Погледи форум

Нове неистине А. Јевтића

НОВЕ НЕИСТИНЕ А. ЈЕВТИЋА
Епископ херцеговачки А. Јевтић наставља несмањеном жестином са ширењем неистина и клевета против Епископа рашко-призренског Артемија и његових сарадника.

Тако је још једним ”братским” писмом упућеном Преосвећеном Епископу Артемију, објављеним првобитно на сајту www.spc.rs 23. новембра 2010, изнео већ познате клевете и оптужбе, које годинама понавља по Српској Цркви и шире.


Поред неистиних тврдњи о милионским свотама, крађи новца, мафијашкој групи, Радету Неимару, канонским кривицама, итд, поново се наглашава кривица за организовање тобожњег атентата на свештеника Срђана Станковића.

На овом случају г-дин А. Јевтић инсистира још од 2006, тврдећи да су атентат на Срђана Станковића организовали Епископ Артемије и његови сарадници.

У свом недавном писму иде и корак даље, тврдећи да ”су његови (тј. Епископа Артемија) сарадници пуцали на … Срђана Станковића и на његову дечицу и попадију”.

Медији, који су преузели ову тему у обраду и пласирање јавности, наводе име човека који је ухапшен и осуђен након инцидента. Ради се о извесном г-ну Бојану Дисићу. Г-дин Јевтић га у својим најновијим конструкцијама назива ”сарадником” Епископа Артемија, чињеница која нема никаквог додира са истином.

Ко је уосталом, од званичних органа, када и којим документом, изјавио да се заиста радило о атентату на Срђана Станковића, и да је том приликом пуцано чак ”на његову дечицу и попадију”, осим што то тврди г-дин Јевтић, и што се то сугерисало још у време инцидента, преко сајта манастира Високи Дечани? Не личи ли ова пропаганда, коју води г-дин Јевтић и остали већ препознати, на добро познате принципе Гебелсовске пропаганде?

И који документи сведоче да је Бојан Дисић био (или да јесте) сарадник Епископа Артемија?

За тако тешке кривице, као што је организовање атентата (и његово извршење), клирицима према Канонима Цркве следују најтеже казне. Зашто се тај случај није санкционисао још тада, 2006. године? Зашто је допуштено да одговорни за то тобожње недело (Епископ Артемије, Архимандрит Симеон, и други) остану некажњени, и то годинама? Зашто годинама није приложен ниједан доказ, него је само непрестано ”подгревана” атмосфера и стварана клима јавног линча поменутих?

Уосталом, Канони Цркве су јасни и у следећем: уколико неко износи оптужбе против клирика, па затим не може да их докаже, он подлеже казни предвиђеној за тобожњег извршиоца (6. Канон Другог Васељенског Сабора). Сагласно томе, бивши Епископ Атанасије, требало је, још тада 2006, да буде кажњен оном казном, која је предвиђена за недело што је приписивао Епископу Артемију и његовим сарадницима.

Нити је, међутим, тај случај икада испитиван и испитан од стране надлежних црквених органа, нити су икада било какви докази поднети (јер и не постоје), нити је Епископу Артемију и његовим сарадницима суђено по том питању – па сходно томе ни г-дин Јевтић никада није дошао у опасност да подлегне казни за злочин који је неоправдано, а тенденциозно и смишљено, приписивао Епископу Артемију, Архимандриту Симеону, Предрагу Суботичком, итд.

И најновији случај са кривицом за организовање тобожњег атентата у многоме подсећа на веома свежи случај са тзв. демантијем из Јерусалимске Патријаршије, од стране Игумана манастира Светог Саве Освећеног, о. Евдокима. Потпуно је разобличено лукавство и перфидност са којом су организатори сплетке око тобожњег демантија из Јерусалимске Патријашије обмањивали јавност неколико дана (Саопштење је објављено на сајту узурпиране Епархије рашко-призренске, а у њему се наводи да је извор тих информација Српска Патријаршија у Београду!).

Тако се и у случају организовања тобожњег атентата, као и у свим другим оптужбама које се већ месецима и годинама стављају на терет Епископу Артемију, Архимандриту Симеону и осталим сарадницима, на веома лукав и подмукао начин измишљају непостојеће кривице, које се затим шире и преносе свим могућим средствима, ствара се атмосфера јавног линча, да би се на крају добила ”глава на тањиру” Епископа Артемија, Архим. Симеона и осталих поменутих.

Све ове, као и многобројне друге, вишегодишње клевете и неистине које се неправедно износе, Управа Епархије рашко-призренске сусреће са радошћу, трудећи се да следи реч Господњу: ”Блажени сте када Вас успрогоне и узасрамоте и реку на Вас сваку рђаву реч лажући, Мене ради. Радујте се у онај дан и играјте…”(Мт 5, 11-12).

Истовремено у срцу је и жалост, за гонитеље, због њиховог духовног и моралног суноврата, који је видљив свима, и жалост, јер се изгледа и у овом случају испуњавају речи Христове (које је изрекао Јеврејима): ”Вама је отац ђаво, и жеље оца својега хоћете да чините; … он не стоји у истини, јер нема истине у њему; кад говори лаж, своје говори, јер је он лажа и отац лажи” (Јн 8, 44).

Инфо служба

Хм... Само вас посматрамо!

Шта ка'ш?

Прогон епископа рашко-призренског господина Артемија у Србији је јасан свима, осим онима који не желе да виде. Владика Артемије смета онима који су у Србији желели да српске националне интересе одбаце и замене их својим личним: сметао је и режиму Слободана Милошевића, а смета и актуелном режиму у коме се досманлије здружене са „евро-социјалистима” (Милошевићевим васпитаницима. На првом месту, владика Артемије смета НАТОкратији и Вашингтону, на челу са Хусеином Бараком Обамом.

О Васкрсу 2010. Патриотикус

***

Црквени разлози су још јаснији: владика Артемије је главни борац против екуменизма у Српској Православној Цркви, и један од најхрабријих исповедника православља данас.

У борби против владике Артемија нашли су се и НАТО, и властодршци Србије, и епископи – противници српских народних и црквених интереса. У овој књизи налази се мали део сведочанстава о њима. Из њих се јасно види да је обрачун са владиком Артемијем дуго спреман. Кључна тачка сукоба је везана за 2005. годину. До тада, на страни Артемијевој се углавном налазе и владике Амфилохије и Атанасије, који га чак наговара да поднесе тужбу против НАТО земаља, одговорних за шиптарски поход на српске светиње у марту 2004. године. Од тада, они су против владике Артемија, и преко Синода, који потпуно држе у својој власти, нагоне га да мења своје епископске одлуке. То се нарочито примећује после боравка синодске делегације у САД 2005. године (у њој су владике Григорије и Теодосије, јеромонах, сада владика Иринеј Добријевић и Богољуб Шијаковић, садашњи министар вера у влади Републике Србије.)

Руски геополитичар Георгије Енгелгард је, на угледном сајту Фонд стратешке културе, написао најкраћи и најбољи преглед разлога за прогон владике Артемија:

„Хајка на епископа Артемија – удар на косовске Србе”

Синод Српске православне цркве (СПЦ) је 13. фебруара 2010 епископу Рашко-Призренском и Косово-Метохијском Артемију (Радосављевићу) ускратио управљање епархијом. За епархијалног администратора постављен је Атанасије (Јевтић), бивши епископ Захумско-Херцеговачки. Ово прво за време новог српског Патријарха Иринеја (Гавриловића) озбиљно кадровско решење не може проћи без дугорочних унутарцркевих и политичких последица.

Епископ Артемије један је од најпознатијих архијереја СПЦ. Он је руководио Рашко-Призренском епархијом СПЦ од 1991. године, заменивши на тој дужности недавно преминулог српског Патријарха Павла. Њему је припало тешко бреме – ескалација косовске кризе 1990-их, војна кампања НАТО и окупација покрајине 1999. године, постепено претварање Косова и Метохије у албанску државу у 2000-им. Током свих тих година владика Артемије био је једна од кључних фигура српске заједнице Косова, неуморно бранећи интересе своје пастве на локалном и међународном нивоу.

Он се залагао против косовске политике владе С. Милошевића, у више наврата састајао се са албанским лидерима и представницима Запада. То је одиграло своју улогу после окупације Косова од стране војске НАТО у лето 1999. године.
Српски чиновници напустили су покрајину заједно са одлазећом армијом, али православно свештенство на челу са епископом Артемијем остало је на Косову. Као и у време турске владавине Црква се нашла у улози јединог заштитника косовских Срба. Мисија ОУН и команда КФОР признавали су владици Артемију статус истакнутог представника српске заједнице, што му је омогућило да се стално бори како за локалне интересе своје пастве (помоћ у осигурању обезбеђења од стране мировних снага, организација допремања и прерасподеле хуманитарне помоћи, посета изолованим српским енклавама, стварање система народних кухиња у енклавама, редово прикупљање и допремање помоћи из Србије и српске дијаспоре , скретање пажње на случајеве прогона од стране албанаца) и за политичке интересе – на међународној арени епископ се активно залагао против одвајања Косова од Србије.

У јеку дискусија око Ахтисаријевог плана 2006. године епископ је средствима епархије предузео широку међународну пиар-кампању у заштиту целовитости Србије. У том циљу је ангажована америчка лобистичка фирма, а сам архијереј је интензивно наступао на разним трибинама – од Конгреса САД и европских структура у Бриселу, до Јужноафричке Републике, захтевајући да се интереси Срба узму у обзир. Исто тако је активно владика Артемије деловао и у Србији, залажући се код Београда за реалну, а не декларативну заштиту интереса својих сународника на Косову.

Делатност епископа у 2006. години у значајној је мери пореметила реализацију Ахтисаријевог плана тако што је спречена пасивна позиција српског руководства. Касније је званични Београд следио пример одважног архијереја и развио међународну агитацију у циљу подршке својих права на Косову.

До краја 2000. године епископ Артемије је постао озбиљна сметња међународним структурама, које су прекрајале Балкан.

Укључени у косовски процес западни дипломате и политичари стално су изражавали незадовољство због „радикализма” епископа, који нипошто није желео да јавно одобри њихово деловање у покрајини. Остале лидере косовских Срба увек је било могуће оптужити за нелегитимитет, али права Српске цркве била су званично призната и од стране ОУН, и других међународних структура. Незадовољство Запада постепено се почело допуњавати и иритираношћу актуелних власти Београда.

Владика Артемије је присно сарађивао са пређашњом владом В. Коштунице, отворено га подржавши на изборима 2008. године и редовно је оптуживао администрацију председника Б.Тадића за неактивност на косовском правцу.

Епископ је указивао, да је дужност државе да примени сва средства, укључујући и силу у циљу заштите целовитости земље и безбедности суграђана. Шеф епархије је редовно јавно осуђивао сваки уступак Београда структурама међународног присуства на Косову. И ускоро су нове власти почеле да узвраћају Артемију „узајамношћу”. Приликом путовања на Косово председник Б.Тадић га је демонстра-тивно игнорисао, посећивао је манастире покрајине без обавештавања о томе руководећег архијереја. Такође, епископ са своје стране, није пропуштао прилику да отворено прекори шефа државе за кршење правила пристојности.

Средином 2009. године у београдске медије процуриле су вести о томе, како се прекомерно троше (месечни расходи владике достизали су 1500 евра) средства које држава издваја за подршку косовској епархији, као и о злоупотребама.

Уље на ватру додала је посета потпредседника САД Џ.Бајдена Београду у мају 2009. године. Власти Србије су тој посети придавале огроман значај, а јогунасти епископ јавно није благословио посету Бајдена чувеном манастиру Дечани. А владика то није учинио зато, што је Бајден био један од главних заговорника бомбардовања 1999. године и што припада активним покровитељима косовске политике САД. Влада је морала да хитно прибегне помоћи Синода СПЦ, који је „у име хришћанске љубави и гостопримства” укинуо одлуку владике Артемија и позвао Бајдена да посети православну светињу.

Епископ Артемије је 4. фебруара 2010. године био међу органи-заторима Сабора косовских Срба у Митровици, који је сазван у вези са претњама Приштине да ће извршити „реинтеграцију севера”. У резолуцији Сабора је истакнуто, „да је данас Косово кудикамо даље од Србије, него пре доласка актуелних власти…Косово и Метохија се постепено, али доследно, приноси као жртва евроатлантским интеграцијама. За власти Београда настао је последњи тренутак да промене политику и заиста заштите Косово”.

Међу члановима Синода СПЦ такође је расло незадовољство косовским епископом, који је ометао одржавање непомућених односа са међународним структурама. После албанског погрома 17. марта 2004. године епископ Артемије је поднео тужбу Међународном суду против западних држава, чија је војска допустила талас насиља и разарања. На Западу је то изазвало љутњу и Синод је затражио од епископа да опозове тужбу.

Истовремено, он је упорно одбијао да потпише Меморандум о обнављању порушених храмова са Саветом Европе и са прелазним косовским властима. Епископ је стално изјављивао о недопустивости да се „рушитељима поверава обнављање светиња”, тојест, да се не допусти ангажовање албанских компанија на обнови светиња. Епископ је захтевао да се обави професионална рестаурација, уз ангажовање српских и иностраних стручњака. Међутим, 2005. године Меморандум је потписао Патријарх Павле, али су радови на обнови најчешће обављани нестручно и непажљиво, због чега и сам пројекат није донео очекивано смањење напетости у покрајини.

Ситуација се поновила када је владика Артемије одбио да прими обновљене објекте и објавио критички извештај о ниском квалитету радова. Покушаји да се од њега добије пристанак нису успели, па је у име СПЦ документ о пријему низа објеката потписао епископ Нишки Иринеј (Гавриловић) који је у јануару 2010. године постао нови српски Патријарх.

Многе су иритирали и богословски погледи епископа. Ученик истакнутог српског богослова, преподобног Јустина (Поповића), владика Артемије наставља његову традицију старог светоотачког православља. Он се доследно залаже против екуменизма, осуђује модернистичке струје у савременом српском епископату и увођење богослужбених измена. Монаштво Рашко – Призренске епархије по-стало је један од бастиона светоотачке вере у СПЦ. Артемијеви погледи неизбежно су се сукобљавали са погледима епископа – модерниста, присталица ширења контаката са инославним, у првом реду са Ватиканом.

Током последњих година иритираност Синода преточила се у плански притисак на непокорног владику. 2004. године намесник манастира Дечани Теодосије (Шабалић) је произведен у чин епископа и назначен викарним архијерејем Рашко-Призренске епархије. Постепено се владика Теодосије, који је спроводио политику сарадње са међународним структурама и властима Приштине, претворио у основног сауговарача Синода СПЦ на Косову. Сталним нападима подвргавано је и окружење Артемија, а њега самог су оптужили за неподчињавање одлукама Синода и за финансијске прекршаје.

Синод СПЦ је 5. фебруара у епархију упутио комисију на челу са Амфилохијем (Радовићем) и епископом Григоријем (Дурићем) ради провере вођења „финансијско-материјалних послова”.

Резултат делатности комисије је оптужба против руководства епархије за финансијско-имовинске прекршаје, поред осталог, у делатности грађевинске фирме коју је основала епархија, у систему благотворних кухиња и продаји дела црквеног земљишта Албанцима. Овај последњи пункт има за циљ да подрије репутацију борца за Косово, иако су средства од уговора утрошена за плаћање лобистичке кампање у иностранству против отцепљења Косова. Епископу Артемију се ставља на терет и одбијање да отпусти свог најближег сарадника, епархијалног секретара игумана Симеона (Виловског) и то што га је произвео у чин архимандрита без сагласности Синода.

Према саопштењу српске штампе, још у јануару су неки западни дипломате у Београду изражавали наду у могуће „персоналне промене” у косовској епархији.

Подршку владики Артемију пружили су 12. фебруара и учесници Српског националног већа Косова и Метохије и Српског националног већа Северног Косова „за целокупни његов рад у последњих десет година на очувању Срба и српске државе на Косову”, оптуживши „део међународне заједнице и део званичног Београда за трагање за послушним кадровима у епархији ради рушења и последњег стуба српске заједнице у покрајини”.

13. фебруара је Синод СПЦ на основу извештаја комисије одредио званичну истрагу о ситуацији у Рашко-Призренској епархији и за време трајања исте суспендовао епископа Артемија са места руково-диоца епархије. Руковођење је поверено администратору, за кога је постављен пензионисани епископ Атанасије (Јевтић). На првој конференцији за штампу о резултатима заседања епископ Бачки Иринеј (Буловић) је говорио у веома опрезном тону, пребацивши сву одговорност за прекршаје на окружење владике Артемија.

Наименованог за администратора епископа Атанасија (Јевтића), заједно са митрополитом Амфилохијем (Радовићем) и епископом Артемијем су 1990-их година називали „Три А” Српске цркве. Ученици преподобног Јустина (Поповића) тада су заједнички иступали против режима Милошевића и залагали за препород Православља и националних традиција. Међутим, током последњих година позиције и погледи владика Амфилохија и Атанасија су претрпели еволуцију, што је заоштрило и њихове личне односе са пређашњим саборцем. Први кораци епархијалног администратора појачали су напетост унутар СПЦ. Епископ Атанасије је заузео епархијални центар у манастиру Грачаница и покушао да спречи улазак у манастир присталица Владике Артемија. Емитовани широм света кадрови туче монаха покрај манастира нанели су несумњиву штету лику Српске цркве. Ново руководство је подвргнуло жестокој критици деловање претходника и затворило епархијални сајт. Борба се пренела на Интернет, јер се многи српски монаси и верници нису помирили са прогоном владике Артемија.

Лидери Српског националног већа Косова и Метохије добили су право да посете епископа како би му изразили своју подршку. После сусрета они су изјавили, да се сада епископ Артемије фактички налази у кућном притвору у својим келијама у Грачаници.

Српске медије запљуснуо је талас иступа против епископа Артемија и његовог окружења. 17. фебруара ухапшен је Предраг Суботички, шеф епархијалне грађевинске фирме „Раде Неимар”, који је оптужен за присвајање 300 хиљада евра.

Сумњив је и сам „привредни” карактер оптужбе. Познато је да се пословање многих епархија СПЦ одвија у „сивој зони” економике, подаље од стриктне пореске евиденције и плаћања преко рачуна. Искључиви положај Рашко-Призренске епархије, која се налазила под спољном окупацијом и у условима вишегодишње анархије, под-разумевао је коришћење одговарајућих механизама и метода, а изненадно „прозрење” ревизора у таквој ситуацији изгледа веома неискрено. Исто је тако очигледно да је којим случајем владика Артемије био грамзивац, ништа му не би сметало да узме кудикамо већа средства ако би прибегао сарадњи са идеолозима отцепљења Косова.

Прогони храброг архијереја Српске православне цркве већ су изнедрили озбиљне проблеме.

Гестови новог патријарха у страну Ватикана, одобрење које је дао за „гоњење владике-исповедника” постепено трансформише још недовољно кохерентно „зилотско” крило Српске православне цркве у консолидовано удружење које је способно да пружи озбиљан отпор садашњем курсу синодалних власти.

До сада незабележена кампања за оцрњивање владике Артемија и његових помоћника, подржана од стране водећих (прозападних) српских медија, минира репутацију Цркве у српском друштву. Тежак ударац нанесен је косовским Србима који су показали, шта чека одлучне борце против отцепљења покрајине.

Избављење од непоколебљивог епископа може постати за Бориса Тадића пирова победа, јер се сада ни једно погоршање положаја Срба не може приписати „неразумном владики”. Без „црквеног радикала” званични Београд ће бити још неотпорнији на притиске Запада.

Одстрањење и дискредитација епископа Артемија за власти Приштине је драгоцен дар за другу годишњицу „независности” покрајине. Омразнути Албанцима непријатељ уклоњен је рукама самих Срба, а штаб отпора, каквим је раније била епархија, утонуо је у раздор. Све то треба да помогне косовским Албанцима у оствари-вању њихових планова о „реинтеграцији” Северног Косова.”

https://www.youtube.com/watch?v=h_0BjtqkIwE

---

https://www.youtube.com/watch?v=IqaK72IOZxY

Епископ Григорије је веома добар пастир и човек.

То што је био код Папе, не значи издају Православља, већ сведочење Православља!

То "православни" језуити, тј. Артемити и Зилоти не могу сварити у свом секташком мозгу.

Патријарх Иринеј и Јован Вранишковски у Бечу

Током боравка у Бечу септембра 2010. године, у пратњи Патријарха Иринеја налазио се и Јован Вранишковски, који је, као што је познато, постављен на чело ПОА.

Посета Патријарха Иринеја са делегацијом Бечу, о којој је већ доста писано, и која је на површину изнела многе ствари, била је карактеристична и по учествовању на миси заједно са јеретицима, тј. по заједничкој молитви на јеретичком зборишту. О томе се може погледати видео запис у наставку.

Познато је да филопапистички и екуменистички Јован Вранишковски по умовању следи своје учитеље и менторе, већ злогласну Тројку, као и да се не разликује по томе од Патријарха Иринеја.


За разлику од тога, веома чуди нешто друго. Како је Јован Вранишковски, будући да на себи има терет међународне потернице Интерпола, могао да уђе у Аустрију, да се слободно креће по њој, и да је безбрижно напусти – а да притом не буде ухапшен!? Ко је то толико моћан да га је могао спасити хапшења од стране полицијских службеника на аустријској граници, који су без сумње имали тај податак чим су у компјутер укуцали његово име! И не само то. Како се Јован Вранишковски могао безбрижно вратити у Србију, а да приликом уласка не буде ухапшен по међународној потерници Интерпола! Зар и у Србији постоји неко толико моћан, ко га може спасити сигурног хапшења? И то је само један од многобројних улазака у Србију, и излазака из ње, током последњих година, будући под теретом међународне потернице! Уосталом, већ годинама непрекидно слушамо о прогону (или „прогону“?) Јована Вранишковског, и да је против њега расписана међународна потерница Интерпола, због чега се већ више година налази у Грчкој. Али, и у Грчкој се Јован Вранишковски слободно креће, прелази често границу, потпуно неометано, ни једног тренутка не бивајући угрожен претњом хапшења од стране грчке полиције! Како је могуће да ни грчка полиција не поступа по међународној потерници Интерпола!?

Уза све то, Јован Вранишковски прогласио је Солун за привремено седиште свога трона! Изненађења у случају Јована Вранишковског су све већа једно од другог. Зашто је Јован Вранишковски, поставља се логично питање – будући да је морао да напусти Македонију уклањајући се од хапшења – отишао у страну земљу, и у туђу Цркву, тј. Грчку Цркву, а није прибегао Српској Цркви и настанио се у држави Србији!? Могао се настанити у Врањској епархији, ако је већ желео да буде близу своје резиденције, што му је чак и ближе него Солун. Али, јасно је да просторна и временска удаљеност у овом случају не игра никакву улогу. Још је Епископ врањски веома близак са његовим ментором, Епископом Буловићем, те би сигурно имао пристојан третман. Уз то, Јован Вранишковски је члан Сабора Српске Цркве, и учествује редовно у раду Светог Архијерејског Сабора СПЦ! Зашто би онда одлазио и настањивао се на територији туђе помесне Цркве, када је природно упућен на Српску Цркву? Нема никакве дилеме да би му Српска Црква могла омогућити више него пристојан смештај у Београду.

И да се неким случајем, што би било сасвим природно, настанио у Врањској Епархији (у Врању рецимо) – да ли би и у том случају прогласио Врање за привремено седиште свога трона? Свакако да не. Али је из неких разлога очигледно било неопходно да се Солун прогласи за привремени трон једног Македонца Јерарха, уз то предстојатеља Македонске Јерархије, македонске државе! Играјући притом пред Грцима и Грчком Црквом улогу жртве, прогоњеног, коме се на врату налази међународна потерница Интерпола! И истовремено безазорно проглашавајући Солун за своју привремену престоницу! Да ли са перспективом да ће је претворити у сталну? У складу, наравно, са територијалним аспирацијама македонске врхушке.

Након повратка из Беча септембра 2010, Јован Вранишковски отишао је поново у Солун у Грчку, у привремено седиште свога трона. Да би затим половином новембра 2010. кренуо из Грчке за Србију како би учествовао у раду јесењег заседања Светог Архијерејског Сабора Српске Цркве. Парадоксално је наравно да има привремено седиште свога трона на територији Грчке Цркве, а да не учествује у раду њеног Сабора, него напушта своју привремену резиденцију, пошто је претходно напустио и сталну, и одлази сада у Србију – да би тамо учествовао у раду Сабора СПЦ! Какве су то интриге и сплетке које непрекидно приређује злогласна Тројка?

На путу из Грчке за Србију, у Бугарској бива ухапшен 16. новембра 2010, на основу међународне потернице Интерпола! Првостепени Суд доноси одлуку о његовом изручењу Македонији. Након жалбе на ову одлуку, Другостепени Суд га ослобађа 4. јануара 2011. Више је него чудно, скоро немогуће, да се ова процедура, која не може бити обављена без неколико месеци, заврши за само месец и по дана, при чему су у том периоду у Бугарској посредовали и Божићни и Новогодишњи празници! Из Бугарске Јован Вранишковски 5. јануара 2011. улази у Србију, при чему не бива ухапшен од стране српске полиције на основу међународне потернице! А из Србије поново одлази у Грчку, неометан наравно било каквим радњама полицијских органа.

Још је невероватније да су македонски конзулат и македонска амбасада на питање како је могуће да се дотични слободно креће у страној држави, и како то да они ништа не предузимају да полицијски органи дотичне државе поступе по међународној потерници Интерпола, одговорили истоветно – како њима такав случај није познат, и како у њиховој држави (Македонији) не постоји такав случај, нити такав траженик!

Након свега тога, пак, Јован Вранишковски децембра 2011. добровољно улази из Грчке у Македонију, знајући да ће бити ухапшен (чак и најавивши то претходних дана на јавном и званичном месту) – и заиста, моментално бива ухапшен од стране македонске полиције на граници!

Првих дана јула ове године били смо сведоци нове представе, тродневне посете Митрополита Амфилохија Македонији и ПОА. Али како је могуће, многи се питају, да Митрополит Амфилохије неометано кружи Македонијом и даје подршку ПОА, коју пак, сагласно званичним информацијама, македонска држава и македонска црква тако немилосрдно гоне? Да би одмах након његовог одласка, у посету ПОА дошле монахиње манастира Ормилије из Грчке, које су такође неометано могле изражавати своју подршку. Још је чудније, примећују многи, како је могуће ширење и рад Јерархије ПОА у Македонији, а прогон да је притом усмерен само на једнога члана те Јерархије.

За очекивати је да се сада у јавности огласи г-н Буловић (можда преко сајта www.spc.rs) и мало појасни ствари у вези свога питомца.

Питања у вези Јована Вранишковског и ПОА су многобројна, и без одговора, при чему никако не треба занемаривати и његово отворено заступање екуменизма, као и следовање начелима зизјуловске теологије, заступајући притом новаторску – у суштини јеретичку – теорију хијерархије божанских Лица Свете Тројице.

Ајд са Католицима, али са муслиманима....