‘’Штуке’’ и тенкови против четника

23. септембар 1943: Немци и љотићевци спаљују Сечу Реку
23. септембар 1943: Немци и љотићевци спаљују Сечу Реку

23. септембар 1943: Немци и љотићевци спаљују Сечу Реку

Немачко-љотићевска колона спалила је село Сеча Река код Косјерића, 23. септембра 1943, али онда су је потукли четници Пожешког корпуса, одневши једну од најбриљантнијих победа над осовинским трупама. Спаљивање Сече Реке фотографисао је злогласни љотићевски командант Лаутнер, који ће истог дана погинути у једном тенку

ПИШЕ: Дејан ЂЕРИЋ

 

Једна од највећих борби септембра месеца 1943. одиграла се код Сече Реке, између Црногорске (Косјерићке) бригаде Пожешког корпуса са једне, и Немаца и љотићеваца са друге стране. Према немачком извештају, четници су 23. септембра ”уз сарадњу станов- ништва” напали једну чету љотићеваца и четири тенка са немачким посадама. После вишечасовне борбе, Немци и љотићевци су се повукли у Косјерић. Како би их спасила, немачка команда Србије послала је седам ”штука” да бомбардују четничке положаје. Опкољеним окупаторима и квислинзима бацана је мунинија падобранима, док нису стигла појачања која су их избавила. [1]

У Ужицу и Пожеги био је стациониран 4. пук СДК, под командом Хенриха Лаутнера, док је на овом терену оперисала је Црногорска бригада ЈВуО, под командом жанрдамеријског потпоручника Филипа Ајдачића.

Командант Пожешког корпуса мајор Милош Марковић у времену од 20. до 25. септембра обишао је јединице и територију Среза црногорског. На дан 25. септембра одржао је смотру над јединицама бригаде а 23. и 24. септембра са штабном групом корпуса учествовао је у борби коју је водила Црногорска бригада са Немцима и Љотићевцима у Сечој Реци. [2]

Борбе око Косјерића у којима је учествовао и чувени љотићевски командант Хенрих Лаутнер (Југословен немачког порекла, узео је српско име Милош Воjновић), описао је и Бранислав Страњаковић, у оно време члан омладинског штаба 501, а после рата један од најпризнатијих западноевропских стручњака за питања комунизма. По његовим речима, у борби се истакла Црногорска бригада потпоручника Филипа Ајдачића, коју је Драгиша Васић сматрао најбољом четничком јединицом. Ова бригада је у селу Сеча Река управо осветила заставу 4. пешадијског пука Стефан Немања” када је, 22. септембра око шест часова поподне, стигла вест да преко Варде прелази 15 камиона Немаца и љотићеваца са неколико борних кола и тенкова. ”Да се не би проливала крв и да не би било одмазде према становништву, решено је да се колона пропусти да прође путем Варда – Сеча Река – Косјерић. Али ако немачко-љотићевска колона почне да пљачка, одводи и убија мирно становништво и нападне на четнике, да се онда борба мора примити, пише Страњаковић. [1]

Сличне податке о почетку борбе износи и академик Љубомир Симовић у својој књизи Ужице са вранама наводећи да је немачко-љотићевска патрола, ноћ уочи почетка битке, похапсила све угледне домаћине села Руда Буква и притом опљачкала неколико кућа. [3]

Потпоручник Ајдачић, у средини, са пушкомитраљесцима Косјерићке бригаде

Потпоручник Ајдачић, у средини, са пушкомитраљесцима Косјерићке бригаде

Један од учесника борбе, поручник Ивко Јовановић, касније командант батаљона Летеће бригаде, описује уводне тренутке борбе:

Двадесет трећег септембра 1943. године дошло је до сукоба четника Пожешког корпуса и Немаца и љотићеваца у селу Сеча Река код Косјерића. Корпус је пронашао заставу Четвртог пешадијског пука „Стефан Немања” који је био стациониран у Ужицу, и ту заставу је командант корпуса намеравао да преда Црногорској бригади. Немци су били обавештени, највероватније од њихових доушника комуниста, где се налазимо, и кренули су са колоном правцем Ужице-Буар-Варда-Сеча Река, да би изненадили четнике на овој прослави.

Добили смо обавештење са брда на брдо, тако да нас Немци нису изненадили. Мислили смо да моторизовано-оклопна колона иде за Ваљево, па је командант корпуса Милош Марковић наредио да их пропустимо, јер су били застали на Варди. Немци су извиђањем осетили наше јединице. Дошло је до муњевитог судара наших јединица са класичним пешадијским наоружањем и добро наоружаних Немаца и љотићеваца. [4]

Видевши да су опкољени са свих страна, део Немаца и љотићевца, успешно се повлачи док други део остаје у четничком обручу. Једно борно возило које учестовало у борби успело је да се пробије до Косјерића и његова посада је известила немачку команду о исходу борбе, па се касно поподне 24. септембра, појавило шест немачких авиона који су бомбардовали околна села. [1]

,,Док се борба водила, Немци су радиом позвали своју авијацију. Збили су се у школу, а ми смо се приближили и опколили их. Бацили су ракету у нашем правцу, да означе циљ авионима, али ми смо бацили ракету у њиховом правцу, на брдо изнад њих, које су авиони и бомбардовали. Ту се један коњ уплапшо од експлозија бомби и дао у кас, па су авиони и у другом налету бомбардовали брдо. Убили су коња. Тако ми нисмо имали губитака од бомбардовања, наставља поручник Ивко Јовановић. [4]

Већина аутора успехе у завршној фази борбе приписује Косјерићкој бригади и њеном команданту потпоручнику Филипу Ајдачићу наводећи следеће:

,,Командант бригаде потпоручник Филип Ајдачић лично је са једном групом улетео у саму варошицу Сечу Реку и на јуриш је заузео. Поједини војници су чак на борна кола скакали и борили се да их освоје.” Иако су борци Ајдачићеве бригаде дали значајан допринос победи, и притом имали губитке, пресудну улогу је одиграла штабна чета Пожешког корпуса наоружана са две противтеновске пушке. Далеко јачег, боље наоружаног и опремљеног непријатеља, забарикидирог у оклопна возила и околне објекте далеко теже би било уништити да није онеспособљена његова механизација. Такође, опкољени љотићевци и Немци сваког тренутка су очекивали помоћ из најближих гарнизона у Пожези и Ужицу. ,,Ми смо имали и две противтенковске пушке, које су овог пута добро одиграле улогу”, сећа се поручник Јовановић.

Борба се водила цео дан. У сумрак, и последња упоришта су била освојена. Лаутнер је био смештен у једно оклопно возило испред зграда у центру села Сеча Река, а из зграда су штитили то возило знајући ко се у њему налази. Нису имали могућност да га изнесу, јер се борба водила на блиском одстојању.

Приликом ликвидације зграда у којима у се налазили Немци и љотићевци, један од војника је приметио да се у возилу налази неки човек. На позив да отвори возило изнутра, овај то није урадио. Тада је војник Вићентије Јешић, у прозорчић са триплекс стаклом који се могао обртати, завукао пиштољ марке „парабелум”. Тражио је од онога да отвори врата и изађе напоље, што он није учинио, мада је вероватно знао да је борба завршена у нашу корист. Јешић је онда пуцао у њега, на шта су притрчали и други војници. Онда му је скинуо фотоапарат „лајка” и торбу са архивом и документима. Тога момента нисмо знали ко је то лице, нити смо имали времена да видимо о коме се ради, јер је падао мрак. Немачке, бугарске и љотићевске трупе су се приближавале са свих страна, да нас опколе. Ми смо се извукли из обруча, претходно запаливши сва возила која су била оштећена, па и возило у коме се налазио Лаутнер. [4]

Ужице: Сахрана једне групе љотићеваца погинулих у Сечој Реци

Ужице: Сахрана једне групе љотићеваца погинулих у Сечој Реци

Подаци о броју погинулих са обе стране варирају у зависности од извора који су поједини аутори користили. Тако, академик Љубомир Симовић пише да су љотићевци имали 17 погинулих укључујући и команданта Лаутнера. Са четничке стране 4 мртва и 4 рањена. [3]

Са друге стране Богић Красић у својој књизи Ужички округ 1943 користи документ из Народног музеја Ужице у коме се наводи:

Благодарећи оваквој пожртвованости старешина и војника ЈВуО и успех је био потпун, јер је непријатељ побеђен иако је био бројно јачи наоружан са тенковима, бацачима и свим врстама аутоматског оружја, те је и поред тога оставио на бојишту „39 мртвих, велики број рањених, 2 митраљеза, 3 машингевера, једна борна кола уништена и једна оштећена, 2 аутомобила, 1 мотоцикл, већи број пушака и муниције. [2]

Подаци о броју убијених и рањених љотићеваца могу се потврдити и из изјаве једног преживелог борца који се вратио у Пожегу и изнервиран последицама борбе убио среског начелника Радована Радића. Срески начелник приведен је у касарну јер је стао у одбрану једног пијаног грађана кога су љотићевци испитивали.

Према извештају пољске страже убица је изјавио да се на дан 25. септембра враћао из борбе у Сечој Реци и да му, поред команданта, погинуло још 16 другара а око 10 рањено и повређено и да је сам једва извукао живу главу. [2]

Најтачнији подаци о броју страдалих љотићеваца и њиховим именима могу се утврдити на основу обавештења којим обавештавају своје присталице да ће се сахрана обавити у Ужицу, а да поворка креће са трга испред општине 26. септембра у 10 часова.

У Књизи о Дражи наводи се да су Немци имали 8 погинулих што је вероватно повећана бројка. Немачке губитке помиње и поручник Јовановић непомињући њихов број:

,,Мртве Немце сељаци су сакрили или негде закопали, а заробљене Немце и љотићевце смо поскидали и пустили у правцу Ужица. Они нису имали прилике да виде своје мртве другове које су сељаци однели. Када смо се извукли из обруча, тек тада смо, преко докуме-нтације, утврдили да је у борним колима био запаљен Лаутнер. [4]

На основу резултата и успеха Црногорске бригаде од 23. септембра 1943. и посебног истицања команданта Ајдачића, командант Пошешког корпуса, мајор Марковић, похваљује Ајдачића, све старешине и војнике ове бригаде и сво грађанство среза црногорског, истичући их за пример осталим бригадама корпуса.

  1. октобра командант Црногорске бригаде, Филип Ајдачић, проследио је списак изгинулих подофицира, каплара и редова команданту Пожешког корпуса са предлогом да се одликују Карађорђевом звездом. На списку се налазе имена четворице четника Црногорске бригаде који су погинули у борби са Немцима и љотићевцима у Сечој Реци: Миладин Б. Зоћевић, рез. пеш. наредник из Драгачева, Никола П. Арежина, рез. инж. поднаредник, Мирослав Глигоријевић, рез. вазд. поднаредник из Сече Реке, Живко Р. Симовић, редов из Сече Реке. Поред овог списка Ајдачић, команданту Пожешког корпуса, прослеђује списак са именима 22 подофицира за унапређење у чин потпоручника. [2]

Није познато да ли је неко са поменутих спискова унапређен или одликован али је познат списак који је, 1. новембра 1943., мајор Марковић доставио ђенералу Дражи као предлог да се, између осталих, одликују:

  1. Милован Љ. Николић, ваздухопловни наредник из Глумча, Среза пожешког, рођен 1922. Предложен за одликовање Сребрним орденом Карађорђеве звезде због следећих заслуга: У Сечој Реци 23. септембра 1943. године као командир Штабне чете, нанео је осетне губитке непријатељу, а затим са јужне стране улетео је у Сечу Реку и са осталим деловима заузео исту,…
  2. ДушанР. Јанковић, резервни поднаредник, из Гугља, Срез пожешки, рођен 1921. године. Предложен за одликовање Сребрним орденом Карађорђеве звезде због следећих заслуга: У борби у Сечој Реци 23. септембра 1943. године као нишанџија на пушкомитраљезима, својом прецизном ватром омогућио неприметно приближавање одређеној четворици непријатељском оклопном аутомобилу, која је побила послугу,…
  3. Љубодраг А. Марковић, резервни поднаредник из Пожеге, Пожешки срез, рођен 1922. године. Предложен за одликовање Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде због следећих заслуга: У борби са непријатељем 23. септембра 1943. године се истакао као нишанџија на пушкомитраљезима, својом прецизном ватром омогућио је непримећено приближавање одређеној четворици непријатељском оклопном аутомобилу, која је побила послугу,…

 

  1. Љубиша С. Секулић, (рез. поднаредник, из Пожеге, Срез пожешки, рођен 1920. године), Јован Т. Николић (каплар, из Јелен Дола, Срез пожешки, рођен 1923. године), Јован М. Мартиновић, (каплар из Ваљева, Срез ваљевски, рођен 1923. године), Михаило Ч. Мићић, (каплар из Отња, Срез пожешки, рођен 1922. године). Предложени за одликовање Златном медаљом за храброст Обилића, због следеће заслуге: У борби са непријатељем у Сечој Реци 23. септембра 1943. као одређена четворка вешто се прикрала, користећи заклоне, непријатељском оклопљеном аутомобилу и побила послугу овога аутомобила, те је овај аутомобил остао непокретан и уништен противколском пушком. [2]

О сахрани љотићеваца у Ужицу пише академик Љубомир Симовић који је, као седмогодишњак, посматрао овај догађај:

,,Изгинули љотићевци довезени су у Ужице, где је, 26. септембра, на Житној пијаци, организована дотад невиђена церемонија. Упадљиво блед, погребу присуствује и пуковник Коста Мушицки, командант СДК. Мртвачки ковчези су подигнути високо на лафете и прекривени заставама. Око њих стоје укочене почасне страже и, у потпуној тишини, гласно пламте буктиње. Затим војни оркестар, чији су чланови обучени у црне униформе, и са црним рукавицама, свира црне и потмуле маршеве, којима тон дају бубњеви и добоши, пресвучени црној чојом.

Потом су ковчези полако, корак по корак, одвезени на добровољачко гробље на Доварју.” [3]

Исто вече, након завршетка битке, у Косјерић стижу и камиони из којих искачу Немачки и Бугарски војници и хапсе преко 200 грађана. Сутрадан ујутро стиже и једна љотићевска колона, која по селима између Руде Букве и Косјерића пали куће, штале и воденице. У Сечој  Реци пале школу и општину а цркву оштете. Четнички извори тврде да је у општинама Косјерић и Сеча Река запаљено преко 140 кућа, и да је око тих запаљених кућа убијено осам жена и деце. [3]

Нови срески начелник у Црногорском срезу, приликом преузимања дужности, утврдио је да је каса среског начелства опљачкана, као и сав канцеларијски материјал, поверљиве књиге и акта. Утврђено је и да је, ради одмазде, село Сеча Река скоро цело попаљено као и известан број кућа у вароши Косјерић. Од последица бомбардовања авионима страдало је неколико цивила, стока, салаши и зграде. [2]

Због постигнутих успеха четници су били ,,богато награђени од савезника”:

,,Пре борбе, Енглези који су се налазили у напшм штабовима, нудили су нам за живог Лаутнера осам транспората оружја као награду, а четири ако га ликвидирамо, што због настале ситуације нису испунили. Једина ,,услуга коју су нам учинили, била је што су јавили да су у великом окршају између Ужица и Ваљева партизани уништили једну велику немачко-љотићевску моторизовану колону, иако их у то доба, на том терену није ни било.

У то време у Западној Србији се певала песма: ,,Сеча Река у долини, четници је опколили, Лаутнера погубили,…” наставља поручник Јовановић који је у овој борби рањен у ногу. [4]

Борба у Сечој Реци била је трећа у низу, и последња, велика борба између четника и љотићеваца у пожешком крају. Након крвавих борби у области Ариља, лета 1943., и одмазда које су љотићевци вршили над становништвом овог краја (пре свега се мисли на убиство пет и рањавање шест мушкараца, жена и деце након једне жетве у селу Гугаљ, прогон, хапшење и убиства свих грађана који су сарађивали са ,,шумским бандама”,…), су били омрзнути у народу више него Немци и Бугари.

Након борбе у Сечој Реци четници су показали окупатору и домаћим издајницима ко је господар слободних српских планина. Јачајући, из дана у дан, војска Драже Михаиловића спремала се за нове борбе против највећих крвника српског народа.

Хенрих Лаутнер (никада Милош Војиновић), убијен је јер је дошао да убија и запаљен је јер је дошао да пали. Изгорео је у ватри коју је и сам жарио, у паклу, где му је и било место. Најпознатији ужички зет, човек који је хтео да постане Србин а није знао да бити Србин не значи само носити име српског јунака, него борити се за слободу, заувек је заборављен од својих војника и савезника. Заборављен, као и ова борба о којој комунистички историчари већ 70 година нису писали ни реч.

Прави Срби, тог 24. септембра 1943., Лаутнера су гледали преко нишана, борећи се за краља, Дражу и заклетву коју су положили и били јој верни до краја живота. Већина њих, настављајући борбу,  је и погинула. О овој борби Дража је писао својим саборцима на Васкрс 1945:

,,Наша борба и наше патње су за права човека Богом дана. То је пут Господа Исуса Христа на коме је и он страдао, али и Васкрсао. Векови то нису променили ни оборили, неће ни појаве данашњице.

Ми можемо у тој борби и изгинути; али је њена победа сигурна, победа и благодети за преживеле и потоње,… [5]

Нека је вечна слава свим српским јунацима који су пали борећи се за слободу своје земље. Нека Бог опрости онима који су били заведени разним идеологијама и нека казни оне који су Србе завадили.

Митровдан, 2017. године,                                           Слободне  српске  планине

ЛИТЕРАТУРА

[1] М. Самарцић, Дража и општа историја четничког покрета

[2] Б. Красић, Ужички округ 1943.

[3] Љ. Симовић, Ужице са вранама

[4] М. Самарџић, Разговори са равногорцима 3. том

[5] Д. Трбојевић, Церско-мајевичка група корпуса пуковника Драгослава Рачића

Фотографије из Сече Реке фотографисао је лично Лаутнер, непосредно пред борбу, својим апаратом. Овај фото-апарат, кога помиње поручник Јовановић, запленили су четници након борбе али његова даља судбина није позната. Ове фотографије и фотографије са сахране преузете су из ИАУ.