После 23 године: Прва стручна критика књиге “Тајне `Вукове реформе`“

Tajne-vukove-reforme

Tajne-vukove-reforme

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Биле су потребне 23 године да један филолог напише озбиљну и опширну анализу књиге “Тајне `Вукове реформе„`. То је учинио Душан Милијић, на порталу Словен.орг. Чланак можете прочитати ОВДЕ.

Када се књига појавила, позитивну рецензију објавило је само “Православље“. “Политика експрес“, и неке друге новине и часописи, штампали су баш ружне и приземне критике. У међувремену, огласио се само један лингвиста, и то само успут, подразумевајући да се цела књига одбацује.

Када сам писао књигу, имао сам 30 година (као и Душан Милијић сада). Сви иоле познатији филолози и лингвисти били су доста старији, укључујући и поменуте критичаре у новинама и часописима. Та генерацијска разлика била је први, а факат да су главна тема “Погледа“ били и остали четници генерала Драже Михаиловића, други рзалог за такав однос према књизи “Тајне `Вукове реформе„`. Међутим, постојао је, а и данас у великој мери постоји, још један разлог: природа социјалистичког система. Такав систем, својим оклопом тоталитаризма, или, данас, ауторитатизма, покрива све области друштва, од привреде до културних установа. И као што не дозвољава да се развије бизнис, тако исто не дозвољава слободно промишљање о важним културно-историјским питањима. Социјализам има огромну бирократију финансирану од стране државе и њој је главни циљ да сачува те финансије. То пре свега значи да се ништа не таласа потезањем спорних тема. Сем тога, социјализам је развио навику да се критика – као другачије мишљење -сматра непријатељским чином, па се већ и због тога аутоматски одбацује. Један мој пријатељ, који живи између Америке и Србије, каже да се ово веома споро мења. Када га у Америци неко пита шта мисли о нечему, он слободно каже и реакција саговорника је у сваком случају захвална. У Србији, ако каже критички, често наилази на отпор, а ако каже похвално, на одобравање.

Другим речима, књига “Тајне `Вукове реформе„` је пре свега интелектуална побуна против забране правог дијалога о кључним темама, а посебно против искривљеног приказивања историје српске културе и српске историје уопште. Највећу подршку она је нашла код интелектуалаца ван система, који су, иснпирисани њом, основали неколико удружења за заштиту ћирилице. Али, сва та удружења су нестала, упрвао зато јер их је систем одбацио. Књига је такође инспирисала групу младих студената књижевности да оснују часопис “Двери српске“.

Што се тиче Милијићеве критике, захвалан сам што је написао. Не могу да проценим да ли је критика више позитивна или негативна, али сам сигуран да је потребна, као што је била потребна и књига “Тајне `Вукове реформе„`.

Хтео бих да укажем само на неке детаље.

Ово ми је била прва обимнија књига и тада још нисам разумео значај тачног цитирања извора. Због тога цитати више пута нису били прецизни. Ипак, претерано је те грешке називати фалсификовањем, као што то чини Милијић. До спајања цитата Лазе Костића и Јаше Продановића дошло је нехотице и оно нема суштинског значаја. Исто тако, до закључка о Његошевом делу дошао сам сам. Није ми било познато да такав исти закључак постоји у Стијовићевој књизи. Закључак је, иначе, очигледан, и свакако многи размишљају на тај начин.

Не знам како је Милијић разумео да ијекавицу сматрам искривљеном у односу на екавицу. Он тачно наводи да  Његоша често истичем као пример високог стила, али примећује да је то контрадикција, због мог наводног потцењивања ијекавице.

Не потцењујем је и верујем да је то у књизи јасно. Искривљеним сматрам језик неписмених, тј. слабо образованих, без обзира да ли говоре ијекавицом или екавицом. Питање дијалекта је сасвим друга ствар. Нисам за екавицу ради екавице, већ за један службени дијалект. Само Срби имају два службена дијалекта, а ево, како стоји ствар, ускоро ће бити и два службена писма (по Уставу, и даље је службено писмо српског језика само ћирилица). Велики народи имају много више дијалеката, па ипак само по један службени, јер у супротном постоји опасност да се због више службених дијалеката народ подели на више делова. Јединство народа било је мотив др Радовану Караџићу и његовим сарадницима да екавицу прогласе службеним језиком Републике Српске. То сам, дакле, подржао, јер је то пракса свих народа, сем српског. Мислим да је комунистички менталитет београдског културног естаблишмента пресудно утицао на противљење увођењу екавице у Републику Српску. Тако, она је укинута по паду др Радована Караџића. Колико се сећам, у службеној употреби у РС била је око годину и по дана.

Најзад, Милијић, као филолог, више анализира питања која се тичу језика, а у књизи “Тајне `Вукове реформе`“ она су заправо само повод и не заузимају највише места. То је тако јер су српским непријатељима кроз векове, и конретно Аустрији у првој половини 19. века, српска култура, и српски језик као њен део, били само средство за постизање политичких циљева. Тако сам се, по природи ствари, у књизи више бавио тим циљевима.