на улогу провинцијалаца једне по много чему туђе и сад већ хистеричне цивилизације, можда би било боље да преузмемо улогу искусног, малог, али релативно важног чиниоца нове цивилизације, засноване на трајним вредностима традиције и вере. Да се не лажемо – знамо да је то улога и обавеза која нам припада. Наравно само ако избегнемо провинцијалну самозаљубљеност и могућу гордост. Покајани и помирени имамо озбиљне шансе у активностима насталим из искрене бриге за угрожени свет.
ЂАКОН НЕНАД ИЛИЋ
Они што не знају нека не осуђују оне што знају,
они што знају нека разумену оне што не знају,
јер да знају, какав је то грех, неби осуђивали.
ХРИСТОВОЈ ЦРКВИ
Налазимо се пред бруталном историјском чињеницом. Из најразноразнијих разлога, Црква је враћена у преконстантиновску епоху. Шачица верних стоји насупрот свету који је непријатељски расположен према њеним порукама. Тачније речено, епоха је постконстантиновска. Свет више није пагански, он је дубоко безбожан. Он слуша друга јеванђеља, други му пророци говоре. Динамичке силе улазе у игру и покушавају да остваре једну нову интеграцију света, са другим доминантама, неспојивим са хришћанском етиком.
На сваку афирмацију трансцендентног, скептички људски дух одсеца: »А шта је истина?» Пилат је презирао јеврејски менталитет. Колико ли је данашњи свет више оправдан у свом презиру према историјском хришћанству? Тешка одступања дубоко обележавају његово лице.
У врелој и уздрхталој реалности живота Бог више не налази уста довољно чиста и издвојена, да би се кроз њих чуо. Свеје ужасно компромитовано, дотле да су чак улоге изокренуте: Цркви суди свет.
Хришћани су учинили све што су могли да стерилизују Јеванђеље; рекло би се, као да су га уронили у течност која га неутралише. Све што у њему шокира, превазилази или обара млакост свакодневице - ублажено је. Поставши неборбена, вера се срозала, а човек, мудар и разуман, избљувао ју је. Завршна мудрост хришћана: »Бог од нас не захтева толико«, учинилаје да обљутави со Јеванђеља, а та со је страшна љубомора Божија која од нас захтева немогуће. Не може се чак рећи ни да је Јеванђеље наишло на зид. Један зид, чврст, који пружа отпор – то је реакција. А Јеванђеље данас среће потпуну равнодушност; оно одјекује празнином, оно пролази кроз средину, и ништа га не задржава.
Црква више није оно што је била у првим вековима, победнички марш живота кроз гробља овога света. У најновијим дефиницијама њене природе, Црква је схваћена на невероватно статичан начин, у функцији саме себе: онаје систем самоодржања, један апарат чија је главна функција да сам себе исхрани. Изгубивши апостолски појам тела, живог организма, реалног присуства Христовог, оног Христа који није дошао ни због апостола, ни због шачице парохијана, Црква за свет више не постоји. На несхватљив начин хришћанска вера губи особину квасца; она више не може да закваси никакво тесто; хришћани више немају осећај за мисију; они више не умеју да буду »амбасадори«, послани. Живот се врти у затвореном кругу. После два миленијума историјског живота хришћанства, најстрашнији суд који свет може изрећи над Црквом је - да је она постала његово верно огледало, у коме Црква препознаје свет као сопствену хришћанску јерес, тело свог тела.
Хришћанство, а за њим и свет, удобно су се сместили у расцепу богочовечанства. Према темељној христолошкој формулацији IV Халкидонског Весељенског Сабора: божанско и Људско су у Христу сједињени бвз стапања и нераздељиво. Ако, дакле, теолошко монофизитство примењено на појам Бога девалоризује све штоје људско (трагично и речито одсуство хришћанске антропологије), монофизитство примењено на појам човека, у различитим видовима хуманизма, раздваја, а онда и потискује оно божанско. Међутим, (и то је још много горе) чињеница је да је свака јерес у мишљењу последицајереси у животу. Арије је био »јудејствујушчи« монофизита у свом животу, у својој побожности, и из тог извора је потекла јеретичка теологија. Данашњи хришћани су јеретици у својој егзистенцији, а њихова теологија је теологија евнуха (»Могу ли евнуси да говоре о рађању?« - питао је још свети Атанасије); чак и онда када је коректна, она запањује одсуством сваког живота.
Последице раскида се виде чак и у херојском напору савремене евангелизације; две основне струје се не сусрећу. С једне стране, постоје појединачна преобраћања која чине »слободни стрелци«, у вертикалном правцу и праћена опасношћу сектантства; са друге је стране струја која у свету отеловљује хришћанство - она се распростире хоризонтално и трпи прогресивну секуларизацију. Недостаје спој. А права снага хришћанске поруке се налази у споју:
спасење се обавља само у Цркви, али она, иако чврсто укорењена у свету, суштински живи од »Дођи, Господе Исусе!« (Дап. 22, 20). Зато што је интегрално решење историје са оне стране њених граница, само Црква, која живи светлошћу Парусије, и реално у историји, може да је оствари и доврши.
Никакво буђење неће бити ни делотворно ни трајно, све док у првом реду не учини да сваки човек постане органски члан Тела, а да парохије постану живо место где ће се пуноћа Христовог другог доласка осећати већ и у историјском Христу. Хришћанство, међутим, већином проповеда сумрачну религију ноћних птица, чија оптерећујућа уозбиљеност рађа жељу да се постане атеиста; или пак религију скрпљену од неколико упрошћених и оптимистички обојених комадића, површног осмеха, у потпуном забораву смрти; религију чији приглупи изглед разоружава.
* * *
Сасвим је могуће да психоанализа текућег хришћанског менталитета открије један од најдубљих узрока неактуелности хришћанске поруке. Хришћанство није доктрина, него живот, инкарнација, дакле, делање. Реакција просечног човека, типичног производа модерне друштвене еволуције, пре свега је реакција на постојеће хришћанство. Као што га и у комунизму нимало не интересује марксистичка спекулација, него постојећи комунизам, а пре свега - нови комунистички човек. Просечан човек слуша хришћанску поруку у светлости или у сенци постојећег хришћанства. А управо просечно хришћанство нас поставља пред погубну појаву: хришћанство ни најмање није »једна нова раса«, оно је само један од типичних друштвених облика. Ту наилазимо на најтежи узрок хришћанског неуспеха.
Вера више није извор, онаје посталаједна наслага, елемент додат структури света тамо где се ради о верницима, и то представља јасан пример социолошког отуђења. Свештеници и пастири овладавају једним додатним речником, али су начин мишљења, оцена и реаговања, у ствари читаво понашање, социолошки детерминисани. Црква, зависно од места и услова, брани или својину или колективизацију; заједне, демонско је »све што мирише на социјализам«, за друге је то »капитализам«. Царство Божије је пука етичка категорија или »инструментална« категорија пропаганде која крунише здање. Један стоичар, спинозиста или атеиста, исто су тако ангажовани у име свог моралног веровања. У том случају, све хришћанске врлине ишчезавају пред речима: »А неверници, не чине ли и они тако?« (Мт. 5, 47). Светост није никаква врлина, него бљесак трансцендентности. Од тренутка када свака етичка преокупација постаје усмерена на оваплоћени Логос, свака морална перспектива се изврће, јер хришћанско превазилажење датости није исто што и егзистенцијалистичко, унутар затвореног света, него је то превазилажење света самог у његовом тоталитету.
Све од Константина Великог, утицај Цркве на историју се не врши ни изнад, ни изнутра, него тако што се Црква поистоветила са историјском структуром света. Хришћанство феудално, буржоаско, пролетерско, на тај начин потпуно губи моћ другог рођења, плођења онога што је изнад. Монаштво је потекло из протеста против подвлашћења Цркве у службу Империји; само је хероизам пустиње могао одговорити апсолутним захтевима Јеванђеља.
Црква - тајна у походу, Црква - Невеста која очекује свог Цара, постала је »религиозна заједница» потчињена законима природне еволуције. Последице су катастрофалне.
Ако, споља гледано, »хришћани нису изнад других«, у дубини, захваљујући сили која долази из оностраног, један хришћанин је способан да васкрсава мртве; али чим се храни земаљском храном, он постаје гробар.
Инкарнација се прилагодила времену. Светилиште је постало једно велико »осигуравајуће друштво« које обећава вечни живот, уз минимум ризика (»опклада« Паскала), са разрађеном техником утехе и »триковима« прилагођеним сваком случају. Хришћанска вера се проповеда као најбољи начин улагања живота, а Тајна вечера се нуди као таблета компримоване вечности. Човек, погођен нестабилношћу свих текућих вредности, хвата се за последње што му преостаје, за »стабилност« духовних вредности, али је управо то супротно духовном поретку: губећи киркегардовски осећај да се налази изнад хиљада водених рукавица, тражећи гаранцију спасења, он у ствари компромитује то спасење. Хришћанска буржоазија је од Јеванђеља направила продужење најинтимнијих тежњи човечанства према најбољем од могућих светова, Божијем Царству. Оно штоје историјском хришћанству дошло главе, тоје оптимизам који Бога замишља као Деда-Мраза, лишен сваке трагичне егзистенције. Међутим, Јеванђеље је дубоко неприлагодљиво, експлозивно; оно је захтев за метаморфозом, за покајањем (метанојом - преумљењем) који не само руше историјске облике, него дижу у ваздух саму историју.
Благодарећи овом фундаменталном поунутрењу хришћанске истине, једна наука, једна филозофија, једна хришћанска политика не може да постоји, као ни хришћански филозофи, или хришћански бакали. Могу постојати само људи, хришћани, који на аутентичан или на погрешан начин обављају позив уметника, лекара или трговца. Не може се имати једна хришћанска математика, али неко јесте или нијв хришћанин. Сваки израз зависи од извора, а не од циља. У једном стану може се доградити једна крстионица, или налепити на зид неки библијски текст, али и са тим додацима стан никада неће постати домаћа црква.
Савремени хришћанин је човек који скупу својих знања додаје још и постулат о постојању Бога. Разлика између верника и неверујућих свела се на то да су једни мало више склони метафизици него други. Једни верују у алопатију, други у хомеопатију, трећи у технику молитве (клиничка посматрања доктора Керела показују да извесна доза мистике чини болеснике отпорнијим; исцелитељи показују да вера доноси »добро здравље«; чудо је социолошка категорија, обрађена и каналисана у хигијенским условима демонстрационе сале). У менталитету и понашању хришћанске масе нема ничега што поставља изнад, што надилази, што самим својим постојањем најављује потпуно Друго. Вера се појављује као један од функционалних елемената одређеног типа, дате социолошке категорије, и то моментално испражњава хришћанску поруку сваке преображалачке снаге.
Разумљиво је, дакле, да хришћанство, као социолошка форма, више није привлачно. Другде се још могу наћи људи страсни, у потрази за величином, другде они очајничким напором траже да се нађу изнад, у ономе што они називају суштином егзистенције. А хришћани?
По парохијама изненађује сиромаштво људског материјала, запањује број медиокритета, или људи који траже компензацију; човек би рекао да су они ту зато што сањају да, кад то нису овде, макар буду први у Царству Небеском. »Бог је изабрао слабе, старе и презрене овога света« - не зато што није умео да бира, него зато што је изабрао »лудост, да посрами мудре« (1 Кор. 1, 27-28). А највећа мудрост данашње хришћанске масе је да као од куге побегне од свега што је »лудо«, од свега што је надилажење, свега што је мистичко, а што је само срце Јеванђеља. Уместо да посрами (confondre, смути, помеша) свет, она се сама смућује (se confond, меша) са светом, постаје прашина света, без сјаја и вредности.
* * *
У средњем веку, Црква је имала једно моћно оружје: страх од пакла. Временом, мистичко поимање живота је ишчилело, а ђаво, са свим својим инферналним инвентаром, није много више од смешне причице за децу. Али ни рај, као ни пакао, више не чини део духовног искуства човека; поставши радикално трансцендентни, они прелазе у чисту апстракцију. И будући да страх од пакла и радост Царства немају места у човеку, остала је још само истина, смисао живота. Управо у тој тачки, модерни човекје најрањивији.
Зло укида сваку могућност излаза, оно влада беспоговорно, човек пати неизлечиво, и чини да други пате. Овај свет је пали свет, али висина са које је пао не постоји. Нема кривца: појам греха је у највећој мери испражњен смисла, а праштање на трагичан начин губи свој разлог постојања. Нико не тражи опроштај, јер су сви несрећни, жртве случаја који их је бацио у егзистенцију. Једино што могу, то је да постану што мање осетљиви и да се забораве; или да храбро егзистирају изван сваког Логоса; или још, да покушају да престроје човека, уклањајући сваки остатак метафизичке зебње.
Човек живи у одсуству континуитета, понесен мутном струјом скоковитог ритма, зароњен у испресецано трајање. Живот више нема тајни: нема другог посвећења, иницијације, сем у технику. Ко се још усуђује да говори о љубави - пред лицем усавршеног умећа - технике - секса? Ко, било коме, може да саопшти mysterium tremendum (страшну тајну) да каже: »ово место је свето»? Каквим биолошким речником се модерном човеку може говорити о Матери Дјеви?
Лица људи који данас творе историју не дозвољавају да их неко замисли на коленима, у контемплацији. Будући да је тајна зла нерешива без појма пада, историја у својој зачараној бесконачности изгледа као некаква мана на углачаној површини ништавила, где се не догађа ништа.
Разлагање људске материје је тако дубоко да је најурођенија, најприроднија идеја, идеја унутрашњег јединства људског рода, првог и другог Адама, данас најнеприступачнија, најхерметичнија, чак и за хришћане. Стога толика незаинтересованост која обавија хришћанску поруку. »О свему томе ћемо говорити неки други пут« (Дап. 17, 32). Свака реч је постала неефикасна, унапред, у принципу.
Човек, ужасно практичан, одмерава, рачуна, и ако му се деси да се запита шта му »доноси« авантура хришћанства, он баца један брз поглед на савремено хришћанство и констатује да не постоји никаква битна разлика: као и у свету, он види хипокрите и промашене људе који крију своју слабост, или лукаве који користе »опијум« да би се домогли циљева о којима се у пристојном друштву не говори. Ако је свет више него икад уморан од говора и придика, ако реч више не погађа никога, то значи да се ситуација, од времена вавилонске куле наовамо, погоршала: не ради се више о конфузији, мешању разних језика, него о конфузији унутар језика. Људи више не разумеју једни друге. Заједница је раскинута. Човек одише изолацијом.
Хришћанство, поставши социолошка прашина, може ли бити место сијања присуства Бого-Човека? Може ли лице Христово поново да »заблиста у лицима његових,« како каже једна стара литургијска молитва? Цело питање се своди на то. Снажна је једино она порука која не репродукује речи Логоса - него сам Логос; једино ће његово присуство од поруке створити светлост и со.
Експлозивна клица Јеванђеља револуционише, претура, али не структуре света, него структуре људског духа. Од активизма, нагласак се помера на појаву Бога у човеку, на силазак Христа у човеку:
»Кад стекнеш унутрашњи мир - хиљаде око тебе ће се спасти«.
Савремени човек је нешто модификовано, измењен је сам његов антрополошки тип, понајвише одлуком »Све је дозвољено.« Али, тај човек је несрећан у дубини душе. Његова туга још проналази одјек у жеђи за слободом. Још који тренутак он је способан да се одрекне свега, само ако би, макар и за магновење, угледао Христа, проговорио с њим. Међутим, да би се то догодило, весник хришћанства би морао да престане да прежвакава лекције катихизма, да не буде само човек који говори о Богу - него да постане неко у коме је могуће Бога срести. Ако можемо да нађемо Христа у Јеванђељу, то је зато што тамо свака изговорена реч садржи у себи целокупно његово присуство. Благовесник треба да се поистовети са Христом који говори, треба да пројави у слави његово присуство, или да заувек ућути.
Спасење се обавља само у Цркви: служба речи пролази кроз службу светих тајни и завршава се у утеловљењу. Али, тело се излива ван историје, и у превазилажењу ослобађа човека сваког социолошког отуђења. Ово је јасно описано у пасажу о позиву апостолима: »Оставите мртве да сахрањују своје мртве« (Мт. 8, 22); вокација, позив, превазилази социолошка гробља.
У време Васељенских Сабора, монаштво се уздигло као снажно упозорење које је говорило о крају: и колико је генерација било потресено моћном сликом његовог јунаштва. Међутим, данашње монаштвоје изнад света, али не и у њему. Хришћанство је више него икада позвано да се истовремено нађе изнад и унутар, и то је суштинска ствар.
Проблем уопште није неки нови језик. Постоји чак озбиљна опасност да би се њиме могао снизити ниво поруке. У ствари, ради се о томе да се човек уздигне.
»Које близу мене, близује ватре.« Не парадокси, нити дијалектика, него ватра која сагорева. Треба се вратити једноставном и шокирајућем језику парабола.
»Никада човек није говорио с таквом силом« (Јн. 7, 46). Целим својим бићем Христос је објављивао »сасвим Друго«, изокрећући у сваком моменту етаблирану перспективу, не остављајући »камен на камену«.
Порука треба да обнажи човека од свих социолошких омотача, да га шокира таквог, голог, и да га затим обуче у Христа. У Русији, држава је тако држала Цркву, да се у моменту избијања револуције мислило како ће заједно са монархијом пасти и ова. Међутим, од тога није било ништа. Монаси строгих и затворених манастира су ушли у живот као слободни људи. Зрачили су својом тишином. Ту слободу треба открити, пре свега. Прогонитељи, логори, сви су хришћане ставили ван закона. Како брзо и лако таква ситуација ослобађа од сваке социологије.
У речима »Тражите Царство Небеско» - садржи се највећи парадокс. Треба наћи оно што се не налази у свету; вечно у времену, апсолутно у релативном. Како? Од сваког »имати« прећи на »бити«. Зар »блажени нишчи духом« не значи: блажени они који нису сопственици, поседници духа, него су постали дух, јесу дух? Само они постају истински скандал за свет, скандал за Цркву - моћ поруке.
Постати дух, значи већ живети оно Друго, већ бити Друго. То је есхатолошко искуство: Царство Божије постаје иманентно човеку.
* * *
Свака људска делатност: култура, уметност, мишљење или друштвена акција - има своје религиозно значење чији је исход увек ван историје. На свом врхунцу, све форме, по мери своје чистоће, изражавају не неку вредност по себи, него се превазилазе, постају симболи, знаци, ватрене стрелице које указују на долазак већег, владавину Оца. Интегрално решење историје и сваке егзистенције је изван њих самих. Онај који ствара историју води је ван њених оквира. Историјски задатак постулира »довршење« културе и историје, али као слику Божијег Царства, као његову икону. Стављен пред чињеницу екстремне укорењености у историји, у материји, један свештеник у Совјетској Русији је на питање: »Пред којим проблемом стоји руска духовност данас?« одговорио: »Пред Парусијом.« Црква не достиже своју историјску пуноћу друкчије до припремајући повратак Христов, нити остварује евангелизацију - осим ако се упише у ову перспективу.
Ово нам указује на могуће решење акутног проблема хришћанског стила. Некада је стил, сваким детаљем текућег живота, изражавао духовност свога времена. Ми живимо у друкчијој епоси. Садашњи тренутак захтева не да се рефлектује епоха, него, изнад сваке емпиријске форме - Друго: лакоћом, издвојеношћу, изузетном слободом да се све ствари поседују - као да се не поседују. То је апокалиптички стил који на све ставља свој печат, који је невидљив, али се тим више осећа. Краљ Мида је све чега би се дотакао претварао у злато. Један хришћанин, својим унутрашњим ставом, може да учини све ствари лаким, да их претвори у иконе, слике њихове истине. Стил, када једном постане права духовна категорија, деловаће сам по себи ефикасније него проповеди. Искључиво у овој клими слободе моћи ће да се роди мисионарски осећај код »световњака«.
Смисао покушаја католичких »свештеника-радника« који су одлазили на имања и у фабрике није био у напуштању свештеничког служења, него у изражавању њихове слободе према свакој детерминацији, сваком миту, сваком комплексу. Чак и у сасвим емпиричкој борби, они су и изнад, и унутар. Вера постаје извор сваког задатка, и тако сваки рад претвара у пророчко служење. То је пророковање животом, можда најснажнији облик поруке. »Ставио сам пред тебе живот и смрт« (Закони, поновљени). Али, демонизам света свој избор мећу њима чини унапред. Колико често човек одбацује поруку зато што се плаши да промени свој живот, јер стрепи пред захтевима трансцендентног, и у својој изолованости не налази никакву подршку.
Једна хришћанска заједница, када је истинска, забија се као трн у тело света, намеће се као знак, говори свету као место где човек сусреће Бога; где свет ступа у додир са хришћанском чињеницом; где човек дође, види и живи; као хришћанска присутност у служби свету.
Имају ли људи Цркве поштено знање о друштвеној средини и о конкретним условима људског живота, имају ли довољно разумевања, да би сваком човеку могли рећи који је тачан смисао његовог постојања, његовог рада, које је његово место у свету?
Благовесник се не постаје импровизацијом. Прићи једном човеку, модерном човеку, велико је умеће. Основно у овој чудесној способности је: поставити се на своје место, гледати свет својим очима, мерити ствари својим укусом и лагано извлачити на површину оно што дрема, заједништво, причешће. Тада се уклонити и оставити да говори Христос.
Тако често се дешава да се једна теолошка конструкција или апстрактна формула распе у парампарчад пред лицем једног криминалца, једне смрти, једне самоће!
Видео сам људе сиве, прљаве и ружне - као стари драги камен са кога скинемо слој прашине и који задржимо тренутак у живој топлоти на длану - како изненада заблистају снопови светлости.
Сваки човек иза фасаде интелектуалних примедби, цинизма или незаинтересованости, крије своју изолованост, потребу за нечијим присуством.
Примити Христа, »пити« га и »јести«, и затим изићи у свет као живо тајинство, као Тајна Вечера у Људском телу. Христос ће свету поново говорити кроз човека - макар овај и ћутао - и кроз њега ће се дати као храна људима.
Оци Цркве су умели да измире универзално знање о свету и живот у Христу, тако да је за њих све било у Христу, одишући једном истинском «васељенскошћу», »католичанством«. Они су умели да у теологију унесу директно искуство Цркве; они су знали тајну, како да проживе сопствену егзистенцију на евхаристијски начин.
Ако је добро да атеисте учинимо мање увереним у то да нема Бога, добро је да и теологе учинимо мање увереним у њиховим спекулацијама. Било би чак веома занимљиво видети на теолошким факултетима једну катедру атеизма, која би теологе натерала да буду мање произвољни у њиховим сувише општим тврдњама, да буду осетљивији према скривеном човеку који је у невољи, и коме је прилаз Христу тако често затворен гомилом спекулативног ђубрета. Не поправља се грејање за време пожара, не бежи се ка споредном у моменту када се руши свет. Све наше стваралачке снаге треба да се окупе, не би ли се подигла једна генерација пуна неисказане радости, ослобођене, радости помоћника, радости пријатеља Жениковог.
И ако наиђе тренутак да се нађе потиснута из друштвеног живота, потребно је да та генерација сазри како би била »генерација исповедника«, генерација способна да, како је у своје време сјајно речено у писму о лионским мученицима, »разговара са Христом».
Историјски задатак није тражење облика првобитног хришћанства, него његовог Маран ата -Дођи, Господе -јединства са Црквом последњег часа. Тај ће час учинити актуелним и друге, учиниће актуелном и хришћанску поруку.
ПАВЛЕ ЕВДОКИМОВ
ХРИШЋАНСКА ЕВРОПА: ПРАВОСЛАВНА ПЕРСПЕКТИВА
"Европа је сада на прекретници. Ово је одлучујући моменат: keros Europe". "Хришћански континент" је суочен са новим стварностима и искушењима. Вредности о којима се вековима бринуло да би биле темељац европске егзистенције са многих страна су доведене у питање. Губитак вере, дехуманизација, несигурност и страх и чак промена физиогномије Европе радикално су уздрмале европско самопоуздање. Да ли европски хришћани имају снаге да одговоре овим искушењима?
ВИЗИЈА И ПОЗИВ
Када се разматра питање о Europa Christiana, два веома критична става морају озбиљно бити узета у разматрање. Преобраћење Европе у хришћанство је директан резултат две визије - "током ноћи Павле имаше виђење" - и позива за помоћ - "Тамо стајаше човек из Македоније преклињући га и говорећи: пођи у Македонију и помози нам!" (ДА 16, 9). Са доласком Апостола Павла у Неаполис, јеванђеље је по први пут донето у Европу. Павле свакако није ограничио евангелизацију само на градове Македоније, као што су Филипе и Солун, нити чак на остале грчке градове, као што су Атина и Коринт, већ је своје мисионарско путаовање наставио и отишао у Рим, престоницу империје. Током дуге европске историје, позив човека из Македоније у Павловој визији, скоро је потпуно заборављен. Стварање света кога обележава самозадовољство и чак ароганција јесте слабост европског хришћанства, које је постало исувише рационализовано, егоцентрично и самодовољно. Оно што је изгубљено је дубоки смисао мољења за помоћ. Мора бити схваћено, да је оно што је Европи најхитније потребно - Божија помоћ. И ми за ту помоћ морамо молити онако смирено, како је то чинио човек у Павловој визији. Нама је потребно да поново откријемо смирење, онако како га је описао Свтеи Максим Исповедник у својим Стословима о љубави:
Смиреноумље је непрекидна молитва са сузама и патњама (духовним), јер оно, призивајући непрекидно Бога на помоћ, не допушта да се безумно узда у своју силу и мудрост, нити да се преузноси над другима, јер то двоје су љуте болести гордости.
Виђење које је подстакло Павла да донесе Јеванђеље у Европу није били и његово прво виђење. Део његовог сопственог преобраћења било је и слушање гласа Божијег на путу за Дамаск, искуство откровења које га је од Савла преобратило у Павла. Важно је нагласити да је у оба случаја, суочавање са историјском појавом Исуса Христа и новом стварности у Њему, стварности Јеванђеља, захтевало откривењско, духовно искуство. То је чудо Духа, који историју чини приступачном. Не постоји други начин да се разуме историја, пошто се чуда божија и њихова пристутност, у историјском контексту не могу објаснити принципом узрочности. Превредновање историјских доказа током дугог периода европског развоја, имало је за свој резултат подцењивање онога што се у Новом Завету назива "чудо". Током векова, ово превередновање историје имало је своје значајне сколастичке интерпретације нарочито у дугим расправама по питању историјског Исуса.
"КЛАСИЧНА" И "КОНТЕКСТУАЛНА" ТЕОЛОГИЈА
Испитивање Павловог метода проповедања Божије поруке у једном веома сложеном свету може бити веома упутно за наше теолошко усмеравање. Живећи у свету промена - не само политичких, него и друштвених, економских и чак црквених и теолошких - ми све вие и више спознајемо да нам је потребно ре-формирање нашег теолошког рада и да се то не може постићи другачије него свесним враћањем на апостолско наслеђе. Мисија апостола Павла је искушење нашем теолошком раду. Савршено је јасно да је његов главни циљ би да проповеда народима поруку Бога "који је толико заволео свет" да је постао део њега (Јн 3, 16). Због ове пастирске бриге, Павле је постао "свакоме све".
"Јер будући слободан од свију, свима себе учиних робом, да их што више придобијем. И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су под законом као под законом, да придобијем оне који су под законом; Онима који су без закона постадох као без закона, премда нисам Богу без закона, него сам у закону Христову, да придобијем оне који су без закона. Слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем (1 Кор 9, 19-22)".
Шта речитије говори о библијском оправдању ономе што данас називамо "контекстуалном теологијом"? Заиста, имам великих потешкоћа да прихватим могућност било које аутентичне теологије која неби била "контекстуална". Начин на који је Павле делао када је постио Атину, веома је значајан. Прво је покушао да нађе начин да пренесе поруку високо религиозним и образованим Атињанима. Начин на који је почео своју беседу веома је значајан:
"Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни. Јер пролазећи и посматрајући ваше светиње, нађох и жртвеник на коме бјеше написано: Непознатоме Богу. Онога, дакле, којега не знајући поштујете тога вам ја проповиједам (ДА 17, 22-23)."
Павле је преносио теолошке речи на начин који је био одговарајући нарочитој друштвеној, културној и религиозној ситуацији коју је затејкао у Атини. Он је користио сличан начин прповедања Јеванђеља, каквим се служио и на другим местима Азије и Европе. Што се његове посланице дубље проучавају, све се јаче показује да је његов примарни метод у објављивању хришћанске вере увек и свуда озбиљно узимао менатлитет и културу, нарочите околности и наслеђе његових слушалаца. Пишући римљанима, на пример, он се није устручавао од коришћења правног језика и категорји.
У источном патристичком предању, могу се наћи слични примери поштовања посебних културних, језичких и историјских околности. Контекстуализација теологије такође је била виђена и у тазвоју теолошких школа (Александрија, Антиохија, итд.) током четвртог и петог века, али се њен пуни процват догодио током мисионарских активности пост иконокластичког оериода. Филолошки рад Св. Кирила и Методија, на пример, као и њихово превођење и прилагођавање библијских и литургијских текстова, учинио је могућим пренос богатсва црквене вере не само Моравској, него и читавом словенском народу на њиховом сопственом језику.
Теологија која није "контекстуална" тешко да може бити теологија Духа Светога. И поред тога, нека будућа истражћивања могу бити прављаена на тему такозване "класичне" и "контекстуалне" теологије.
Прво, појам "класична теологија". сам по себи завређује неко одређење. Ако под "класичним" подразумевамо "старо које увек остаје ново", онда теологија настала унутар европског хришћанског академског круга - што се обично подразумева под "класичном теологијом" - уопште није класична. Насупрот томе, то је често било подвлачено што је синдром надмоћности који је до скоро прожимао акадмески свет Европе - веровање у урођену надможност европског ума. То је теологија која је расла у уски оквирима свог сопственог историјског, културног и географског контекста. Остварења овог европског академског круга су неоспорно импресивна, креатива и плодоносна, али она такође, у великој мери представљају и наставак барокне схоластичке метафизике. Такозвана "класична теологија" је одрасла и однегована унутар нарочитог контекста. У другачијем културном и историјском контексту, она би могла бити веома корисна за преношење и разумевање хришћанске поруке. Али, са друге стране, она је такође представљала озбиљну препреку. Да би била заиста класична, теологија мора бити универзално прихваћена. Он мора опстојати у било ком времену и под било којим посебним околностима.
Наш други поглед је усмерен на садржај онога што се данас назива "контекстуална теологија". Иако је значење овог појма јасно - теолошко прилагођавање датим културним историјским, географским и другим контекстима - често постоји нејасноћа и чак конфузија о примени процеса контекстуализације. Неки данашњи екуменски скупови, као и изјаве појединих теолога у и ван Европе, придају већи значај "контекстуалном" него "теолошком". Таква "контекстуална теологија" често бива детеологизирана: контекст - историјски, културни и чак, религиозни - постаје коначни суд теологији. Изворна "контекстуална теологија" неће разорити хармонију између "контекста" и "теологије", нити ће то учинити намећући се теологији стварањем једног академског окружења на сваком крају света, нити апсолутним наметањем културолошких критеријума теологији. Озворна "контекстуална теологија" ће сачувати равнотежу између "контекста" и "теологије", остајући тако верна темељима хришћанског откровења.
Теологија која ствара јаз између себе и контекста није хришћанска теологија. Али опет, теологија која себе поистовећује себе са контекстом и која остаје његов заробљеник, престаје да буде хришћанска теологија. Задатак теолошког истраживања је да пронађе такву равнотежу. Теологија на овај начин мора осигурати да "контекстуална теологија" не буде пут ка теолошком синкретизму, већ ка одговорном и озбиљном представљању вечних истина Јеванђеља у датом контексту културе и мишљења.
Хришћанска истина није концепт којим свако ко то жели може манипулистаи како хоће. Она такође не може бити сасвим уподобљена људским склоностима да би на тај начин постала што прихватљивија. Хришћанска истина је личност (Јн 14, 6) и одговорност је теологије да пренесе ову личност у сваку историјску ситуацију и људима у различитим културним околностима на прихватљив начин. Али чинеће то, морамо схватити, да иако је Истина понуђена људима, око ње увек постоји и сенка. "Јер сада видимо у огледалу и мутно, а тада ћемо лицем у лице" (1 Кор 13, 12).
Због тога јелински Оци говоре о тајни теологије. Бог нам се, јасно, јавља као Светлост, али и као сенка, што, као присуство скривеног, као присуство тајне, захтева смирену веру са наше стране. Постојали су у прошлости они који су стремеили ка сасвим рационалној теологији, у којој је Бог сведен на објекат логичког или философског истраживања. Постоје данас људи који мисле да могу да створе теологију сведену само и искључиво на различита историјска питања и облике мишљења или чак на друштвена и религиозна искуства. Неки чак мисле да могу "конструистаи" теологију без Бога.
Екуменски теолошки приступ, мора бити јасно оријентисан према интегралном и узвишеном схватању Бога и историје, избегавајући сваки облик редукционизма. У коначној анализи, потребно је да свом својом душом и умом разумемо, да занемаривање контекста води теологију у својеврсни монофизитизам, и да заснивање теологије искључиво на контексту води теологију ка својеврсном несторијанизму. Не могу да замислим бољи опис идеалног односа између теологије и контекста, од онога који е прокламовао Халкидоснки сабор (451.), у настојању да дефинише учење о јединству две пририоде у Личности Христовој: "несливено, неизменљиво, нераздељиво, неразлучно".
Теологија мора озбиљно рачунати са тим да је њен задатак да служи свету. Ово подразумева пажљиви приступ потребама свету и у исто време, чврсто убеђење да је Христос дошао "да на земљу донесе огањ" (Лк 12, 49). Хришћанска теологија служи свету, али она није од овога света (Јн 15, 18). Њена дикаониа ( = служење) и њена брига усмерени су на преображавање света.
ПОДЕЉЕНОСТ СВЕТА И ЊЕГОВО ОСВЕЋЕЊЕ
Европа је, можда виеше него иједан други део света, искусила подле на многим нивоима. У многим случајевима, европска историја је скоро истоветна са верским сукобима и прозелитизмом, политичким и националним сучељавањима, поделама на линији друштвеног и економског статуса, непријатељстава која се рађају иза географских граница и етничких идентитета. Шовинизам и ксенофобија, заједно са отвореном себичношћу и непоколњбљивим уверењем у сопствену недмоћност, чине суштину комликоване европске стварности.Тема десетог скупа Конференције Европских Цркава у септембру 1992. године, била је: "Бог сједињује - нова твар у Христу". Шта то значи за Европу која још увек има искуства страдања и подела, упркос радикалним променама у новије време? Јединство - да ли смо ми реалистични, или је то можда само сан? Да ли хришћанска европаска ситуација, представља оправдање за данашње поделе?
Постоје хришћански мислиоци, који сматрају да Јеванђеље треба да буде поново написано, како бисмо изашли у сусрет егзистенцијалним питањима савремене људске личности. Сматрам да је оно што треба да учинимо, поновно ишчитавање Јеванђеља, превазилазећи истројске, друштвене, националне и класне предрасуде. Поновним исчитавањем Јеванђеља, схватићемо да је једини начин превазилажења подела прихватање "јарма" и "бремена" Христовог. Морамо прихватити поделу коју је донео сам Христос, да би нас ослободио од наших соспствених подела.
"Мислите ли да сам дошао да мир дам на земљи? Не, кажем вам, него раздјељење. Јер од сада ће петоро у једној кући бити раздијељени: троје против двоје, и двоје против троје. Одијелиће се отац од сина и син од оца; мати од кћери и кћи од матере; биће свекрва против снахе своје и снаха против свекрве своје" (Кл 12, 51 - 53).
Морамо отворено признати: хришћански пут радикално трансцендира уобичајено прихваћени "људски" пут, пут који који данас води наше друштво, не само ка духовном, већ и ка физичком и општем самубиству. Хришћанство заиста јесте јединство, у коме различити делови и различити облици искуства сачињавају јединствену целину. Њихова заједничка припадност, јасно је заснована на јединству Божије делања, који се јавио поред нас у обличју слуге. Приступање овом јединству може ојачати савремене људске личности да устану, и као једно тело се супротставе искушењима зависти и себичности, прекомерних захтева, егоцентризма и шовинизма у свим њиховим различитим пројавама.
Наше је хитна обавеза оно што наша припадност хришћанству захтева - да преобразимо нашу, на себе сконцентрисану европску стварност у несебичну љубав према нашем суседству, за друштво чији смо део, као и према свету и окружењу у коме живимо. Јасно је и без доказивања, да индустријски градови које смо створили, као и наша техничи напредна друштва, у коначној анализи јесу огледало нашег начина мишљења. Ми радије размишљамо на начин раздељивања него на начинин уједињавања и интегрисања. Ово морамо имати на уму када се бавимо питањима попут еколошких.
Ово значи да проблем савременог човека њему није случајан и спољашњи, него је у тесној вези са његовим или њеним становиштима и животом. Ти проблеми су уствари, природна последица његових егзистенцијалних услова. Однос између људског бића и свега онога што је у односу на њега спољашње, аналаогно је односу који су он или она створили према сопственој савести. Кључна тачка је у томе, да смо себи створили поларизовани начин постојања:
"Али видим други закон у удима својим који се бори против закона ума мојега, и поробљава ме законом гријеха који је у удима мојим. Ја јадни човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? (Рим 7, 23 - 24)"
Оно што покушавам да кажем је следеће: у европском приступу се створио начин мишљења и живота који је јасно укорељен на губљењу светси о томе ко смо ми. Ми патимо од дубоког занемаривања самих себе. заборавили смо да смо створени по икони и подобију вечне Лепоте и Живота и да је наш коначни циљ заједница са Богом у хармонији са читавом космичком ствараношћу. Свети Григорије Ниски се није устручавао да усвоји језик дубоко прожет платонистичком мишљу, како би га принео на увид својим савременицима.
"Свет је у себи нераздељив, и хармонија постојања ( =егзистенције) не зна за поделе. У ствари, постоји јединство свих бића, једних са другима. Повезаност космоса није делимична, него је све сјдињено у бићу, држано заједно силом стварног Бића. Оно што стварни јесте је Добро по себи или нешто више до тога, ако име које означава недоступну суштину може бити нађено... Такође, то Добро или Наддобро, само по себи заиста постоји и давало је и наставља да даје од себе онима који постоје, и силу да постоје и сталност у постојању".
Прогресивно, са с почетком у периоду ренесансе а што се касније наставило, људи су почели да сматрају природни свет својим поседом. Као наслеђе таквог схватања, ми данас имамо веома мало поштовања за светоста створеног света. Ово је, у суштини, узрок, за оно што данас препознајемо као "кризу окружења" (тј. еколошки проблем - прим. прев.). Овде, не само наша теолошка мисао, него и наш поглед на природу, пати од фрагментираног начина сагледавања. На теолошком нивоу, приступу европске мисли је итвезен у сваки кутак света као теологија.Тако је на пример, европски приступу природни+ом свету, свуда усвојен као норма. "прогрес", "развој", "напредак", "искоришћавање" - сви ови појмови изражавају однос човека према природи. Неопходно е да хитно преиспитамо овакав приступ. Многи су уверени да је еколошка криза, пре свега духовна криза. Многи говоре о покајању као о једином решењу овог проблема - не, дакле, само о покајању за оно што је у прошлости учињено, већ о свеукупном и егзистенцијалном"преумљењу".
Тема покајања (metanoia) је била разматрана током сасатнка Конференције европских Цркава. Постојала је сагласност на многим нивоим да нам је потребно превредновање онога што мислимо о себи, и следствено, начина на који разумемо и на који поступамо према природном свету. Уколико схватимо природу као дар Божји у коме се пројављује Божија премудрост и хармонија, и уколико себе схватимо као оне који су позвани да буду "учесници божанске природе" (2 Пет 1, 14), онда нема основа за раздељивање човека и света.
Наш призив као људских бића увек се састоји у томе што смо ми посредници између створене и нестворене природе. Наш приступ створеном свету мора бити заснован на чињеници да он одражва Божију мудрост и лепоту, и да наш однос према њему има озбиљне последице на наш однос са Богом.
Охрабрујуће је да многе цркве данас схватају важност еколошких проблема. Његова духовна димензија представља њихову одгоорност за спречавање светске катастрофе и за успостављање новог односа према природи. Један од показатеља овога је и иницијатива Васељенске Птријаршије да се први септембар сваке године обележава као "дан очувања природе".
Космолошка визија Православне цркве може представљати веома важан допринос поновном разматрању и изучавању овог питања због нагалашавања да у читавом свету постоји скривено присуство светог.То је основно еклисиолошки принцип Источног црквеног предања, у коме је материја, у виду евхаристије, као благодарење понуђена Богу. Јер "сваки добри дар, долази од Тебе Оца светлости", и Црква приноси славу Богу Оцу, Сину и Светоме Духу, нудећи му "Твоје од Твојих".
Овакав приступ је изражен у вршењеу православне службе "благосиљања хлебова", вршеног на дан "очувања творевине" на почетку скупа Конференције европских Цркава (1 септембар 1992). Благослиљање хлеба и његова подела учесницима визуелно изражава истину да сви делимо исти материјални свет. То је у исто време и подсећање да је освећење материје и природе једна од суштинских димензија хришћанске космологије. Овакав приступ је, неоспорно, заснована на самој тајни богочовештва, у којој освећење створеног света налази своје пуно остварење.
ИСТОК И ЗАПАД
Критикујући одређене аспекта живота и мишљења у Европи некад и сад, нисам желео да одбацим нити да умањим значај европске способности, нити сам желео да порекнем значај њеног духовног наслеђа. Сасвим је јасно да Европа може да игра веома важну улогу која може да обележи садашњост и будућност читавог човечанства.
Размишљајући о хришћанској Европи, увек морамо имати на уму да она у себи има две традиције које, упркос њиховим разликама у карактеру, теолошким и историјско - културним схватањима, имају много тога заједничког што их веома дубоко повезује. Источно и Западно европско хришћанство, упркос свом сасвим различитом развоју, деле заједничко хришћанско наслеђе. Ова заједичка историја може бити извор изналажења снаге за преброђивање искушења владавине материјализма и технологије у савременом свету.
Историјска је чињеница да се не само Западно, него и Источно хришћанство, морају назвати европским, јер су се оба развила из древног хришћанства које је било прихваћено од темељно преображено и грчко-римском свету.Стога, иако се Православље назива Источним, сасвиим је натзамисливо да се оно поистовети са "азијатским" хришћанством. Успркос чињеници да је велики део Византије, и касније Руског царства, заузимао територију Азије, историјска стварност се не сме збунити географијом. Овде није место да се о овој теми расправља детаљно. Суштина је у томе да Православље, европски Исток и европски Запад имају заједичку духовну димензију, која може помоћи у превазилажењу искушења и кризи, као и коришћењу могућности које пружа ново доба.
У Европи транзиције, радикалних промена, ентузијазма али и деградације и страха, хришћани морају бити одговорни, и морају понудити креативна решења. Стварање нове историје јесте заједничка одговорност и Источних и Запдних хришћана.
АБСТАРКТ
"Европа је сада на прекретници. Ово је одлучујући момента: kairos Europe". "Хришћански континент" је суочен са новим односима и изазовима. Вредности које су вековима сматране за темељ Европсе егзистенције, са многих страна су доведене у питање. Губитак вере, дехуманизација, несигурност и страх и чак промена европске физиогномије, радикално су уздрмали европско самопоуздање. Да ли европљани имају средства да се супротсаве овим изазовима? Између хришћанског Истока и хришћанског Запада, постоје велике разлике, али они деле и заједичко наслеђе. које им може помоћи у заједничким напорима за превазилажење иксушења савременог доба, као и за коришћење многобројних могућности које то доба пружа.
КОНСТАНТИН СКУТЕРИС
РУСИЈА И СРБИЈА последњи бедем света пред силама зла!
Свет није схватио да још од агресије на Вијетнам, наравно у име „демократије“, па све до наше несрећне Србије, САД покреће Четврти рајх.
Под плаштом НАТО пакта, Европске Уније и свакаквих других превара као што је ММФ, Група Г8, Уједињене Нације и сличне измишљотине „америчке демократије“- управо су САД изазивале и водиле све ратове у свету. Живимо у свету у којем Вашингтон, Пентагон и Ленгли сваке године изазову барем по један ратни пожар. САД су од краја Другог светског рата до данас војно интервенисале више од 80 пута, а број жртава је постао толико висок да се одавно мери у милионима људских живота.
Сви сукоби у свету, све промене граница, јавно мњење и расположење, ратови и револуције планирају се у Ватикану а извршавају преко Лондона (Сити и Тависток институт) и Вашингтона. Када један Украјинац мрзи Русе, или Хрват Србе, он је заправо програмиран да понавља тачно оне фразе које су тамо смишљене, у Ватикану, где постоји посебна канцеларија за међународне односе још од 18-тог века у којој се планирају сукоби међу народима ради промене граница, посебно граница између католичке и православне Европе. Резултат који желе да постигну је једна црква и једна светска власт!
Руски народ је на својим плећима изнео најтежи терет борбе против Хитлера и необорива је историјска истина да су Руси дали убедљиво највећи допринос у победи нацизама и фашизма. Није Хитлер пао искрцавањем у Нормандији, не, он је заустављен под Москвом, и Стаљинградом, разбијен у великој Курској битки, а на крају докрајчен освајањем Берлина. Русија је изгубила десетине милиона људи у одбрани Европе. За то никада неће добити захвалност Европљана, чак супротно – припрема се ревизија историје где ће бити главни кривац (уз Србију) за почетак Првог светског рата.
Данас, после дивљачког бомбардовања, отимања Космета, распарчавања српског националног корпуса и залагања за потпуни слом српске државности, јединог истинског вековног савезника Русије на Балкану, сведоци смо новог “крсташког похода” Запада на Русију. САД силеџија сада вреба на Русију, младу и богату девојку коју треба пребити и силовати, а онда је и опљачкати и поробити. Само, православна и честита Русија није се примила на амерички мамац, руски народ је одбацио издајнике и сараднике САД и НАТО пакта. Из пакла у који је замало упала, Русија се подигла неуништива као и увек, јер се вратила својим коренима: православљу, патриотизму и поносу!
Тако САД нису успеле да на крајње лукав и „невидљив“ начин срозају Русију и да је поробе уз помоћ Европске Уније или домаћих издајника у Русији. Односи Русије и Србије већ вековима испреплетани до те мере да наша судбина, бар овог часа тако изгледа, опет зависи од – Руса. Ако је пропаст Руске царевине у Великом рату било упозорење за Србију, онда је повратак силне Русије добар знак за Србију…
Кад је у 18. веку Катарина Друга отпочела процес ослобађња Источне Европе од турске владавине, у једном моменту је закључила савез са Аустријом, и обе земље су биле јединствене у мишљењу да је Србија део Европе, а то је значило да су европске земље биле обавезне да обједине своје снаге против Османлијске империје. Међутим, цар Јозеф Други, упркос споразуму, оставио је део Србије Турцима. Београд је више пута прелазио из руке у руку, али се Аустрија на крају повукла иза Дунава, оставила нас на милост и немилост судбини. Тада су се стекли услови за подизање Првог српског устанка 1804, и од тог момента почиње да се развија идеја о историјском, културном и верском јединству два наша народа – српског и руског.
Појава Владимира Путина поново је оживела ту значајну идеју. Ми поново постајемо свесни да нисмо сами на овом свету. Руски председниик Путин до сада је искористио много прилика да светској јавности каже и скрене пажњу на поједине чињенице које се тичу Србије, и то понекад на убедљивији начин од самих званичника из Србије. На пример, поводом друштвено-политичког стања у свету и оног што се очекује у овој години, Путин се осврнуо на понашање САД према малим народима, посебно Србима.
“Онај који себе данас незванично и неоправдано назива господаром света морао би да зна да нити је заиста најјачи нити му тренутна позиција даје за право да угњетава друге народе, државе и вере. Сведоци смо да је једном народу са Балкана територија распарчана од стране тих великих сила, а да се тај народ и даље сматра џелатом, а не жртвом, кривцем а не оштећеним. Томе се мора рећи доста“ – рекао је Путин јасно алудирајући на Србију и Србе.
САД које су симбол Содоме и Гоморе овог новог света, желе да у Европи прошире сав свој неморал и да нама донесу Дивљи Запад у наше земље и домове. Дрога, криминал, серијске убице и педофили, проституција и трговина људима и органима – неморал и простаклук сваке врсте, то су „вредности“ САД и „западне“ цивилизације.
Док смо били заузети ногометом и сексом, урадили су то што су урадили. Русија је, кроз историју, била пријатељ и савезник српског народа. Била би то и данас кад би имала са ким да сарађује. Али данас нема ниједне политичке опције у Србији која се залаже за безрезервно савезништво са Русијом. Док Србијом марширају СС Ханџар дивизије, албански терорити и страни агенти који промовишу сепаратизам у Војводини, српска власт понавља како је посвећена миру и стабилности. Да је на такав начин Србија пре сто година била „посвећена миру“, нестала би.
Православној земљи, нема опстанка без Русије .Владимир Путин је данас једина нада да Европа избегне неминовну катастрофу у коју срља управо захваљујући „Содоми и Гомори“ коју, по англоамеричком диктату, пропагирају европске „прогресивне снаге“, залажући се за стварање ултралибералног друштва, где је све дозвољено, а кроз општи хаос и анархију, на мала врата уводи се најцрња диктатура икада забележена у историји људског рода. Рат против Срба и Русије није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства. Русији се сада даје још једна историјска прилика да трасира и изгради праведнију судбину човечанства. Ако Русија издржи, свет ће бити другачији, кудикамо бољи и праведнији. И што је најважније – у њему ће бити нас.
Православни народ напале су у двадесетом веку две најмраћније организације света, две интернационале: црна – ватиканска интернационала, и црвена – комунистићка интернационала – Коминтерна, настала у Москви 1919.године, а корени јој потићу из Ватикана. Те две авети, та два осведочена зла, две крупне пошасти и у основи две злочиначке идеологије – довеле су поткарај двадесетог века, српски и руски православни народ не само на ивицу материјалне беде, него су их економски упропастиле за цели један век, а можда и дуже. Оне су оба ова јуначка и достојанствена народа са најстаријим државама у свету, са најсветлијим традицијама, историјом, културом и цивилизацијом, довеле на ивицу биолошког опстанка, над понор, до истребљења и нестанка са лица земље.
Читав двадесети век политику римокатоличког Запада према православним Србима карактерише геноцидна политика до истребљења .Како нас Американци, Немци, Енглези, Ватикан и остали западни антихристи виде као „мале Русе“ без обзира на увлакаћку политику појединих политичара на власти, њихова једина жеља остаје иста: уништити Србе и Србију заувек.
Ми за њих никада нећемо бити добри јер смо православци!
Православни хришћанин са својом хришћанском самосвешћу, највећа је препрека сатанистичком глобализму, јер верујући православни хришћанин своју вољу у потпуности подређује само вољи Господњој и он никада неће бити играчка у рукама западних глобалиста. Русија је данас једина преостала препрека на њиховом путу ка успостављању власти над целим светом.
Зато је главни циљ Новог светског поретка уништење православља. Чување Православља, вере “Свете Русије” и “Небеске Србије” – једина је могућност спасења наших држава.
Исток Православни
Обичан политичко-пропагандни памфлет сужене свести, који нема везе са одређеном темом!
(07-03-2015, 12:28 AM)смедерево Пише: [ -> ]http://www.istinoljublje.co.nr
Маскирани Антицрквени сајт са Светоотачким поукама и беседама да се не би
видела искључивост и тајна намера!
Не секирај се брате шумадинац, смедерево ради од броја поновљених линкова
рекламирајуће истине. Криза од нечега мора да се живи.
Не знам да ли ће да му плате више, ако и ми будемо постављали тај линк.
Ако оће, дај да помогнемо човеку, јер ипак он нас је упутио где чучи "истина".
Појачај дозу смрдодинцу,видиш да је опет запео
"Нека вам аргументи буду јаки, а речи благе." Патријарх Павле