Три деценије “Лагума“

999

999

Овај роман Светлане Велмар-Јанковић један је од најутицајнијих у новијој српској историји. Да ли је то заиста српски “Доктор Живаго“ или је по среди нешто друго?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Роман ‘’Лагум’’ Светлане Велмар-Јанковић (Београд, 1933–2014) завршен је 1989. и појавио се 1990. године, када сам тек почињао да се удубљујем у историју Другог светског рата. Тада још нисам знао за ауторкиног оца, Владимира Велмар-Јанковића (1895, Чаглић, Пакрац – 1976, Барселона, Шпанија). За њега сам чуо од Дражине ћерке Гордане, управо поводом романа ‘’Лагум’’, уз опаску, изречену на рачун ауторке: ‘’Како то може да ради?’’ Њен отац је увек био ‘’где треба’’, нагласила је Гордана иронично, набрајајући: током рата уз Немце у окупираном Београду, после рата са нацистима у ватиканским ‘’пацовским каналима’’, а онда у Франковој фашистичкој Шпанији.

‘’Лагум’’ је био веома хваљен и брзо је стекао велику популарност. Био је један од фактора који су довели до увршћивања Милана Недића међу сто најзнаменитијих Срба 20. века, недге 1992. или 1993. године, у избору водећих научних и културних установа Милошевићеве Србије. Сећам се да су то били САНУ, Удружење књижевника Србије и Српска књижевна задруга.

Зашто су они то радили, тешко је прецизно рећи, али узрока је било много. У основи, хтели су да истицањем Недића затворе простор за излазак других забрањених историјских личности на површину, а пре свега ђенерала Драже. Јер, било им је јасно да, са формалним проглашењем слободе говора 1990. године, неко мора да исплива.

Да то буде Дража – то је за њих била и остала најгора опција, јер Дражино дело у потпуности руши њихову пропаганду.

Да то буде Недић – деловало им је добро, опет из више разлога. Прво, њега и његове људе увек су могли лако да ‘’поклопе’’ сарадњом са Немцима. Друго, сама Недићева улога изгледала им је инфериорно у односу на партизане и није могла да угрози мит који су они о партизанима и даље ширили. Треће, у делу јавности, због љотићевске пропаганде, Недић је већ био прихваћен као неко ко је ‘’спашавао народ’’. Четврто, то о спашавању, по цену колаборације, добро је звучало режиму због могућих неповољних аранжмана са западним силама.

У сваком случају, после романа ‘’Лагум’’, утицај Светлане Велмар-Јанковић стално расте, тако да 1995. године она добија најпрестижнију награду за роман године, НИН-ову награду, за роман ‘’Бездно’’, иако је тај роман, за разлику од ‘’Лагума’’, лоше примљен и код публике и код критике. Годину дана раније, НИН-ову награду добио је роман штићеника и ученика Светлане Велмар-Јанковић, Владимира Арсенијевића, ‘’У потпалубљу’’. Прецизније речено, колико се сећам, она је била редактор, то јест, описменила је и уопште побољшала овај дефетистички и антисрпски роман.

Најзад, Светлана Велмар-Јанковић је изабрана за дописног члана САНУ 2006, а за редовног 2009. године.

Владимир Велмар-Јанковић, као и његова ћерка, био је добар писац. Довољно је навести само његово дело ‘’Поглед с Калемегдана’’, из 1938. године, награђивано и од стране академије (тада се звала: Српска краљевска академија).

Све време између два рата радио је у Министарству просвете у Београду, поставши, уочи рата, његов начелник. Учествовао је и у политичком животу и једно време је био члан Љотићевог ‘’Збора’’. Зато је, од оснивања Недићеве владе, па до њеног одласка из Србије, био помоћник министра просвете, Велибора Јонића. Током рата је писао за љотићевски лист ‘’Наша борба’’. Избацивао је са универзитета професоре и студенте који нису били по вољи Новом поретку. Мењао је наставне програме, избацујући, поред осталог, и дела Јована Скерлића, а убацујући, поред осталог, и своје књиге. После рата, преко ‘’пацовских канала’’ одлази у Шпанију, где изграђује нову каријеру, под лажним именом.

Главни јунаци романа су ауторкини родитељи, под именима др Душан Павловић (професор Београдског универзитета, историчар уметности и ликовни критичар) и Милица Павловић, док ауторка за себе користи име др Марија Павловић-Јанковић. Роман је писан у првом лицу, тако што је проповедач Милица Павловић. Породица током Другог светског рата живи у центру Београда, а Душан постаје чиновник у Недићевој влади. Једном приликом, он своју колаборацију оправдава Милици овим речима:

‘’Сарађујем са онима који нас уништавају, јел да? Колаборирам, кажеш, и то не можеш да поднесеш. Има ствари које се не смеју урадити, тврдиш, никад. Слажем се. Али има ствари које се не смеју не урадити. И шта онда? Да ли би моје заточеништво или моја смрт спасли оне хиљаде људи тамо преко, у логорима на Сајмишту и око Сајмишта? Или оне у Јасеновцу, у Госпићу, у Стоцу, на Пагу? Не би. Спашће их, можда и парадоксално, такозвана моја издаја, и спасава их, неке’’.

Две странице касније, Милица Павловић приповеда о свом мужу:

‘’Зашто се тако определио? Па зато што и нема шта да се изабира: са комунистима не може, никад није, и неће; у покрету Д.М. – покрету српског генерала на енглеској вези узели су, колико чује, маха и примитивизам и идиотизам у специфичној србијанској варијанти коју он никада није могао да поднесе, а осим тога, Енглези ће их, на крају, као што су увек и свакога, изиграти. Један генерал по природи свога посла има право на непамћење па сме да заборавља, али један професор који предаје историју духовног стваралаштва, историју уметности, нема право на непамћење и не сме да заборави да су нас одувек варали они моћни, и Руси и Енглези. Први су са задовољством давали Бугарима оно што је припадало Србима, а други су се са индигнацијом бавили Србијом као неком врстом турске колоније. Али овом професору, одлученом да не заборавља, моме мужу, није било јасно да ли један други професор, највећи, Слободан Јовановић, може све то да предвиди и види тамо, у Лондону, и шта може, ако и предвиђа, ако и види, да уради. Само би уз њега, поверио ми је мој муж, сада могао да буде а, ето, не може да буде; осим тога уз Јовановића ће сада, сматрао је, бити много будала. И покварењака. А шта може да уради, питао се даље, Јовановићев садруг у Српском културном клубу, Драгиша Васић, аутор чувеног ‘Ресимића добошара’ али и адвокат који је бранио комунисте и шуровао са Крлежом а сада саветује Дражу Михаиловића, који је, дакле, непредвидив у промени својих политичких оријентација? Или није? Да не мисли Јовановић да преко њега утиче на Михаиловића? Ко би то знао. (…)

Човечанство, свакако, за такво расположење и не хаје као што никада и није, и зато сада не може да види да Хитлера чека пораз, смрвиће га велика Русија, самлеће га, као што је и Наполеона, ту нема говора. Па зашто, одговорио је на израз мога лица, када све то зна, ради оно што ради? Зато што наши непријатељи Немци, објаснио је, из ко зна каквих рачуна, у овом часу показују жељу да нас заштите од наше браће; зато што је уверен да то треба искористити што значи сада учинити све да српски народ, трагичан у расцепканости и разједињености, ипак преживи. Тамо, преко, геноцид траје. У том смислу, уверавао ме је професор Павловић, сваки је спасени човек добитак. Велики. Чак и по цену онога што се сматра издајом. Чак и по ту цену, да’’.

Роман “Лагум“ писан је пре 1990. године, када ауторка, и да је хтела, није могла да дође до објективних информација о Другом светском рату. Њен извор биле су комунистичке и љотићевске књиге, као и породично предање. Надјачала су два потоња извора, што се види по ставу да су Србе кроз историју остављали на цедилу и Енглези и Руси, а не и Немци, који су магловито приказани као непријатељи, и то непријатељи који ипак спашавају наш народ. Један професор који толико познаје историју морао би знати да је Сан-Стефански мир из 1878. године изузетак у руско-српским односима и да су, на крају крајева, Руси већ исте године одустали од идеје да се Македонија припоји Бугарској. Такође би морао знати да су Немци више и од Енглеза и од Руса, вековима уназад, остављали Србе на цедилу. Прота Матеја Ненадовић говорио је на пример, после краха Кочине крајине, да ће ићи од манастира до манастира и заветовати калуђере да понављају да никад више ни један Србин ништа не верује Немцима.

Тврдња да су Немци спашавали Србе у Другом светском рату је, у најмању руку, проблематична. Било је случајева да су они обуздавали усташе, али, у основи, директива врха увек је била да су Срби непријатељи, а Хрвати пријатељи. Изгледа да ауторка под спашавањем подразумева то што Немци нису спречавали бегунце из НДХ да се домогну “Недићеве Србије“. А прихват бегунаца, очигледно, изједначава са њиховим спашавањем, због ког се њен отац жртвовао. Ово је логичка грешка свих присталица Недића и Љотића, јер су они који су побегли из НДХ већ били спашени, иначе, очигледно, не би могли да пређу Дрину и Саву. Већ су их, дакле, спасиле њихов брзе ноге, али и неко ко је на томе систематски радио: Ђенерал Дража и његови четници. Они су ишли у НДХ, борили се против усташа и спасавали народ. Недићеве формације нису напупштале “Недићеву Србију“ и зато нису могле никога да спасу од усташа. С друге стране, Недићеве формације су помагале Немцима да хватају и убијају Србе.

На самом почетку масовног страдања Срба од Немаца, 1941. године, стоји ужасна грешка Милана Недића и Димитрија Љотића, која се састојала у ликвидацији Српске жандармерије под командом пуковника Јована Тришића. Они су сматрали да су највећи непријатељи “енглески плаћеници са Равне Горе“ и пуковник Тришић није успео да их увери како је циљ његових тајних састанака са Дражом ликвидација комуниста. Они су, дакле, расформирали жандармерију, што је довело до наглог ширења комунистичког покрета и, у крајњем, до масовних немачких репресалија.

Недић и Љотић су се тако понели зато што су били сигурни у немачку победу. Биографија Владимира Велмар-Јанковића казује да је и он делио та уверења, тј. да нема говора о убеђењу “професора Душана Павловића“, још 1942. године, да ће Хитлер изгубити рат. Недић је посумњао у Хитлеров пораз почетком 1944, а Љотић – никада.

Нереално је да током целог рата Павловићи дискутују о уметности, посебно сликарству, племенитим намерама Недића и његових људи, и сл, а да ни у једном моменту не хвале Хитлера и Нови поредак, достигнућа немачке технике, импресивна војна освајања, итд. Прецизније речено, то не само што није реално, већ је апсолутно немогуће.

Исто тако, у судару са фактичким стањем стоји жеља “професора Павловића“ да сарађује са Слободаном Јовановићем, јер је он, као љотићевац, и пре рата, а камоли после 27. марта 1941, био противник чувеног академика. Исто важи и за Дреагишу Васића, који је, приде, оклеветан као превртљивац, па чак и притајени комуниста.

На први поглед неочекивано грубо вређање Драже и његових четника – “примитивизам и идиотизам у специфичној србијанској варијанти“ – заправо је последица мржње настале из страха у костима, који су слово “З“ и црне тројке утерали свим квислинзима на високим положајима. Тај страх се пренео и на њихову децу, толико деценија после рата.

Гордана Михаиловић, која је била старија од Светлане Велмар Јанковић шест година, доспела је, као девојчица, у логор на Бањици, зато што је Недићева влада тражила од Немаца да похапсе децу истакнутих четника. Један Недићев чиновник овако је то образлагао Немцима, маја 1942. године:

“Не видим разлога да син и кћерка Драже Михаиловића могу сло­бодно да живе у Београду, што је случај са многим породицама оних који су у шуми, а да при томе невин народ страда. Ничим се не може оправдати да ови носиоци отрова уживају слободу. При овим хапшењима могу изостати само деца испод 15 година, али би иста имала да буду смештена у посебна обданишта и за­во­де на терет општина.“

Тај чиновник није био Владимир Велмар-Јанковић, али он је то, због свог положаја, морао да зна.

Да је у роману “Лагум“ описивана атмосфера у породици Павловић после оваквих наредби недићевског апарата, као и после Дражине реакције у виду слова “З“ и црних тројки – то би била сасвим друга прича.

(Слобода, гласило СНО у Америци, Чикаго, 10. јул 2019)